Božije reakcije nekada su veoma nagle. Neretko se dešava da na prvi pogled uopšte nije jasno zašto Bog tako burno reaguje. Zbog toga Mu se često pripisuje da je naprasit, prek, pa čak i kapriciozan. Kako se to uklapa u Njegove izjave da Mu je stalo do nas?
Mnogi zaziru od Boga upravo zato što Ga smatraju nepredvidivim. Ne bi baš bilo prijatno provoditi vreme u prisustvu jednog tako moćnog bića, čije postupke niko ne može da spreči, ako ima povremene nalete besa ili plane za gotovo nebitne sitnice.
Da li je burno Božije reagovanje izraz Njegove sujete? Da li On od nas očekuje slepu poslušnost i u sitnicama koje nisu od suštinskog značaja? Ili su, možda, Njegove reakcije posledica nečega veoma važnog, nečega do čega Mu je stalo? Od odgovora na ovakva pitanja zavisi naš celokupan doživljaj Boga. Od mog mišljenja kakav je Bog zavisi kakav će biti moj odnos prema Njemu.
Značaj detalja
Nakon izlaska Jevreja iz Egipta, Bog im je dao uputstvo da naprave hram u kojem će Mu služiti. Preko Mojsija je objasnio kako će ta služba u hramu izgledati. Za prvosveštenika je postavljen Aron, Mojsijev brat, a njegovi sinovi imali su svešteničku ulogu. On je imao četiri sina: Nadava, Avijuda, Eleazara i Itamara ()*.
„A sinovi Aronovi Nadav i Avijud uzevši svaki svoju kadionicu metnuše oganj u njih i na oganj metnuše kad, i prinesoše pred Gospodom oganj tuđ, a to im ne bješe zapovjedio. Tada dođe oganj od Gospoda i udari ih, te pogiboše pred Gospodom. Tada reče Mojsije Aronu: to je što je kazao Gospod govoreći: u onima koji pristupaju k meni biću svet i pred cijelim narodom proslaviću se. A Aron oćutje.” (3. Mojsijeva 10:1-3).
Zar je ovo bio razlog da se ubiju ljudi? To je pitanje koje se nameće čim se pročita ovaj tekst. Mojsijeva rečenica, kako će Bog da bude svet i proslavi se u narodu u onima koji Mu pristupaju, znači da Mu je stalo da preko njih nešto pokaže. Njihova poslušnost i posvećenost svemu što im je Bog naložio igra značajnu ulogu u tome.
Zašto Bog uopšte insistira na sitnicama? Ovo može generalno da se primeni na sve Njegove izjave, ali naročito dolazi do izražaja kada je u pitanju obredni, tj. žrtveni sistem. Postoje različite vrste prestupa i greha, za svaki se primenjuje poseban obredni postupak, a nekada ima i više alternativa. U žrtvenom sistemu koriste se različite životinje. Za svaku, recimo, postoje posebni propisi za količinu brašna, vina i ulja, koji idu uz njih; uz koje žrtve može da ide kvasac, a uz koje ne sme; gde treba da se stane, šta treba da se uradi, čime nešto treba da se uradi, kojim redom izvršiti radnje; šta se od žrtava jede, šta se spaljuje, a šta se baca. I tako u nedogled. Sve to treba znati i upamtiti. A onda se desi da prinesete „tuđ oganj” i siđe Božiji oganj i ubije vas.
Logika bi ovde trebalo da bude sasvim jednostavna. Ako Bog primenjuje ovako drastične mere kažnjavanja, naizgled beznačajnih detalja, onda mora da oni imaju izuzetan značaj. Jedina alternativa tome je puko iživljavanje. Ali u čemu je značaj?
Kakav se oganj stavlja u kadionicu, koja životinja se dovodi na žrtvu ili na kom mestu će sveštenik jesti meso žrtve, ništa ne menja u realnosti života i odnosa čoveka i Boga, jer je Bog sve te odredbe mogao i drugačije da uredi.
Jedino, dakle, što nam preostaje da zaključimo, jeste da je Bog tim detaljima nešto želeo da nam saopšti. Ispada da je poruka svojim uticajem tako važna i dalekosežna, da je vredna ubijanja, tj. žrtve bi bile veće da Bog ne reaguje. S druge strane, poruka nije baš ni očigledna, što znači da je predstavljena na simboličan način. Dakle, kada sve do sada sumiramo, jedina alternativa hirovitom Bogu, jeste da su detalji koje nam je svojim propisima i uputstvima dao izuzetno značajni za naše spasenje. Toliko značajni, da je spreman da veoma strogo sankcioniše onoga ko pokušava da ih naruši, jer se inače izobličava poruka koju želi da nam prenese.
Voda iz stene
Obrazac sadržaja prvih nekoliko poglavlja, koja opisuju vreme nakon izlaska Jevreja iz egipatskog ropstva, veoma je zanimljiv. Nakon utapanja egipatske vojske, koja je krenula u poteru za njima, sledi Mojsijeva pesma u slavu Boga koji ih je izbavio, u 15. poglavlju, da bi se na kraju tog poglavlja već pojavile žalbe naroda kako voda nije za piće ()*. Kukanje za hranom zabeleženo je u 16. poglavlju, a u 17. ponovo za vodom. Prva tri događaja nakon izbavljenja iz ropstva su žalbe naroda.
Posle svega što se u Misiru dogodilo, posle svih čuda koja su videli, posle spektakularnog izbavljenja koje su dobili, narod još uvek postupa kao da Bog nije s njima. Ljudi se ne menjaju preko noći, čak ni kada su svedoci velikih čudesa, kao što je bila ova generacija. Znati nije isto što i verovati, jer vera podrazumeva i neophodan element poverenja, koji se gradi dugotrajnim odnosom.
Nepoverenje gradi nesigurnost, nesigurnost nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo prerasta u otvoreno negodovanje. „I narod se svađaše s Mojsijem govoreći: daj nam vode da pijemo. A on im reče: što se svađate sa mnom? što kušate Gospoda? Ali narod bješe ondje žedan vode, te vikaše narod na Mojsija, i govoraše: zašto si nas izveo iz Misira da nas i sinove naše i stoku našu pomoriš žeđu?” (2. Mojsijeva 17:2, 3).
