Simbolika, iako se na nju često ne obraća mnogo pažnje, igra značajnu ulogu u Bibliji. Nisu tu u pitanju samo Hristove parabole, pojedine jezičke konstrukcije, obredne radnje, pa čak ni mnogobrojna proročanstva – kojima dominiraju simbolične predstave. Biblijska simbolika može da postoji, skrivena na prvi pogled, i u događajima koji imaju svoju realnu primenu i poruku.
Na primer, na dan Pedesetnice apostol Petar se obraća okupljenim Jevrejima, govoreći da je Hristos, koga su razapeli i ubili, ustao iz mrtvih *. Zatim nastavlja da je to Pismo najavilo, citirajući Davidove reči kako neće doživeti truljenje*. Petar ovde koristi Davida kao sliku Hrista, a njegove reči – bez obzira što mogu da imaju smisla i primene se i u Davidovom životu – primenjuju na nedavne događaje Hristovog vaskrsenja:
Ljudi braćo! neka je slobodno kazati vam upravo za starješinu Davida da i umrije, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Prorok dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovijeh po tijelu podignuti Hrista, i posaditi ga na prijestolu njegovu, predvidjevši govori za vaskrsenije Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu, ni tijelo njegovo vidje truhljenja. (Dela apostolska 2:29-31)
Petar hoće da kaže da je David umro, bio sahranjen i zna se gde mu je grob, pa se zato odsustvo truljenja i ne odnosi na njega. Biblijski tekst na ovaj način, osim što ima smisla u samom Davidovom životu, otvara prozor ka drugoj realnosti, najavljujući događaje od velike važnosti za Božije delo izbavljenja ljudi od greha.
Simbolika, na prvi pogled nevidljiva, može da nam pruži uvid i razumevanje o mnogim detaljima iz Božijeg plana spasenje. Zbog toga čoveka dovodi u situaciju da donosi bolje izbore, jer bolje shvata šta se ovde zapravo dešava. Da su Jevreji Hristovog vremena razumeli da se ove Davidove reči ili Jonini događaji u utrobi kita * odnose na Isusa najverovatnije Ga ne bi ni ubili, a sigurno bi se osvestili pošto je vaskrsao treći dan. Simbolika priča o događanjima i pre nego što se dese, pripremajući tako ljude za ono što će doći.
Osnovna odlika simbolike
Na početku bi trebalo reći da se ovde pod simbolikom smatra svako korišćenje simbola, slika i svako preneseno značenje. Sve što nije doslovno i bukvalno, smatraće se simbolikom.
Osnovna funkcija jezika je međusobni prenos informacija. Tako nešto nije moguće bez razumevanja. Da bi čovek mogao da primi informaciju, mora da je razume. Ako neko ne razume ono što mu pričamo, verovatno ćemo pokušati da objasnimo šta smo hteli da kažemo, a za to moramo da koristimo njemu već poznate stvari i pojave. Poređenja, slike, prenesena značenja su uobičajena sredstva u tom procesu.
Svaki jezik je pun slikovitog izražavanja. Čak i u situacijama kada je sve jasno, koristimo izreke, izraze i fraze u kojima ima mnogo nedoslovnog izražavanja. Za nespretnog u komunikaciji kažemo da je drven, za fizički nespretnog kažemo da ima dve leve noge, za emotivno distanciranog kažemo da je hladan, za krupnog da je od brega odvaljen, za psihički bolesnog da je malo udaren. Ovako bismo mogli da ređamo u nedogled i to u svim aspektima života, a ne samo kada govorimo o ljudima.
Da bi se poruka prenela, važno je da preneseno značenje koje koristimo ima dodirne tačke, tj. zajedničke osobine s onim na šta se primenjuje. I u biblijskoj simbolici ovo je osnovna karakteristika simbola. Da bi simbol mogao na bilo šta da ukaže, njegova predstava mora da ima osobine koje ima i u realnosti.
Na primer, za Hrista se, u jednom istom tekstu, kaže da je lav od Judinog kolena *, ali i da je jagnje *. Na prvi pogled teško je pomiriti kako neko ujedno može da bude jedno bezazleno jagnje i krvoločna zver kao lav. Međutim, ovo veoma dobro opisuje Njegove različite uloge. Hristos je prvi put došao kao jagnje da preuzme grehe sveta *, a ponovo će doći da sudi kao car nad carevima *. Takođe, prema dobrima će se ponašati kao jagnje, a prema zlima kao lav. Dve različite uloge prikazane su slikama dve veoma različite životinje, tako da mnogi dodatni komentari nisu ni bili potrebni, jer sama priroda tih životinja dovoljno za sebe govori.
Osobine kostiju
Kosti su osnovna konstrukcija, koja drži celokupnu građevinu našeg tela. Takođe su i srž, jer je sve izgrađeno oko i preko njih. Odatle već možemo da naslutimo da kao što predstavljaju osnovu, suštinu, srž naše građe, takva im je i uloga u prenesenom značenju. I u našem jeziku kada kažemo da je nešto kostur, smatramo da je to suština oko koje se sve gradi i koja sve drži.
Izgleda logično, ali da li takvu logiku podržava i Biblija? Ovo je možda obrnuti princip. Lično više volim pristup da se nešto prvo argumentuje, a onda izvlače zaključci. Ovde je pristup drugačiji zato što postoji namera da se skrene pažnja na ono što je nazvano osnovnom odlikom simbolike – da simboli moraju da se oslanjaju na svoje osobine iz realnosti. Zbog toga je i izabran primer koji bi trebalo da bude očigledan. Ipak, ne mora uvek sve da bude tako jasno.
Naše prve dve asocijacije na psa, recimo, su vernost i najbolji čovekov prijatelj. Međutim, u Bibliji je pas jedan od najnegativnijih simbola među životinjama. Nekada nisu one osobine koje mi vidimo kao primarne primenjene na simboliku, nego neke druge. Bibliju su pisali ljudi čija je kultura prostorno, a naročito vremenski veoma udaljena od nas. Logično je da nisu mogli o svemu da razmišljaju na isti način kao i mi. Zbog toga je najbolje izvlačiti zaključke nakon uvida u biblijske tekstove.
Kost mojih kostiju
Prilikom stvaranja ljudi, nakon što je stvorio Adama, Bog na njega pušta tvrd san, uzima jedno njegovo rebro i od njega stvara ženu. Prilikom svog prvog susreta sa ženom Adam je rekao: „Sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka.” (1. Mojsijeva 2:23).
Adam zapravo kaže da su oni suštinski i materijalno isti. Žena je stvorena od njegove telesne osnove – od njegove kosti. Postavlja se pitanje zašto je Bog tako postupio. Ako je stvorio Adama bez ikakve korišćene osnove, mogao je to da uradi i sa Evom. Ovakvu proceduru ne vidimo kod životinja. Po svoj prilici, Božija namera je, između ostalog, bila i da ukaže na suštinsku istovetnost muškarca i žene, što se upravo vidi u Adamovoj reakciji. Čak i ovako smo izmislili mnogo razloga za polnu diskriminaciju, ko zna kakve bi se sve ideje u istoriji rodile o prirodi žene da je Bog očigledno nije napravio od Adamovog tela.
Kada je Jakov došao svome ujaku Lavanu, on mu je rekao: „Ta ti si kost moja i tijelo moje.” (1. Mojsijeva 29:14). I ovde se izražava bliskost, u ovom slučaju rođačka. Jakov nije doslovno njegova kost, kako bismo mogli da kažemo za Adamovu izjavu prilikom stvaranja žene. Bliskost ipak postoji, jer imaju zajedničke pretke.
Nakon Gedeonove smrti, jedan od njegovih mnogobrojnih sinova * koji je želeo vlast odlazi u Sihem, odakle mu je majka * i obraća se stanovnicima tog grada: „Kažite svijem Sihemljanima: šta vam je bolje, da su vam gospodari sedamdeset ljudi, svi sinovi Jerovalovi, ili da vam je gospodar jedan čovjek? I opominjite se da sam ja kost vaša i tijelo vaše.” (Sudije 9:2). Tačno je da je on tamo imao rođake, ali nisu to bili svi Sihemljani. I pored toga on govori da je on njihova kost. Jasno je da im je on bliži od ostalih Gedeonovih sinova i upravo to želi da naglasi.
Iz ovih nekoliko primera može da se vidi da se fraza da je neko nečija kost koristi ne samo u doslovnom smislu, nego i kao izražavanje bliskosti i poistovećivanja. Oni suštinski imaju temelje za bliskost, postoji osnova na kojoj mogu da grade svoje jedinstvo i zajedništvo, a fraza je tu da ukaže na zajedničku suštinu.
Drugačije značenje, sličan smisao
Reč koja se u hebrejskom jeziku koristi za kosti ima još jedno svoje značenje.[1] Prevodi se kao isti i u svakom od tih slučajeva nalazi se uz reč dan, mada se u našem prevodu uglavnom izostavlja, a prevodi se samo kao taj ili onaj dan.
