Tekst priče (Luka 16:19-31):
19) Čovjek neki pak bješe bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. 20) A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovijem vratima gnojav, 21) I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. 22) A kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umrije i bogati, i zakopaše ga. 23) I u paklu kad bješe u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovu, 24) I povikavši reče: oče Avraame! smiluj se na me i pošlji mi Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. 25) A Avraam reče: sinko! opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla; a sad se on tješi, a ti se mučiš. 26) I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. 27) Tada reče: molim te dakle, oče, da ga pošalješ kući oca mojega, 28) Jer imam pet braće: neka im posvjedoči da ne bi i oni došli na ovo mjesto mučenja. 29) Reče mu Avraam: oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. 30) A on reče: ne, oče Avraame! nego ako im dođe ko iz mrtvijeh pokajaće se. 31) A Avraam mu reče: ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvijeh ustane neće vjerovati.
Priča o bogatašu i Lazaru dolazi nakon priče o nevernom pristavu. Završetak te priče s komentarom koji sledi glasi:
Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednoga mrziti a drugoga ljubiti, ili će jednome voljeti a za drugoga ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu. A ovo sve slušahu i fariseji, koji bijahu srebroljupci, i rugahu mu se. (Luka 16:13, 14)
Zaključak priče direktno je pogodio fariseje koji su je slušali, pa je ruganje logična odbrambena reakcija. Nakon tri naizgled nepovezane rečenice (iako svaka sadrži osvrt na farisejsku praksu) – o propovedanju, Svetim spisima i razvodu (puštanju žene) – Hristos započinje priču o bogatašu i Lazaru.
Iz samih okolnosti i povoda za ovu priču, jasno je da je težište na bogatstvu, pa tako i na bogatašu u samoj priči.
Spor oko primene priče
Veoma često ova priča se koristi u prilog dokazivanja besmrtnosti duše i onoga što se naziva zagrobni život. Ne ulazeći u spor oko toga da li je duša smrtna ili ne, ovde će se izneti mišljenje zašto ova priča nije dobra za takvu argumentaciju.
Ovo je jedna od Hristovih simboličnih priča koje se nazivaju parabolama. Parabola je upravo grčka reč, koja se koristi u Novom zavetu za priče i nastala je od reči staviti i pored. Stavljanjem jedne pored druge upoređujemo dve stvari. Odatle dolazi i njeno značenje: poređenje. Ovakve Hristove priče zasnovane su na davanju simboličnih poruka ljudima poređenjem s njima poznatim pojavama i idejama.
Pričanje u parabolama
Jednom prilikom, nakon ispričane parabole, učenici pitaju Hrista zašto tako priča:
I pristupivši učenici rekoše mu: zašto im govoriš u pričama? A on odgovarajući reče im: vama je dano da znate tajne carstva nebeskoga, a njima nije dano. Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a koji nema, uzeće mu se i ono što ima. Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i čujući ne čuju niti razumiju. I zbiva se na njima proroštvo Isaijno, koje govori: ušima ćete čuti, i nećete razumjeti; i očima ćete gledati, i nećete vidjeti. Jer je odrvenilo srce ovijeh ljudi, i ušima teško čuju, i oči su svoje zatvorili da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim. (Matej 13:10-15)
Razlog zašto je Hristos pričao na ovakav zaobilazan način jeste stanje ljudi, koji odbijaju da prihvate direktne poruke. Kada imamo pogrešno mišljenje o sebi, teško prihvatimo otvorenu kritiku, jer mislimo da je neosnovana. Pre je doživljavamo kao lični napad od kojeg se branimo, a ne objektivan stav nekoga sa strane. Zbog toga je Hristos pokušavao prvo da utisne ispravno mišljenje, bez direktnog prozivanja slušalaca. Ako se takav stav prepozna i usvoji, čovek koji je prema sebi pošten sam može da ga primeni na svoj život, bez bojazni da će ga doživeti kao napad na njega lično. Prema tome, Hristos je pokušavao da ukaže na prave stavove i ispravan način razmišljanja, a ne da direktno proziva ljude za njihove loše postupke. Tako se eliminiše emotivan doživljaj napada na lični integritet i u čoveku ne aktivira odbrambene reakcije, koje ga potom samo udaljavaju od spasenja.
