Pitanje postavio B.M.
„Koliko možemo da verujemo biblijskim opisima života prvih hrišćana? Čitajući Dela apostolska stiče se utisak da je pisac previše pustio mašti na volju – sve je prepuno čuda, koja danas ne možemo da vidimo, iako se radi o istoj, hrišćanskoj crkvi. Ako su svi ti opisi istiniti – da li onda nešto nije u redu s današnjim hrišćanima?”
Pitanje novozavetnih čuda
Ako religiju ne posmatramo samo intelektualno, kao fenomen koji postoji u ovom svetu, ovo pitanje može da bude od izuzetnog značaja za praktičan život jednog vernika, jer se svaki stav koji izgradimo ili prihvatimo odražava na naše ponašanje. Čovek ne može da ima pravu veru, ukoliko nije raščistio s pitanjima koja izazivaju sumnju. Mogli bismo reći, ne samo da je pitanje na mestu, već da je problem ukoliko ga vernik nikada nije sebi postavio i pokušao da dođe do odgovora. Razlika između onoga što vidimo u današnjoj praksi i praksi prvobitne crkve je očigledna, naročito po pitanju činjenja čuda.
Skriveni problem
U pozadini postavljanja ovakvog pitanja zapravo stoji jedno drugo, koje po svoj prilici ima još dalekosežnije posledice: Da li su Biblija i njeni iskazi autentični? Od našeg stava prema Bibliji zavisiće i odgovor na prvobitno pitanje.
Treba naglasiti da postoji razlika između prihvatanja autentičnosti Biblije, a tako i Novog zaveta u njoj, s istorijskog aspekta i prihvatanja da je to Božija objava. Biblijske ili samo novozavetne knjige mogu da budu tačne sa stanovišta vremena kada su pisane, ličnosti koje su ih pisale i istorijskih događaja koje opisuju, ali to još uvek ne znači da je to Božija knjiga. Da bi Biblija stvarno bila Božija knjiga, čak i stavovi koje ona zagovara moraju da budu tačni. Nije isto prihvatiti Bibliju kao vrednu ljudsku zaostavštinu i knjigu koja sadrži mnoge mudrosti ili kao Božije obraćenje palom ljudskom rodu.
Mnogo toga je napisano protiv i za autentičnost Biblije. To je izuzetno obimna tema, koja ne može ukratko valjano da se obradi. Ovaj sajt je namenjen onima koji već prihvataju Bibliju kao Božiju knjigu, inače bi bilo kakvo argumentovanje biblijskim stihovima bilo beznačajno.
Svako ko je zainteresovan za religijske teme bi trebalo temeljno da se obavesti i načini stav o autentičnosti ove knjige, jer nije mudro pokloniti poverenje izjavama za koje ne možemo da kažemo da su ispravne. Iako se nećemo upuštati u analizu istinitosti Pisma, daćemo samo par napomena i posledica koje donosi naš stav prema njemu.
Praktično sve crkve i verske zajednice koje prihvataju Hrista i novozavetne događaje kao nešto što je od Boga dato, prihvataju i Bibliju kao Božiju objavu i zovu je Božija reč. Ako je Biblija stvarno Božija reč, onda bi je trebalo prihvatiti kao verodostojnu i istinitu. Drugim rečima, ili je Biblija u potpunosti Božija reč ili ona to nije uopšte.
Još jedna stvar koja je veoma važna je pitanje da li je Bog u stanju da svoju knjigu sačuva od promena koje bi uticale da se pošalju drugačije poruke od prvobitno zamišljenih. Tu se, dakle, postavlja pitanje Božijih sposobnosti da nešto uradi u ovom svetu, kao i pitanje Njegovih sposobnosti da nešto predvidi.
Ukoliko je Bog biće koje je stvorilo apsolutno sve što postoji u ovom Univerzumu, sam Univerzum i sve zakone po kojima on funkcioniše, uopšte ne bi trebalo da postavljamo pitanje o Njegovim sposobnostima. Njegova moć je za nas nesagledivo velika. On „ne može”, tj. neće da učini samo ono što je za Njega principijelno pogrešno.