Znajući šta je problem Bog kaže Mojsiju da udari u stenu iz koje će poteći voda, ali i da dovede starešine naroda da budu svedoci tome: „A Gospod reče Mojsiju: prođi pred narod, i uzmi sa sobom starješine Izrailjske, i štap svoj kojim si udario vodu uzmi u ruku svoju, i idi. A ja ću stajati pred tobom ondje na stijeni na Horivu; a ti udari u stijenu, i poteći će iz nje voda da pije narod. I učini Mojsije tako pred starješinama Izrailjskim.” (2. Mojsijeva 17:5, 6). Mojsije je udario u stenu iz koje je potekla voda i napojila narod.
Nakon određenog vremena desio se veoma sličan događaj. „I sinovi Izrailjevi, sav zbor njihov, dođoše u pustinju Sinsku prvoga mjeseca, i stade narod u Kadisu; i ondje umrije Marija, i bi pogrebena ondje. A ondje nemaše zbor vode, te se skupiše na Mojsija i na Arona. I svađaše se narod s Mojsijem, i govorahu: kamo da smo pomrli kad pomriješe braća naša pred Gospodom!” (4. Mojsijeva 20:1-3).
Uputstva koja daje Bog sada su malo drugačija: „I reče Gospod Mojsiju govoreći: Uzmi štap, i sazovite zbor ti i Aron brat tvoj, i progovorite stijeni pred njima, te će dati vodu svoju; tako ćeš im izvesti vodu iz stijene, i napojićeš zbor i stoku njihovu.” (4. Mojsijeva 20:7, 8).
Međutim, ovoga puta, Mojsije se ne drži detalja: „I sazvaše Mojsije i Aron zbor pred stijenu, i on im reče: slušajte odmetnici! hoćemo li vam iz ove stijene izvesti vodu? I diže Mojsije ruku svoju i udari u stijenu štapom svojim dva puta, i izide voda mnoga, te se napoji narod i stoka njihova.” (4. Mojsijeva 20:10, 11).
Kada bismo ovde stali s čitanjem ništa čudno ne bismo primetili. Pitanje je da li bismo uopšte primetili razlike u uputstvima. Za nekoga, ko ranije nije bio upoznat s ovim događajem, Božija reakcija verovatno izgleda krajnje neočekivano: „A Gospod reče Mojsiju i Aronu: što mi ne vjerovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao.” (4. Mojsijeva 20:12).
Ovakav Božiji postupak prosto deluje zbunjujuće. Šta je problem? Kako Mu to nisu verovali i kako Ga nisu proslavili? I da im se zbog toga ne dozvoli ulazak u obećanu zemlju? To je bio cilj njihovog života. Sebe su uložili u to, pored svih muka koje su imali s narodom. Bog ovakve mere nije primenio prema Aronu ni kada je, pod pritiskom naroda, učestvovao u pravljenju zlatnog teleta, dok je Mojsije bio na Sinaju i primao uputstva od Boga. Šta je to ovde izazvalo tako burno Božije reagovanje?
Kamen i stena simbolično se primenjuju na Hrista. Ovu sliku koristio je sam Hristos ()*, ali i Pavle ()* i Petar ( )*. Iako su sve ovo novozavetni tekstovi, oni su nastali na osnovu tumačenja starozavetnih.
Za nas je ovde najznačajniji jedan Pavlov citat, koji uspostavlja direktnu vezu s događajima o kojima je reč: „I svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja iđaše za njima: a stijena bješe Hristos.” (1. Korinćanima 10:4).
Sada stvari počinju polako da se razjašnjavaju. Budući da znamo da stena ukazuje na Hrista, potrebno je samo malo da bismo razumeli poruku iz ova dva događaja. Prvi put stena je udarena, što očigledno ukazuje na Njegovu žrtvu. Pošto je udarena, iz stene teče voda.
„I reče mi: svrši se. Ja sam alfa i omega, početak i svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive zabadava.” (Otkrivenje 21:6). Hristos kaže da On daje izvor žive vode, tj. da je to voda koja daje život. Naravno, misli se na večni život, koji, prema tome, dobijamo od Njega.
„Jer jagnje, koje je nasred prijestola, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode; i Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovijeh.” (Otkrivenje 7:17). Jagnje je još jedna, opštepoznata slika, koja upućuje na Hrista. Ova slika obično se koristi kada se upućuje na Njegovu žrtvu ()*, kojom je omogućio spasenje.
Kada ovako uklopimo sve delove, dobijamo i ostatak priče. Hristos je, dakle, prvi put udaren, ali drugi je put dovoljno progovoriti Mu. Hristos je samo jednom prineo svoju žrtvu ()*. To je bilo dovoljno da bi ljudi dobili mogućnost za spasenje. Nakon toga, dovoljno je obratiti Mu se, tj. tražiti ili moliti se da dobijemo pomoć i vođstvo do večnog života.
Mojsije je, međutim, stenu dva puta udario, umesto da joj samo progovori, a to je, kao što smo videli, izazvalo Božije negodovanje, jer je potpuno uništio poruku koja je time trebalo da bude prenesena.
Pošto uputstvo nije sprovedeno kako treba, Bog je u situaciji da pošalje drugačiju poruku. Svojim oštrim kažnjavanjem Mojsija i Arona, On naglašava koliko Mu je stalo do detalja koje pokušava da nam uputi čak i kroz simbolično, slikovito izražavanje. Drugim rečima, Bog procenjuje da šteta zbog zanemarivanja detalja koje je dao može da bude tako velika, da je morao oštro da kazni Mojsija i Arona, kako bismo svi mi ostali shvatili ozbiljnost svega što od Njega dolazi. Jedno tako savršeno biće, kao što je Bog, sigurno ne čini ništa što je suvišno ili uzalud. Kada drugačije mislimo, i na osnovu toga delujemo, spuštamo Ga na naš nivo – na nivo običnih, pogrešivih bića, koja čine mnoge nesvrhovite postupke.
Gledajući sa strane, ovo stvarno može da izgleda kao da je Bog prenaglio prema dvojici ljudi koji su najviše učinili za sprovođenje Njegove volje u narodu. Da li je šteta stvarno toliko velika da zahteva ovako rigorozne kazne? Mi to ne možemo da dokažemo, samo možemo da verujemo. A baš to je osobina vernika, što ima poverenje. Ali ne slepo poverenje, nego poverenje zasnovano na tome da neko, ko se već dokazao u mnogim situacijama, i sada zna šta radi.