S druge strane, parabole su očigledno imale i svoju negativnu stranu – nisu uvek bile lako razumljive. Iako je Hristos, odmah nakon što je saopštio razlog zašto priča na takav način, učenicima rekao: „A blago vašijem očima što vide, i ušima vašijem što čuju” , ni oni nisu uvek razumeli priče. Nedugo nakon što je Hristos izneo prethodnu tvrdnju, „pristupiše k njemu učenici njegovi govoreći: kaži nam priču o kukolju na njivi” (Matej 13:36). Parabole je, dakle, lako ne razumeti ili ih pogrešno razumeti.
Simboličan rečnik parabola
Zbog same prirode parabola njeni elementi ili događaji obično nisu u potpunosti doslovni. Upravo pitanje učenika o kukolju na njivi i Hristovo objašnjenje ovo dobro oslikavaju. Sama Hristova priča zapisana je u , a tumačenje u stihovima istog poglavlja. Pšenica i kukolj ne predstavljaju sami sebe u priči, nego dobre i zle ljude. Njiva ne predstavlja njivu, nego svet. Dva sejača nisu zemljoradnici, nego Hristos i Sotona. Svi glavni elementi priče ne govore o poslovima na njivi, nego se koriste da saopšte duhovnu realnost u borbi za ljude i njihovo spasenje.
Parabole kreću od onoga što je poznato i preko tih slika i odnosa prikazuju duhovnu realnost. Iako se parabole u svom značenju uvek primenjuju na ljude i njihove odnose, ljudi koji se javljaju u tim pričama uglavnom ne predstavljaju sebe, kao što je konstatovano za sejače iz priče o kukolju na njivi.
Upravo zbog toga bogataš, Lazar i Avram ne moraju da predstavljaju realne ličnosti, tj. sami sebe u nekom stvarnom događaju. Da bi bilo koja priča imala smisla, mora da bude primenjiva i na druge situacije. Zbog toga, ličnosti u pričama obično predstavljaju grupe ljudi sa sličnim karakteristikama, na koje može da se primeni poruka. Nekada ličnosti mogu da predstavljaju i neke od glavnih aktera u borbi s grehom, kao što su Hristos i Sotona u priči o kukolju na njivi. Dok bogataš i Lazar jasno predstavljaju dve grupe ljude – bogataš one kojima je sve dostupno, a Lazar one koji u svemu oskudevaju – pitanje je šta predstavlja Avram i šta je to njegovo naručje.
Naravno, sasvim je na mestu postaviti pitanje da li se ovde uopšte radi o prenesenom značenju u paraboli ili su svi opisani događaji i ličnosti potencijalno realni, tj. da li se nakon smrti stvarno dešava ono što je zapisano za bogataša i Lazara. Prvi deo priče, do smrti bogataš i Lazara, teško da može pogrešno da se shvati. Međutim, jasno je da drugi deo priče može da bude problematičan i oko njega se lome koplja.
Okolnosti opisane u drugom delu priče
Pogledajmo kako su opisane okolnosti u drugom delu priče da bismo mogli da prosudimo da li se radi o slikovitom ili realnom prikazu nečega što se stvarno dešava. Zbog toga bi bilo dobro da odmah razjasnimo neke termine i fraze, koji mogu da utiču na shvatanje onoga što se dešava.
U prevodu Vuka Karadžića piše da su bogataša po smrti zakopali. Na taj način stvara se slika kod čitalaca da on ide negde pod zemlju. Zapravo oni su ga sahranili, a njihov način sahrane nije bio zakopavanje u zemlju kao što mi radimo danas. Na primeru Hristove smrti možemo da vidimo kako su oni sahranjivali mrtve. Stavljali su ih u pećine ili otvore u steni, koje su potom zatvarali velikim kamenom.
Bogataš je u hadu (kod nas je prevedeno u paklu). Ne ulazeći potpuno u tumačenje ove reči u Pismu, možemo da se osvrnemo samo na osnovno. Had je grčka reč, ali ne možemo da je koristimo u onom mitološkom smislu kako su je Grci tog vremena koristili. Hristos je s Jevrejima pričao ili aramejskim ili hebrejskim jezikom. Luka, koji je pisao na grčkom, koristio je najpribližnije reči koje imao u tom jeziku, a koje značenjem nisu uvek u potpunosti preslikane. Drugim rečima, ovu reč treba posmatrati u sistemu verovanja Jevreja Hristovog vremena.