„I Avram uze Ismaila sina svojega i sve koji se rodiše u domu njegovu i koje god bješe kupio za svoje novce, sve muškinje od domaćih svojih; i obreza okrajak tijela njihova u isti dan, kao što mu kaza Bog.” (1. Mojsijeva 17:23). Svi muškarci Avramovog doma obrezali su se isti dan. Tri stiha kasnije ponovljena je ova tvrdnja, s tim što je u našem prevodu izostavljena reč isti.
Prilikom ulaska u obećano zemlju, nakon što su prešli Jordan i slavili Pashu, za Izrailj je napisano: „I sjutradan poslije pashe jedoše od žita one zemlje hljebove prijesne i zrna pržena, isti dan.” (Isus Navin 5:11).
Pet puta se ova reč nalazi u 3. Mojsijevoj, 23. poglavlju. Uvek u frazi taj isti dan, od toga čak tri puta za redom *, iako kod nas nijednom reč isti nije prevedena.
Zanimljivo je da se mogu naći slučajevi kada se ova reč javlja u istom poglavlju, ali da se negde prevodi kao isti, a negde kao kost. Prilikom izlaska iz Misira i slavljenja prve Pashe, u 2. Mojsijevoj, u stihovima 17, 41 i 51 ova reč znači isti, a u 46. stihu znači kost. Sličnu pojavu imamo i u Knjizi proroka Jezekilja. Drugi stih 24. poglavlja dva puta sadrži frazu isti dan (kod nas samo prvi put prevedeno, a drugi put samo kao taj dan, bez reči isti), da bi se u nastavku ista reč još tri puta pojavila (u stihovima 4, 5 i 10), ovoga puta u značenju kostiju.
Iako su isti i kost različita značenja, možemo da nađemo zajedničku logiku koja stoji iza njih. Rekli smo već da kost predstavlja suštinu, osnovu, srž. S druge strane, kada kažemo da je nešto isto, mi zapravo tvrdimo da je suštinski jednako. Tako da ova ista reč, i kada se javlja u drugom značenju, opet ukazuje na suštinu.
Stanje celog bića
Veliki broj stihova koji opisuje emotivno stanje čoveka izražava se preko slike kostiju, kao naše suštine. Takvi tekstovi su, naravno, najviše zastupljeni u knjigama koje smatramo biblijskom poezijom, ali se ponegde jave i u proročkim knjigama.
Čovekova uznemirenost izražava se ustreptalim kostima. Jedan od Jovovih prijatelja, Elifas Temanac, je rekao: „Strah poduze me i drhat, od kojega ustreptaše sve kosti moje” (Jov 4:14). David u 6. psalmu kaže: „Smiluj se na me, Gospode, jer sam iznemogao; iscijeli me, jer su kosti moje ustreptale” (Psalmi 6:2). Jeremija, pak, piše: „Radi proroka puca srce u meni, trepeću sve kosti moje, kao pijan sam i kao čovjek kojega je osvojilo vino, Gospoda radi i njegovijeh radi svetijeh riječi.” (Jeremija 23:9). Iako su razlozi različiti, u svakom od ovih slučajeva možemo da uočimo stanje emotivnog pritiska i uznemirenost celog čovekovog bića. Zbog toga nije čudno da se poruka o takvom stanju šalje preko slike kostiju, koje predstavlja samu osnovu, tj. suštinu nečega.
Prebijene ili potrte kosti koriste se na sličan način, da opišu stanje čoveka koji je doživeo emotivne udarce ili stradanje, što pritiska celo njegovo biće. „Koji mi pakoste, prebijajući kosti moje, rugaju mi se govoreći mi svaki dan: gdje ti je Bog?” (Psalmi 42:10). Jasno je da kosti nisu bukvalno prelomljene, nego je to opis osećaja koji proizilazi iz ruganja i pakosti. Nakon učinjenog greha, David oseća odbačenost i sramotu pred Bogom. Zato on traži: „Daj mi da slušam radost i veselje, da se prenu kosti koje si potro.” (Psalmi 51:8). Kada govori iz perspektive čoveka koji oseća da trpi Božije kazne, Jeremija kaže: „Učini, te mi ostarje tijelo i koža, potr kosti moje.” (Plač Jeremijin 3:4). I ovih par poslednjih citata opet ukazuje na doživljaj celokupnog čoveka, a samim tim i njegove suštine. Ta ideja dodatno se pojačava slikom prebijenih kostiju.
Za izražavanje teškog stanja čoveka, sa malo drugačijeg aspekta, imamo frazu trulež u kostima. „Vrijedna je žena vijenac mužu svojemu; a koja ga sramoti, ona mu je kao trulež u kostima.” (Priče Solomunove 12:4). „Život je tijelu srce zdravo, a zavist je trulež u kostima.” (Priče Solomunove 14:30). Za razliku od prethodnih slučajeva, koji više ukazuju na trenutna ili kratkotrajna, iako intenzivna, stanja čoveka, ovde se radi o dugoročnim uticajima – o nečemu što iscrpljuje, izjeda i polako potkopava celog čoveka.
Posebna slika su suve i vlažne kosti. Dok suve kosti ukazuju na odsustvo života i propadanje, vlažne asociraju na nešto što je zdravo, jedro, puno životnog soka.
Zbog svega što je doživeo Jov kaže: „Pocrnjela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.” (Jov 30:30). Tražeći da mu se Bog smiluje u njegovom jadu, David dodaje: „Iščilje u žalosti život moj, i godine moje u uzdisanju; oslabi od muke krjepost moja, i kosti moje sasahnuše.” (Psalmi 31:10). U narednom psalmu on koristi istu sliku: „Kad mučah, posahnuše kosti moje od uzdisanja mojega po vas dan.” (Psalmi 32:3). Žalost takođe utiče da se „kosti suše”: „Srce veselo pomaže kao lijek, a duh žalostan suši kosti.” (Priče Solomunove 17:22).
S druge strane, imamo vlažne ili zalivene kosti. Možda ta ideja nije baš u duhu našeg jezika, ali je kao suprotnost suvima kostima logički sasvim jasna. Govoreći o ljudima koji život prožive u miru i sreći, Jov kaže (doslovan prevod): „Njegove kofe su pune mleka, a srž njegovih kostiju je zalivena.” (Jov 21:24). „Ne misli sam o sebi da si mudar; boj se Gospoda i uklanjaj se oda zla. To će biti zdravlje pupku tvojemu i zaljevanje kostima tvojim.” (Priče Solomunove 3:7, 8).
Primeri s kostima citirani do sada, osim poslednja dva, ukazivali su na negativna stanja čoveka. Evo, zato, još dva citata iz Priča Solomunovih o pozitivnim uticajima. „Vid očinji veseli srce, dobar glas goji kosti.” (Priče Solomunove 15:30). Očigledno je da su „ugojene” kosti znak napredovanja, a da dobre vesti utiču pozitivno na naše biće. „Ljubazne su riječi sat meda, slast duši i zdravlje kostima.” (Priče Solomunove 16:24). Ljubazno ophođenje, slično kao i dobre vesti iz prethodnog primera, prija ljudima. Gde su ljudi ljubazni jedni prema drugima, svi se dobro osećaju.
Iz priličnog broja citiranih primera nije teško zaključiti da se kosti često koriste da opišu čovečija osećanja i stanja, koja su odraz suštine njegovog bića, ono što dotiče samu njegovu srž.
Još nekoliko primera
Nakon svega što je do sada rečeno, primeri koji slede bi trebalo da su jasni. Neki od njih bi možda bili pomalo čudni ili teže razumljivi, ali pošto imamo prethodnu osnovu i jezik kojim Biblija priča koristeći sliku kostiju može da nam bude približniji.
Ponovo se vraćamo Jovu i njegovom teškom stanju nakon svih nedaća koje je doživeo. Jadajući se prijateljima kaže: „Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.” (Jov 7:15). Jov se oseća tako loše da više voli smrt nego samu svoju suštinu – svoje postojanje. Više bi voleo da je mrtav, nego što živi takav život.
S obzirom šta kosti predstavljaju, nije čudo kada se greh i kosti nađu u istom kontekstu. „Nema zdrava mjesta na tijelu mojem od gnjeva tvojega; nema mira u kostima mojim od grijeha mojega.” (Psalmi 38:3). Greh obuzima celog čoveka, menja njegovu suštinu, ne postoji aspekt čoveka na koji prisutan greh ne deluje. Zato možemo da kažemo da je ovakva Davidova izjava čak i očekivana.
I primer koji sledi povezuje greh i kosti. Ne ulazeći detaljno u ceo kontekst, dovoljno je da se kaže da se govori o mnogim narodima i ljudima koji su živeli na Zemlji i zadavali strah drugima. Među njima su i Mesah i Tuval, za koje se kaže: „Ali ne leže među junacima koji padoše između neobrezanijeh, koji sidoše u grob s oružjem svojim, i metnuše mačeve pod glave svoje, i bezakonje njihovo leži na kostima njihovijem, ako i bijahu junaci strašni na zemlji živijeh.” (Jezekilj 32:27). Za nas je sada važan samo ovaj deo koji se odnosi na kosti. Sasvim je jasno da bezakonje ne leži na kostima, niti na bilo kom drugom zasebnom delu našeg materijalnog tela. Greh prožima kompletno biće, unižava suštinu. Kada grešeći čovek padne pod njegov uticaj, promena seže do naše srži. Naša suština je iskvarena, a ne materijal od kojeg smo sazdani.