Ne mora se posebno dokazivati da je Bog želeo da sačuva sadržaj svoje knjige koju je namenio ljudima. Ukoliko je uvideo da postoji potreba za njom, onda je sigurno želeo da sačuva i njen sadržaj, jer bi pogrešne informacije ljude samo vodile u još veće zablude.
U jednom razgovoru s Judejcima, oni Hrista optužuju da se, iako je čovek, gradi Bogom . Između ostalog, navodeći jedan primer iz Božije reči, Hristos im kaže: „Pismo se ne može pokvariti” (Jovan 10:35). Na taj način On je indirektno rekao da Bog neće dozvoliti da se iskvari smisao Njegove reči.
Bog za sebe kaže: „Koji od početka javljam kraj i izdaleka što još nije bilo; koji kažem: namjera moja stoji i učiniću sve što mi je volja.” (Isaija 46:10). Prema tome, On ne samo da je u stanju da uradi šta god poželi, već je u stanju i da predvidi sve što će se dogoditi. Da je Bog uvideo da će ova knjiga biti iskvarena, nikada je ne bi ni napisao, tj. nikada ne bi podstakao ljude da je napišu i sastave u jednu knjigu.
Zašto je sve ovo važno? Iz života znamo da je velika većina vernika religiozna na način na koji je to i njihovo okruženje. Praktično, oni veru ne prihvataju, već je nasleđuju. Samo po sebi je jasno da ne može svaki religiozni pravac da bude ispravan, jer među njima ima mnogo protivrečnosti. Kako onda da znamo šta je istina?
Budući da na ovom svetu ima previše teorija o tome ko smo, kako smo nastali, kuda idemo i šta je naša svrha postojanja, isuviše je mala verovatnoća da dođemo do istine ili je nasumično izaberemo. Da bismo istinu mogli da dosegnemo potrebno nam je neiskvareno merilo na osnovu kojega bismo mogli da testiramo šta je ispravno, a šta lažno. Ako nemamo čime da merimo iskaze drugih ljudi, ostavljeni smo u potpunom mraku.
Zato je Bog čoveku ostavio Bibliju. Sav trud oko plana spasenja bio bi uzaludan, ukoliko ne bi postojalo nešto na osnovu čega bismo mogli da raspoznajemo šta je laž, a šta istina. Samo po sebi je jasno da, ako je Bog postavio takvo merilo, ono ne bi smelo da se iskvari tokom vremena. Iskvareno merilo bi bilo gore, nego da ga uopšte nema, jer bi ljude navodilo na laž, tako da ne bi postajala šansa ni da nasumično izaberemo istinu, jer bi nas merio navodilo protiv nje.
Prema tome, da bismo mogli doći do spasenje, ne samo da nam je potrebna Božija reč, nego je neophodno i da njeni iskazi budu tačni. Inače bi nas navodila na laž. Ukoliko je Biblija stvarno Božija reč, možemo slobodno da isključimo mogućnost da su Luka i ostali novozavetni pisci previše pustili mašti na volju.
Sličnost sa starozavetnom istorijom
Jevrejski narod je inače u Starom zavetu predslika celokupnog Božijeg naroda. I u pogledu ovog problema o kojem govorimo možemo naći sličnost s njihovom istorijom kako je ona opisana u Starom zavetu.
Samostalnost jevrejske nacije započinje verovatno najvećim čudima u istoriji ovoga sveta. Zla koja su pogodila Egipat, otvaranje Crvenog mora, uništavanje tada verovatno najmoćnije vojske u tom delu svetu, javljanje Boga na Sinaju, čuda u ratovima za osvajanje obećane zemlje, pitanje je da li je sve to svet ikada video u tako kratkom vremenskom razdoblju.
Periodi smanjenog delovanja čuda, vizija i proroka nisu retki ni u Starom zavetu. Za vreme kada se Bog javio Samuilu, koji je još bio dete, kaže se: „A dijete Samuilo služaše Gospodu pred Ilijem; i riječ Gospodnja bješe rijetka u ono vrijeme, i ne javljahu se utvare.” (1. Samuilova 3:1).