Kada je bio u hadu u mukama bogataš „podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovu”. Ovakva izjava u našem jeziku stvara utisak da je bogataš pogledao naviše, kao da su Avram i Lazar negde gore, iznad njega. Međutim, fraza „podići oči” kod njih nije podrazumevala gledati gore, nego usmeriti pogled ka nečemu. Recimo, Hristos nakon razgovora sa Samarjankom kaže učenicima: „Eto, velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako su već žute za žetvu.” (Jovan 4:35). Njive su dole, a ne gore. Ova fraza nije samo karakteristična za Hristovo vreme , nego i za starozavetno. Valak je odveo Valama na vrh planine Fegor , a Valam odatle „podigavši oči svoje ugleda Izrailja gdje stoji po plemenima svojim” (4. Mosijeva 24:2). Gledajući ih s planine on je morao da spusti pogled, a ne da ga podigne . Prema tome, bogataš je praktično u daljini ugledao Avrama i Lazara.
Tačno je da pogled može biti usmeren i ka gore. Međutim, dalji tok priče nam govori da nije tako. Na bogataševu molbu da mu Lazar rashladi jezik Avram odgovara zašto to nije moguće: „I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast, da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze.” Reč propast doslovno znači provalija, ambis, a koren reči je glagol značenja zinuti, zjapiti. Ovo ukazuje da je međa na tlu i da su pravedni i nepravedni u jednoj istoj ravni, podeljeni samo provalijom među njima.
Imamo, dakle, situaciju da su pravedni i nepravedni nakon smrti na istom mestu, jedni naspram drugih. Mogu međusobno da se vide. Jedino su razdvojeni nepremostivim ambisom između sebe. Nisu jedni gore na nebu, a drugi negde ispod zemlje.
Osim toga, ako je sve stvarno realno, Avramova uloga je veoma čudna i krajnje opterećujuća. Po najnovijim statistikama svaki dan umire oko 160.000 ljudi. Ako uzmemo da je samo svaki stoti među njima spasen, dobijamo da u proseku pravednici u svet mrtvih pristižu za nešto manje od jednog minuta. To bi značilo da Avram, svakog minuta, mora u svoje naručje da prihvati bar jednog novog člana spasenih. On bi to trebalo da radi svakoga dana, bila noć ili dan (ako tako nešto tamo uopšte postoji), bez prestanka, bez ikakvog odmora, već oko 4.000 godina. Zastrašujuće! Da se čovek zapita kome je gore – njemu ili onima preko provalije.
Ne znam da li iko u hrišćanskom svetu veruje u ovakvu varijantu zagrobnog života. I već samo to dovoljno svedoči o nerealnosti bukvalne primene. Jasno je da mora da se pristupi simboličnom tumačenju. Ostaje pitanje zašto je Hristos koristio ovakvu sliku, a ne neku koja više odgovara hrišćanskom pogledu na ono šta se dešava nakon smrti.
Zašto je scena postavljena na takav način
Kada priča parabole o sejanju, dragocenom biseru, kvascu ili mreži koja se baca u more, lako je shvatiti da se u pričama Hristos oslanja na prirodne i životne okolnosti koje mu služe kako bi slušaocima približio duhovnu realnost. Međutim, ako već priča koristeći dobro poznate ideje, šta je osnova za priču o bogatašu i Lazaru?
Veoma malo dokumenata ostalo je o verovanjima Jevreja Hristovog vremena. Osim nekih fragmenata, najviše o tome možemo da saznamo iz samog Novog zaveta, kao i osvrta Josifa Flavija na praksu i verovanja esena, fariseja i sadukeja.
Pošto se Hristos ovde obraćao farisejima, interesuju nas njihovi pogledi na ono što se dešava nakon smrti. Međutim, bar po ovom pitanju, u Bibliji sve može da se svede na jednu rečenicu iz Dela apostolskih:
Jer sadukeji govore da nema vaskrsenija, ni anđela ni duha; a fariseji priznaju oboje. (Dela 23:8)
U Bibliji, dakle, o verovanjima fariseja i sadukeja po pitanju šta se dešava s čovekom nakon smrti imamo samo o njihovom odnosu prema vaskrsenju. To nam u ovom slučaju mnogo ne pomaže.