Kada smo već kod poverenja, Bog Mojsija i Arona optužuje za dve stvari – da Mu nisu verovali i da Ga nisu proslavili. Kako Mu to nisu verovali? Oni najverovatnije nisu ni razumeli o čemu se tu zapravo radi i šta Bog pokušava kroz te slike da saopšti. Zbog toga, kao i zbog njihovog života posvećenog Bogu, sigurno je da Bog ovde ne dovodi u pitanje njihovo opšte verovanje. Reč je upravo o poverenju. Svojim činom oni nisu pokazali da ne veruju u Boga, nego da ne veruju da Božije uputstvo, u najsitnijim detaljima, ima svoju svrhu. Bog detaljima ne pokušava da stvori dekor kojim će zadiviti publiku, nego kroz njih priča o našem životu ili smrti. Na svakom mogućem mestu Bog pokušava da poseje seme koje će nas navesti na odluku o najvažnijem pitanju našeg života.
Peripetije s kovčegom zaveta
U vreme kada je Ilije bio sudija i prvosveštenik u Izrailju, njegovi sinovi, koji su takođe vršili svešteničku službu, ponašali su se veoma raspusno ()*. Ilije im je prigovarao zbog toga, ali ništa više od toga nije učinio (1. Samuilova 2:22-25). Bog mu je to zamerio i poručio da će snositi posledice, a znak će mu biti to što će u jednom danu da mu poginu oba sina ()*.
Prilikom rata koji je izbio između Filisteja i Izrailja, Jevreji su doneli kovčeg zaveta u nadi da će im to doneti pobedu: „A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri tisuće ljudi. I kad narod dođe u oko, rekoše starješine Izrailjeve: zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima? da donesemo iz Siloma kovčeg zavjeta Gospodnjega, da bude među nama i izbavi nas iz ruku neprijatelja naših. I narod posla u Silom da donesu odande kovčeg zavjeta Gospoda nad vojskama, koji sjedi na heruvimima; a bijahu ondje kod kovčega zavjeta Gospodnjega dva sina Ilijeva, Ofnije i Fines. A kad dođe kovčeg zavjeta Gospodnjega u oko, povika sav Izrailj od radosti da zemlja zaječa.” (1. Samuilova 4:2-5).
Tako sujeverno izgledaju ovi ljudi. Ali oni nisu relikt prošlosti. I danas je veoma rasprostranjena slična pojava u religiji. Mnogi misle da će im relikvije, obredi ili odlasci u crkvu doneti spasenje i Božiju naklonost. Ali sve to nema nikakvu svrhu bez odnosa s Bogom, a taj odnos se manifestuje u poslušnosti i pristojnom životu – kao što se i pokazalo u njihovom slučaju. Izrailj je bitku izgubio, dva Ilijeva sina su poginula, zajedno s trideset hiljada drugih, a kovčeg zaveta odneli su Filisteji ()*.
Međutim, ni Filisteji se nisu usrećili svojim ratnim trofejom. Posle ponižavajuće epizode u hramu njihovog boga Dagona i velikih muka i žrtava, koje su pretrpeli gradovi gde je kovčeg bio smešten, odlučili su da ga s darovima vrate nazad Jevrejima (1. Samuilova 5. i 6. poglavlje).
Kovčeg se vraća u Vet-Semes, ali ponovo nastaju problemi. „Ali pobi Gospod neke između Vet-Semešana koji zagledaše u kovčeg Gospodnji, i pobi iz naroda pedeset tisuća i sedamdeset ljudi[1]. I plaka narod što ga Gospod udari velikom pogiblju. I ljudi iz Vet-Semesa rekoše: ko može ostati pred tijem Gospodom Bogom svetijem? i ka kome će otići od nas? I poslaše poslanike k stanovnicima Kirijat-Jarimskim govoreći: donesoše natrag Filisteji kovčeg Gospodnji, hodite, odnesite ga k sebi.” (1. Samuilova 6:19-21). Kovčeg je tako prebačen u kuću izvesnog Avinadava, u Kirijat-Jarimu. Bog je pokazao da stvari koje je proglasio svetima nisu za igranje i da obična radoznalost može skupo da nas košta.
Šta tek reći za slučaj kada je David hteo kovčeg da odnese u Jerusalim? Kovčeg su povezli na novim kolima, kojima su upravljali Avinadavovi sinovi ()*. „A kad dođoše do gumna Nahonova, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše na stranu. I Gospod se razgnjevi na Uzu, i udari ga Bog ondje za tu nepažnju, te umrije ondje kod kovčega Božijega.” (2. Samuilova 6:6, 7). Verovatno je Uza hteo da prihvati kovčeg iz najbolje namere, ali ta nepažnja nije se svidela Bogu.
„I uplaši se David od Gospoda u onaj dan, i reče: kako će doći k meni kovčeg Gospodnji? I ne htje David odvesti kovčega Gospodnjega k sebi u grad Davidov; nego ga skloni David u kuću Ovid-Edoma Getejina.” (2. Samuilova 6:9, 10). Reakcija Davida je bila prirodna u odnosu na ono što se dogodilo. Drugim rečima rečeno, poruka koju je Bog poslao je primljena. Ali to nije sve.
„I osta kovčeg Gospodnji u kući Ovid-Edoma Getejina tri mjeseca, i blagoslovi Gospod Ovid-Edoma i sav dom njegov. I javiše caru Davidu govoreći: Gospod blagoslovi dom Ovid-Edomov i sve što ima radi kovčega Božijega. Tada otide David, i prenese kovčeg Božji iz kuće Ovid-Edomove u grad Davidov s veseljem.” (2. Samuilova 6:11, 12). S kovčegom se nisu dešavala samo zla. Kao što može da se vidi, Bog je blagoslovio mesto gde je bio kovčeg. To je opet poruka. David to shvata kao signal da može kovčeg da prenese kod sebe, ali je sigurno znao da tom prilikom mora da bude oprezan.
Kovčeg zaveta je predmet koji je stajao u odeljenju hrama koje je nazvano Svetinja nad svetinjama. Već to samo po sebi dovoljno govori. Ako je nešto svetije od svetog, onda mora da bude povezano s Bogom. U Svetinju nad svetinjama niko nije smeo da ulazi, osim prvosveštenika, a i on samo jednom u godini, kada je imao službu na Dan očišćenja.
