Spletom životnih okolnosti oko dva meseca sam bio izdvojen iz svog uobičajenog okruženja. Kao vernik okružen sam ljudima sa kojima sasvim normalno i spontano razgovaram o religiji. Sada sam se, međutim, našao u jednom drugačijem miljeu. Imao sam kontakta sa ljudima kojima religija ili nije bila važan deo života ili su navikli da o tome ne razgovaraju.
Ipak, bilo je i onih koji su se, kako se to obično kaže, zanimali za duhovno. Zbog onoga šta su čuli o meni, sami su inicirali razgovor. Po pravilu, radilo se o inteligentnim osobama, osobama koje traže nešto više od pukog ugodnog preživljavanja, osobama koje su zbog toga smatrane pomalo čudnim i koje nose tiho, neagresivno, ali postojano breme pritiska okruženja.
Svi ovi razgovori bili su gotovo isprogramirani. Prvo bi rekli da su zainteresovani za hinduizam ili nešto u vezi s njim. Nakon toga, uočavala se nezainteresovanost za monoteistički koncept religije ili takav pristup temama o kojima smo vodili razgovor. Spontano, svaki put mi se javila želja da malo ispitam o čemu se tu radi. Onaj ko seže za duhovnim obično traga za pitanjima svog porekla i smisla postojanja. To su suštinska pitanja o tome ko smo i za šta smo. Logično je da, kada neko traži istinu, ostane otvoren za svaku ideju koja pokušava da ponudi valjan odgovor. Zašto je ovde postojala selektivna zainteresovanost?
Nenapadno sam pokušavao da usmerim razgovore tako da dođem do odgovora na ovo pitanje koje me je kopkalo. Tu se pojavila još jedna pravilnost. Dok sam govorio o samoj suštini hrišćanske vere, o onome šta ona stvarno treba da donese, shvatio sam da su im te ideje potpuno strane. Znate onaj pogled kada neko razgovara sa vama, ali kao da, zapravo, kroz vas gleda u daljinu. Pritaji se, nema više pokazatelja aktivnog razgovora, nema gestikulacija, nema mimike – samo ukočeni, prazan, pomalo začuđen pogled.
Odjednom sam shvatio da ono što im pričam nema na čemu da se utemelji. Oni su razumeli moje reči, ali pojmovi i koncepti o kojima sam pričao bili su im strani. Kao kada bi nuklearni fizičar, nekome ko je jedva čuo da postoji nešto što se zove atom, pokušao da objasni najnovija naučna dostignuća na tom polju. Kao hrišćanin sam pomislio: „Čoveče, pa mi smo izgubili medijski rat na svojoj teritoriji! I još je gore. Toga nismo ni svesni!”
Nisam ni slutio da me najbolji doživljaj tek čeka. Ubrzo nakon prethodnih događaja imao sam, u drugom gradu, izlaganje o Svetom pismu. Jedna žena je, u najboljoj nameri, pozvala svog komšiju da sluša. Čovek je seo u prve redove. Sve vreme se uključivao. Dok sam pričao o pravdi i poštenju koje zagovara ova knjiga, uglavnom su dobacivanja bila odobravajuća. Međutim, nije mogao da proguta kada sam počeo da govorim o životu u svetu u kome nema smrti, bola, straha, plača, nepravde, zlonamernih i neljubaznih ljudi. Gunđanje se brzo pretvorilo u negodovanje, da bi na kraju ustao, počeo da se kucka kažiprstom po slepoočnici i rekao da sam budala. Ova reakcija nije toliko bila izraz želje da me uvredi, već više izraz čuđenja da iko uopšte tako nešto može da priča. Onda je rekao značajnu stvar: „I ja sam pravoslavac i hrišćanin! Ali, ovo… !?”, raširio je ruke i slegao ramenima. Mislim da je još dodao kako ide u crkvu i pali sveću. Krenuo je ka izlazu – izvinjavajući se usput što je tako reagovao, ali da on ovo ne može da sluša – i otišao.