Preko proroka Isaije Bog govori šta će se desiti kada čovek radi na uspostavljanju dobrih međuljudskih odnosa i kada pomaže onima u potrebi i onima u nevolji: „Jer će te Gospod voditi vazda, i sitiće dušu tvoju na suši, i kosti tvoje krijepiće, i bićeš kao vrt zaliven i kao izvor kojemu voda ne presiše.” (Isaija 58:10). Kada čovek deluje na dobro u svom okruženju, Bog govori da će pobrinuti da mu bude dobro. Ako je suština svega što Bog radi da ljudi postanu bolji i tako ih izbavi, onda će sigurno da se pobrine da suština dobrih ljudi ostane sačuvana.
Poslednje poglavlje iste knjige govori o vremenu spasenja za dobre i obračunu sa onima koji ostanu zli. Obraćajući se onima koji će videti spasenje, Bog preko Isaije saopštava: „Vidjećete i obradovaće se srce vaše i kosti će se vaše pomladiti kao trava, i znaće se ruka Gospodnja na slugama njegovijem i gnjev na neprijateljima njegovijem.” (Isaija 66:14). Prilikom Hristovog povratka Bog obećava ne samo spasenje, nego i obnovu celog našeg bića, svega što je greh unizio i pokvario. Sama suština našeg bića će obnoviti i podmladiti *.
Preko kostiju se, takođe, izražava potreba i čežnja za Bogom. Čovek za koga je rečeno da je po Božijem srcu zapisao je kako će se radovati i veseliti za Božiju pomoć: „Sve će kosti moje reći: Gospode! ko je kao ti, koji izbavljaš stradalca od onoga koji mu dosađuje, i ništega i ubogoga od onoga koji ga upropašćuje?” (Psalmi 35:10). David zapravo govori da je ovo izraz njegovog bića, celokupne njegove suštine.
Nešto slično, iako u potpuno drugačijem kontekstu, zapisao je i prorok Jeremija. On govori o svojoj ulozi Božijeg proroka, kako više ne može da izdrži pritisak ruganja: „Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na potsmijeh sam svaki dan, svak mi se potsmijeva. Jer otkad govorim, vapijem, radi nasilja i pustošenja vičem, jer mi je riječ Gospodnja na porugu i na potsmijeh svaki dan.” (Jeremija 20:7, 8). Zbog toga odlučuje da odustane, ali ni to ne ide lako: „I rekoh: neću ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgorio, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više.” (Jeremija 20:9). Bilo mu je teško da bude Božiji prorok zbog ruganja i podsmeha koje je konstantno trpeo, ali mu je još teže bilo bez Boga. Nekada je ovo teško objasniti ljudima koji to nikada nisu doživeli, ali iz same činjenice da smo stvoreni da živimo sa Bogom logično je da cela naša suština vapi za Bogom, a tog osećaja postajemo svesni tek pošto ga okusimo.
Na kraju ovog dela i jedan novozavetni primer. To je slikovita Hristova izjava o stanju verskih vođa Božijeg naroda Njegovog vremena, koja lako može i danas da se primeni na mnoge vođe u svim segmentima života, pa i u religiji. „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni kostiju mrtvačkijeh i svake nečistote.” (Matej 23:27). Njihova suština iznutra je mrtva, kako god to delovalo spolja. Neretko se dešava da ljudi nisu u stanju da vide nečiju prljavštinu, jer je gurnuta pod tepih. Samo po sebi to je loše. Međutim, ako je to neko ko nas predvodi i svojom vlašću, autoritetom i stavovima ima snažan uticaj na naš život, onda to može da ima kobne posledice i po nas same. Unutrašnja nečistota i mrtvilo takvih može da postane i naša suština.
Sve do sada napisano prevashodno je trebalo da posluži da se stvori generalna slika o korišćenju reči kost u Pismu. Čak i ako čovek čitajući nije svestan da kosti predstavljaju osnovu, srž, suštinu, intuitivno je mogao da razume smisao kroz kontekst u kojem je to napisano. Ali prava simbolika sastoji se u otkrivanju onoga što nije jasno na prvi pogled, nečega što je teško ili uopšte nije razumljivo bez razumevanja značenja simbola. Zato je red da se pozabavimo manje ili više i takvim primerima, tj. da primenimo simbol.
Jelisijeve kosti
Jedan kratak, ali interesantan događaj umetnut je, naizgled usput, u opis smene careva i događaja u Judeji i Izrailju.
„Potom umrije Jelisije, i pogreboše ga. A druge godine udariše čete Moavske na zemlju. I dogodi se kad pogrebavahu nekoga čovjeka, ugledaše četu i baciše čovjeka u grob Jelisijev; i kad čovjek pade i dotače se kostiju Jelisijevih, oživje i usta na noge svoje.” (2. Carevima 13:20, 21).
Zapisani događaj čak nema ni mnogo detalja, samo osnovno. A ipak deluje tako čudno. Zašto se ovo uopšte desilo i zašto je bilo važno da bude zabeleženo? Kakva se poruka krije iza toga?
Sve što je ovde važno da je mrtav čovek došao u dodir s Jelisijevim kostima i oživeo. Doći u dodir simboličnim jezikom ne označava samo puki fizički kontakt, nego i uticaj, kao i primanje istih odlika. Prilikom zacarenja Saula, prvog cara u Izrailju, nailazimo na frazu dotaknutog srca. „I Saul također otide svojoj kući u Gavaju, i s njim otidoše vojnici, kojima Bog taknu srca.” (1. Samuilova 10:26). Pošto se i u našem jeziku kaže da nas nešto u srce dira, ne treba posebno objašnjavati značenje. Jasno je da je Bog uticao na njih da tako postupe, a ne da im je fizički pipnuo srca.
Ovakva upotrebu glagola dotaći možda je još očiglednija kada se opisuje kako se postaje obredno nečist. „Ili kad se ko dotakne nečiste stvari, strva od nečiste zvijerke ili strva od nečista živinčeta ili strva od nečiste životinje koja gamiže, ako i u neznanju učini, ipak će se oskvrniti, i biće kriv. Ili kad se dotakne nečistote čovječije, bila nečistota njegova kaka mu drago, kojom se oskvrni, znajući ili ne znajući, kriv je.” (3. Mojsijeva 5:2, 3). Doslovno ovako nešto nema baš mnogo smisla. Kako krivica može da postoji u neznanju? Čak i ako postoji namerni fizički dodir tih stvari, kakva je to krivica? Međutim, ako to prevedemo u simbolično izražavanje, dobijamo smisao. Trebalo bi da je očigledno da je ono što je nečisto simbol greha. Prema tome, ako neko dođe u dodir s grešnim uticajem, prihvati ga i sam počne da ga primenjuje, on čini greh (postaje sam nečist) – bez obzira da li je svestan da je to loše.
Kosti predstavljaju suštinu, a one su Jelisijeve. Ime Jelisije znači Bog je spasenje. A spasenje je, kako se iz teksta vidi, vraćanje u život, tj. vaskrsenje.
Celokupno značenje ovog kratkog događaja možemo da složimo u jednu jedinu rečenicu. Čovek koji dođe u dodir sa suštinom Boga koji spasava, prihvati je i živi po njoj, ako i umre ponovo će oživeti.
Na ovaj način vernici tog vremena su mogli da dobiju uvid u buduću nadu vaskrsenja, koja je hrišćanima tako prirodna zbog Hristovog primera. Ono što nisu mogli da vide, mogli su indirektno da shvate.
Kosti i sudbina zlih
Obraćajući se idolopoklonicima, Bog im kaže: „I pobacaću mrtva tjelesa sinova Izrailjevijeh pred gadne bogove njihove, i razmetnuću kosti vaše oko oltara vaših.” (Jezekilj 6:5). Ovo poslednje baš i nije neka pretnja. Sasvim mi je svejedno šta će se desiti s mojim kostima kada umrem. Šta će njima biti na mene nema više nikakvog uticaja. Ali ako to znači da će moja suština biti uništena, to je već potpuno drugačije. Večna propast, uzrokovana služenju sopstvenim „bogovima”, najveća je tragedija biću koje je stvoreno za večni život.
Dovođenje jevrejskog naroda, koji je izašao iz egipatskog ropstva, u obećanu zemlju nikako nije mogao da bude po volji narodima koji su tamo živeli. Budući da su čuli za sve događaje naroda koji im je na samoj granici, Moavci su se veoma uplašili *. Ne verujući da su dorasli da ih vojno pobede, pokušavaju da uključe i alternativne metode ratovanja. Njihov car, Valak, traži da ih Valam prokune (4. Mojsijeva 22:5, 6). Umesto da ih prokune, Valam ih dva puta blagosilja. Drugom prilikom je, između ostalog, rekao: „Bog ga je izveo iz Misira, i on mu je kao snaga jednorogova; poješće narode koji su mu neprijatelji, i kosti će njihove potrti, i strijelama svojim postrijeljati ih.” (4. Mojsijeva 24:8).
