Religiozni ljudi imaju drugačiji odnos prema svetu oko nas od onih koji ne veruju. Njihovi prioriteti umnogome se razlikuju od prioriteta onih koji smatraju da je ovaj život, koji sada živimo, sve što imamo. S aspekta ubeđenja takav pristup je normalan, jer vernici žive za ono što će da nastupi nakon smrti.
Ipak, to ne mora da znači da se svi vernici, makar i iz iste verske zajednice, slažu po svim stavovima o ovom životu. Jedno od pitanja koje donosi podelu mišljenja među vernicima je i odnos prema vlastima i politici uopšte. Osnovna dilema ovde je kakav stav zauzeti prema onima koji vladaju državom, ali i prema celokupnom sistemu koji njom upravlja.
Među onima koji veruju da je Biblija Božija reč koplja se najviše lome oko načina tumačenja tekstova koje su zapisali apostoli Petar i Pavle. U Rimljanima poslanici Pavle piše:
„Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. Jer knezovi nijesu strah dobrijem djelima nego zlijem. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro, i imaćeš hvalu od nje; jer je sluga Božij tebi za dobro. Ako li zlo činiš, boj se; jer uzalud ne nosi mača, jer je Božij sluga, osvetnik na gnjev onome koji zlo čini. Tako se valja pokoravati ne samo od straha nego i po savjesti. Jer zato i poreze dajete; jer su sluge Božije koje su za to isto postavljene.” (Rimljanima 13:1-6).
Na sličan način piše i Petar:
„Budite dakle pokorni svakoj vlasti čovječijoj, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru; ako li knezovima, kao njegovijem poslanicima za osvetu zločincima, a za hvalu dobrotvorima.” (1. Petrova 2:13, 14).
Na početku bi bilo dobro reći da je skoro zadivljujuće koliko je Biblija apolitična knjiga, s obzirom na to koliko politika utiče na svakodnevni život. O politici se govori samo toliko koliko je potrebno za opis događaja o kojima je reč. To je naročito izraženo u Novom zavetu, pošto je u starozavetno vreme Božiji narod bio organizovan u jednoj državi i morao je da ima odnose sa susedima u okruženju.
Na primer, u vreme Hristovog života dešavala su se velika istorijska previranja na području na kojem je živeo. Dominacija Rima, cepanje Irodove države, u kojoj je Hristos živeo, na četiri dela, česti ustanci jevrejskog naroda, mnogobrojne političke igre za svetovnu i religioznu vlast, stvari su koje saznajemo više iz istorijskih spisa, a u Bibliji se samo usputno pominju, kao podrška glavnoj priči o Božijim naporima za spasenje ljudi.
Iako se njen sadržaj često politizuje, Biblija se ne bavi politikom! U tom kontekstu i treba gledati odnos prema vlastima, kao pojavu u sadašnjem svetu, ali ne i kao nešto što je od suštinskog značaja za vernika ili njegovo spasenje. Naravno, kao i svako drugo mišljenje, nije moguće da naš stav ne utiče na naše odluke i način kako živimo, ali takva pitanja ne treba stavljati u centar religioznih rasprava niti zbog drugačijeg stava druge osuđivati ili smatrati izgubljenima.
Božiji uticaj na istorijske tokove
S biblijskog stanovišta odgovoriti na pitanje da li se Bog meša u dešavanja na ovom svetu ili dopušta da sve teče bez Njegovog uticaja nije naročito teško. Ako Bog ni na koji način ne utiče na dešavanja oko nas, onda nema smisla ni da pričamo o Njegovom planu spasenja ili traženju pomoći od Njega, jer On to ne radi. Slanje Hrista na ovaj svet je najuticajniji događaj u istoriji ovog sveta, bez obzira da li smatramo da je taj uticaj loš ili dobar. Podučavati ljude da se mole Bogu bilo bi besmisleno u situaciji kada Bog na molitve ne reaguje.
Kada je Bog Danilu objavio značenje sna koji je imao Navuhodonosor, prorok je izjavio: „Progovori Danilo i reče: da je blagosloveno ime Gospodnje od vijeka do vijeka; jer je njegova mudrost i sila; i on mijenja vremena i čase; smeće careve, i postavlja careve; daje mudrost mudrima i razum razumnima. On otkriva što je duboko i sakriveno, zna što je u mraku, i svjetlost kod njega stanuje. Tebe, Bože otaca mojih, hvalim i slavim, što si mi dao mudrost i silu, i što si mi objavio za što te molismo objaviv nam stvar carevu.” (Danilo 2:20-24).
Možemo da zapazimo da Danilo govori da se Bog meša i u pojedinačne živote, ali i u globalne događaje. Odgovara na upućene molitve i utiče na postavljanje i smenjivanje vladara. U 4. i 5. poglavlju iste ove biblijske knjige četiri puta se ponavlja ideja da Bog „vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće” ().
Očigledno je, recimo, da je Bog izabrao sva tri cara nepodeljenog Izrailja. Kada su Jevreji po prvi put tražili cara, zbog korupcije Samuilovih sinova , Bog je preko proroka odredio ko će biti car . Kasnije je, zbog Saulove neposlušnosti, rekao Samuilu da izvrši pomazanje sledećeg cara, Davida . Na kraju, i Solomun je bio Božiji izbor .
Neki smatraju da je ovde priča gotova i da nema više šta da se kaže – Bog je taj koji upravlja istorijom, a to podrazumeva i postavljanje vladara po Njegovoj volji. Biblijski stav je nedvosmislen kada se radi o postojanju Božijeg uticaja na istoriju i pojedinačne živote. Tog uticaja ima. Međutim, ostaje pitanje, koje uopšte nije zanemarljivo, u kojoj meri On to čini. Od odgovora na ovo pitanje može da zavisi naš stav prema Bogu – kako Ga doživljavamo i kako se to odražava na sliku o Njegovom karakteru.
Primera radi, Nemija, govoreći o gresima Božijeg naroda kaže i sledeće: „Evo, mi smo danas robovi; i još u zemlji, koju si dao ocima našim da jedu rod njezin i dobra njezina, evo mi smo robovi u njoj. I ona rod svoj obilati rađa carevima koje si postavio nad nama za grijehe naše, i koji gospodare nad našim tjelesima i nad stokom našom po svojoj volji, te smo u velikoj tjeskobi.” (Nemija 9:36, 37).
Da li je Bog direktno izabrao te careve ili je jednostavno dopustio da drugi narodi zavladaju Božijim zbog njihovih greha? Neko bi mogao da kaže da lepo piše da ih je Bog postavio nad njima. Ipak, u Bibliji ima takvih tekstova koje gotovo niko ne primenjuje doslovno. Recimo, u Knjizi proroka Isaije 45:7, Bog za sebe kaže: „Koji pravim svjetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to.” Niko od onih koji prihvataju Svete spise ne misli da Bog čini ili stvara zlo, inače nije u potpunosti dobar, kakvim je u tim istim spisima predstavljen.
Takođe, prorok Amos nam prenosi sledeće Božije reči: „Hoće li truba trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen? hoće li biti nesreća u gradu, a Gospod da je ne učini?” (Amos 3:6). Ako se uvek zalažemo za doslovnost, na osnovu ovog stiha bismo morali da prihvatimo da je Bog odgovoran za svako zlo koje se desi i da ga On sam čini. Ovo je očigledan primer kada se doslovno prihvatanje nekog teksta potpuno suproti celokupnom kontekstu čitave Biblije, pa čak i delovima iste ove Amosove knjige.
Možda najbolji primer čine dva izveštaja istog događaja. Reč je o brojanju naroda koje je izvršio David, što Bogu nije bilo po volji. Prvi izveštaj glasi: „Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja.” (1. Dnevnika 21:1). Drugi izveštaj izgleda da govori potpuno suprotno: „A Gospod se opet razgnjevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: hajde izbroj Izrailja i Judu.” (2. Samuilova 24:1). Ako ovu drugu izjavu prihvatimo kao da je Bog na svoju inicijativu učinio da David izbroji narod, imamo dvostruki problem.
Prvi problem je nedoslednost biblijskog izveštaja. Kako u bilo šta u Bibliji možemo da se pouzdamo, kada ne znamo šta je tačno, a šta netačno? To bi značilo da ona nema nikakvu praktičnu vrednost. Drugi problem je pitanje Božijeg karaktera. Kakav je to dobri Bog koji, zato što se ljuti na svoj narod, natera Davida da nešto uradi, a onda to iskoristi kao izgovor da se istresa nad njima? Ako je postojala osnova za Njegovu ljutnju, onda Mu ovo i nije bilo potrebno kao povod.
Jedini način da se ovo usaglasi je da prihvatimo da se Bog, budući da se gnevi na svoj narod, povukao, jer su oni svojom slobodnom voljom pokazali da ne žele da Ga slede onako kako On to očekuje od njih. To je iskoristio Sotona, koji za slobodu izbora ne pita, utičući na Davida da uradi nešto što je znao da će smetati Bogu. Ali zašto onda to nije tako i napisano?
Iako ovakav način izražavanja nije uobičajen u Bibliji, nije joj ni stran, kao što se iz primera vidi. Bog ne beži od odgovornosti da sve može da uradi, ali i da sve može da spreči. Zbog toga ovakve rečenice indirektno nagoveštavaju da postoji i Njegov udeo u takvim događajima. Kada svojim postupcima pokazujemo da Ga ne želimo, On povlači svoju zaštitu i na taj način se otkriva koliko smo zapravo nemoćni bez Njega.