Na kraju starozavetnog perioda ne samo da imamo odsustvo čuda, nego je i samo delovanje proroka skoro u potpunosti zamrlo, a nekoliko vekova pre rođenja Hrista nema više ni proročkih spisa koja ulaze u sastav Pisma.
Na sličan način možemo da posmatramo i novozavetnu istoriju. Početak prepun čuda i očiglednog Božijeg delovanja, da bismo se na kraju pitali da li su takve stvari ikada postojale.
Koren problema
Silazeći s gore na kojoj se preobrazio i sreo s Mojsijem i Ilijom, Hristos zatiče svoje učenika kako se raspravljaju s narodom. Kada je upitao šta se događa, saznao je da Njegovi učenici nisu uspeli da iscele zaposednutog mladića kojeg im je doveo njegov otac .
Prva Hristova reakcija na saznanje o tome šta se desilo bila je: „A on odgovarajući mu reče: o rode nevjerni! dokle ću s vama biti? dokle ću vas trpljeti? Dovedite ga k meni.” (Marko 9:19). Isus, dakle, ukazuje da je osnova problema u neveri, tj. ako baš želimo precizno da se izrazimo, ne u potpunom odsustvu vere, već u nedovoljno snažnoj veri.
Pošto je iscelio mladića, učenici pristupaju Hristu s pitanjem: „I kad uđe u kuću pitahu ga učenici njegovi nasamo: zašto ga mi ne mogosmo istjerati? I reče im: ovaj se rod ničim ne može istjerati do molitvom i postom.” (Marko 9:28, 29). Šta je Hristos želeo da kaže ovom rečenicom?
Prvo je važno reći da se „ovaj rod” odnosi na neveru, a ne na demone koji, kako mi to kažemo, zaposedaju ljude. Ista ta reč rod se pominje u već citiranom i vidimo da se odnosi na slabu veru Njegovih učenika koji nisu uspeli u svom pokušaju.
Takođe, Isus je rekao da se taj rod „ničim ne može istjerati do molitvom i postom”. Molitva i post su radnje koje su povezane sa razvijanjem odnosa s Bogom, a iz tog odnosa jača se vera. Ovo je važno zbog toga šta vera u Boga podrazumeva.
Zgodan stih možemo naći u Jevrejima poslanici: „A bez vjere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da vjeruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže.” (Jevrejima 11:6).
Budući da Bogu nije moguće ugoditi bez vere, logično je da Hristovi učenici nisu mogli da iscele onog mladića, ukoliko nisu imali dovoljno vere. Osim toga, kao što možemo videti iz prethodnog stiha, vera ne podrazumeva samo verovanje da Bog postoji, nego ona podrazumeva i poverenje da Bog deluje u životima onih koji Ga traže.
Ovaj drugi vid vere se često previđa, a bez njega je vera, u biblijskom smislu, nepotpuna. Poverenje je nešto što se izgrađuje samo kroz odnos, kroz iskustvo s nekim. Ne možemo imati poverenje u nekoga koga nikada nismo sreli. Možda smo o njemu slušali i na osnovu toga verujemo, ali to nije poverenje u njega, nego vera da reči onih koji su nam pričali o njemu nisu laž.
U tekstu je, dakle, pisalo da se taj rod ne može ničim isterati osim molitvom i postom. Isus se nije molio niti je postio. Ako taj rod ne može ničim da se istera, osim molitvom i postom, onda je to neophodno uraditi. Kada bi se radilo o isterivanju demona, bilo bi potrebno moliti se i postiti na licu mesta, ali ako se radi o veri, onda se molitva i post primenjuju ranije, prilikom izgrađivanja odnosa s Bogom, a ne u trenutku kada nešto treba uraditi.
U Markovom jevanđelju ne postoji jedna umetnuta misao između postavljenog pitanja učenika i tvrdnje da se ovaj rod izgoni samo postom i molitvom, ali je nju zapisao Matej. Na osnovu nje takođe vidimo da je problem u nedovoljnoj veri: „A Isus reče im: za nevjerstvo vaše. Jer vam kažem zaista: ako imate vjere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: prijeđi odavde tamo, i prijeći će, i ništa neće vam biti nemoguće.” (Matej 17:20).