Kod Josifa Flavija, pak, koji je i sam farisej, možemo da pronađemo informacije koje nam mnogo više koriste. U Judejskim starinama Flavije piše:
Tako nisam smatrao da su ove pripovesti neprimerene za sadašnje izlaganje, i zbog toga što se moje izlaganje odnosi na kraljeve, a osim toga i zbog koristi koja se odatle može izvući, kako za potvrdu besmrtnosti duše, tako i za Božije proviđenje u ljudskim poslovima, smatrao sam da treba da bude izloženo. (Judejske starine; knj. XVII, pogl. 13, par. 5)
Kao farisej, dakle, on je verovao u besmrtnost duše. Nešto kasnije u istoj knjizi, zabeleženo je:
Oni [fariseji] takođe veruju da duše imaju besmrtnu nepokolebljivost u sebi i da će pod zemljom biti nagrade ili kazne, kako su živele, životom vrlina ili poročno; ove poslednje će biti zadržane u večnoj tamnici, ali će prve dobiti moć da vaskrsnu i ponovo žive. (Judejske starine; knj. XVIII, pogl. 1, par. 3)
Na drugom mestu, pišući o razlici u verovanjima sadukeja u odnosu na fariseje, Flavije piše:
Oni [za razliku od fariseja] takođe odbacuju verovanje o besmrtnom trajanju duše, kao i kazni i nagradi u hadu. (Judejski ratovi; knj. II, pogl. 8, par. 14)
Iz ovih citata možemo da zaključimo da su fariseji, za razliku od sadukeja, verovali u besmrtnost duše i ono što se naziva zagrobni život. Verovali su da odmah posle smrti, bar do konačne nagrade (vaskrsenje) ili kazne (večno utamničenje), sve duše idu na isto mesto pod zemlju, tj. u had, i već tamo primaju određenu nagradu ili kaznu.
Slično je i u Hristovoj priči. Bogataš vidi Lazara, što znači da su na istom mestu, jedino što zbog nepremostive provalije jedni drugima ne mogu da priđu. Obojica dobijaju kaznu i nagradu u odnosu na to kakav im je bio život. U ovoj priči had, koji se pominje , nije pakao, nego mesto gde idu svi mrtvi – i dobri i zli.
Već ovde možemo da uočimo da ovo nije u potpunosti biblijska postavka, nego ono što odgovara farisejskim pogledima na ono što se čoveku dešava nakon smrti. Hristos se, prema tome, približava slušaocima na njihovom nivou, konceptima koji su im poznati – u ovom slučaju na nivou njihovih verovanja – da bi im preko simbolične priče saopštio nešto drugo, mnogo važnije (o samoj svrsi i poenti priče biće više reči kasnije).
Uloga Avrama u priči
Po Lazarevoj smrti Avram ga prima u svoje naručje. Šta Hristos podrazumeva kada kaže Avramovo naručje? Da li je to bukvalno, da li je fraza koja se koristila ili ima neko svoj simbolično značenje? I šta sam Avram predstavlja u priči?
Ranije se jedan citat u kome se pominje Avramovo naručje pogrešno pripisivao Josifu Flaviju, jer je prevodilac njegovih dela na engleski jezik pogrešno svrstao jedan fragment u Flavijeva dela. Kasnije se pokazalo da je to citat Ipolita Rimskog i da, prema tome, ne može da se pripiše verovanju fariseja.
Ipak, postoje pokazatelji da se takva fraza koristila među Jevrejima Hristovog vremena. Neki čak pretpostavljaju da je ona među Jevrejima iščezla iz upotrebe jer se pojavljuje u Hristovoj priči, pa nisu želeli da je koriste kako njihove reči ne bi podsećale na Hristove. U jevrejskim papirusima iz perioda Drugog hrama (oko 500. p.n.e. do 70. n.e.) prvi put se javlja koncept Avramovog naručja kao „naručje Avrama, Isaka i Jakova”. U Četvrtoj knjizi o Makabejcima, u 14. stihu (negde se numeriše kao 17. stih) 13. poglavlja, takođe nalazimo ovu ideju: „Jer kada tako postradamo, Avram i Isak i Jakov primiće nas u svoja naručja, a svi oci će nas slaviti.”