Slika bi trebalo da bude jasna, kada se razumeju glavni elementi. Misir je zemlja robovanja. Naše primarno ropstvo na ovom svetu je robovanje grehu. „Tada Isus govoraše onijem Jevrejima koji mu vjerovaše: ako vi ostanete na mojoj besjedi, zaista ćete biti učenici moji, i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti. Odgovoriše i rekoše mu: mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti? Isus im odgovori: zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini grijeh rob grijehu.” (Jovan 8:31-34). Najpotrebnije nam je izbavljenje od greha. Misir je tako slika sveta na kojem vlada greh, čiji smo mi robovi. Obećana zemlja je slika Nove Zemlje gde pravda živi, kako to kaže apostol Petar *. Telesni Izrailj je slika duhovnog Izrailja, tj. svih onih koji će biti među spasenima, a drugi narodi iz stiha su svi ostali koji su protiv njih, pa tako i protiv Boga. Kosti su, naravno, suština ovih poslednjih.
Sada nije teško sve poređati. Bog izvodi i izbavlja svoj narod s ove planete, gde vlada greh, kojem robujemo. Vodi taj narod u obećanu zemlju – na Novu Zemlju gde greha više nema. To delo je Njegovo, a ne njihovo, jer im je On „kao snaga jednorogova”. Svi njihovi neprijatelji će propasti, a njihova suština biće uništena. Cela priča spasenja ispričana kroz jedan stih.
Kada je Vavilon pao u medopersijske ruke, na vlast je postavljen Darije Miđanin. U Vavilonu je tada bilo Jevreja, koje je Navuhodonosor doveo pošto je osvojio Judeju, među kojima je bio i prorok Danilo. Darije je postavio upravitelje, nad kojima su bile tri starešine, od kojih je Danilo bio najveći *. To je izazvalo zavist među ostalim upraviteljima i starešinama, koji su tražili razlog kako da ga uklone, ali to nisu mogli zbog njegove vernosti *. Na kraju su se dosetili da zatraže od Darija da se napiše zapovest da niko ne sme da se moli nijednom bogu, znajući da Danilo to neće ispoštovati. Kada je uhvaćen da se moli, Danilo je bačen u lavovsku jamu da tamo skonča. Bog je Danila izbavio, a Darije je – znajući motive zaverenika i da je sam nasamaren – Danilovu kaznu primenio na njih.
„Potom zapovjedi car, te dovedoše ljude koji bijahu optužili Danila, i baciše u jamu lavovsku njih, djecu njihovu i žene njihove; i još ne dođoše na dno jami, a lavovi ih zgrabiše i sve im kosti potrše.” (Danilo 6:24). Ovaj događaj pokazuje ne samo da Bog izbavlja verne i poštene ljude, nego i da će da uništi suštinu pokvarenih, jer su to zaslužili. „Gle, bezbožnik zače nepravdu, trudan bijaše zločinstvom, i rodi sebi prijevaru. Kopa jamu i iskopa, i pade u jamu koju je načinio. Zloba njegova obrati se na njegovu glavu, i zločinstvo njegovo pade na tjeme njegovo.” (Psalmi 7:14-16). Zar nije pošteno da propadne onaj koji je radio na tome da drugi propadne? „Jer je dan Gospodnji blizu svijem narodima; kako si činio, tako će ti biti, plata će ti se vratiti na glavu tvoju.” (Avdije 1:15). Bog samo ljudima vraća ono što su želeli i radili drugima. To je kriterijum čije će kosti biti sačuvane, a čije izlomljene.
I sliku lavova ovde možemo da primenimo. Petar je zapisao: „Budite trijezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere.” (1. Petrova 5:8). Sotoni lojalnost ne znači mnogo. Tačno je da on preko zlih ljudi pokušava da naudi i upropasti pravedne, kao što je slučaj u ovom događaju. Ali na kraju uništava i upropaštava i one koji su mu služili. Njegov cilj je da upropasti što više ljudi, bez obzira da li mu se protive ili ne, da li su dobri ili zli, da li prihvataju Boga ili ne. On je protivnik celog ljudskog roda.
Možemo da zapazimo još jedan važan detalj u ovom događaju. Nisu stradali samo oni koji su radili Danilu o glavi, nego i njihove porodice. Ovo je slika onoga što se dešava u realnom životu – da sa zlima stradaju i oni koji su u njihovom najbližem okruženju. Oni svojim delovanjem utiču na živote ljudi oko sebe. Kada oni stradaju, u najboljem slučaju stradaju i oni koji zavise od njih. Da ne govorimo da svojim „vrednostima” mogu druge da zavedu na isti put, koji vodi u propast.
Opasnost gde je ne očekujemo
Loš uticaj ne dolazi samo od otvorenih Božijih protivnika. On nekada postoji u samim redovima vernika, pa čak i na najvišim nivoima – među predvodnicima Božijeg naroda. Slika koju daje Bogu u 3. poglavlju Knjige proroka Miheja ukazuje na ovu pojavu. „Zato rekoh: čujte, poglavice Jakovljeve i knezovi doma Izrailjeva, ne treba li vam znati šta je pravo? Koji mrzite na dobro a ljubite zlo, sadirete kožu s njih i meso s kosti njihovijeh; i jedete meso naroda mojega i sadirete kožu s njih i kosti im prebijate, i sasijecate kao u lonac i kao meso u kotao.” (Mihej 3:1-3).
Na početku ovog odeljka vidimo da se prorok obraća glavarima i knezovima naroda, a u daljem tekstu poglavlja pominje i proroke i sveštenike *. Oni skidaju kožu i meso s kostiju naroda i jedu njihovo meso. Šta to znači? Znajući da su kosti suština, srž nečijeg bića, jasno je da su ih ogoleli do same suštine, tj. koliko su god mogli. Iz nekoliko stihova istog poglavlja može se zaključiti na šta se sve ovo odnosi.
„Grizu zubima svojim i viču: mir; i ako im ko ne da ništa u usta, dižu rat na nj”, piše u drugom delu 5. stihu. Narodu propovedaju da nema nikakvih problema, da je sve u redu, ali zahtevaju i materijalnu nadoknadu. Malo kasnije, u 11. stihu imamo još elementa ovakvog ponašanja: „Poglavari njegovi sude po mitu, i sveštenici njegovi uče za platu, i proroci njegovi gataju za novce, a na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? neće doći zlo na nas.” Osiromašujući narod oni se bogate, a uz sve to zagovaraju da svi žive ispravno i da će zato Bog da ih čuva.
Do sada smo videli da se „deranje kože i mesa s kostiju” sigurno odnosi na materijalnu korist. Ali to nije sve. Iz 10. stiha možemo da izvučemo još informacija o njihovom ponašanju u odnosu na narod: „Koji gradite Sion krvlju i Jerusalim bezakonjem.” Jasno je da graditi krvlju znači progoniti i ubijati. Sigurno je da ne progone one koji se s njima slažu, nego neistomišljenike i one koji im se protive. Drugim rečima, primoravaju druge da se ponašaju po njihovim pravilima. Ne ogoljuju ih samo oduzimanjem materijalnog, nego i oduzimanjem slobode delovanja fizičkom prinudom.
Osim što grade krvlju, grade i bezakonjem. Već je jasno iz prvog citata da bi trebalo da znaju šta je ispravno, ali mrze na dobro, a vole zlo *. Ova ideja ponavlja se u 9. stihu: „Čujte ovo, poglavice doma Jakovljeva i knezovi doma Izrailjeva, koji se gadite na pravdu, i sve što je pravo izvrćete”. Ovakav uticaj donosi pogubne posledice, jer se i narod iskvari pod njim, što je direktno rečeno na početku 5. stiha: „Ovako veli Gospod za proroke koji zavode moj narod…”. Upravo na ovo možemo da primenimo prebijanje kostiju naroda. I to je najgora posledica, što narod prihvata njihove principe kao ispravne i uspešne.
A posledice se vide u poslednjem, 12. stihu poglavlja: „Zato će se s vas Sion preorati kao njiva, i Jerusalim će postati gomila, i gora od doma visoka šuma.” Razaranje i pustoš! Neće tu stradati samo uticajni ljudi, koji su uzrok svemu ovome. Zapravo, oni obično poslednji stradaju, a nekada se i izvuku. Ceo narod će propasti i stradati.
Ovaj problem se javlja u religiji u svim vremenima, pa i danas. Jedino što danas verske vođe, obuzdane građanskim zakonima, nemaju moć da fizički progone i ubijaju, što ne znači da ne koriste zaobilazne metode kojima unižavaju i progone neistomišljenike.
Verske vođe se neretko ponašaju po principu koji je Mihej zapisao: „A na Gospoda se oslanjaju govoreći: nije li Gospod usred nas? neće doći zlo na nas.” Vernicima se tako šalje poruka da je dovoljno i jedino potrebno fizičko prisustvo u crkvi – kako bismo danas rekli – a da sve drugo nije tako važno. Sami vernici možda nemaju mogućnost da promene pohlepne i zle s vrha hijerarhije, ali i dalje imaju odgovornost pred Bogom za svoje ponašanje. Oni koji su išli linijom manjeg otpora ili su bili lenji da razmišljaju svojom glavom, neće imati opravdanja. I to što su bili ogoljeni, poniženi, nasamareni neće biti najveći problem, nego što su pritom dozvolili i da im budu „prelomljene kosti” – što su dozvoli da i njihova suština ostane iskvarena. A kao takvi neće moći da budu deo večnog spasenja.
