Ideja pomazanja, pa samim tim i pomazanika, veoma je zastupljena u tekstovima Starog i Novog zaveta. Iz toga proizilazi da su pomazanje i pomazanik značajni za ceo koncept Pisma. Ujedno, to je dobar povod da pokušamo da odgovorimo na pitanja šta oni predstavljaju i kako bi trebalo da se odnosimo prema njima.
Sasvim je jasno da su pomazanje i miropomazanje povezani, ali iako i danas postoji praksa miropomazanja, u ovom tekstu nećemo se njime baviti. Ovde ćemo se usredsrediti samo na biblijski koncept pomazanja – šta Biblija o njemu govori, kako ga tumači i u određenoj meri primenjuje.
Ovaj članak će više biti zasnovan na starozavetnim tekstovima, jer se koncept pomazanja u Novom zavetu više podrazumeva nego što se objašnjava, ali iako tekstova o pomazanju u Novom zavetu ima manje, oni su obično jasni i značajni kao potvrda da se nije odstupilo od starozavetnih ideja.
Bilo bi dobro da krenemo od samih reči koje Pismo koristi za pomazanje i pomazanika.
Uvek su se lomila koplja oko načina tumačenja simbola i slika u Bibliji. Da li nešto može da se tumači u prenesenom smislu? U kojim slučajevima tako može da se tumači? Kako da se odnosimo prema pojedinim elementima u okviru jednog događaja ili slike koje simbolički tumačimo? Ova i slična pitanja ne samo da mogu da stvore konfuziju, nego od odgovora na njih neposredno zavisi samo tumačenje.
Kada je u pitanju odnos s Bogom, ljude delimo na one koji veruju i one koji ne veruju. Kada su u pitanju vernici, njihov odnos s Bogom uglavnom posmatramo kroz prizmu njihove poslušnosti Njegovim principima. Međutim, ne razmišlja se često šta dovodi do te poslušnosti, ne samo s aspekta celokupnog verovanja, nego i u svakom pojedinačnom slučaju.
Ovaj tekst je podstaknut sledećim pitanjem: „U Bibliji se pominju ljudi koji su imali više žena, ali sada hrišćani insistiraju na monogamiji. Šta je ispravno i odakle ova nedoslednost?” Pošto je već reč o ovakvoj temi, onda ne bi bilo loše proširiti je na stav Biblije o polnim odnosima između muškarca i žene uopšte. Samim tim, kada se sve stavi u širi kontekst, i odgovor na postavljeno pitanje bi trebalo da bude jasniji.
Božije reakcije nekada su veoma nagle. Neretko se dešava da na prvi pogled uopšte nije jasno zašto Bog tako burno reaguje. Zbog toga Mu se često pripisuje da je naprasit, prek, pa čak i kapriciozan. Kako se to uklapa u Njegove izjave da Mu je stalo do nas?
Ljudi znaju da žive po inerciji. Lako se upadne u kolotečinu, a ona se teško menja. Okolnosti se prihvate, napravi se svakodnevna rutina, prestane puno da se razmišlja i počne da se živi po navici. Što su veće obaveze, čovek manje analizira stanje u kojem se nalazi – da li je njegov život dobar ili loš – a više je usmeren da završi sve što bi trebalo uraditi. Ova pojava postane prepreka kada Bog želi da promeni čoveka i dovede ga u pokajanje. Potrebno je osobu izvući iz kalupa u koji je upala i skrenuti pogled s prolaznog na večno, dovesti je u situaciju da shvati da sadašnji izbori određuju ono što dolazi.
Problem kojim će se ovaj članak baviti tiče se jedne rečenice koju je Bog rekao Adamu prilikom stvaranja čoveka. Celokupno stvaranja opisano je u prvom poglavlju Biblije. Tom prilikom je događajima oko stvaranja čoveka posvećeno svega par stihova 
Simbolika, iako se na nju često ne obraća mnogo pažnje, igra značajnu ulogu u Bibliji. Nisu tu u pitanju samo Hristove parabole, pojedine jezičke konstrukcije, obredne radnje, pa čak ni mnogobrojna proročanstva – kojima dominiraju simbolične predstave. Biblijska simbolika može da postoji, skrivena na prvi pogled, i u događajima koji imaju svoju realnu primenu i poruku.
Zaključak priče direktno je pogodio fariseje koji su je slušali, pa je ruganje logična odbrambena reakcija. Nakon tri naizgled nepovezane rečenice (iako svaka sadrži osvrt na farisejsku praksu) – o propovedanju, Svetim spisima i razvodu (puštanju žene) – Hristos započinje priču o bogatašu i Lazaru.