Na zlatnom poklopcu kovčega zaveta bila su napravljena dva heruvima. Oni su svojim krilima zaklanjali poklopac kovčega. „I tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti ozgo sa zaklopca između dva heruvima, koji će biti na kovčegu od svjedočanstva, sve što ću ti zapovijedati za sinove Izrailjeve.” (2. Mojsijeva 25:22). To je jedino mesto u hramu s kojeg se Bog javlja. Svetinja nad svetinjama, heruvimi, Božije prisustvo – sve ukazuje na to da bismo za kovčeg zaveta mogli da kažemo da je Njegov presto. Ako je tako, onda to znači da je odnos prema kovčegu zapravo odnos prema Bogu koji je na njemu, tj. odnos prema Njegovoj vlasti i autoritetu, koje presto predstavlja.
Sada postaje mnogo jasnije zašto su Božije reakcije bile onakve. Prvo, dva puta nije dozvolio da se Njime manipuliše. Nije dozvolio Jevrejima da kovčeg koriste na magijski način, koji podrazumeva da samo prisustvo predmeta nekom donosi nadmoć. Zbog toga su doživeli veoma težak poraz od Filisteja. Filisteji, s druge strane, nisu mogli da likuju nad njim. U Dagonovom hramu je pokazao da će drugi bogovi popadati pred njim, a i sami gradovi gde je bio smešten imali su velike nevolje. Trofej, koji su želeli da iskoriste kao izvor nacionalnog ponosa, postao je nešto čega su želeli što pre da se oslobode.
Potom, pokazao je da odsustvo poštovanja i nemar prema Njemu donose nevolje i smrt. To su osetili i stanovnici Vet-Semesa i Uza, ali i Filisteji.
Na kraju, tamo gde je prihvaćen doneo je blagoslove. Upravo kao što Bog donosi blagoslove ljudima koji Ga prihvate.
Kod svih je izazvao strahopoštovanje, bez obzira na njihove namere i mišljenja. Čak i kod Davida, koji nije bio lično pogođen onim što se dešavalo. Ali ne strahopoštovanje prema predmetu – što su Izrailjci mogli da misle kada su ga Ilijevi sinovi doneli u bitku – već prema Bogu od kojega je sve to, a sami tim i prema slici koju taj predmet predstavlja.
Bog štiti poruku da se ne deformiše. Ako se poruka izobliči, sve naredne generacije koje na njoj nešto uče imaće pogrešnu predstavu o Bogu, načinu spasenja i našoj sopstvenoj ulozi u svemu tome. Detalji koje Bog daje su bitni, jer pričaju priču i tamo gde je ne očekujemo.
Odnos prema razumevanju
Trebalo bi da uzmemo u obzir da je neke stvari lakše, a neke teže razumeti. Na primer, ne bi trebalo da je teško da razumemo zašto Bog daje sledeće uputstvo u pogledu prinošenja prvenaca: „Sve prvence u stoci svojoj krupnoj i sitnoj što bude muško, posveti Gospodu Bogu svojemu; … Ako li na njemu bude mana, ako bude hromo ili slijepo, ili koja god zla mana bude na njemu, ne kolji ga Gospodu Bogu svojemu.” (5. Mojsijeva 15:19, 21).[2]
Meso neke životinje nije manje ukusno ili manje zdravo, ako je samo hromo ili slepo, kako piše u tom stihu, ali jeste manje vredno: „I kad donosite slijepo na žrtvu, nije li zlo? i kad donosite hromo ili bolesno, nije li zlo? odnesi ga starješini svojemu, hoćeš li mu ugoditi i hoće li pogledati na te? veli Gospod nad vojskama.” (Malahija 1:8).
Takvim stavom ljudi pokazuju šta im je stvarno u srcu. Dok, s jedne strane, žele Božije blagoslove i govore kako im je On najvažniji, s druge strane Mu daju otpatke. Kroz ovo obredno uputstvo Bog govori da ne bi trebalo da Ga smatramo nevažnim i da prema Njemu treba da se odnosimo s poštovanjem.
Za razumevanje nekih drugih stvari, međutim, potrebno je više povezivanja. Pred ulazak u obećanu zemlju Bog kaže narodu da Mu tamo ne prinose žrtve kao do sada, kako je kome drago ()*, nego gde On odredi mesto: „Onda u mjesto koje izbere Gospod Bog vaš da u njemu nastani ime svoje, donosite sve što vam ja zapovijedam, žrtve svoje paljenice i druge žrtve svoje, desetke svoje i prinose ruku svojih i sve što bude najbolje u onome što zavjetujete Gospodu. … Čuvaj se da ne prinosiš žrtava svojih paljenica na kom god mjestu, koje ugledaš; nego na onom mjestu koje izbere Gospod Bog u jednom od tvojih plemena, ondje prinosi žrtve svoje paljenice, i ondje čini sve što ti zapovijedam.” (5. Mojsijeva 12:11, 13, 14). Uputstvo se, naravno, odnosi samo na žrtve, ali ne i na klanje životinja u svrhu ishrane ()*. Zašto Bog insistira da Mu se žrtve prinose samo na jednom mestu, gde je, kako piše, izabrao da u njemu nastani svoje ime?
To mesto je svakako Jerusalim, u kojem je Solomun podigao hram gde su se prinosile žrtve. Bog, dakle, ne samo da je propisao način, nego i mesto gde Mu se služi. Kao i kod Šatora od sastanka, i ovde je Bog dao detaljna uputstva za podizanje hrama. Čitajući može da se stekne utisak kao da je gradnja hrama i način na koji će to biti urađeno želja Davida, koji je plan ostavio Solomunu u amanet, ali nije baš tako. David nije izmislio detalje nacrta hrama, nego ih je dobio: „To mi je sve došlo pisano rukom Gospodnjom da bih znao sve kako što treba uraditi.” (1. Dnevnika 28:19). Kako je on to dobio teško je reći, ali sam jasno kaže da rešenja nisu njegova, nego Božija.