Rečenice poput prethodnih nisu problem onima koji već imaju poverenje u Boga i Njegovu reč, jer ih oni razumeju u širem kontekstu. Tačno je da problem može da postoji kada na ovakve tekstove naiđe neko ko kritički pristupa Bibliji. Ali Biblija nije pisana da bi nešto dokazala (iako u tu svrhu može da se koristi), nego da bi bolje objasnila kako funkcionišu odnosi između Boga i ljudi. Pisana je sa stanovišta onih koji prihvataju da je Bog dobar i pravedan, bez opasnosti da takvi na pogrešan način protumače ovakve izjave.
Međutim, ovde bi trebalo da budemo krajnje oprezni. Da bismo uopšte postavili pitanje doslovnog značenja nekog teksta, neophodno je da postoji neslaganje s ostalim izjavama i kontekstom u Pismu ili u samom životu. U suprotnom, ovo bi bio očigledan pokušaj neprihvatanja jasnih izjava. Dakle, naš zadatak je da pronađemo koliko se izjave o Božijem postavljanju vladara slažu s ostalim biblijskim tekstovima i životnom praksom.
Osnovni problemi
Kada Bogu pripišemo određeni način delovanja, to onda utiče na sliku o Njegovom karakteru. Znajući kakvi su sve vladari postojali na ovom svetu, kakvu sliku možemo da očekujemo ako kažemo da On postavlja svaku vlast? Senka sumnje koju baca ovakvo gledište na Božiju dobrotu, razboritost i sveznanje je očigledna.
Već smo rekli da je s biblijskog stanovišta nesporno da se Bog meša u postavljanje vladara, ali da li je to pravilo od kojeg nikada nema izuzetaka, ni u jednom narodu niti u bilo kom vremenu u istoriji sveta? Sasvim je drugačija stvar ako se Bog povremeno umeša u postavljanje nekih vladara, u odnosu na postavljanje svakog pojedinačnog vladara od kada je sveta i veka. U ovom drugom slučaju direktna Božija odgovornost za greh, koji ljudi na vlasti čine, dramatično raste.
Međutim, ovo nije jedini problem ako želimo doslovno da se držimo Pavlovih i Petrovih reči. Petar je napisao da budemo „pokorni svakoj vlasti čovječijoj” (1. Petrova 2:13), a Pavle da „nema vlasti da nije od Boga” (Rimljanima 13:1). Ovo znači da se Božiji izbor vlasti ne zaustavlja na vladarima država, nego da On postavlja vlast na svim nivoima – i u svetovnim i u religioznim okvirima. To bi onda podrazumevalo i da je svaki oblik primenjenog društvenog uređenja, bio on robovlasnički, feudalni, kapitalistički ili socijalistički, zapravo bio Božija namera u tom istorijskom trenutku. Ovakvom primenom na vlasti religioznog sveta dolazimo do toga da je Bog uvek postavljao ljude na ključna mesta u svim religijama u svim vremenima. U takvom poretku stvari, kritikovanje bilo čega postaje besmisleno.
Pored svega toga, Pavle još piše da „koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj” i da će tako na sebe navući osudu greha (Rimljanima 13:2). Dolazimo do toga da bismo morali da prihvatimo ne samo da je svaki čovek u sistemu vlasti Božiji izbor, nego i da je svaki njihov postupak ispravan, a naredba obavezujuća. Svako suprotstavljanje i neslaganje s vlastima bilo bi bogoborstvo. Čovek s imalo životnog iskustva razume koliko je ovakav pristup nelogičan.
Da iskoristimo kratku konverzaciju između Hrista i Pilata kao pokazatelj posledica koje proističu iz stava o vlastima koje direktno postavlja Bog. „I opet uđe u sudnicu, i reče Isusu: odakle si ti? A Isus mu ne dade odgovora. A Pilat mu reče: zar meni ne govoriš? ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te? Isus odgovori: ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo; zato onaj ima veći grijeh koji me predade tebi.” (Jovan 19:9-11).
Pilat se poziva na vlast koju ima nad Hristom. Isus mu vlast ne osporava, nego mu odgovara da ne bi mogao da je ima, da mu je Bog nije dao. Na prvi pogled izgleda kao da je sam Bog Pilatu dao vlast i da je to direktna potvrda, iz Isusovih usta, da Bog postavlja vlasti. Međutim, Hristos ne govori o vladalačkoj poziciji, već jasno kaže da Pilat ne bi imao vlast nad Njim, da mu nije dano odozgo. Drugim rečima, Hristos kaže Pilatu da, uz svu njegovu vlast koju mu je Rim dodelio, ne bi mogao da Mu učini bilo šta, da Bog to nije dozvolio.
Važan je i poslednji deo rečenice, koji je uzročno vezan za ono što je prethodno rečeno. Iz činjenice da Pilat nema sam po sebi vlast i da nije sve ovo oko suđenja Isusu sam uredio, Hristos mu kaže da ni njegova odgovornost nije najveća, iako se ne može reći da je nema. To možemo zaključiti iz reči da neko ima veći greh od Pilata, što znači da i on sam ima određeni, mada manji greh.
Ko je taj ko je predao Hrista i ima veći greh? Za to mesto postoje samo dva kandidata. Ili je to Bog, koji je Pilatu dao vlast nad Hristom, ili su to sveštenički poglavari i starešine u narodu, koji su Hrista i doveli Pilatu s namerom da izdejstvuju Njegovo pogubljenje .
Sama terminologija govori da to moraju biti ovi drugi, jer je teško reći da Bog ima greh. Korišćenjem te reči jasno se ukazuje na krivicu onoga ko je Hrista predao, kao i na osuda za to delo – jer ako delo nije loše, ne može neko biti kriv zbog toga.
Međutim, pod pretpostavkom da je Bog izabrao Pilata da u to vreme bude na vlasti u Judeji, da je On izabrao svešteničke poglavare i starešine u svom narodu, onda se pitanje odgovornosti u potpunosti prebacuje na Boga. Budući da unapred zna kraj bilo kog događaja , On je mogao sve ovo da spreči postavljanjem drugih ljudi na ova mesta – možda čak i zamenom samo jednog jedinog pojedinca. Drugim rečima, u tom slučaju Bog je sve namestio da se tako desi.
Da sve ovo ne bi bilo pogrešno shvaćeno treba reći da je Božija namera svakako bila da Hristovom žrtvom otkupi ljudski rod i pruži nam novu šansu. Ipak, postoji veoma velika razlika između toga da je Bog dozvolio da se okolnosti odigraju na ovakav način i mogućnosti da je On, do najsitnijih detalja, uredio da sve tako mora da se desi. U ovom drugom slučaju Bog je napravio predstavu od Hristovog pogubljenja i postavio ljude koje je predodredio šta će da rade ili za koje je znao da će da se ponašaju na unapred isplanirani način. U tom slučaju poruka Hristove smrti poprima sasvim drugačiji smisao. Ona više ne govori o iskvarenosti ljudskog roda pod uticajem greha, nego da je moguće namestiti nečiju smrt ako na ključna mesta postavite dovoljno loše ljude za koje znate kako će da se ponašaju.
A ako je Bog ovako postupao u najvažnijem događaju u planu spasenja, logično je da očekujemo da takvi principi važe uopšte. Ispada da je sve ovo s grehom jedna velika varka, nameštena pozornica s unapred dodeljenim ulogama, u kojoj smo mi samo marionete. Ipak, na kraju, sva krivica prebacuje se na nas.
Možda sve ovo nije vidljivo na prvi pogled, ali neminovno proističe iz stava da Bog lično postavlja svaku vlast. Sve važne odluke u istoriji ovog sveta unapred su određene, a mi smo samo posmatrači koji imaju iluziju slobode. Sve to loše svedoči o Božijem karakteru. Ispalo bi da Bog nama manipuliše, a krivicu svaljuje na nas. Time se potkopavaju Božija dobrota i pravda, o čemu svedoči celo Pismo. Prema tome, postoje problemi ili sa samom Biblijom ili s prihvatanjem ideje da Bog na vlast dovodi svakog vladara.
Za takvu ideju problemi postoje i u životnoj praksi. Vlast obično privlači ljude ne baš najboljeg karaktera. Naravno, ne znači da na vlast dolaze ili je žele samo takvi. Međutim, vlastoljubivi, sujetni, pokvareni, pohlepni preko vlasti mogu lakše da dođu do ispunjenja svojih neplemenitih težnji i zato im je ona potrebna.
Istorija je svedok da na putu do vlasti mnogi ne biraju sredstva i nema granice koju neće preći, da bi je prigrabili. Zar su to Božije metode postavljanja na vlast? Ako takve Bog dovodi na vlast, što se nebrojeno puta desilo, onda On, ne samo da je saučesnik u zlim delima, nego ih sam zamišlja, kreira i sprovodi. Jesu li manipulatori, prevaranti, krvožedni, nemilosrdni, obesni, Njegovi izabranici? A često takvi ljudi vode cele nacije i imaju značajan uticaj i na svetske tokove.
Zašto ugnjetavanja? Zašto prevrati? Zašto ratovi? Nije li sve to moglo da se izbegne prostim postavljenjem onih koji bi takve stvari želeli da izbegnu?