Prethodni citati, izuzimajući samu reč naručje, takođe podsećaju na Hristove reči izgovorene drugom prilikom:
I to vam kažem da će mnogi od istoka i zapada doći i sješće za trpezu s Avraamom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome: a sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. (Matej 8:11, 12; videti i: )
Izraz Avramo naručje postoji i u Vavilonskom Talmudu. U Kidušinu 72b napisano je da rabin Ada bar Ahava (iz prethodnog dela teksta) „danas sedi u Avramovom naručju”.
Hristos je pričao njihovim načinom razmišljanja. Koristio je fraze, ideje i konstrukcije rečenica koje su bile odomaćene. Tako nije morao da daje dodatna objašnjenja, nego je mogao da se fokusira na poruku.
Predstava da Avram dočekuje spasene nije hrišćanska, ali sasvim odgovara judaizmu, pošto je Avramov uticaj u jevrejskoj istoriji, tradiciji i religiji izuzetno značajan. On ne samo da je odličan primer vernog Božijeg čoveka, nego je i praotac jevrejskog naroda. Jevreji su se hvalili da su Avramovo potomstvo , jer su tako ukazivali i da su pripadnici naroda i da su na Božijoj strani. Zato takva predstava o Avramu koji dočekuje pravedne više odgovara jevrejskom narodu tog vremena, nego kasnijim Hristovim sledbenicima.
Osim toga, u Jevrejima poslanici piše da junaci vere, među kojima je i Avram nisu primili obećanje:
I ovi svi dobivši svjedočanstvo vjerom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva. (Jevrejima 11:39, 40)
Kako bi Avram, koji još uvek nije primio ono što je Bog namenio za pravedne, mogao da dočekuje i prima druge?
Naravno, mogli bismo da kažemo da je Avram u priči samo personifikacija Boga, koji u naručje prima spasene. To je po svoj prilici tačno, ali upravo to ide u prilog simboličnom, a ne doslovnom tumačenju – u kome Avram nije doslovan Avram, nego neko drugi.
Princip neopterećivanja nepotrebnim
Nameće se jednostavno pitanje, koje neki i postave: „Zašto je Hristos koristio ovakvu sliku, ako u potpunosti ne odgovara istini?” Mogli bismo da kažemo da je to donekle uslovljeno. Hristos želi da im ukaže na problem koji ih isključuje iz spasenja. Da je Hristos ispričao priču koja uključuje njihove pogrešne predstave o tome šta se dešava s čovekom nakon smrti, težište bi se premestilo na jedan sasvim novi teren. Otvorila bi se nova diskusija, a Hristova poenta pala bi u zaborav.
Fariseji su inače bili osetljivi po ovom pitanju, jer je postojalo sasvim drugačije mišljenje koje su zastupali sadukeji, kao takođe veoma uticajna grupa među Jevrejima. Ovaj fenomen može lako da se uoči i u hrišćanskom iskustvu. Svaka denominacija – i pored ogromnog broja zajedničkih verovanja s drugima – ima svoje različite i, samim tim, osetljive tačke u doktrini. Ako se čak i ovlaš dotaknete takvih tema, govoreći o potpuno drugačijim pitanjima, ljudi uglavnom skaču kao opareni ako samo namirišu da bi to moglo da bude drugačije od njihovih uverenja. Uzalud većina zajedničkog verovanja. Oni tada imaju osećaj da se celokupna građevina njihove vere urušava i mobilišu sve snage u odbranu.
Princip neopterećivanja nepotrebnim Hristos je primenjivao i sa svojim učenicima, koji su Ga slušali i od Njega učili, a kamoli sa svojim neistomišljenicima. U poslednjem obraćanju okupljenim učenicima pred raspeće, Hristos je, između ostalog, rekao: „Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi.” (Jovan 16:12). On je razmišljao koliko i šta je sagovornik u stanju da prihvati i tome se prilagođavao.