Hebrejska reč hram koristi se i za dvor, palatu[3]. Prema tome, Božiji hram je zapravo Njegov dvor – mesto Njegovog prestola i prebivanja. A mesto Njegovog prebivanja nije na Zemlji: „Gospod na nebesima postavi prijesto svoj, i carstvo njegovo svijem vlada.” (Psalmi 103:19).
Možda nisu svi bili svesni te činjenice, ali iz narednog stiha se vidi da neki ipak jesu: „Potom ustaše sveštenici i Leviti i blagosloviše narod; i uslišen bi glas njihov, i molitva njihova dođe u stan svetinje Gospodnje na nebo.” (2. Dnevnika 30:27).
O ovome se na najdirektniji način govori u Jevrejima poslanici: „A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takovoga poglavara svešteničkoga koji sjede s desne strane prijestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovjek. Jer se svaki poglavar sveštenički postavlja da prinosi dare i žrtve; zato valja da i ovaj što ima što će prinijeti. Jer da je na zemlji, ne bi bio sveštenik, kad imaju sveštenici koji prinose dare po zakonu, koji služe obličju i sjenu nebeskijeh stvari, kao što bi rečeno Mojsiju kad šćaše skiniju da načini: gledaj, reče, da načiniš sve po prilici koja ti je pokazana na gori.” (Jevrejima 8:1-5). Pavle piše da je poenta svega što je do tada rekao da Hristos, pravi prvosveštenik, ima službu u pravoj svetinji, tj. u pravom Božijem prebivalištu. Služba u zemaljskom hramu samo je slika, bleda senka onoga što stvarno postoji na nebesima, gde se odvijaju procesi značajni za naše spasenje, gde se vrši pravo posredovanje našeg prvosveštenika.
Prema tome, ako je hram na nebu, onda su i svi postupci, žrtve i službe povezani s nebeskom realnošću. Pogled nam se upućuje na pravo mesto gde se rešava naša sudbina i na jedinog pravog Boga. Ujedno, takvo shvatanje lako dovodi do oslobađanja od formalizma, jer nema više potrebe da neko traži spasenje u obrednim radnjama i postupcima. U njima može da traži samo smisao i razumevanje.
Insistiranjem da postoji samo jedno mesto na kojem će da Mu se služi, Bog je praktično zabranio da se grade drugi hramovi. Na taj način, budući da je On propisao sve detalje oko tog hrama i službe, On i kontroliše kakvu će poruku to da pošalje, ako je neko u stanju da je shvati.
Kada je reč o ovoj temi, nekako je prirodno da se postavi sledeće pitanje: Zašto su detalji važni, ako ih ne razumemo? Drugim rečima, ovim pitanjem ljudi žele da kažu da detalji za njih nemaju nikakvu svrhu, ako ne razumeju šta određeni događaj, predmet ili obred predstavlja.
Svakako da ovakav stav ima svoju logiku, ali je to pomalo egocentrično razmišljanje. Ono što ja ne razumem, ne znači da neće neko drugi. Nepoštovanjem detalja drugi se indirektno navode da rade isto. Uzmimo kao primer običaj ljudi da se prekrste. Neko se krsti zdesna nalevo, neko sleva nadesno, a neko se uopšte ne krsti. Šta je ispravno? Naravno, postoji i stav da to i nije naročito važno. Ali šta god rekli, uključujući i poslednji stav da to nije važno, u praksi možemo da uočimo da svi ljudi u jednoj verskoj zajednici slede identičan obrazac – ili se svi krste zdesna nalevo ili svi sleva nadesno ili se niko ne krsti. Nije teško izvući zaključak da se menjanjem ili uvođenjem novih detalja i običaja stvara tradicija, koja postaje opšteprihvaćena, a samim tim i počinje da se smatra važnom – toliko važnom da se često drugima nameće. Kada u ono što bi trebalo da budu stvari spasenja i vere u Boga sami uvedemo svoje običaje i insistiramo na njima, ne vidimo problem, ali ako to Bog radi, onda smatramo da cepidlači.
Čak i kada sami stvaramo religiozne običaje to može da predstavlja problem, a jasno je da je menjanje onoga što je Bog dao zapravo izvrtanje. To što ne razumem nešto ne znači da iza toga ne stoji poruka. Upravo tu se nalazi poenta. Kada nismo u stanju da razumemo ili kada za to nismo zainteresovani, Bog propoveda kroz simbolične prikaze onima koji su voljni i u stanju da ih shvate.
Bilo bi dobro reći i da nerazumevanje nije krivica. Ljudi imaju različite sposobnosti shvatanja ovakvih stvari, kao i različito raspoloživo vreme da bi se time bavili. Međutim, kada neko sebe smatra vernikom, a pokazuje potpuno odsustvo zanimanja za ono što sam misli da je Božija reč, to dovoljno svedoči o takvom čoveku. Kako neko može da tvrdi da mu je do nekoga stalo, a da uopšte nema želju da se upozna s porukama koje mu ovaj šalje? A ako još znamo da je u sadržaju tih poruka opisan način da izbegnemo večnu propast, onda to više nije nemar samo prema Bogu, nego i prema sebi.
Čestitost i obredi
Neretko se dešava da, po pitanju poštovanja Božijih uputstava, ljudi upadnu u jednu prilično jednostavnu zamku. Bez ikakve potrebe za razumevanjem, insistiraju na doslovnom sprovođenju onoga što je Bog rekao, pritiskajući sve oko sebe da se ponašaju na isti način, iako i sami selektivno izaberu čega će se držati. To proglase za jedinu poslušnost Bogu, od toga načine najvažniju stvar u veri, a sve ostale aspekte verskog života gotovo da zanemare.
Ovakvu praksu Bog kritikuje u Knjizi proroka Isaije. „Čujte riječ Gospodnju, knezovi Sodomski, poslušajte zakon Boga našega, narode Gomorski! Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi.” (Isaija 1:10-14).
Zanimljivo je kako počinje ovaj deo. Bog se svom narodu obraća govoreći im da su isti kao Sodom i Gomor. Već samo to dovoljno govori kakvo mišljenje ima o njima. Ono što sledi izgleda još interesantnije.