Da bi sačuvali doslovno prihvatanje stava da Bog dovodi svakog vladara na vlast, neki potežu za argumentom najboljeg izbora. Naime, oni tvrde da su ljudi toliko loši, da je, u datom istorijskom trenutku, Božiji izbor takvih ljudi bio najbolje rešenje. Međutim, to onda znači da u celoj Nemačkoj, u prvoj polovini dvadesetog veka, nije bilo boljeg čoveka za vlast od Hitlera, u šta je gotovo nemoguće poverovati, s obzirom da znamo kakvu je nesreću svojim postupcima i ideologijom ovaj čovek doneo celom svetu.
Isto tako, u Izrailju nije bilo boljih od Ahava i Jezavelje u njihovo vreme. Ni proroci koji su ih ukoravali, ni onih sedam hiljada , koje Bog navodi kao svetli primer nepokoravanja njihovoj vlasti, onda ne bi bili bolji od njih. Kako bi onda uopšte prorok Ilija mogao da kaže da Ahav donosi nesreću Izrailju , kada je on najbolji, a ujedno i Božiji izbor za vladara?
U Pričama Solomunovim je zapisano: „Bezbožnik koji vlada narodom siromašnijem, lav je koji riče i medvjed gladan.” (Priče 28:15). Na početku narednog poglavlja, u istom duhu se govori o nepravednoj vlasti: „Kad se umnožavaju pravednici, veseli se narod; a kad vlada bezbožnik, uzdiše narod.” (Priče 29:2). Kada bi Bog postavljao baš svakog vladara i baš svaku vlast u istoriji, sve nesreće, nepravde, ugnjetavanja i svako zlo koje je bilo koja vlast učinila morali bismo da pripišemo Bogu.
Kada se prihvati tvrdnja da Pavlove reči da je svaka vlast od Boga znače da Bog svakog pojedinačnog vladara postavlja na vlast, dolazimo do problema nespojivih s Božijim karakterom i u Bibliji i u praktičnom životu.
Primeri svetovnih vlasti
Govoreći o vlasti, obično mislimo na vlast u nekoj državi, mada reč vlast može da ima mnogo šire značenje. U svakoj državi postoji hijerarhija vlasti, a viša instanca ima vlast nad nižom. Osim toga, postoji vlast koja nije povezana samo s državom. U religiji, recimo, takođe postoje vlasti, a to je oblast za koju bi Bog trebalo da bude posebno zainteresovan. Za očekivati je da se On pre meša u postavljanje vlasti u religioznom, nego u svetovnom životu.
Pavle govori da nema vlasti da nije od Boga, a Petar da se treba pokoravati svakoj ljudskoj vlasti. Ovako rečno izgleda da su obojica mislila ne samo na prvog čoveka na vlasti u državi, nego na vlast u širem smislu.
Međutim, čak i ako ne prihvatimo da se ovde radi o svakom nivou vlasti, imamo problem. U biblijskim proročanstvima životinje, rogovi ili neki drugi prikazi predstavljaju careve, tj. carstva . Značajno je primetiti da proročanstva obično govore o tim carevima, ili carstvima, kao o ljudima i sistemima koji se suprotstavljaju Bogu, rade protiv Njegovih principa i progone Njegov narod . Naročito kada je reč o proročanstvima o kraju sveta, ova carstva su prikazana kao globalni tirani koji žele da uspostave svetski bezbožni sistem i istrebe verne ljude. Zar je Bog postavio ove vlasti? Ako je to tako, onda Bog ratuje sam protiv sebe.
Sama činjenica da postoje ljudi koje ove vlasti progone pokazuje da postoje bolji kandidati za vlast. Oni su pre spremni da poginu, nego da učine ono što smatraju pogrešnim. Osim što su dokaz da vlasti njihovog vremena nisu najbolji mogući izbor, oni pokazuju i da postoje slučajevi kada je pozitivno suprotstavljati se vlastima i njihovim odredbama. Oni koji odbiju da prime žig zveri i poklone se njenoj ikoni, koje nameću vladari ovog sveta, biće spaseni , dok će oni koji podlegnu pritisku i pretnjama biti izgubljeni .
Kada je već reč o toj zveri, koja ima žig i ikonu, zanimljivo je da se otvoreno kaže ko joj daje vlast: „I zvijer koju vidjeh bijaše kao ris, i noge joj kao u medvjeda, i usta njezina kao usta lavova, i dade joj zmija silu svoju, i prijestol svoj, i oblast veliku. I vidjeh jednu od glava njezinijeh kao ranjenu na smrt, i rana smrti njezine izliječi se. I čudi se sva zemlja iza zvijeri, i pokloniše se zmiji, koja dade oblast zvijeri.” (Otkrivenje 13:2, 3).
Reč oblast, dva puta pomenuta u ovom tekstu, ista je ona reč koju Pavle pet puta koristi u prva tri stiha 13. poglavlja Rimljanima poslanice kada govori o vlastima. Ova zver je, dakle, svoju vlast primila od zmije, koja predstavlja Sotonu , a ne od Boga. Možda možemo da kažemo da je Bog dozvolio ovakav sled događaja, ali nije On taj koji je postavio takvu vlast.
Kada je persijski car Kir osvojio Vavilon, dozvolio je Judejcima da se vrate u svoju zemlju i dao im dozvolu da obnove hram . Bog je ovo ranije predvideo, a prorok Isaija preneo: „Govorim Kiru: pastir si moj; i izvršiće svu volju moju, i kazaće Jerusalimu: sazidaćeš se; i crkvi: osnovaćeš se.” (Isaija 44:28). Iz stiha se jasno vidi da je Božija volja bila da se hram ponovo sazida. Međutim, jedan od kasnijih persijskih vladara zabranio je radove na hramu . Bog ne da se nije predomislio oko gradnje hrama, nego je, pošto je sledeći car došao na vlast, izdao uputstvo da se s radovima nastavi, uprkos carskoj zabrani
Da li je logično da je Bog prvo doveo na vlast jednog cara koji odobrava gradnju hrama, pa onda jednog koji to zabranjuje, da bi opet doveo onoga koji gradnju dozvoljava? Osim toga, Bog od svojih ljudi zahteva da se suprotstave carskoj uredbi i pre nego što je izdat dekret koji ponovo dozvoljava obnovu hrama. Šta je onda s onim da se Božijoj naredbi suprotstavlja onaj koji se suprotstavlja vlastima? Kada se samo malo zagazi u realan život vidi se koliko je nelogičan pokušaj doslovnog tumačenja da je baš svaku vlast Bog izabrao i postavio.
Ništa bolja situacija nije ni u Božijem narodu, iako je logično da će On pre svega među njima birati ljude koji sprovode Njegovu volju. Ako samo pogledamo sažetak izrečen o životima careva u Božijem narodu, možemo da vidimo koliki je bio broj onih koji su, po Božijim merilima, činili zlo . Svako ko veruje da su svi ovi bili Božiji izbor, morao bi i da se zapita da li je s Bogom sve u redu.
Već pomenuti Ahav, car Izrailja, sa svojom ženom Jezaveljom podigao je idolopoklonstvo na nivo državne religije. Jezavelja je progonila Božije proroke , a hranila mnogobožačke . Jedna rečenica iz Prve knjige o carevima mnogo svedoči o Ahavovoj vlasti: „I ne bi takoga kao Ahav, koji se prodade da čini što je zlo pred Gospodom, jer ga podgovaraše žena njegova Jezavelja.” (1. Carevima 21:19). Ko bi uopšte mogao i da pomisli da bi Bog ovakvog čoveka doveo i održavao na vlasti?
Izgledalo bi kao da Bog radi samo protiv sebe, da je rastrzan, da ne zna šta hoće, da je prevrtljiv ili da se poigrava s nama. Kako god pokušali da objasnimo spoj Božijeg izbora svakog vladara s onim što vidimo u praksi i Pismu, dolazimo do zaključka da mora da postoji neka Njegova karakterna mana. Dakle, ili Božiji karakter nije savršen ili svaki vladar nije Božiji izbor.
Primeri religioznih vlasti
Možda možemo da pomislimo da se izjave Petra i Pavla odnose na Božiji izbor religioznih vođa, jer u Njegovim očima religija sigurno ima veći primat u odnosu na politiku. Sve crkve, u manjoj ili većoj meri, vole da ističu da je izbor ljudi u njihovoj hijerarhiji Božije delo, budući da je njihova crkva, kako sami misle, vođena Svetim Duhom. Ali ako se vratimo biblijskim primerima, možemo da uočimo da se i na ovom polju u Božijem narodu nalaze ljudi čije ponašanje Bog ne odobrava. Zbog toga je teško poverovati da i u toj oblasti života uvek mora biti Božijeg delovanja.
Na više mesta u Starom zavetu govori se o lošim pastirima, tj. lošim religioznim vođama u Božijem narodu. Istom terminologijom pastira, kao religioznih predvodnika Božijeg naroda služi se i Jeremija. „Teško pastirima koji potiru i razmeću stado paše moje! govori Gospod. Zato ovako veli Gospod Bog Izrailjev za pastire koji pasu narod moj: vi razmetnuste ovce moje i razagnaste ih, i ne obilaziste ih; evo, ja ću vas obići za zloću djela vaših, govori Gospod.” (Jeremija 23:1, 2).