Osim direktne izjave da je nevera bila problem, imamo i tvrdnju da je dovoljno imati samo malo vere, toliko koliko je malo seme gorušice. Ukoliko prihvatimo ovu izjavu kao istinitu, to znači da je naša vera da se pozovemo na Boga da nešto učini izuzetno mala, manja od gorušičinog semena. Drugim rečima, budući da ne vidimo da ljudi čine čuda pozivajući se na Boga, možemo zaključiti da je pravo iskustvo s Bogom ogromne većine vernika veoma slabo.
Dodatne teškoća
Za činjenje čuda postoji još jedan problem, kada je nekom potrebno nešto učiniti. U već pomenutom primeru zaposednutog mladića, na očev apel Hristu da im pomogne , Isus odgovara: „A Isus reče mu: ako možeš vjerovati: sve je moguće onome koji vjeruje.” (Marko 9:23).
Prva Hristova rečenica nakon upućene molbe za isceljenje je uslov: „Ako možeš vjerovati”. Hristos sigurno nije tek tako izgovorio ovu rečenicu, koja zapravo ništa ne znači, jer bi to bila obmana čoveka u nesreći. Prema tome, s Bogom je praktično sve moguće, kako je Hristos rekao, ali za to postoji uslov – da verujemo.
U jednoj prilici, dok je propovedao, apostol Pavle je video čoveka koji od rođenja nije mogao da hoda. „I jedan čovjek u Listri sjeđaše nemoćan u nogama, i bješe hrom od utrobe matere svoje, i ne bješe nikad hodio. Ovaj slušaše Pavla gdje govori. Pavle pogledavši na nj i vidjevši da vjeruje da će ozdraviti, reče velikijem glasom: tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge upravo. I skoči, i hođaše.” (Dela apostolska 14:8-10).
Pavle je, dakle, uočio da čovek veruje i iscelio ga, pozivajući se na Boga. Ne ulazeći u to kako je apostol došao do ovog saznanja, možemo zaključiti da je potrebna i vera onoga koji se isceljuje, a ne samo vera onoga koji isceljuje – inače bi ovakva tvrdnja o čovekovoj veri bila potpuno nepotrebna.
Prilikom svoje posete Nazaretu, mestu u kojem je odrastao, Hristos je rekao da je proroku najteže na svojoj postojbini: „A Isus reče im: nigdje nije prorok bez časti do na postojbini svojoj i u rodu i u domu svome.” (Marko 6:4).
Nakon toga sledi rečenicu koja se često provuče neopaženo: „I ne mogaše ondje nijednoga čuda da učini, osim što malo bolesnika iscijeli metnuvši na njih ruke.” (Marko 6:5). Čak i onima koji čitaju Bibliju ova rečenica ume da bude veliko iznenađenje. Kako je moguće da Hristos nešto nije mogao da uradi, dok ujedno tvrdi da je sve moguće onome koji veruje? U čemu je bio problem vidimo u narednoj rečenici.
„I divljaše se nevjerstvu njihovome. I iđaše po okolnijem selima i učaše.” (Marko 6:6). Budući da je ovo direktan nastavak prethodnog stiha, trebalo bi da je jasno da je neverstvo razlog zašto Hristos nije mogao da čini čuda u mestu svog odrastanja. Međutim, ovo nekima može da zvuči nedovoljno ubedljivo. Zbog toga je dobro da konsultujemo još jedno jevanđelje kada je u pitanju ovaj događaj.
U Matejevom jevanđelju o ovom događaju se govori na kraju 13. poglavlja. Na kraju ovog kratkog izveštaja stoji rečenica: „I ne stvori ondje čudesa mnogijeh za nevjerstvo njihovo.” (Matej 13:58). U Markovom jevanđelju smo videli da Hristos nije mogao da čini čuda u njihovu korist, a ovde imamo direktnu potvrdu da je uzrok toga bilo njihovo neverstvo.