Do sada smo govorili o Božijem insistiranju na detaljima, a ovde kao da je sve obrnuto. Bog kaže da Mu ne trebaju njihove žrtve, a On sam je uspostavio taj sistem. Kaže da ne mari za krv životinja koje prinose, kao da su oni sami to izmislili. Kaže da ne traži da se pojavljuju u hramu, da su žrtve uzalud, a da se gadi na kađenje, iako su sve to Njegova uputstva. Mladine, subote i praznike naziva njihovim, kao da su oni njihov izum, a ne da ih je On uredio. Zašto Bog sada ovako priča?
„Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:15). Kada su naši postupci u životu zli, ništa ne vredi poštovanje propisa. Zapravo, to je potpuno obesmišljavanje svega što je Bog dao, jer se koristi kao legitimna dozvola za zla dela. Nakon učinjenog dela, Bogu prinesemo žrtvu ili damo prilog, navodno se pokajemo, a onda se vratimo u realnost i nastavimo da živimo po starom. Čovek nema potrebu da se promeni, jer se prinosom očistio pred Bogom i tako „zaradio” spasenje – što ga jedino i interesuje. Krajnje je naivno očekivati da Bog ne prozre ovako očiglednu manipulaciju.
A šta Bog očekuje od nas: „Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu. Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna. Ako hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše.” (Isaija 1:16-20). Veoma jednostavno i sasvim logično.
Bog od nas prvo očekuje da budemo ljudi. Propisi i uputstva su tu da nam pomognu da taj cilj lakše ostvarimo i da ne zalutamo. Ako toga nema, sve ostalo je nevažno. Kada smo spremni da se uhvatimo u koštac s menjanjem sebe, Bog kaže da Mu tek onda pristupimo i da će nas onda očistiti. Prema tome, Bog čisti čoveka koji ima nameru da čini dobro, a ne onoga koji samo ima želju da izbegne kaznu.
Kako kraj ovog citata kaže, težnja k čestitom i poštenom životu smatra se poslušnošću, a odsustvo toga je nepokornost. Posledice i jednog i drugog izbora sasvim su jasno prikazane. Onaj ko Boga posluša u ovome već je spreman da sluša i ostale propise i uputstva, jer je odlučio da Mu ukaže poverenje. Nasuprot tome, onaj ko ovo ne čini, pukim slušanjem propisa i uputstava i insistiranjem na detaljima i sitnicama pokušava da lažira religiju, tj. pred drugima, a možda i pred samom svojom savešću, želi da se prikaže kao vernik.
Nešto slično rekao je i Hristos, pred sam kraj svog ovozemaljskog života: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođi slijepi koji ocjeđujete komarca a kamilu proždirete.” (Matej 23:23, 24).
Isus im kaže da su insistiranjem na detaljima promašili svrhu religije. Stavili su težište na manje važne stvari, a glavne su im promakle. Izostavili su pravdu, milost i veru, što je prvo trebalo činiti, iako i ovo drugo nije trebalo da se izostavi. Samo izmenjenim prioritetima, potpuno su promašili cilj.
Zato je važno naglasiti da, iako Bog veoma vodi računa o detaljima svojih uputstava i pokušava da ih sačuva od menjanja, njihova uloga je edukativna, a ne suštinska. Bog njima ukazuje na put kojim treba da se ide – jer se bez njih lako zaluta do odredišta. Značaj detalja ne može da se porekne, ali oni ne smeju da postanu sami sebi svrha.
Modifikacija hrišćanskih obreda
Već je bilo reči da su hram i prvosveštenička služba u njemu slike nebeskog hrama, Hristove službe i procesa koji se tamo odvijaju. Mada, ne samo to. Pavle je rekao da je to glavno, pa samim tim nije sve. Malo kasnije u toj istoj poslanici, on piše: „Jer zakon imajući sjen dobara koja će doći, a ne samo obličje stvari” (Jevrejima 10:1).
Odredbe zakona su slab odraz onoga što tek treba da dođe, a ne pravo obličje stvari. Dakle, između ostalog, zakonski propisi su svojevrsna proročanstva, jer najavljuju šta će se desiti i kako nešto treba da bude. Ovo je verovatno najznačajniji razlog zašto hrišćani ne praktikuju obredne propise. Oni u njima vide ispunjenje Božijeg plana, poruke poslate da bismo bolje razumeli kako da se izbavimo, jer suština nije u njima samima, nego u onome što simbolično predstavljaju.
I pored toga, u gotovo celom hrišćanskom svetu zadržala su se dva obreda iz vremena Hristovog života na Zemlji – krštenje i pričest. Kao i ostali obredi, i ovi nose određenu poruku. Međutim, detalji se često menjaju i zanemaruju. Sasvim je moguće da su promene urađene bez ikakve zle namere, već samo da se olakša ili ulepša, ali to ipak kvari poruku koju je Bog želeo da pošalje.
Sama reč krštavanje u našem jeziku ima koren koji asocira na krst, a ne na ono što se dešava prilikom tog čina. Grčki glagol (βαπτίζω), koji mi prevodimo kao krstiti, znači potopiti, uroniti. Ljudi su krštavani u rekama. To je predstavljalo jednu vrstu čišćenja čoveka, jer voda pere čoveka da bude čist.
Govoreći o neposlušnosti pretpotopnog sveta, iz kojeg se izbavilo svega osam ljudi u Nojevoj barci, apostol Petar napisao je jednu veoma značajnu rečenicu o krštenju: „Za spomen toga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje tjelesne nečistote, nego obećanje dobre savjesti Bogu, vaskrsenijem Isusa Hrista.” (1. Petrova 3:21).
Nekoliko stvari je ovde potrebno zapaziti. Prva vizuelna slika onoga što se dešava prilikom uranjanja čoveka u vodu je asocijacija na pranje. Ali to je samo nešto što treba da nas uputi na stvarnu poruku, kao što i Petar piše. Ljudi se ne krštavaju (uranjaju) da bi se fizički oprali, nego da budu karakterno čisti.
Nastavak o obećanju dobre savesti upravo o tome svedoči. Ipak, treba zapaziti da se ovde radi o obećanju, tj. čvrstoj nameri da se tako radi. Niko neće biti bespovratno izgubljen ako nenamerno zgreši nakon krštenja. Hristova žrtva nam to omogućava ()*. Važno je doneti čvrstu odluku – obećati sebi – da se to ne radi, a nehotične greške će se smatrati procesom uzrastanja.