Kasnije, u istom poglavlju, direktno se pominju proroci i sveštenici, kao vinovnici zavođenja naroda: „Radi proroka puca srce u meni, trepeću sve kosti moje, kao pijan sam i kao čovjek kojega je osvojilo vino, Gospoda radi i njegovijeh radi svetijeh riječi. Jer je zemlja puna preljubočinaca, i s kletava tuži zemlja, posušiše se paše u pustinji; trk je njihov zao i moć njihova neprava. Jer i prorok i sveštenik skvrne je, nalazim i u domu svom zloću njihovu, govori Gospod. Zato će put njihov biti kao klizavica po tami, gdje će popuznuti i pasti; jer ću pustiti na njih zlo godine pohođenja njihova, govori Gospod. U proroka Samarijskih vidio sam bezumlje, prorokovahu Valom, prelašćivahu narod moj Izrailja; ali u proroka Jerusalimskih vidim strahotu: čine preljubu i hode u laži, ukrjepljuju ruke zlikovcima da se nitko ne vrati od svoje zloće; svi su mi kao Sodom, i stanovnici njegovi kao Gomor. Zato ovako veli Gospod nad vojskama o tijem prorocima: evo, ja ću ih nahraniti pelenom i napojiću ih žuči; jer od proroka Jerusalimskih izide oskvrnjenje po svoj zemlji. Ovako veli Gospod nad vojskama: ne slušajte što govore proroci koji vam prorokuju; varaju vas, govore utvare svojega srca, ne iz usta Gospodnjih.” (Jeremija 23:9-16). Toliko osude u svega nekoliko stihova. Čitajući ovakve stihove kako iko može reći da je ove ljude Bog izabrao i postavio? Nema ni teoretske šanse da Bog ovako osuđuje ljude koje je sam doveo na to mesto. A ovde to nije samo jedan čovek kojeg je vlast pokvarila, već opšta pojava.
Upućujući, preko istog proroka, poruku o gresima svog naroda, Bog između ostalog opet pominje religiozne vođe. Za njih se kaže: „Čudo i strahota biva u zemlji. Proroci prorokuju lažno, i sveštenici gospoduju preko njih, i narodu je mojemu to milo. A šta ćete raditi na pošljedak?” (Jeremija 5:30, 31).
Proroci, u dogovoru sa sveštenicima, izmišljaju Božije poruke i tako po svojoj, a ne Božijoj volji, upravljaju narodom. Najgore od svega je što to narodu odgovora. Na prvi pogled to izgleda čudno. Kako nekome može da bude drago da učestvuje u religiji koja je laž? Iz stiha se vidi da su oni toga svesni, jer ne bi moglo da se kaže da im je nešto milo ako ne znaju da to uopšte postoji. Zato mora da postoji razlog zašto su oni pristali na ovakvu situaciju.
Prijatno je razmišljanje da postoji Bog koji će me spasiti i dati mi večni život nakon svih muka, bola i neprijatnosti na ovom svetu. Ali, s druge strane, nešto treba i uložiti u takav ishod. To, međutim, zahteva trud, razmišljanje, a ponekad izaziva i neprijatne situacije, neodobravanje i sukobe s drugima. Lakše je, nezainteresovano, religiju prepustili „stručnjacima” za tu oblast, a vreme koje bismo u to uložili trošiti na svoja zadovoljstva, dok ujedno sami sebi govorimo kako nas sigurno očekuje spasenje.
Božije pitanje: „A šta ćete raditi na pošljedak?”, svedoči kakav je kraj takvog odnosa prema religiji. Ova rečenica jasno ukazuje da će mnogi biti iznenađeni, jer su očekivali drugačiji rezultat.
Na sličnom principu zasniva se i prihvatanje Pavlovih i Petrovih reči o Božijem postavljanju svake vlasti. Ljudi se ne udubljuju u značenje teksta i kontekst niti pokušavaju da takve reči usklade s realnošću i ostalim biblijskim izveštajima. Glavni argument je da tako piše i oko toga više nema rasprave. A još ako takav stav podržavaju i „stručnjaci”, onda oni imaju dvostruki izgovor za svoju lenjost ili odsustvo interesovanja.
Sličan način razmišljanja i postupanja možemo da nađemo i u Knjizi proroka Miheja. „Čujte ovo, poglavice doma Jakovljeva i knezovi doma Izrailjeva, koji se gadite na pravdu, i sve što je pravo izvrćete; koji gradite Sion krvlju i Jerusalim bezakonjem. Poglavari njegovi sude po mitu, i sveštenici njegovi uče za platu, i proroci njegovi gataju za novce, a na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? neće doći zlo na nas.” (Mihej 3:9-11).
Osim religioznih, ovde su pomenute i svetovne vlasti Božijeg naroda. Niko od njih ne čini što je ispravno. Sve je samo interes – mito, plata, novci. Ovakav način ponašanja ne možemo da odobrimo ni za svetovne vlasti, a kada to rade religiozne vođe, tek onda je to zastrašujuće. Oni koji bi trebalo da nas podučavaju veri, poštenju, iskrenosti, crkvu doživljavaju kao firmu koja im donosi dobru zaradu i u kojoj treba udovoljiti samo ljudima koji je vode.
Zar je čudo kada takvi zagovaraju da ih je tu doveo Bog? Tako skreću pogled sa svojih dela i indirektno odgovornost prebacuju na Boga, jer se vode logikom da su i njihova postupanja ispravna, ako ih je On tu postavio. Ali ta priča ne služi samo za opravdanje pred drugim ljudima, nego i pred svojom savešću. Na kraju citata se vidi da takvi misle da je Bog s njima i da će ih čuvati od svakog zla.
Ako je istina da postoji Bog, odgovornost religioznih vlasti mnogo je veća od odgovornosti svetovnih. Njihov uticaj na pitanja večne sudbine pojedinaca daleko je veći od onog koji imaju vlasti u državama. Ne samo njihove reči, nego i njihovo ponašanje, presudno mogu da utiču na stavove mnogih prema Bogu, životu i spasenju. Izabrati i postaviti one za koje se zna da će zavoditi narod je zločin prema ljudima. Bog bi sam potkopavao sve svoje pokušaje za spasenje ljudi, kada bi to bilo Njegovo delo.
Knez ovoga sveta
Poslednje od Hristovih iskušenja u pustinji zanimljivo je jer Đavo koji Ga je kušao nastupa otvoreno i tvrdi sledeće: „I izvedavši ga đavo na goru visoku pokaza mu sva carstva ovoga svijeta u trenuću oka, i reče mu đavo: tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome ja hoću daću je; ti dakle ako se pokloniš preda mnom biće sve tvoje.” (Luka 4:5-7). Sotona tvrdi da je on dobio vlast nad celom planetom. Pitanje je kako je došao do toga.
Ako insistiramo da Bog dovodi svakoga na vlast, koliko to onda više mora da važi za nekoga ko ima najveću vlast na celoj Zemlji. Đavo tvrdi da je sva vlast ove planete njemu predata. Ona je mogla da mu bude data tako što ga je Bog postavio za vladara ili po principu koji je napisao apostol Petar, da „koga ko nadvlada onaj mu i robuje” (2. Petrova 2:19), tj. da je on preoteo vlast od Adama i Eve kada ih je prevario i uvukao u greh, jer su mu se oni, slušajući ga, pokorili.
Prihvatanje prve opcije predstavlja veliki problem za Božiju pravdu i celu koncepciju greha i spasenja. Sigurno je neko odmah uočio da su ovo ipak Sotonine reči, a on je, kao otac laži , lako mogao da priča neistinu. Zbog toga bi trebalo naći šta ostali deo Pisma govori o ovoj temi.
Ali, i pre nego što pređemo na neke primere, može se reći da Sotona objektivno ima veliku vlast i uticaj. Već smo ranije mogli da zapazimo da on daje vlast zveri opisanoj na početku 13. poglavlja Otkrivenja. Dakle, bez obzira da li su ove njegove reči u potpunosti tačne, ispalo bi da se Bog pobrinuo da nam njega postavi na kormilo planete, ako se zalažemo za stav da je svaki vladar direktni Božiji izabranik.
Za njega se kaže da ima državu smrti , od koje nam je potrebno izbavljenje. Hristos ga naziva knezom ovoga sveta , a apostol Pavle bogom ovog sveta . Osim toga, Pavle, misleći na Sotonu i ostale pale anđele, govori s čim moramo da se nosimo na ovom svetu: „Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba.” (Efescima 6:12). Prema tome, Sotonine reči nisu prazna prevara. On vlast ima. Kako je do nje došao sasvim je drugo, ali i veoma važno, pitanje.
Da li i u Sotoninom slučaju važi: „nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene” i „koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj”? Ako prihvatimo da Bog postavlja svaku vlast, onda smo dužni i da se pokoravamo Đavolu, za šta ćemo veoma lako pronaći biblijske protivargumente.
Neposlušni vlastima
Pismo ima dovoljno primera da možemo da vidimo suprotstavljanje vlastima ljudi iz različitog okruženja, kao i da to ostavlja pozitivan utisak i Božije odobravanje.
Sve vreme svog propovedanja Hristos je imao probleme i sukobe s religioznim vlastima u svom narodu. Na kraju, oni su Ga u toku noći uhvatili, namestili sudski proces s lažnim svedocima, nepravedno osudili, predali rimskoj vlasti i izvršili pritisak na Pilata da Ga nevinog osudi na smrt.
