Hristova kušanja u pustinji nisu bila nasumična. Sotona je svakim iskušenjem pokušavao da, nekom od ljudskih slabosti, dovede Hrista u situaciju u kojoj bi načinio pogrešan korak, tj. u kojoj bi učinio ono nešto što nije po Božijoj volji i tako sagrešio. U prvom iskušenju meta je slabost ljudskog tela, u drugom slabost ljudskog uma, a u trećem slabost ljudskog karaktera. Budući da je ovde mogao u potpunosti da osujeti Božije namere za spasenje ljudi – i tako pokaže da Bog nije u pravu – sigurno je da Sotona koristi najjače oružje koje ima, tj. da misli da smo najranjiviji na tim poljima.
Prvo iskušenje se jasno zasniva na našim telesnim potrebama za hranom i preživljavanjem. U trećem iskušenju Đavo čak i ne pokušava da se sakrije, nego udara na želje za vlašću i moći. Drugo iskušenje je, pak, samim tim što se odvija na području uma i načina razmišljanja, najperfidnije.
Pošto se u prvom iskušenju Hristos odbranio Pismom (), Sotona u drugom koristi tekstove Pisma protiv Hrista. On pokušava da nametne pogrešnu logiku u shvatanju biblijskog teksta iz kojeg bi izmamio pogrešno postupanje.
Ideja pomazanja, pa samim tim i pomazanika, veoma je zastupljena u tekstovima Starog i Novog zaveta. Iz toga proizilazi da su pomazanje i pomazanik značajni za ceo koncept Pisma. Ujedno, to je dobar povod da pokušamo da odgovorimo na pitanja šta oni predstavljaju i kako bi trebalo da se odnosimo prema njima.