Petar je napisao i da krštenje (uranjanje) spasava, ali ne sam obredni čin krštavanja, nego ono što on stvarno predstavlja. Čoveka spasava promena života od grešnog u čestiti, kao i namera i želja da se više nikada ne čini zlo.
Apostol Pavle povlači paralele između Hristove smrti i krštenja, pišući upravo o tome kako treba da živimo: „Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. … Znajući ovo da se stari naš čovjek razape s njime, da bi se tijelo grješno pokvarilo, da više ne bismo služili grijehu.” (Rimljanima 6:4, 6). Krštenje bi trebalo da predstavlja sahranjivanje starog, grešnog čoveka, a izlazak iz vode novog, opranog čoveka, koji više ne greši. Ono šalje poruku da smo odlučili da živimo novim životom, u kojem više nećemo služiti grehu. Zbog toga je jasno da prvobitna forma uranjanja čoveka može mnogo lakše da uputi na smisao od prskanja.
Pričest, takođe, nosi svoju simboliku. Vino i hleb su centralni simboli celog obreda. Sam Hristos daje njihovo značenje: „I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu i davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha.” (Matej 26:26-28). Hleb predstavlja Hristovo telo, koje je razapeto, a vino Njegovu krv, koja je prolivena da bismo dobili mogućnost da nam se oproste gresi i budemo spaseni.
Kakav hleb su Hristos i Njegovi učenici jeli i kakvo vino su pili? Oko hleba nema mnogo dileme. On je bio beskvasni, jer se sve odvijalo na Pashu i prvi dan Beskvasnih hlebova ()*, kada je postojala zabrana jedenja bilo čega s kvascem.
U simboličnom jeziku Biblije kvasac predstavlja ono što kvari suštinu, tj. greh. Vernicima u Korintu apostol Pavle piše da se proneo glas da se u njihovim redovima dešava kurvarstvo kakvoga nema ni među neznabošcima (1. Korinćanima 5:1). Zbog toga pokušava da ih slikom kvasca i beskvasnog hleba upozori na uticaj lošeg primera: „Nije dobra hvala vaša. Ne znate li da malo kvasca sve tijesto ukiseli? Očistite dakle stari kvasac, da budete novo tijesto, kao što ste prijesni; jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos. Zato da praznujemo ne u starome kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u prijesnome hljebu čistote i istine.” (1. Korinćanima 5:6-8).
Kvasac je slika greha, koji kvari sve oko sebe. Zanemariti malo kvasca znači ostaviti ga da napreduje. Jedini način da ga se oslobodimo je da ga u potpunosti odstranimo. Kvasac Pavle povezuje s lukavstvom i pakošću, a njegovo odsustvo s čistotom i istinom. Osim toga, ukazuje i na Hrista, poredeći ga s pashalnom žrtvom. Kao što se ona prinosila bez kvasca, tako je i Hristos bio prinet bez greha. Zbog toga korišćenje kvaščanog hleba u pričesti šalje upravo obrnutu poruku od one koja bi trebalo da se pošalje.
Slično je i sa vinom. Doduše, kod vina ne možemo direktno da vidimo da li se radilo o alkoholnom vinu ili soku od grožđa, jer oni tada nisu imali terminološku razliku između prevrelog i neprevrelog soka od grožđa – naime, sve su zvali istim imenom, koje mi prevodimo kao vino. Iako se zna da su u to vreme više cenili neprevreo sok, to ne može da bude odlučujući argument u prilog toga kakvo su vino koristili.
Međutim, postoje indicije iz samog Pisma u kom smeru bismo mogli da razmišljamo. Bog je preko poroka Isaije poručio narodu koji je ogrezao u gresima da će ih stići posledice njihovih dela, ali da ih ipak neće u potpunosti zatrti. Tom prilikom koristi sliku soka iz grožđa: „Ovako veli Gospod: kao kad ko nađe vina[4] u grozdu, pa reče: ne kvari ga, jer je blagoslov u njemu, tako ću učiniti radi sluga svojih, neću ih potrti svijeh” (Isaija 65:8). Blagoslov je na grožđanom soku koji se nije pokvario, dok je još u grozdu – što je logično, jer ga je takvim Bog stvorio. Alkoholno vrenje je zapravo proces propadanja, kvarenja onoga što je prvobitno načinjeno. Zbog toga korišćenje alkoholnog vina ne šalje baš dobru poruku.
Čak bismo mogli da govorimo i o značaju lomljenja hleba na licu mesta. Hristos je to uradio, kao što se moglo videti iz ranijeg citata ()*. A apostol Pavle o tom događaju piše: „I zahvalivši prelomi i reče: uzmite, jedite, ovo je tijelo moje, koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen.” (1. Korinćanima 11:24). Dakle, postoji poruka i u samom lomljenju, jer upravo to ukazuje, ne samo na Hristovo telo, nego i šta se desilo s Njegovim telom. Ako je rekao da se sve to čini Njemu za spomen, onda bi trebalo da se odnosi i na lomljenje hleba. Sama reč spomen govori da nečega treba da se setimo kada to radimo. Menjanjem opisanih radnji neminovno modifikujemo i našu predstavu o samom obredu i njegovom značenju.
Kod oba ova obreda možemo da uočimo isti princip o čistoti učesnika, kao što je slučaj sa starozavetnim obredima. Učestvovanje u obredima ne znači ništa, ako neko u životu namerno greši. Zapravo je obrnuto, takvo ponašanje donosi Božiju osudu, jer se i na taj način šalje pogrešna poruka prihvatanja svih, bez obzira na njihov život, namere i karakter.
Reakcija Jovana Krstitelja na želju fariseja i sadukeja da ih krsti dovoljno govori sama za sebe: „A kad vidje (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gdje idu da ih krsti, reče im: porodi aspidini! ko kaza vama da bježite od gnjeva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja.” (Matej 3:7, 8). Veoma oštre reči. Bez uvijanja i pretvaranja. Jovan im poručuje da je njihov postupak licemeran, da se oni zapravo ne kaju. Mogu da se vrate, ali prvo njihov život treba da svedoči o pokajanju.
Slično Pavle piše za pričest: „Tako koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek da ispituje sebe, pa onda od hljeba da jede i od čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.” (1. Korinćanima 11:27-29). Preispitivanje bi trebalo da bude sastavni deo života vernika. Ali Pavle ovde ide korak dalje. On kaže da bi trebalo da se vrši preispitivanje pre učestvovanja u obredu. Učešće nedostojnog ruinira obred, a takav postaje kriv Bogu i biće osuđen, baš kao i u primerima iz Starog zaveta.