Jednom prilikom – kada je govorio o sebi kao kamenu od ugla, koji će satrti onoga na koga padne, a ko padne na njega razbiće se – možemo da vidimo reakciju religioznih vlasti na Njegove reči: „I gledahu glavari sveštenički i književnici u onaj čas da dignu ruke na nj; ali se pobojaše naroda, jer razumješe da njima ovu priču kaza. I pažahu na njega, i poslaše vrebače, koji se građahu kao da su pobožni: ne bi li ga uhvatili u riječi da ga predadu poglavarima i vlasti sudijnoj.” (Luka 20:19, 20). Hristos je neprestano bio u ovakvim situacijama. Delo koje je On obavljao oni su stalno pokušavali da spreče. Reći da je Hristos od Boga i da su oni od Boga uopšte nije razumno.
U Kološanima poslanici apostol Pavle zanimljivim izborom reči govori o rezultatima Hristove žrtve: „I vas koji ste bili mrtvi u grijesima i u neobrezanju tijela svojega, oživljeo je s njim, poklonivši nam sve grijehe, i izbrisavši pismo uredbe koja bješe protiv nas, i to uzevši sa srijede prikova ga na krstu; i svukavši poglavarstva i vlasti izvede ih na ugled slobodno, i pobijedi ih na njemu.” (Kološanima 2:13-15).
Isus nije bio bezrezervno poslušan vlastima ovoga sveta, nego se sukobio s njima i porazio ih. Kada je govorio o sebi kao o kamenu koji će satrti onoga na koga padne, Hristos je verovatno koristio sliku iz Danilovog proročanstva u kojem se kaže da će kamen bez ruke uništiti sva carstva na ovom svetu i zameniti ih Božijim .
Hristos je prvo na krstu pobedio sve vlasti, a kada se ponovo bude vratio uništiće svako drugo carstvo i zameniti ga Božijim. Da li je logično verovati da je Bog morao da pobeđuje i uništava vlasti koje je sam izabrao da bi uspostavio svoje carstvo?
Ni apostoli nisu bili poslušni vlastima. Pošto su izlečili čoveka koji je bio hrom od rođenja i prosio pred hramom, apostoli su narodu propovedali da je Hristos uzrok tog dela, a ne njihova sopstvena moć. Vlastima se to nije svidelo: „A kad oni govorahu narodu, naiđoše na njih sveštenici i vojvoda crkveni i sadukeji; i rasrdiše se, što oni uče ljude i javljaju u Isusu vaskrsenije iz mrtvijeh. I digoše na njih ruke, i metnuše ih u zatvor do ujutru: jer već bješe veče. A od onijeh koji slušahu riječ mnogi vjerovaše, i postade broj ljudi oko pet hiljada. A kad bi ujutru, skupiše se knezovi njihovi i starješine i književnici u Jerusalim, i Ana poglavar sveštenički i Kajafa i Jovan i Aleksandar i koliko ih god bješe od roda svešteničkoga; i metnuvši ih na srijedu pitahu: kakom silom ili u čije ime učiniste vi ovo?” (Dela 4:1-7).
Ono što su apostoli uradili i govorili o Hristu razljutilo je vlasti, zatvorili su ih i ujutru se u punom sastavu skupili da ih ispitaju. Petar im je odgovorio da, ako su se naljutili i zatvorili ih zbog dobrog dela koje su učinili, to je urađeno u ime onoga kojeg su oni razapeli i koji je kamen od ugla koji su zidari odbacili . Pošto je učinjeno delo svima bilo poznato, znali su da to ne mogu da negiraju, pa su ih sve isterali napolje, kako bi se posavetovali šta dalje da rade (Dela 4:14, 15).
„Govoreći: šta ćete činiti ovijem ljudima? Jer veliki znak što učiniše oni poznat je svima koji žive u Jerusalimu, i ne možemo odreći; ali da se dalje ne razilazi po narodu, da im oštro zaprijetimo da više ne govore za ime ovo nikome. I dozvavši ih zapovjediše im da ništa ne spominju niti uče u ime Isusovo. Petar i Jovan odgovarajući rekoše im: sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga? Jer mi ne možemo ne govoriti što vidjesmo i čusmo. A oni zaprijetivši im pustiše ih, ne našavši ništa kako bi ih mučili, naroda radi; jer svi hvaljahu Boga za ono što se bješe dogodilo.” (Dela 4:16-21). Šta iz ovog citata možemo da saznamo o tadašnjim vlastima u Božijem narodu? Oni sami priznaju da bi varali, da su samo imali priliku, prete, zatvaraju, čak bi i mučili da su našli povod, a uz sve to rade protiv istine i Boga. Toliko o vlastima koje su od Njega.
Da pogledamo sada i deo molitve kojom se mole Hristovi učenici nakon što su pušteni. „Sastaše se carevi zemaljski, i knezovi se sabraše ujedno na Gospoda i na Hrista njegova. Zaista se sabraše u ovome gradu na svetoga sina tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat s neznabošcima i s narodom Izrailjevijem, da učine što ruka tvoja i savjet tvoj naprijed odredi da bude. I sad Gospode! pogledaj na njihove prijetnje, i daj slugama svojima da govore sa svakom slobodom riječ tvoju” (Dela 4:26-29).
Ovi ljudi otvoreno tvrde da su se vlasti, i domaće i strane, složile u svojim naporima da suzbiju Božije delo. Da li je potreban bolji primer od ovoga da svaku pojedinačnu vlast ne bira Bog? Osim toga, oni se mole da im Bog da silu, hrabrost i pravu reč da rade protiv delovanja i naredbi vlasti.
Među ovim ljudima bio je i isti onaj Petar koji kasnije piše da treba biti pokoran svakoj ljudskoj vlasti, a koji je pred sveštenicima, poglavarima i starešinama rekao da se pre treba pokoravati Bogu nego njima. Samo ovaj njegov primer pokazuje koliko je banalan pokušaj da se bukvalno pridržavamo principa o svakoj vlasti kao Božijem izboru. Zar je realno prihvatiti da je Petar u poslanici mislio da smo dužni da se pokoravamo svakoj vlasti, dok se ujedno on sam protivio i za svoje protivljenje dao sasvim ubedljiv argument?
Da li su se ovi ljudi ponašali po zabrani koju su im vlasti izrekle da ne govore u Hristovo ime? Odgovor možemo da vidimo iz reakcije svešteničkog poglavara zapisane u narednom poglavlju Dela apostolskih: „A kad ih dovedoše, postaviše ih pred sabor, i zapita ih poglavar sveštenički govoreći: ne zaprijetismo li vam oštro da ne učite u ovo ime? i gle, napuniste Jerusalim svojom naukom, i hoćete da bacite na nas krv ovoga čovjeka.” (Dela 5:27, 28). I pored zapovesti da ne propovedaju o Hristu, oni su uradili drugačije.
„A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.” (Dela 5:29). Identičan odgovor koji je Petar s Jovanom i prvi put izneo. Ovom mišlju, izrečenom dva puta u kratkom vremenskom razmaku, Petar i ostali apostoli jasno stavljaju do znanja da postoji moralna obaveza ne pokoravati se onome što nije ispravno – makar to naredila vlast.
Istim principom vodio se i Jovan Krstitelj kada je ukoravao Iroda, koji je uzeo ženu svog brata: „Jer Irod uhvati Jovana, sveza ga i baci u tamnicu Irodijade radi žene Filipa brata svojega. Jer mu govoraše Jovan: ne možeš ti nje imati.” (Matej 14:3, 4). Ne samo da Irodov postupak nije bio dobar, nego je bio i zabranjen uputstvima koje je Bog dao . Jovan se nije bunio protiv vlasti, on je jednostavno ukazao na loš čin, ko god ga uradio. Ako je nešto loše, ne treba gledati ko je počinitelj, nego se prema delu odnositi principijelno, ne gledajući ko je ko.
Rani hrišćani su se protivili vlastima. Naslednici apostola živeli su u naročito nezgodno vreme za ispovedanje svoje vere. Bili su često progonjeni i lažno optuživani za svakakve gadosti. A to nisu bila dela usamljenih pojedinaca ili razularenih grupa, već vlasti kojima se nije sviđala nova religija.
Među njima je bilo mnogo onih koje danas zovemo mučenicima, koji su svoj život izgubili jer se nisu odrekli svojih ubeđenja, iako su bili svirepo mučeni i na kraju ubijani. Nisu se vodili bukvalnim tumačenjem Pavlovih i Petrovih reči da su vlasti Božiji izabranici i da njihove odluke treba slušati kao Božije.
Proroci su se suprotstavljali vlastima i govorili protiv njih. Ovo je redovna pojava u Starom zavetu kada god su carevi živeli protiv Božijih uputstava. Već je bilo reči o sukobu Ilije s Ahavom. U dobrom delu Knjige proroka Jeremije se kritikuje vlast u Judeji i proriče zla sudbina koja će ih snaći.
Kada je car Ozija želeo da kadi u hramu, usprotivili su mu se sveštenici. „Ali kad osili, ponese se srce njegovo, te se pokvari, i sagriješi Gospodu Bogu svojemu, jer uđe u crkvu Gospodnju da kadi na oltaru kadionom: a za njim uđe Azarija sveštenik i s njim osamdeset sveštenika Gospodnjih hrabrijeh ljudi; i opriješe se caru Oziji govoreći: nije tvoje, Ozija, kaditi Gospodu, nego sveštenika sinova Aronovijeh koji su posvećeni da kade; izidi iz svetinje, jer si zgriješio, i neće ti biti na čast pred Gospodom Bogom.” (2. Dnevnika 26:16-18).