Rekoše mi kasnije da je malo popio. Dobro. Verovatno je samo bio otvoreniji i iskreniji. Nije meni čudno što se on tako ponašao. Svako ko je držao ili slušao javna predavanja bilo kakvog tipa, zna da se u Srbiji povremeno pojavljuju ovakvi likovi. To nam dođe kao povremeni običaj. Nemamo mi kulturu slušanja niti poštovanja drugih koji bi želeli nešto da čuju. Bio mi je čudan takav način razmišljanja. Kako je uspeo da pomiri ideju da je hrišćanin, a da ne veruje u samu suštinu i konačni cilj Hristovog učenja – spasenje?
Mislio sam da je hrišćanin onaj ko se pridržava Hristovih reči i veruje da su one istinite, a ne da je glavni kriterijum odlazak u crkvu i paljenje sveća. Gde je iko pročitao da su Hristos ili apostoli palili sveće? Nemojte pogrešno da me shvatite. Nije mi namera da kritikujem bilo kakav religijski običaj, pa ni ovaj. Samo želim da kažem da slepo podražavanje nekih postupaka, koje smo uočili kod drugih, ne čini nekog Hristovim sledbenikom, nego pridržavanje principa koje je On iznosio.
Procentualno ogroman broj stanovnika ove države izjašnjavaju se kao vernici. Gotovo svi, osim nekoliko procenata, hrišćanski su orijentisani. Ali, nažalost, uz ogroman broj hrišćana ide i ogromno neznanje. Zbunjeni, kao guske u magli, prave se da su nešto što zapravo i ne razumeju, a ako bi i da saznaju, sramota ih je da pitaju i da se pokaže da su neupućeni.
Apostol Pavle je lepo rekao: „Koji god prizove ime Gospodnje spašće se. Kako će dakle prizvati koga ne vjerovaše? A kako će vjerovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika? A kako će propovijedati ako ne budu poslani? … Tako dakle vjera biva od propovijedanja, a propovijedanje riječju Božijom.” (Rimljanima 10:13-15, 17).
Logika je krajnje jednostavna. Niko se neće obraćati Bogu, ako nema vere u Njega. Ali vere ne može da bude, ako za nekoga nikada nismo ni čuli. Da bismo čuli o nekome koga nikada nismo videli očima, potrebno je da nam neko saopšti informacije o njemu, koje je sam, iskustveno, spoznao.
Čovek ne može da teži onome što ne poznaje. Naprotiv, nepoznavanje nečega, sasvim prirodno, rekao bih, stvara u nama opreznost, strah i nevericu. Ljudi se ne rađaju naučeni. Potrebno je da ih neko uputi.
Da se, opet, pogrešno ne razumemo. Upućivanje, naravno, nije cilj religije, ali jeste osnova za ostvarivanje cilja. U skladu s tim kakva je osnova, biće oformljen i stav prema tome i delovanje u odnosu na isto.
Šta bi sa Hristovim nalogom: „Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovijedao” (Matej 28:19, 20)? Šta ih učimo? Da idu u crkvu i pale sveće? Jesu li to osnovne Hristove zapovesti? To li je suština Njegovog učenja? A da ih krstimo, krstimo ih. Po mogućstvu što ranije. I ubrajamo ih u vernike, iako u to vreme uopšte nisu u stanju ni da pojme o čemu se tu radi. Hristos je ovde rekao da se ljudi krste kroz proces učenja, koji podrazumeva i njihovu svest da se pridržavaju naučenog. Da li sada treba da postavim pitanje da li i to što ih krstimo ispravno radimo? Retko se dešava da je dobro podučen i onaj koji se krsti kao zrela osoba.
Apsurdno je to što se samim rođenjem na određenom području, u hrišćanskoj porodici neko smatra vernikom i Hristovim sledbenikom. Nije li vernik onaj koji izabere da veruje? Nije li sledbenik onaj koji se pridržava učenja?