Ako je ovako bilo u Hristovo vreme, šta tek da kažemo mi koji danas živimo u faktički ateističkom svetu. Problemi se rešavaju bez Boga, a u školama se deca podučavaju ateizmu, čak i kada postoji veronauka. Sve pokušavamo da racionalizujemo, za sve tražimo dokaz, u sve sumnjamo, jer dobro znamo da nas medijski obrađuju u svakom aspektu života.
Uprkos tome što jedan vernik može biti svestan svih ovih problema, nemoguće je da njegovo okruženje uopšte ne deluje na njega. Koliko god imali slobodu da samostalno donosimo odluke i samostalno se opredeljujemo šta ćemo prihvatiti, mi smo ipak produkt vremena i okruženja u kom živimo i ne možemo da se oslobodimo baš svakog uticaja koji oko nas postoji.
Ovde bi bilo dobro pomenuti još jednu stvar. Apostol Jovan je u svojoj prvoj poslanici zapisao: „I ovo je sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo po volji njegovoj posluša nas.” (1. Jovanova 5:14). Da bi nešto što tražimo od Boga moglo da bude ispunjeno, mora da bude po Njegovoj volji.
Naše namere mogu da budu najbolje, ali mi ne znamo prave posledice. Samo Bog ih zna. Takođe, činjenje čuda može da bude veoma privlačno. U tom slučaju nije teško da se razviju samodopadljivost i sujeta. Činjenje čuda je moćna stvar i lako može da uzoholi čoveka.
Na kraju, trebalo bi da se podrazumeva, ali ćemo pomenuti još nešto. U istoj svojoj poslanici Jovan je napisao i ovo: „I što god zaištemo, primićemo od njega, jer zapovijesti njegove držimo i činimo što je njemu ugodno.” (1. Jovanova 3:22). Bog uslišava molitve onih koji žive po Njegovim uputstvima. Možemo ovo i malo drugačije da kažemo. Ukoliko vidimo čudo koje je učinio neko ko se oglušava o Božiju volju, izvor tog čuda nije Bog.
Kada dođe Sin čovečiji
Hristos je predvideo ovako maloverno stanje sveta u priči o upornoj udovici koja je neprekidno dolazila sudiji „koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše” (Luka 18:2), moleći ga da je odbrani. Hristov zaključak je da, ako ovako iskvareni sudija može učini po upornim molbama: „Akamoli Bog neće odbraniti izbranijeh svojijeh koji ga mole dan i noć?” (Luka 18:7).
Nakon toga sledi još jedan stih, kojim Hristos predviđa kakav će svet biti prilikom Njegovog povratka: „Kažem vam da će ih odbraniti brzo. Ali sin čovječij kad dođe hoće li naći vjeru na zemlji?” (Luka 18:8). Hristov opis sasvim odgovora našem vremenu. Mnogo vernika, ali malo vere. Odsustvo čuda samo je posledica opšteg nedostatka prave vere.
Kako vernik da se postavi u ovakvom vremenu? U Knjizi proroka Malahije možemo da pronađemo princip koji nam može biti vodič: „Žestoke bjehu vaše riječi na me, veli Gospod; a vi velite: šta govorismo na tebe? Rekoste: zaludu je služiti Bogu, i kaka će biti korist da držimo što je naredio da se drži, i da hodimo žalosni pred Gospodom nad vojskama? Zato hvalimo ponosite da su srećni; napreduju koji čine bezakonje, i koji iskušavaju Boga, izbavljaju se. Tada koji se boje Gospoda govoriše jedan drugome, i pogleda Gospod, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred njim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu njegovu. Ti će mi biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim, i biću im milostiv kao što je otac milostiv svome sinu koji mu služi. Tada ćete se obratiti i vidjećete razliku između pravednika i bezbožnika, između onoga koji služi Bogu i onoga koji mu ne služi.” (Malahija 3:13-18).
Prava vera ne pokazuje se u vreme kada nema iskušenja, već, naprotiv, baš u vreme kada je teško, pa čak i sramotno verovati. U vreme sveopšte sumnje u Boga, Njegovu moć i želju da nam čini dobro, pravi vernik ostaje nepokoleban. Razlika između pravednika i bezbožnika najbolje se vidi u teška vremena.