Na čiju stranu je stao Bog, na stranu sveštenika ili cara? „Tada se razgnjevi Ozija držeći u ruci kadionicu da kadi; i kad se gnjevljaše na sveštenike, izide mu guba na čelu pred svijem sveštenicima u domu Gospodnjem kod oltara kadionoga. I pogleda ga Azarija poglavar sveštenički i svi sveštenici, a on gubav na čelu; i brže ga izvedoše napolje, a i sam pohitje da izide, jer ga Gospod udari.” (2. Dnevnika 26:19, 20). Ko je ovde od Boga – car ili oni koji su mu se usprotivili?
I obični ljudi, koji nisu imali nikakvo posebno zvanje ili ulogu u Pismu, nisu bili poslušni vlastima. Na primer, Misah, Sedrah i Avdenago, koji su kao zarobljenici odvedeni u Vavilon, nisu se povinovali Navuhodonosorovoj zapovesti da se poklone zlatnom kipu koji je napravio , iako je Bog rekao da je sve dao u ruke Navuhodonosoru i rekao da bi svi narodi trebalo da mu služe . Svoj stav o ispravnosti njihove neposlušnosti vlastima Bog je iskazao tako što ih je izbavio iz ognjene peći (Danilo 3:27). Zanimljivo je da ih čak i Navuhodonosor, koji je naredio da ih bace u tu peć, hvali za neposlušnost njegovom carskom proglasu. „Progovori Navuhodonosor i reče: da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u nj pouzdaše i ne poslušaše zapovijesti careve i dadoše tjelesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svojega Boga.” (Danilo 3:28).
U vreme kada su Jevreji bili podjarmljeni u Egiptu, faraon je izdao zapovest babicama koje su porađale Jevrejke da ubiju mušku decu . „Ali se babice bojahu Boga, i ne činjahu kako im reče car Misirski, nego ostavljahu djecu u životu.” (2. Mojsijeva 1:17). Da li ih je Bog osudio za otvoreno nepoštovanje carske naredbe? „I Bog učini dobro babicama; i narod se umnoži i osili veoma; i što se babice bojahu Boga, načini im kuće.” (2. Mojsijeva 1:20, 21). Protivljenje vlastima, ovom prilikom, Bog nije uzeo za zlo, nego kao učinjeno dobro. Babice su praktično primenile isti princip kojim se vekovima kasnije rukovodio Petar.
Njihov strah od Boga nije proisticao iz neke Božije zapovesti, nego na osnovu zdravog razuma. Nije bilo potrebno posebno objašnjavati koliko je naopaka faraonova zapovest. U većini situacija dobro znamo da li je nešto ispravno ili pogrešno. To su principi kojima bi trebalo da se upravljamo, a ne da tumačimo da li je neko postavljen od Boga ili nije.
U takvom duhu treba i shvatiti sve ovo što je do sada napisano. Smisao nije u osporavanju vlasti, rušenju ili promeni društvenog uređenja, pozivu na neposlušnost ili negiranju svakog organizovanog života, nego u iskrenom postavljanju prema delima koja vrše ljudi, makar bili i na vlasti. Zlo je zlo, a dobro je dobro, ko god ih činio. Na osnovu zbira nečijih dela i mi gradimo odnos prema toj osobi. Nema potrebe da prizivamo Boga u odbranu nekoga ko radi naopako. Hristos lepo kaže da tako i Bog procenjuje i da će tako na kraju i da presudi: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem.” (Otkrivenje 22:12).
Još jedna stvar ovde je izuzetno važna, iako nije tema ovog teksta, i zaslužuje mnogo više prostora. Ako bismo morali da se pokoravamo vlastima, pa samim tim i ostalim autoritetima, cela Biblija bi bila nepotrebna. Jednostavno bi samo trebalo da se pokoravamo vlastima, i svetovnim i religioznim, a pošto njih vodi i postavlja Bog, oni će nas usmeriti na pravi put. Ne znam samo kako bi se rešile sve religiozne nesuglasice tolikog broja verskih vlasti koje je sve Bog postavio, iako svako od njih insistira na svojoj priči.
U Pismu nam je dato mnoštvo pouka kroz događaje, uputstva i zapovesti, da bismo na osnovu njih mogli da stvorimo pravu sliku o načinu ponašanja u praktičnom životu. Nije moguće opisati svaku situaciju koja će nam se u životu desiti. Zato stavove i tvrdnje za koje znamo da su ispravni treba da koristimo kao model kojim ćemo prepoznati šta je dobro, a šta pogrešno. Čak nije na odmet ni proveravati one stavove za koje smo uvereni da su valjani. Ako je stav ispravan samo ćemo ga utvrditi, a ako je pogrešan oslobodićemo se zablude.
Budući da smo razumna bića, dužni smo da koristimo razum, a odgovornost za to kako ga koristimo neće nestati ako svoju volju slepo potčinimo vođama. U većini situacija vođstvo može biti korisno, pa čak i neophodno, ali podleže sudu provere, kao i bilo šta drugo na ovom grešnom svetu.
Paradoksalne situacije
Već smo se susreli s mnogim primerima koji deluju apsurdno, ukoliko se prihvati ideja da Bog postavlja svaku pojedinačnu vlast na ovoj planeti. Međutim, daleko od toga da besmislenih situacija više nema. Ovde ćemo navesti još neke.
„Da vjera vaša ne bude u mudrosti ljudskoj nego u sili Božijoj. Ali premudrost govorimo koja je u savršenima, a ne premudrost vijeka ovoga ni knezova vijeka ovoga koji prolaze. Nego govorimo premudrost Božiju u tajnosti sakrivenu, koju odredi Bog prije svijeta za slavu našu; koje nijedan od knezova vijeka ovoga ne pozna; jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.” (1. Korinćanima 2:5-8).
Zanimljivo je da ovakve stihove ponekad koriste isti oni koji se zalažu za to da je svaka vlast doslovno od Boga. Kada im je potrebno da podrže svoje interese i položaje, ili stavove vlasti, onda se citiraju Pavle i Petar da su sve vlasti od Boga. Kada im je potrebno da naglase da je Božija mudrost veća od ljudske, pošto se ne slažu sa svim stavovima autoriteta ovog sveta, onda koriste ove citirane stihove iz 1. Korinćanima.
Ako govorimo o Božijem izboru vlasti, iz ovih stihova proizilazi jedna čudna stvar. Pod pretpostavkom da Bog bira svaku vlast, postavlja se pitanje da li ih bira tako da oni ništa ne razumeju. Neki neuki ribari i carinici su uspeli da prepoznaju Spasitelja, što znači da to nije bilo izvan ljudskih sposobnosti poimanja. Nema nikakve logike da Bog dovodi na vlast one koji će iz svog neznanja delovati potpuno suprotno Njegovoj volji i spasenju ljudi.
Sličan smisao je i ono što Solomon piše u Knjizi propovednika. „Ima zlo koje vidjeh pod suncem, kao pogrješka koja dolazi od vladaoca: ludost se posađuje na najviše mjesto, i bogati sjede na niskom mjestu.” (Propovednik 10:5, 6).
Naravno, ne mora da znači da je ovo pravilo, nego pojava koja se nekada dešava, a nekada ne. Zbog toga veliki deo odgovornosti za postavljanje ludosti na najviše mesto mora da se pripiše Bogu, jer je on te vladaoce doveo na vlast.
„Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova.” (Psalam 2:2). Zar ih Bog izabra da ustanu protiv Njega? Ili Bog igra jednu podmuklu igru praveći izmišljeni sukob, da bi se pokazao velikim, ili jednostavno nije On ove ljude izabrao i doveo na vlast.
Kasnije u istom psalmu postoji poziv carevima da se urazume, inače će propasti. I u tom pogledu možemo opet da se zapitamo zašto je Bog doveo na vlast ljude za koje je znao da stvari neće razumeti na ispravan način.
Na tri različita mesta smo videli izveštaje o vladarima koji nešto ne razumeju kako treba. Tekst iz Priča Solomunovih jasno svedoči kolika bi bila Božija odgovornost da On takve postavlja za vladare. „Knez bez razuma čini mnogo nepravde, a koji mrzi na lakomstvo, živjeće dugo.” (Priče 28:16).
Čovek koji dobije vlast, a ne zna kako da je koristi, činiće nepravdu, čak i ako ima dobre namere, jer nema dovoljno mudrosti da pronađe dobra rešenja. Tako čini zlo onima nad kojima vlada, ali i sebi, kako to nagoveštava drugi deo stiha – zasigurno u okvirima večnosti, ako ne u ovom životu.
Motiv ukidanja svih zemaljskih carstava da bi se postavilo Božije već smo spominjali u tekstu. O tome piše i apostol Pavle, govoreći o Hristovoj ulozi: „Onda kraj, kad preda carstvo Bogu i ocu, i kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu.” (1. Korinćanima 15:24, 25).
Ponovo smo u situaciji da se pitamo o besmislu Božijeg postavljanja vlasti koje će biti protiv Njega samog i koje će onda morati da uništi. Iz ovog začaranog kruga Božije odgovornosti i nelogičnosti za sve što se dešava na ovom svetu teško se izlazi kada jednom prihvatimo pretpostavku da On lično bira svakog vladara.