Da ne zaboravim još jedan važan momenat. Do pre nekoliko decenija ovakva masovnost vernika nije postojala, ali jeste jedna druga – u članstvu Saveza komunista, mada im moram priznati da su čak i oni bili selektivniji u primanju ljudi u svoje redove. A onda su vetrovi počeli malo drugačije da duvaju. Crvene knjižice su brže-bolje zamenjene odlaskom u crkvu i paljenjem sveća. Kakve god izgovore čuli, svi mi dobro znamo kako se zove ova pojava i šta joj je pozadina. Ali glavni problem nije u onima koji su to uradili. Posle pola veka brisanja religijske memorije naroda, neko je veliki broj ljudi, bukvalno preko noći, skoro bez ikakve pripreme (osim odlaska u crkvu i paljenja sveća), ubacio u crkvene knjige.
Predstave o pravom hrišćanstvu danas su krajnje oskudne, a prečesto potpuno pogrešne. S druge strane, prosečan čovek zna mnogo više o gledanju u šolju, reinkarnaciji, astrologiji, a postoji i velika verovatnoća da će vam običan tinejdžer očas posla odrediti astrološki podznak, pa čak vas i uputiti kako se koristi tabla za prizivanje umrlih. O mnogobrojnim mističnim pravcima u medicini da i ne govorim. Zašto uvek kada pričam sa nekim o zdravoj ishrani on to nazove makrobiotikom? Neko drugi je postavio temelje našeg razmišljanja, oni odavno nisu hrišćanski.
Ali, ne želim da pozivam na krstaške ratove protiv drugih religija i mišljenja. Želim samo da kažem da bi hrišćani trebalo da ulože malo više truda, prvo u shvatanje osnova svoga verovanja i njihovu primenu u praksi, a onda i u neagresivno, otvoreno i pošteno obaveštavanje drugih šta to zapravo jeste. Mislim da bi to koristilo celom društvu, kako po kvalitetu života, tako i po razlučivanju onoga šta jeste prava vera, a šta ne. Ne čudi zato što mnogi samozvani hrišćani ne žele da sam puk zna šta je ispravno po osnovnim učenjima njihove vere – da se njihovo zlo ne pokaže u pravom svetlu.
Evo svega par primera Hristovih reči, bez ikakvih komentara, pa sami procenite da li je to predstava koja se ima o hrišćanstvu, da li se tako ponašaju oni koje se predstavljaju kao hrišćani i da li bi nam svima bilo bolje ili gore da se većina ljudi toga pridržava:
- Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga vidjeti; blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati; blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko. (Matej 5:8-10).
- Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. (Matej 22:37-39).
- Ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh. (Matej 6:14, 15).
- Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to zakon i proroci. (Matej 7:12).
Istraživanje, razumevanje i pridržavanje Božije volje, sastavni su deo hrišćanskog života. Obaveštavanje drugih o tome logična je posledica prethodnog. Ono, međutim, ne vredi mnogo, ako ne može da se primi. Da bi bolje rodilo posejano u zemlju, ona se prvo izore.
Čak je i Hristu bila potrebna prethodnica, da bi njegove reči imale pravi efekat. Ta prethodnica bio je Jovan Krstitelj. Kada su sveštenici došli da ga pitaju ko je on, Jovan im je odgovorio: „Ja sam glas onoga što viče u pustinji: poravnite put Gospodnji; kao što kaza Isaija prorok.” (Jovan 1:23). I upravo na onome što je Jovan utemeljio (Matej 3:1, 2), Hristos je nastavio dalje da gradi (Matej 4:12, 17).
Gospodo moja draga, hrišćanska, upravljajte ljude ka poštenju i dobru. Primerom budite prvi. A kada zatraže od vas, prozborite i o Bogu. Verujte, primiće se bolje. Ako se i ne primi, teško je naglasiti koliko će mnogo značiti već i „samo to” da imamo bolje ljude oko nas.