Ne bih želeo da se shvati kako sam protiv ovih obreda. Naprotiv. Mislim da bi naša svest morala da bude na mnogo višem nivou. Jedan vernik bi trebalo da bude svestan da je Bog sigurno imao razloga, ako je ostavio i uredio određenu formu obreda.
Bez obzira da li iz nemara, lenjosti ili najbolje namere da se nešto unapredi, možemo da pokvarimo Božije namere, kojih nismo ni bili svesni, a koje je On ugradio u detalje i sitnice. Sami obredi nisu spasonosni. Nije spasonosna ni poruka, nego ono o čemu poruka govori. Poruka nam tako otvara oči da bismo mogli bolje da biramo. Svojevoljnim izmenama mutimo sliku i otežavamo put sebi i drugima.
Kada govorimo o svetosti obreda to ne bi trebalo da se odnosi na svetost samih ceremonija, nego na svetost onoga na šta one ukazuju. Drugačija forma obreda može da nam bude lakša ili privlačnija, ali ako je izmenimo postavlja se pitanje da li ona onda uopšte ima svoju svrhu.
Ništa ne dodaj
David je o Božijim rečima napisao: „Riječi su Gospodnje riječi čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno.” (Psalmi 12:6). Bog uvek dobro odmerava šta će i kako da kaže. Išta drugo očekivati bilo bi besmisleno.
Poslušajmo i reči Agura, sina Jakejeva: „Sve su riječi Božije čiste; on je štit onima koji se uzdaju u nj. Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.” (Priče Solomunove 30:5, 6). Dodavanje Božijim rečima može da nas dovede u situaciju da izvrnemo i pokvarimo smisao, a onda nismo ništa drugo do prevaranti.
Mojsije govori u istom duhu: „Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovijedam.” (5. Mojsijeva 4:2). Svaka promena može da bude podjednako loša, bez obzira da li dodavali ili oduzimali. Samo uzdržavanjem od menjanja Njegovih reči možemo da sačuvamo ono što je želeo da nam saopšti.
Reči s kraja Otkrivenja dodaju i notu opomene i pretnje onima koji se usude da vrše izmene reči koje je Bog dao: „Jer svjedočim svakome koji čuje riječi proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; i ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dijel od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u knjizi ovoj.” (Otkrivenje 22:18, 19). Iako se ovi stihovi direktno odnose na reči samog Otkrivenja, iz prethodnih citata vidimo da je to opšti biblijski stav da se Božijim rečima ništa ne dodaje i ne oduzima od njih. Upozorenje odavde veoma je jasno. One, koji se usude da menjaju ono što Bog ima da kaže, snaći će zlo i izgubiće večni život.
Ovako napisane opomene dovoljno svedoče o ozbiljnosti i značaju koji Bog posvećuje svim detaljima. Odakle uopšte jednom verniku ideja da može i da treba da popravlja Njegove reči? Prisustvo takvog stava samo svedoči da u nama još uvek čuči stari čovek, koji je trebalo da umre prilikom krštenja. Time samo svedočimo da ne možemo da se naviknemo da više nemamo glavnokomandujuću ulogu i da ne dozvoljavamo da budemo vođeni, ne shvatajući da u tom slučaju uopšte nismo vernici.
Ozbiljnost koju je Bog posvetio prenošenju poruka ljudima putem slika i simboličnog izražavanja svedoči o Njegovoj brizi i želji da nam pomogne i da nas unapredi na svakom našem koraku. U ljubavi koju pokazuje k nama nema uzaludnih radnji i nevažnih stvari. Zato je Njegova posvećenost čak i u sitnicama za svako poštovanje.
Navikli smo da Njegovu ljubav i naklonost prihvatamo zdravo za gotovo, kao da On nema pravo na svoje mišljenje i promenu stava. On, međutim, očekuje da uzrastemo i postavimo se odgovorno prema svemu što od Njega dolazi, svesni da Bog ništa ne čini uzalud.
- Po svoj prilici, ovo je preteran broj. Pedeset hiljada ljudi je ogroman broj za naselje onog vremena, a iz konteksta se vidi da nisu svi pobijeni. Da ih je ostalo bar pola (ili više), to bi, u najmanju ruku, bio jedan od najvećih gradova u celom bliskoistočnom regionu. Na ovom mestu u hebrejskom, u kojem nema interpunkcije, doslovno stoji jedna od sledeće dve opcije: 1) „sedamdeset ljudi pedeset hiljada ljudi”, ili 2) „sedamdeset ljudi pedeset starešina od ljudi”. Reč hiljadu može da znači i vo, kao i predvodnik, starešina, u zavisnosti od toga kako se izgovara. Hebrejsko pismo konsonantsko. Oznake za samoglasnike u starozavetnom tekstu dodate su mnogo kasnije i nisu deo prvobitnog teksta. Logičnija je druga opcija, a i ona bi mogla da se tumači dvojako: 2.1) „sedamdeset ljudi, pedeset starešina od ljudi”, tj. sedamdeset ljudi pored pedeset starešina, kao nabrajanje; 2.2) „sedamdeset ljudi – pedeset starešina od ljudi”, tj. sedamdeset ljudi od kojih je pedeset starešina. Čak i najmanji broj od sedamdeset predstavlja priličan broj poginulih. ↑
- Ovde treba voditi računa da se u primeru govori samo o jednom aspektu ovog propisa – o prinosu s manom. Neće se razmatrati ostali aspekti, koji takođe imaju svoj smisao, kao što su: zašto od svih životinja, zašto samo muško, zašto prvenci. ↑
- Primeri kada se ova reč koristi kao dvor: *; * * * * * * ↑
- Reč koja se ovde koristi za vino (תִּירוֹשׁ) označava sok koji je tek isceđen ili se još uvek nalazi u grožđu, što znači da se ne radi o alkoholnom vinu, već, kako se to nekada prevodi, o novom vinu. Druga reč za vino (יַיִן), koja je češće zastupljena u starozavetnim spisima, može da se koristi i za prevreo i za neprevreo sok od grožđa. ↑