Kada je jedna grupa Judejaca, u strahu od odmazde Vavilonjana, želela da pobegne u Misir, tražili su od proroka Jeremije da upita Boga šta da rade. Međutim, i pored Božijeg uputstva da ne idu, oni su uradili kako su naumili. Nakon toga, Bog šalje poruku da će loše proći oni koji su otišli u Misir. Sledi i njihov odgovor Jeremiji, koji im je preneo Božiju poruku: „Što nam kaza u ime Gospodnje, nećemo te poslušati; nego ćemo činiti sve što je izašlo iz naših usta kadeći carici nebeskoj i ljevajući joj naljeve, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po gradovima Judinijem i po ulicama Jerusalimskim, jer bijasmo siti hljeba i bijaše nam dobro i zla ne viđasmo. A otkad prestasmo kaditi carici nebeskoj i ljevati joj naljeve, ništa nemamo i ginemo od mača i od gladi. I kad kadimo carici nebeskoj i ljevamo joj naljeve, eda li joj bez glavara svojih pečemo kolače služeći joj i ljevamo joj naljeve?” (Jeremija 44:16-19).
Uloga vladara bila je značajna u ovoj idolopokloničkoj praksi, nečemu što Bog najviše kritikuje u Pismu. Oni ne samo da su učestvovali u tome, nego su bili i ugled ostalima, a nekada i predvodnici u njihovim postupcima. Da li je Bog izabrao takve vladare u svom narodu, koji će svojom vlašću i autoritetom odvući narod u propast?
U Knjizi proroka Isaije se takođe govori o vlastima u Božijem narodu, čija uloga nije pozitivna. „A sada što ću tu? veli Gospod; jer je narod moj zaboravljen ni za što; koji vladaju njim, cvijele ga, veli Gospod, i jednako svaki dan huli se na ime moje.” (Isaija 52:5). Narod bez razloga trpi nepravdu svojih vladara. Pored toga, ugledanjem na vlasti ili željom da im se dodvori, mnogi krenu njihovim putem i nije čudno što Bog kaže da se u takvim uslovima svaki dan huli na Njegovo ime.
Pitanje koje se ovde nameće u skladu s temom o kojoj govorimo je sledeće: Zašto bi Bog uopšte ukoravao one koje je sam postavio da vladaju? Ili ih nije On postavio? Do zaključka i nije baš teško doći.
I u trećem poglavlju Isaijine knjige pominje se negativna uloga vlasti u Božijem narodu. „Narodu mojemu čine silu djeca, i žene su im gospodari. Narode moj! koji te vode, zavode te, i kvare put hoda tvojega. Ustaje Gospod na parbu, stoji da sudi narodima. Gospod će doći na sud sa starješinama naroda svojega i s knezovima njegovijem, jer vi potrste vinograd, grabež od siromaha u vašim je kućama. Zašto gazite narod moj i lice siromasima satirete? govori Gospod, Gospod nad vojskama.” (Isaija 3:10-13).
Veoma oštra kritika vlasti, ne u nekom narodu kojem nisu poznata Božija načela, nego u narodu koji Bog smatra svojim. Te vlasti zavode ljude, gaze narod, uništavaju siromašne. Bog opravdano kaže da će snositi posledice svog ponašanja. Ali ako ih je Bog sam tu postavio, s obzirom da je znao šta će raditi, On sam bi trebalo da se oseća krivim. Zato je jasno da nije bila Njegova namera da takvi dođu na vlast. Možemo da kažemo da je On to dozvolio, ali ne i da je to odlučio i sam učinio. Na kraju krajeva, zašto bi Bog govorio da će da se sudi sa starešinama svog naroda, kada jednostavno može da postavi druge na njihovo mesto?
U devetom poglavlju iste knjige postoji rečenica koja još jasnije govori o posledicama zavođenja koje vrše vlasti: „Jer koji vode taj narod, oni ga zavode, a koje vode, oni su propali.” (Isaija 9:16). Bog je izabrao vlasti koje Njegov narod vode u propast? Kakav bi to bio Bog?
Kada Novi zavet opisuje ponašanje apostola Pavla pre nego što je prihvatio Hrista, usput pominje i vlasti u narodu tog vremena. Čitajući o Savlu, kako je Pavlu bilo pravo ime, vidimo kakav su uticaj imale vlasti i na koji način su delovale.
Na putu za Damask Hristos je presreo Savla. Tom prilikom Savle je privremeno oslepeo. Bog poziva Ananiju, jednog od vernika iz Damaska, da ode kod Savla i prenese mu Božiju poruku. Budući da je znao ko je Savle i šta je radio, Ananija odgovara Bogu: „A Ananija odgovori: Gospode! ja čuh od mnogijeh za toga čovjeka kolika zla počini svetima tvojima u Jerusalimu; i ovdje ima vlast od glavara svešteničkijeh da veže sve koji prizivaju ime tvoje.” (Dela 9:13, 14).
Savle je činio mnoga zla vernim Božijim ljudima. A to nije radio na svoju ruku, nego je odobrenje dobio od vlasti. Zar bi Bog postavio takve vlasti?
Sam Pavle potvrđuje Ananijine reči s još više detalja: „Tako i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina, kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetijeh ja zatvorah u tamnice, primivši vlast od glavara svešteničkijeh; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svijem zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih tja i do tuđijeh gradova. Za koje idući u Damask s vlašću i zapoviješću od glavara svešteničkijeh” (Dela 26:9-12).
Da li bi Bog, u ovo osetljivo vreme začetaka hrišćanstva, postavio takve vlasti koje samo guraju klipove u točkove širenju Njegovog dela? Jednostavnije bi bilo da je izabrao vlasti koje Savlu neće dati odobrenje da progoni, zatvara i muči ljude, nego da ga presreće na putu za Damask. Ispalo bi da takav Bog, koji postavlja vlasti za koje je znao kako će da postupe, pomalo pati od senzacionalizma, jer pravi spektakl o svojoj veličini, iako je sve sam zamesio.
Verovatno najbolji stih u celom Pismu, kada se postavi pitanje da li Bog direktno dovodi svakog vladara na vlast, nalazi se u Knjizi proroka Osije, gde Bog, obraćajući se svom narodu, kaže: „Postavljaju careve, ali ne od mene; podižu knezove, za koje ja ne znam; od srebra svojega i od zlata svojega grade sebi likove, da se istrijebe.” (Osija 8:4).
Ovo je direktna izjava da Bog nije učestvovao u izboru ovih vlasti. A ako to ne radi u svom narodu, šta da kažemo za ostale? Bog nekada može da utiče na dovođenje vladara na vlast, može to da dozvoli ili da iz svog predznanja o tome posvedoči pre nego što se to dogodi, ali to još uvek ne znači da je lično Bog izabrao i doveo svakog vladara na svakom mestu u istoriji ovoga sveta.
Osnovna logika razmišljanja nalaže da, ako se teorija koju zastupam ne uklapa u realnost, onda posumnjam u svoju teoriju, a ne u realnost. Zanemarivanje saznanja, iskustava i protivrečnih primera možda godi sujeti, ali je uvreda za razum.
Smisao tekstova o vlastima
Da konačno malo detaljnije razmotrimo tekstove koje su o vlastima napisali Petar i Pavle i da vidimo na koji vid vlasti oni stavljaju težište. Prvo ćemo razmotriti Pavlov tekst, koji ćemo ponovo citirati s obeleženim stihovima, radi lakšeg praćenja.
„1) Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene. 2) Tako koji se suproti vlasti suproti se naredbi Božijoj; a koji se suprote primiće grijeh na sebe. 3) Jer knezovi nijesu strah dobrijem djelima nego zlijem. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti, čini dobro, i imaćeš hvalu od nje; 4) jer je sluga Božij tebi za dobro. Ako li zlo činiš, boj se; jer uzalud ne nosi mača, jer je Božij sluga, osvetnik na gnjev onome koji zlo čini. 5) Tako se valja pokoravati ne samo od straha nego i po savjesti. 6) Jer zato i poreze dajete; jer su sluge Božije koje su za to isto postavljene.” (Rimljanima 13:1-6).
Kada bismo prva dva stiha posmatrali izolovano od nastavka teksta, od nebrojenih primera u Bibliji i od same životne realnosti, stvarno bi moglo da se kaže da je svaki pojedini vladar od Boga i da ga treba bezuslovno slušati.
Međutim, možemo uočiti da se već i u ta dva prva stiha o vlastima govori uopšteno, a ne kao o pojedincima. Drugim rečima, reč je o poslušnosti sistemu vlasti i zakonima u državi, a ne svakoj samovolji pojedinaca.
Nastavak teksta, u stihovima 3 i 4, upravo idu u prilog takvom stavu. U njima se govori da vlast nije pretnja onima koji čine dobro, nego onima koji čine zlo; da nema razloga za strah od vlasti kada se čini dobro, već se dobija pohvala od nje; a da se treba bojati jedino ako činimo zlo, jer se počinjeno zlo kažnjava. Veoma dobro znamo da ovo uopšte ne mora da se odnosi na vladare kao pojedince. Oni mogu da rade upravo suprotno. Kada se pravda prikazuje kao žena s povezom preko očiju i s terazijama u ruci, to se ne odnosi na pojedince, nego na zakone kojima se uređuje društvo. Namera stvaranja zakona je da budu slepi i da se na sve podjednako primenjuju, a pojedinci su oni koji ih krše ili ih diskriminacijski i nedosledno primenjuju.