Josija i kosti idolopoklonika
Neobičan i zanimljiv događaj zapisan je u 13. poglavlju Druge knjige o Carevima. Ovde neće biti reči o svim detaljima tog događaja, nego samo o onima koji su važni za našu priču o kostima.
Okolnosti u kojima se ovaj događaj desio je podela carstva na dva dela. Posle Solomunove smrti Jerovoam je odvojio ostala plemena od Judeje. Tako se carstvo podelilo na severno carstvo (Izrailj) i južno carstvo (Judeju). Jerovoam, koji je bio uzročnik podele, je strahovao da bi redovnim odlaskom da služi Bogu u Jerusalimu narod njegovog dela carstva mogao da se vrati u zagrljaj Judeje. Zbog toga je uveo idolopoklonstvo, kao državnu religiju.
Da bi ukazao na posledice Bog šalje svog čoveka: „A gle, čovjek Božji dođe iz zemlje Judine s riječju Gospodnjom u Vetilj, kad Jerovoam stajaše kod oltara da kadi. I povika put oltara riječju Gospodnjom govoreći: oltare! oltare! Ovako veli Gospod: evo, rodiće se sin domu Davidovu po imenu Josija, koji će na tebi klati sveštenike visina, koji kade na tebi, i ljudske će kosti spaliti na tebi.” (1. Carevima 13:1, 2). To što bi Josija trebalo da ubija sveštenike visina je ozbiljna pretnja. Međutim, da će spaljivati kosti mrtvih ljudi, kao što je i ranije rečeno, baš i nije – osim ako to ne ukazuje na nešto drugo.
Za događaj je saznao i prorok koji je živeo u Vetilju. On je izašao pred Božijeg čoveka u nameri da ga dovede u svoju kuću da se okrepi. Božiji čovek mu odgovara da to ne može da uradi, jer mu je Bog rekao da na tom mestu ne jede hleb, ne pije vodu i da se ne vraća istim putem *. Prorok mu je na to odgovorio: „A on mu reče: i ja sam prorok kao ti, i anđeo Gospodnji reče mi riječju Gospodnjom govoreći: vrati ga sa sobom u svoju kuću neka jede hljeba i pije vode. Ali mu slaga.” (1. Carevima 13:18). Božiji čovek tako odlazi sa prorokom ne znajući da je prevaren. „A kad sjeđahu za stolom, dođe riječ Gospodnja proroku koji ga bješe vratio; i povika na čovjeka Božijega koji bješe došao iz zemlje Judine, i reče: ovako veli Gospod: što nijesi poslušao riječi Gospodnje, i nijesi držao zapovijesti koju ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj, nego si se vratio i jeo hljeba i pio vode na mjestu za koje ti je rekao: ne jedi hljeba ni pij vode; zato neće tvoje tijelo doći u grob tvojih otaca.” (1. Carevima 13:20-22).
Na putu kojim se vraćao, lav je presreo Božijeg čoveka i ubio ga. Prorok čuvši šta se desilo odlazi da nađe telo Božijeg čoveka. „I otišav nađe tijelo gdje leži na putu, i magarca i lava gdje stoje kod tijela: lav ne bješe izjeo tijela ni magarca rastrgao.”(1. Carevima 13:28).
Međutim, to nije kraj dešavanjima ovog događaja. „Tada prorok podiže tijelo čovjeka Božijega, i metnuv ga na magarca odnese ga natrag, i dođe u grad stari prorok da ga ožali i pogrebe. I metnu tijelo u svoj grob, i plakahu nad njim govoreći: jaoh brate! A pošto ga pogrebe, reče sinovima svojim govoreći: kad umrem, pogrebite me u grobu gdje je pogreben čovjek Božji, pokraj kostiju njegovijeh metnite kosti moje. Jer će se zacijelo zbiti što je oglasio po riječi Gospodnjoj za oltar Vetiljski i za sve kuće visina koje su po gradovima Samarijskim.” (1. Carevima 13:20-22). Iako je slagao Božijeg čoveka, prorok je verovao njegovim rečima, a tako i Bogu. Možda ne možemo tačno da vidimo da li je to posledica svih događanja ili je on verovao od samog početka, ali je uputstvo koje je dao sinovima jasan izraz njegovog ubeđenja i vere.
Oko tri veka nakon izricanja proročanstva, na vlast u Judeji dolazi prorečeni Josija. Kada su osamnaeste godine njegovog carevanja pronašli knjigu zakona u hramu i pročitali je pred Josijom, on je odlučio da narod vrati Bogu. U svom obračunu s idolopoklonstvom dolazi i do Vetilja.
„I oltar, koji bješe u Vetilju, visinu, koju bješe načinio Jerovoam sin Navatov, koji navede na grijeh Izrailja, i oltar i visinu pokvari, i spalivši visinu satr je u prah, i spali gaj. I obazrevši se Josija vidje grobove koji bijahu ondje na gori, i posla te izvadiše kosti iz grobova, i sažeže ih na oltaru i oskvrni ga, po riječi Gospodnjoj, koju reče čovjek Božji, koji naprijed kaza te stvari. I reče: kakav je ono spomenik što vidim? Rekoše mu građani: ono je grob čovjeka Božijega koji dođe iz Jude i naprijed kaza to što si učinio na oltaru u Vetilju. A on reče: ostavite ga, niko da mu ne kreće kosti. Tako se sačuvaše kosti njegove s kostima onoga proroka koji dođe iz Samarije. … I pokla sve sveštenike visina, koji bijahu onuda, na oltarima, i sažeže kosti ljudske na njima; potom se vrati u Jerusalim.” (2. Carevima 23:15-18, 20)
Proročanstvo se ispunilo upravo onako kako je najavljeno, a nekoliko stvari možemo da izvučemo iz svega ovog. Prvo je da mi smrću ne možemo da se sakrijemo od Boga. Odgovaraćemo za ono što smo u životu činili. Oni koji su živeli poštenim životom biće spaseni, dok oni koji to nisu, naći će se u drugom vaskrsenju, koje Hristos naziva vaskrsenjem suda *.
Ne samo da kosti ukazuju da će oni koji su služili drugim stvarima (slika idolopoklonstva) zauvek izgubiti svoju suštinu, pošto ih čeka večna propast, nego će, kao i kosti u ovom događaju, biti spaljeni prilikom drugog vaskrsenja *.
S druge strane, kosti Božijeg čoveka i proroka su sačuvane, što ukazuje da će njihova suština biti sačuvana – da će biti spaseni. Nije teško primetiti da su svi grešili. Sveštenici visina i Jerovoam su služili lažnim bogovima, Božiji čovek nije poslušao Boga, a prorok je lagao i prevario Božijeg čoveka. Možemo da se zapitamo: „Zašto su jedni spaseni (sačuvanih kostiju), a drugi propali (spaljenih kostiju)”?
Božiji čovek nije pokazao protivljenje Bogu. Lako je to sada reći, ali pošto je već Bog s njim komunicirao, verovatno je trebalo da sluša samo naloge direktno od Njega. Božijem čoveku može da se pripiše neopreznost i lakovernost, ali ne i namera da greši.
Kao i u 6. poglavlju Knjige proroka Danila i ovde sliku lava možemo da primenimo na Sotonu koji vreba priliku da naudi. Slično se dešava u životu. Svojom neopreznošću i lakovernošću dajemo mogućnost Sotoni da nam stvara nevolje, pa čak i da nam ugrozi život. Možda nećemo biti izgubljeni za večnost, ali dovoljne su i muke ili gubitak života na ovom svetu da shvatimo kako bi se trebalo čuvati takvih situacija.
Lav nije pojeo telo Božijeg čoveka, a ostao je pored tela, što je samo po sebi čudno. To već dovoljno na simboličan način pokazuje da on nije u potpunosti prepušten Sotoni. Njegove sačuvane kosti su samo još bolja potvrda toga. Bog ga nije ostavio i zaboravio, mada je dopustio ono što mu se dogodilo, zbog njegove neopreznosti. Poruka je jasna. Kada nenamerno grešimo, iz nemara ili neopreznosti, to ne znači da smo zauvek izgubljeni, ali takođe može da nosi sa sobom teške životne posledice.
Sudbina proroka i njegovih kostiju su opet priča za sebe. On je svesno slagao i obmanuo Božijeg čoveka, iako mu je ovaj rekao za zapovest koju je dobio od Boga. Ali i on na kraju pokazuje veru, tako što se pobrinuo za telo proroka, koje je sahranio u svojoj grobnici, kao i zahtevom da njegove kosti budu sahranjene s kostima Božijeg čoveka.
I ovo lako možemo da primenimo. Čovek može i namerno da greši, ali ako se pokaje i počne da živi po principima vere, neće biti izgubljen. Njegova suština biće sačuvana, sa suštinom ostalih pravednika.
Mogli bismo da se zapitamo čak i zašto je ovakav izbor reči koji se koristi. Zašto prorok govori da se njegove kosti stave pored kostiju Božijeg čoveka? Kada se sahranjuje od čoveka nisu ostale samo kosti. Zar nije mogao da kaže: „Stavite me porede njega”, ili: „Stavite moje telo pored njegovog”? Mogao je čak i da kaže: „Stavite moje telo pored njegovih kostiju”, pošto prilikom smrti telo još uvek nije propalo. Međutim, on govori o kostima, kao što se kasnije govori da su sačuvane kosti obojice.
Čak i izborom reči Biblija nas tačno navodi na rešenja. Teško da su pisci mogli namerno tako nešto da planiraju, jer nisu imali uvid u konačan sastav Biblije, niti su imali predstavu da će njihovi spisi uopšte ući u jednu takvu knjigu, pa čak nisu mogli da znaju ni da će takva knjiga ikada postojati.
Božiji čovek i prorok su tako ipak, i pored svojih grešaka, završili među spasenima. Jerovoam, pak, kao i sveštenici visina nisu. Za Jerovoama je odmah rečeno: „Pošto ovo bi, opet se Jerovoam ne vrati sa svojega zloga puta; nego opet načini iz prostoga naroda sveštenike visinama; ko god hoćaše, tome on posvećivaše ruke i taj postajaše sveštenik visinama. I to bi na grijeh domu Jerovoamovu da bi se istrijebio i da bi ga nestalo sa zemlje.” (1. Carevima 13:33, 34). Nažalost ovo važi i za obećano nasledstvo, a ne samo za ovaj život pod grehom.
Jerovoam i idolopoklonički sveštenici nisu napravili grešku, oni su živeli životom protivljenja Bogu. Oni su to izabrali, jer su od toga imali korist. Nisu se kajali, jer je to bilo njihovo svesno opredeljenje. Ograničili su se samo na ovozemaljsko i tako sami sebe isključili iz onoga što dolazi kasnije. Zbog toga i postoji slika spaljenih kostiju i pobijenih sveštenika na tim istim oltarima na kojima su služili svojim bogovima i svojim interesima.
Suve kosti ustaju
Prva polovina 37. poglavlja Knjige proroka Jezekilja opisuje vaskrsenje pravednika, tj. po Hristovim rečima, vaskrsenje života *. Bog Jezekilja u duhu – kako sam Jezekilj kaže – postavlja usred polja koje je bilo puno vrlo suvih kostiju*. Jezekilj uočava da ih je bilo u veoma velikom broju.
Bog kaže Jezekilju da prorokuje za te kosti da ožive*. „I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživjećete, i poznaćete da sam ja Gospod.” (stih 6). Prilikom stvaranja čoveka samo je zapisano: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.” (1. Mojsijeva 2:7). Ovde imamo više detalja o stvaranju čoveka, nego na bilo kom drugom mestu u Bibliji. Lako je uočiti sličnost s izveštajem o stvaranju – prvo se oblikuje materijalni deo, a onda se dodaje duh – ali više informacija o materijalnom oblikovanju dobijamo iz ovog poglavlja Jezekiljeve knjige.
Kada čovek umre, poslednje što propada su kosti. To je, takođe, jedan vid simbolike suštine. Prilikom smrti telo materijalno propada i na kraju ostanu kosti. S druge strane, Bog mora da sačuva neku suštinu našeg bića kada čovek umre, da bi je vratio prilikom vaskrsenja. Ako nema mojih sećanja, mojih stavova, mojih želja, mog karaktera, koliko god to „vaskrsnuto” stvorenje fizički bilo identično meni – to nisam ja! Ne ulazeći u definisanje šta je i kako je sačuvana suština, sigurno je da tako nešto mora da postoji da bi ličnost bila sačuvana.
U tom smislu slika iz Jezekiljeve knjige je odgovarajuća, jer kao što se ovde celo biće gradi na osnovu kostiju u materijalnom smislu, prilikom vaskrsenja sve se gradi na osnovu naše suštine koju je Bog sačuvao. Ili da to kažemo na drugačiji način. Tokom istorije ovog sveta čak su i kosti mnogih pravednika zauvek propale. Kada bi za vaskrsenje bile neophodne fizičke kosti umrlog, mnogi bi bili izgubljeni. Kosti se ovde koriste ne samo zato što poslednje propadaju, nego još više zato što su slika suštine čovekovog bića.
Od 11. do 14. stih Bog tumači ovo viđenje: „Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.” Ovde je otvoreno rečeno na šta bi ovo Jezekiljevo viđenje trebalo da se odnosi. Na ovom svetu smrt izgleda kao kraj svih naših nadanja, kao potpuna propast. Ali tako ne mora da bude, jer postoji nada u vaskrsenje – izvođenje iz grobova – i vraćanje na nasledstvo koje nam je obećano. Jedino može da zbuni zašto se to primenjuje samo na Izrailj.
Izrailj je u Starom zavetu Božiji narod. Kao takav, oni su slika celokupnog Božijeg naroda iz svih vremena. Kroz starozavetna obećanja i događaje – kao što je opisani izlazak iz Misira i ulazak u obećanu zemlju – osim što daje važna saznanja o sebi i priprema put za Spasitelja, Bog ujedno preko Izrailja daje simboličke slike koje ukazuju na mnogo veće spasenje od samog dovođenja jednog malog naroda na pogodno mesto za život.
Apostol Pavle u Rimljanima poslanici daje sliku divlje i pitome masline. Pitoma maslina su Jevreji, drvo koje je Bog usadio, a divlja su neznabošci, pripadnici drugih naroda. Međutim, pitome grane su se odlomile, a divlje se nakalemile na drvo pitome masline. Ali tu sledi upozorenje, da bez obzira što su se pitome grane odlomile, a divlje nakalemile, ne treba se time hvaliti, niti one prve nipodaštavati.
„Dobro! nevjerstvom odlomiše se, a ti vjerom stojiš; ne ponosi se, nego se boj. Jer kad Bog rođenijeh grana ne poštedje, da i tebe kako ne nepoštedi. Gledaj dakle dobrotu i nepošteđenje Božije: nepošteđenje na onima što otpadoše, a na sebi dobrotu Božiju, ako ostaneš u dobroti; ako li pak ne, i ti ćeš biti otsječen. A i oni, ako ne ostanu u nevjerstvu, pricijepiće se; jer ih je Bog kadar opet pricijepiti.” (Rimljanima 11:20-23). U oba slučaja ključna je vera. Onaj koji veruje ostaje na drvetu, bio pitoma ili divlja maslina, a ko ne veruje biće odsečen. Uslovi su jednaki za sve.
Posle toga kaže: „Jer vam, braćo, neću zatajiti tajne ove (da ne budete ponositi), da šljepota Izrailju pade u dijel dokle ne uđe neznabožaca koliko treba. I tako će se spasti sav Izrailj” (stihovi 25 i 26). Dva puta se u ovom citatu pominje Izrailj. Prvi put se očigledno odnosi na ono što nazivamo telesnim Izrailjem, Jevrejima po telo, a drugi put na ono što nazivamo duhovni Izrailj, jer je nemoguće da svi Jevreji iz istorije budu spaseni. S druge strane, duhovni Izrailj upravo predstavlja sve one koji će biti spaseni – i od telesnog Izrailja i od neznabožaca, kako to piše u našem prevodu.
Ovo je još jasnije kada vidimo Pavlovu terminologiju s početka ove poslanice: „Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja na tijelu; nego je ono Jevrejin koji je iznutra, i obrezanje srca duhom a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.” (Rimljanima 2:28, 29). Pripadnici Božijeg naroda su, dakle, ne oni koji se igrom slučaja rode u nekom narodu, nego oni koji se odluče za Boga, a starozavetni Izrailj je telesna predslika duhovne realnosti. Zato mnoga proročanstva, koja izgleda kao da govore samo o njima, u stvari mogu da se primene globalno na Božiji narod.
Poslednja misao Jezekiljevog viđenja, pre objašnjenja koje daje Bog, kaže da su te oživele kosti bile „vojska vrlo velika” (Jezekilj 37:10). U hebrejskom tekstu doslovno stoji: veoma, veoma velika vojska. U Otkrivenju za one koji su spaseni piše: „Potom vidjeh, i gle, narod mnogi, kojega ne može niko izbrojiti, od svakoga jezika i koljena i naroda i plemena, stajaše pred prijestolom i pred jagnjetom, obučen u haljine bijele, i palme u rukama njihovima.” (Otkrivenje 7:9). I ovde se govori o nepreglednom mnoštvu, ali se kažu da su oni sastavljeni iz svih naroda. To je još jedan pokazatelj kako Stari zavet najavljuje događaje koji se odnose na celokupan Božiji narod slikom tadašnjeg Božijeg naroda – Izrailja.
Josifove kosti
Kada je ostario i znao da će uskoro umreti, Josif je imao jednu želju. Verujući da će Bog pohoditi svoj narod i odvesti ga u obećanu zemlju, on želi da se njegove kosti tamo prenesu: „I reče Josif braći svojoj: ja ću skoro umrijeti; ali će vas zacijelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu. I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde.” (1. Mojsijeva 50:24, 25). Nekako stidljivo, u pretposlednjem stihu 1. Mojsijeve provukla se informacija o Josifovoj želji da mu se kosti prenesu u zemlju koja će pripasti njegovom narodu.