U 5. stihu Pavle kaže da se vlastima treba pokoravati i po savesti. Već smo mogli da vidimo primere da su verni ljudi, pa i sami apostoli, u pojedinim situacijama otkazivali poslušnost vlastima upravo zato što im je savest drugačije nalagala. U vreme pisanja ovih reči o vlastima, apostoli i prvi Hristovi sledbenici bili su proganjani prvo od strane vlasti u judejskom narodu, a ubrzo i u celom Rimskom carstvu. Oni se zbog takvog stava vlasti prema njima nisu odrekli svojih ubeđenja. Bez problema su uspostavili šta je važniji prioritet. Njihov „zločin” i nije bio zbog neposlušnosti postojećim zakonima – kojima se jesu pokoravali po savesti – nego zato što pojedinci na vlasti nisu podnosili njihovo verovanje, a svoju netrpeljivost su sprovodili kroz sistem vlasti.
U poslednjem od stihova iz ovog citata kaže se da zbog svega ovoga treba davati i poreze. Tačno je da su vladari imali koristi od poreza, ali oni nisu bili njihova lična sredstva. Porez je pre svega obaveza prema državi, to su sredstva koja su neophodna da podmire troškove skladnog funkcionisanja uređenog društva. Tako i ovaj poslednji stih ukazuje da se pod vlastima misli na celokupnu organizaciju vlasti, a ne na ličnosti koje zauzimaju pozicije u takvim sistemima.
Kada na ovakav način posmatramo Pavlov tekst, vidimo koliko prvi utisak može da prevari, ako se samo malo pozabavimo detaljima. Slično je i s Petrovim tekstom, koji ćemo takođe ponovo citirati.
„13) Budite dakle pokorni svakoj vlasti čovječijoj, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru; 14) ako li knezovima, kao njegovijem poslanicima za osvetu zločincima, a za hvalu dobrotvorima.” (1. Petrova 2:13, 14).
Na početku je važno naglasiti da u 13. stihu u grčkom tekstu ne stoji reč vlast – ἐξουσία (eksusia) – nego reč κτίσις (ktisis). Ova reč označava nešto što je stvoreno, napravljeno, ustanovljeno. U prevodu Vuka Karadžića, koji se ovde koristi, na ostalim mestima reč se prevodi kao tvar (u smislu tvorevine), stvaranje i na po jednom mestu kao stvorenje i postanje . Kada samo pročitamo Petrove reči, jasno je zašto Vuk nije mogao na isti način ovu reč da prevede i na ovom mestu, nego je morao da pokuša da prevede po smislu.
Postoje različiti prevodi ove reči, a možda bi na ovom mestu ponajbolji bio red, uređenje ili ustanova. Već na osnovu jedne reči u tekstu vidimo da je značenje mnogo šire od pokoravanja pojedincu koji sedi na vrhu hijerarhije vlasti.
Rečenica koja prethodi ovom tekstu glasi: „A vladajte se dobro među neznabošcima, da bi za ono za što vas opadaju kao zločince, vidjevši vaša dobra djela, hvalili Boga u dan pohođenja.” (1. Petrova 2:12). Petar, dakle, govori da jedan vernik treba da čini dobro i ponaša se primereno u svakom aspektu života. Na takav način sam će izbeći nepotrebne nevolje i neprijatnosti, a ujedno neće obeščastiti Boga i veru koju ispoveda.
Ako sada pročitamo tekst 13. i 14. stiha, oni se sasvim lepo uklapaju u sliku koja je započeta u 12. stihu, a ujedno dobijamo jasnije značenje Petrovih reči. Stih 13 govori da se treba pokoravati uređenju u državi, a ne svakom hirovitom vladaru. Tekst se zapravo fokusira na poštovanje sistema, a ne pojedinaca. Vernici nisu pozvani na menjanje celokupnog sistema društvenog uređenja, jer to, iako može da dovede do određenih poboljšanja, suštinski ne može da reši problem greha.
Stih 14 po smislu je identičan Pavlovim rečima o vlasti. Vlast i zakoni kažnjavaju činjenje zla, a hvale činjenje dobra. Kao što je već rečeno za Pavlov tekst, i ovde se može reći da postoje mnogi primeri kada se ovo na pojedince ne bi moglo primeniti, ali može na uređeno društvo koje poštuje zakone.
Nastavak je u istom duhu: „Jer je tako volja Božija da dobrijem djelima zadržavate neznanje bezumnijeh ljudi.” (1. Petrova 2:15). Petar kaže da, ako činimo dobro i poštujemo zakone države u kojoj smo, ne postoji opravdanje da nas neko napadne, kada mu se naše verovanje ne sviđa. Država tako postaje čak i zaštitnik vere, ako postoji vladavina prava u njoj.
S druge strane, vladari su u mnogim slučajevima postupali drugačije. Svojim položajem – ili bolje reći zloupotrebom svog položaja – oni su u poziciji da zaobiđu zakone i svoj negativan stav prema nekome pretvore u progon.
Ovome bismo mogli da dodamo par stihova iz iste poslanice, napisanih malo kasnije. „Ljubazni! ne čudite se vrućini koja vam se događa za kušanje vaše, kao da vam se što novo događa; nego se radujte što stradate s Hristom, da biste, i kad se javi slava njegova, imali radost i veselje. Ako bivate ukoreni za ime Hristovo, blago vama! jer Duh slave i Boga počiva na vama: oni dakle hule na nj, a vi ga proslavljate. Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove; a ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga u ovom događaju.” (1. Petrova 4:12-16).
Petar je svestan da je bilo i da će biti protivljenja veri u Boga, a ona nisu uvek na nivou neslaganja i neodobravanja, nego znaju da prerastu u klevetanje, vređanje, nasilje, progon, pa čak i ubijanje. Drugim rečima, on ponavlja ideju da lošim delima i nepoštovanjem zakona ne treba davati povoda za napade onih koji zapravo preziru veru. Takođe savetuje da vernici ne treba da se stide ako trpe neosnovani napad, jer nisu ništa loše učinili. Osim toga, kada se napad desi bez učinjenog zlog dela, jasno će biti da je to netrpeljivost prema verovanju i Bogu.
Na kraju, još jedan primer koji ilustruje dobru ulogu vlasti, kao društvenog uređenja. U 19. poglavlju Dela apostolskih piše se o Pavlovom propovedanju i učinjenim delima u Efesu. Budući da je govorio protiv idolopoklonstva, to je ugrozilo posao onih koji su zarađivali od takvog verovanja. Jedan majstor, Dimitrije, koji je pravio male srebrne hramove boginje Dijane, uzbunio je narod protiv Pavlovog propovedanja .
Iako većina nije tačno ni znala o čemu se radi , rulja se skupila i okomila na vernike . Situacija je bila veoma napeta i pošto su dva sata skandirali: „Velika je Dijana Efeska” , reagovao je državni službenik.
„A pisar utišavši narod reče: ljudi Efesci! Ko je taj čovjek koji ne zna da grad Efes slavi veliku boginju Dijanu i njezin kip nebeski? Kad dakle to ne može niko odreći, valja vi da budete mirni, i ništa naglo da ne činite; jer dovedoste ove ljude koji niti su crkvu Dijaninu pokrali, niti hule na vašu boginju. A Dimitrije i majstori koji su s njim ako imaju kakvu tužbu, imaju sudovi, i imaju namjesnici, neka tuže jedan drugoga. Ako li što drugo ištete, neka se izvidi na pravoj skupštini. Jer se bojimo da ne budemo tuženi za današnju bunu; a nijednoga uzroka nema kojijem bismo se mogli opravdati za ovu bunu. I ovo rekavši raspusti narod koji se bješe sabrao.” (Dela 19:35-40).
Da nije bilo straha od zakona, ovo je moglo da se pretvori u klasičan linč. Ovaj pisar je lepo primetio da su Pavle i ostali vernici govorili samo o svojim verovanjima i ništa nisu uradili protiv Dijaninog hrama niti su direktno govorili protiv nje. I, kako je dodao, ako neko već misli da je nešto loše urađeno ili neko smatra da je oštećen, postoje zakoni pa neka iznesu svoje primedbe na sud, a država će da odluči da li ima krivice. S druge strane, buna takođe podleže kaznenim zakonskim odredbama, a oni nemaju nikakvu pravu osnovu za njeno podizanje.
Kada ne bi bilo uređenog društva, koliko god to sa sobom nosilo i negativnih pojava, ovaj život bi bio noćna mora, koja se u postapokaliptičnim filmovima često prikazuje kao slika uslova života bez reda i zakona. Najbezobzirniji bi tlačili sve oko sebe, najgore zločine niko niti bi mogao da spreči niti da kazni, živelo bi se u stalnom strahu od svega i svakoga, a sve osobine koje smatramo vrlinama postale bi slabost, jer bi samo prevara i pokvarenost napredovali.
Zbog toga je biblijski stav da je uređeno društvo, a ne svaki pojedinačni vladar, ono što Bog odobrava. Zato vlasti treba poštovati i pokoravati se zakonima koji su za opšte dobro i skladan zajednički život ljudi. Naravno, ni u tome ne treba biti slepo fanatičan. Ako pojedinci svojim položajem zloupotrebe vlast, da bi stvorili zakone protiv Boga, čovečnosti ili pravde, ne samo da imamo pravo da ih ne poslušamo, nego bi se to čak moralo smatrati moralnom obavezom – kako su postupale i mnoge biblijske ličnosti verne Bogu – da ne bismo došli u situaciju da se kao i nacisti posle završenog rata pravdamo da smo samo izvršavali naređenja.