Prilikom izlaska Izrailja iz Misira, u svim tim burnim i napetim događajima, Josifove kosti nisu zaboravljene: „I Mojsije uze kosti Josifove sa sobom; jer bješe zakleo sinove Izrailjeve rekavši: zaista će vas pohoditi Bog, a tada iznesite kosti moje odavde sa sobom.” (2. Mojsijeva 13:19). Iako je ovo samo jedna kratka, usputna rečenica, čovek se zapita zašto je bilo važno pomenuti Josifove kosti? To izgleda kao nešto potpuno nebitno usred događaja mnogo većeg značaja.
Josifove kosti pominju se još jednom u Starom zavetu i opet kao da nije bilo potrebe za tim. Knjiga Isusa Navina govori o osvajanju obećane zemlje, detaljno opisuje podelu nasledstva po plemenima, imamo i govor Isusa Navina pred celim narodom, kojim ih poziva da ne zaborave Boga i da Ga se drže, da bi na kraju bila zabeležena njegova smrt i mesto njegovog pogreba. A onda, u pretposlednjem stihu knjige: „I kosti Josifove, koje donesoše sinovi Izrailjevi iz Misira, pogreboše u Sihemu, u dijelu polja koje je kupio Jakov od sinova Emora oca Sihemova za sto novaca; i biše u sinova Josifovijeh u našljedstvu njihovu.” (Isus Navin 24:32).
Zar ne bi bilo logičnije da je ovo pomenuto prilikom dodeljivanja nasledstva njegovim potomcima, kada se već o tome govorilo u ranijem delu ove knjige? Ali možda je upravo to i poenta. Čini mi se da je lakše nešto uočiti kada stoji gde mu nije mesto. Tako se skreće pažnja na ono što bi inače ostalo neprimećeno, naročito ako se ta informacija pominje svega par puta, kao ova. Prema tome, mora da ova informacija ima neki veći značaj, koji nije samo da bi se opisao događaj.
Josifove kosti pominju se jednom i u Novom zavetu. U poglavlju koje govori o veri i ljudima koji su s verom u Boga gledali na događaje koji su se oko njih dešavali. Među njima je i Josif. „Vjerom se opominja Josif umirući izlaska sinova Izrailjevijeh, i zapovijeda za kosti svoje.” (Jevrejima 11:22). Josif je veći deo svog života proveo u Egiptu, tamo zasnovao porodicu i bio najuticajniji čovek posle samog faraona, u tada veoma moćnoj državi. Ali on je kao vernik gledao u nešto drugo, gledao je u zemlju koju je obećao Bog.
Znajući sve ovo i šta predstavljaju kosti, lako možemo da shvatimo poruku. Kao i Josif, svi vernici gledaju na ono što će doći i imaju nadanje čak i ako umru – da suština njihovog bića neće ostati u Misiru, na mestu gde caruje greh kojem robujemo, nego će biti prenesena u obećanu zemlju, na mesto gde nema smrti, plača, vike, bolesti. Drugim rečima, ova slika govori o nadi u spasenje koje je Bog obećao, čak i ako umremo na ovom svetu greha.
Od Hristovih kostiju
Drugi deo Efescima poslanice govori o odnosu muža i žene. Ali ne samo o tome. Pavle koristi tu sliku da bi ujedno govorio o odnosu Hrista i crkve: „Tajna je ovo velika; a ja govorim za Hrista i za crkvu.” (Efescima 5:32).
U kontekstu te priče postoji jedna rečenica u kojoj se pominju kosti. „Jer smo udi tijela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovijeh.” (Efescima 5:30). Radi se, naravno, o Hristu. Aluzija se odnosi na stvaranje ljudi, kada je Eva načinjena od Adamovog rebra, a Pavle to pojačava već u narednom stihu citiranjem teksta koji se nalazi u izveštaju o stvaranju čoveka. „Toga radi ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.” (31. stih).
Pavle je lepo ukomponovao ove dve slike, pružajući pouke u oba odnosa – muža i žene, kao i Boga i ljudi. Međutim, ako hoćemo ovo s kostima bukvalno da primenimo nastaje problem. Naime, sve je nastalo kroz Hrista i ne postoji ništa što je bez Njega nastalo *. Ako je učestvovao u stvaranju svega, onda On ne može da bude od materije, jer je i ona stvorena, dok se za čoveka jasno kaže da je stvoren od zemaljskog praha *. Za razliku od Eve koja je bukvalno načinjena na osnovu Adamove kosti, ovde to ne možemo doslovno da primenimo.
Zapravo, ako već pričamo doslovno, u telesnom smislu, Hristos je došao kao jedan od nas. „Jer ovo da se misli među vama što je i u Hristu Isusu, koji, ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovjek” (Filibljanima 2:5-7).
Za to je postojao razlog: „Jer što zakonu bješe nemoguće, jer bješe oslabljen tijelom, posla Bog sina svojega u obličju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u tijelu” (Rimljanima 8:3). Nismo sami mogli da se izbavimo od greha. Nije bilo dovoljno samo objaviti po kojim pravilima treba da se živi. Zato je Bog poslao svoga Sina u našem telu.
Jevrejima poslanica još više naglašava ovu ideju: „Budući pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola … Zato bješe dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i vjeran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grijehe narodne.” (Jevrejima 2:14, 17). Dakle, Hristos je morao (beše dužan) da živi kao mi – pa tako i da uzme naše telo – jer je jedino tako mogao da nas izbavi (očisti od greha).
Doslovno, u materijalnom smislu govoreći, Hristos je od naših kostiju, a ne mi od Njegovih. Zašto je, onda, drugačije zapisano?
Prvo treba zapaziti jedan detalj iz Pavlovog teksta iz Efescima poslanice. Tamo se govori o odnosu Hrista i crkve, kako je već zapisano u *. Naravno, kada se kaže crkva ne misli se na instituciju crkve ili neku pojedinu versku zajednicu. Tada toga nije bilo u današnjem obliku. Iako se ista reč koristila i za zajednice vernika u pojedinim gradovima, crkva se u Novom zavetu upotrebljava da označi sve vernike. Zbog toga se ono što Pavle piše Efescima ne odnosi na sve ljude, nego samo na vernike.
Primenom simbolike kostiju sve lepo dolazi na svoje mesto, a nedoslednost nestaje. Vernici treba da budu sazdani po Hristovoj suštini. Ne materijalno, nego da živimo životom dobrote, nesebičnost i vernosti, životom kakav je On vodio.
Postoje i stihovi koji nas na ovo upućuju, bez simbolike kostiju. U Rimljanima 8:28, 29 Pavle je zapisao: „A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namjerenju. Jer koje naprijed pozna one i odredi da budu jednaki obličju sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom.” Očigledno je da se ne misli da treba da budemo fizički nalik na Njega, nego duhovno, karakterno.
„Dječice moja, koju opet s mukom rađam, dokle Hristovo obličje ne postane u vama”, (Galatima 4:19). Svima koji čitaju Bibliju poznat je termin novorođenja, koji se upotrebljava da bi označio promenu od čoveka koji je grešio u jednog novog, koji postaje mnogo bolji. Pavle ovde govori da se trudi oko njih dok ne postanu kao Hristos. On ih još nije rodio, nego ih rađa, što znači da proces nije dovršen, dok se ne dođe do Hristovog obličja. Tekst je tako jasan da je besmisleno i pomisliti da je reč o fizičkom, materijalnom obličju.
Čak i u prethodnom delu Efescima poslanice možemo da nađemo sličnu misao. Pavle govori da je Bog dao razne darove vernicima, a onda prelazi na svrhu zbog koje su dati: „Da se sveti priprave za djelo službe, na sazidanje tijela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanje sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta visine Hristove” (Efescima 4:12, 13).
Prema tome, kada piše da smo mi od Njegovih kostiju, Pavle hoće da kaže da pod Božijim uticajem treba da se menjamo dok Hristova suština ne postane naša. Ovo je još jedan pokazatelj kako simbolika može stvari da učini razumljivijim i da pomogne da se stave na pravo mesto.
Kosti i raspeće
Najbolji starozavetni opis Hristovog stradanja na krstu zabeležen je u 22. psalmu. Od poznatog Hristovog uzvika na krst: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?”, kojim psalam počinje, do detalja koji su se desili prilikom raspeća, nemoguće je oteti se utisku kako je Hristu, kao žrtvi, bilo nemoguće da sa krsta sve tako dobro namesti da bi moglo da se primeni na Njega. U ovom psalmu kosti se pominju dva puta.
„Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.” (Psalmi 22:14). Zapravo, ovaj glagol koji je Daničić preveo kao rasuti znači odvojiti, razdvojiti, ali to uopšte ne menja smisao teksta. Iz samog stiha se vidi da je ovo figurativan, a ne doslovan jezik. Opisuje se emotivno i telesno stanje teskobe zbog okolnosti u kojima se ovaj akter nalazi, a ono je takvo da utiče na celo njegovo biće, do same njegove osnove.
Drugo mesto na kojem se kosti javljaju u ovom psalmu nije tako jasno, pogotovo na prvi pogled: „Mogao bih izbrojiti sve kosti svoje. Oni gledaju, i od mene načiniše stvar za gledanje.” (17. stih). Ovo čak donekle izgleda kontradiktorno prethodno citiranoj rečenici. Tamo su kosti razdvojene, a ovde izgleda kao da je sve na svom mestu. To je zato što su u prvom slučaju kosti slika stanja i doživljaja, a u drugom slučaju se misli na stvarne kosti.
Svakome ko je upoznat s događajima oko Hristovog raspeća brzo će se javiti veza. „A budući da bješe petak, pa da ne bi tijela ostala na krstu u subotu (jer bijaše veliki dan ona subota), Jevreji moliše Pilata da im prebiju golijeni pa da ih skinu. Onda dođoše vojnici, i prvome dakle prebiše golijeni i drugome raspetome s njim. A došavši na Isusa, kad ga vidješe da je već umro, ne prebiše mu golijeni; nego jedan od vojnika probode mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda. I onaj što vidje posvjedoči, i svjedočanstvo je njegovo istinito; i on zna da istinu govori da vi vjerujete. Jer se ovo dogodi da se zbude pismo: kost njegova da se ne prelomi.” (Jovan 19:30-36).
Jovan o ovim događajima govori kao neko ko je bio lično prisutan. Pošto je video da su razbojnicima pored Hrista polomljene noge, a da Hristu nisu, on izvodi zaključak da je to ispunjenje proročanstva. Iako smo videli da ideja o sačuvanim kostima postoji u 17. stihu 22. psalma, Jovan ne ukazuje na taj tekst, nego na uredbu o pashalnoj žrtvi, kojoj kosti nisu smele da budu prelomljene (2.Mojsijeva 12:46; 4.Mojsijeva 9:12).
Apostol Pavle takođe pravi vezu između Hristove žrtve i onoga što se radilo na Pashu: „Očistite dakle stari kvasac, da budete novo tijesto, kao što ste prijesni; jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos.” (1. Korinćanima 5:7). Ovo nas indirektno upućuje na zaključak da su čak i praznici svojevrsna proročanstva, koja je Bog Jevrejima dao ne da bi okupirao njihovo vreme, nego da bi ukazao na ono što će doći. Kroz sve što priča Bog šalje neku poruku – ili više njih – samo je pitanje da li smo mi u stanju da ih prepoznamo. Tako i u informacijama s raspeća, na koje ukazuju kosti, postoji još poruka.
Tekst koji veoma podseća na uredbu o kostima pashalne žrtve nalazi se u psalmima: „Mnogo nevolje ima pravednik, ali ga od svijeh izbavlja Gospod. Čuva Gospod sve kosti njegove, nijedna se od njih neće slomiti.” (Psalmi 34:19, 20). Nije teško reći da ove reči mogu da budu primenjene na Hrista, jedinog pravog pravednika koji se pojavio na ovom svetu, jer On jedini od ljudi nije nikada sagrešio (Jevrejima 4:15).
Ipak, iz konteksta bi moglo da se zaključi da se pravednik ovde odnosi na mnoge, a ne samo na Hrista. Automatski dolazimo do pitanja: „Da li to znači da onaj koga Bog prihvata ne može da ima prelom bilo koje kosti ili da onaj ko je u životu lomio neku kost ne može da bude spasen?” Apsurdno bi bilo da spasenje zavisi od naših telesnih povreda. Ali ako i ovde primenimo simbolično značenje kostiju, smisao postaje jasan. Bog neće dozvoliti da osnova bića pravednika, osnova njegovog karaktera i ličnosti bude uništena, jer je to Bogu nešto najdragocenije. On sve ulaže da bi ljudi postali pravednici i neće olako dopustiti da oni budu izgubljeni.
Na ovaj način dolazimo do još jedne primene Hristovih sačuvanih kostiju. Neprelomljene Hristove kosti simbolično ukazuju da Njegova suština, kao ni suština onoga što je svojom žrtvom postigao, ne može da bude uništena. Hristos je centralna ličnost plana spasenja, a Njegovo ubistvo je centralni događaj ne samo u istoriji ovoga sveta, nego u istoriji Univerzuma. On je mogao da bude ubijen na ovom svetu, ali ono što je postigao ne može više da se poništi. Svojom žrtvom je omogućio da spasenje bude dostupno svakome ko želi da ga prihvati.
U 22. psalmu, dakle, kosti se javljaju kao simbol u *, ali kao doslovne kosti u *. Međutim, iako se na ovom drugom mestu misli na doslovno sačuvane kosti i to šalje simboličnu poruku o sačuvanoj suštini. Ali ni to nije sve u pogledu veza kostiju i raspeća.
Hristos je razapet na mestu koje se zove Golgota. Vuk je preveo da je značenje tog mesta u hebrejskom „košturnica” *, ali je ono zapravo lobanja. Shvatajući simboliku kostiju i odavde možemo da izvučemo poruku koja nam se šalje.
Kosti lobanje su, u stvari, kosti glave. U hebrejskom jeziku postoji ista logika glave, kao i u našem. Za predvodnike većeg broja ljudi mi koristimo reči nastale od reči glava: poglavice, (po)glavari, glavešine, dok se u hebrejskom za njih bukvalno kaže da su glave. To je teško videti u našem prevodu, jer se prevod prilagođavao duhu našeg jezika, ali su ipak ostali neki primeri gde je glava i u samom prevodu *.
U jednom tekstu iz Knjige proroka Isaije nudi se objašnjenje prethodne slikovite upotrebe reči glava i rep: „Starješina i ugledan čovjek to je glava, a prorok koji uči laž to je rep.” (Isaija 9:15). Glava i ovde predstavlja najvažnije ljude, one koji imaju najveći uticaj u zajednici.
Istu logiku možemo da nađemo i u grčkom tekstu: „A ovo je glava od toga što govorimo…” (Jevrejima 8:1). Iako u grčkom tekstu ne stoji reč glava, nego glavno, to ne menja smisao onoga o čemu pričamo. Zapravo, reč glavno – nastala od reči glava – i u našem jeziku ukazuje na ono što je najznačajnije, najvažnije.
Kao i u primeru simbolike kostiju i reč glava, kao i reči nastale od nje, imaju neku vrstu univerzalne logike u jezicima, koja proizilazi iz njene uloge i položaja u realnom svetu. Dakle, glava ne samo da je komandni centar našeg organizma i organ kojim mislimo i prosuđujemo, nego i vizuelno ima najviši položaj u organizmu. I funkcijom i položajem ona asocira na nešto vrhovno, najznačajnije.
Prema tome, kada govorimo o lobanji, prve dve asocijacije su glava i kosti. Ako spojimo njihovo preneseno značenje, proizašlo iz njihove uloge u stvarnosti, dobijamo značenje događaja na mestu zvanom lobanja – na Golgoti. Hristovo ubistvo na Golgoti suštinski je najbitnije dešavanje koje može da postoji. Kao što je lobanja iznad ostalih kostiju, tako je i Golgota najuzvišenija suština, suština iznad svake druge suštine.
Zaključak
Ovaj tekst je pokušaj da se ukaže na osnovnu osobinu simbolike – da simbol prenosi svoja prirodna, obično najočiglednija, svojstva. Inače bi bio teško shvatljiv i neprimenjiv. Ovde se u tu svrhu koristila simbolika kostiju, koje su osnova konstrukcije našeg telesnog bića, a što treba da ukaže na osnovu i suštinu onoga što čovek jeste, ali i na suštinu drugih pojava.
Primena simbola je manje ili više skrivena, ali kada se jednom shvati značenje nekog simbola, počinje da se otvara novo područje razumevanja, koje širi i produbljuje vidike.
Na kraju bi trebalo napomenuti da ne treba smatrati da su postojeći opisi u potpunosti iscrpljeni. Neke od opisanih slika mogle su da budu nadograđene dodatnim detaljima. U to se nije ulazilo pre svega zbog jednostavnosti, jer bi tako nešto zahtevalo obimnija propratna objašnjenja i tumačenja. Osim toga, kako bi neko smeo da su usudi da tvrdi da je sve dobro razumeo ili da je pronikao u sve tajne Božije knjige, makar se radilo i o samo jednom događaju.
Kada se čovek malo bolje upozna sa preciznošću, dubinom i obimom veza koje postoje u Bibliji – u kojima i sama simbolika igra značajnu ulogu – teško da može da se otme utisku kako ovo nije samo ljudsko delo. Za to je potreban um koji umnogome prevazilazi ljudski. Kada se tome dodaju okolnosti u kojima je pisana, vremenski period u kome je pisana, broj ljudi koji je pisao i okolnosti očuvanja teksta, strahopoštovanje prema ovoj knjizi i njenom autoru samo postoje veće – jer je jasno da to nije mogla da bude osmišljena ljudska prevara. Ipak, sve je tako uklopljeno da verovatnoća prevazilazi slučajnost.
Zbog toga simbolične slike, kao i njihovu doslednost i povezanost, treba posmatrati kao značajan izvor podataka, koji nam pomaže da se lakše snađemo u ovom svetu haosa i smrti i lakše pronađemo put do mesta za koje smo stvoreni.
_________________________________________
- Postoji još jedna reč, drugačijeg korena, koja takođe ima značenje kosti, ali se u Bibliji koristi svega nekoliko puta. ↑