I kao što je to već citirano da im zato govori u pričama, jer ako im govori potpuno otvoreno neće se obratiti da budu isceljeni . Hristu je stalo do njihovog spasenja, zato je cilj priče bio kako da se spasu, a ne rušenje ili ispravljanje njihovih ubeđenja. Da se ne bi s njima sukobio po trenutno manje važnom pitanju Hristos koristi parabolu zasnovanu na njihovim verovanjima.
Simbolična primena
Za razliku od doslovne primene, simbolična je mnogo prikladnija za tumačenje. Avrama i njegovo naručje nije teško primeniti na Boga i Njegovo prihvatanje pravednih, što velika većina – kako god tumačili ostali deo priče – prihvata kao osnovno značenje tog izraza. Avram je inače u Bibliji slika Oca. Kada mu Bog menja ime od Avrama – uzvišeni otac, postaje Avraham – otac mnoštva , kao što je Bog uzvišen na svom prestolu, ali će i postati otac još mnogim koji će Ga prihvatiti i biti spaseni (Jovan 1:12). Dakle, kao što je Avram praotac telesnog Izrailja, Bog je duhovnog Izrailja.
Avram je čovek koji vodi svog sina, Isaka (podsmevaće se), na žrtvu , kao što je Otac dao svog Sina na žrtvu za otkup greha, kome su se podsmevali . Avram je vodio Isaka verujući da Bog može da ga vaskrsne nakon žrtvovanja
Da je Avram simbol koji predstavlja Boga vidi se i iz molbe bogataša da pošalje Lazara k njegovoj braći. On traži od Avrama da vrati Lazara iz mrtvih, na šta mu Avram odgovara da čak i da neko ustane iz mrtvih, tj. vaskrsne, neće mu verovati. Nema smisla da bogataš ovako nešto traži od Avrama. Čak i da Avram stvarno dočekuje pravednike i prima ih u svoje naručje, on nema ni pravo ni moć da vaskrsava mrtve. Tako nešto je isključivo u Božijoj moći. Zato je jasno koga Avram predstavlja u priči.
Ideja da će svako dobiti prema načinu života kojim je živeo je ideja koja se uklapa u oba tumačenja priče – i doslovno i simbolično.
To što se bogataš muči u plamenu je način na koji će se izvršiti konačna kazna nad nepravednima (Otkrivenje 20:9, 10*).
I rečenica iz 22. stiha može lako da se primeni kao simboličan opis: „A kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umrije i bogati, i zakopaše ga.” Zašto se za Lazara govori da su ga odneli anđeli, a da su bogataša sahranili? U stvarnosti bi i Lazar morao da budu sahranjen, a trebalo bi i da se s bogatim nešto desi, ako je već s Lazarom. Ovako se stiče utisak da u različito vreme primaju ono što su životom zaslužili. A upravo to je biblijski stav.
Sam Hristos govori o dva vaskrsenja: „I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda.” (Jovan 5:29). Vaskrsenje života desiće se prilikom Hristovog ponovnog dolaska . Govoreći o tom vaskrsenju, prilikom Hristovog povratka, apostol Jovan je zapisao da oni koji su ostali verni Bogu i nisu se poklonili Sotoni, niti sistemu koji je on stvorio: „Oživlješe i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživlješe, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenije.” (Otkrivenje 20:4, 5). Ono što je Hristos ranije nazvao vaskrsenje života ovde se naziva prvim vaskrsenjem, jer prethodi onom koje će se desiti kasnije. Prilikom prvog vaskrsenja ustaju spaseni, dok ostali vaskrsavaju nakon hiljadu godina, koje je vaskrsenje suda.
Čak i ovakva rečenica, koja samo daje nagoveštaj o nečemu, ne govoreći to direktno, veoma dobro se uklapa u simbolično tumačenje priče. Upravo to je odlika simbolične primene da se koriste samo oni elementi koji su pomenuti i da je način na koji se nešto kaže ključ za tumačenje, jer nikada nije ni moguće da se događaji ili ličnosti u potpunosti izjednače s onim čega su slika, nego samo onim osobinama koje pripovedač izabere kao prikladne.
Terminologija kojom se kaže da su anđeli odneli Lazara je ista kojom se Hristos služi u tumačenju već pomenute parabole o kukolju na njivi . On je prvo ispričao da kukolj ne treba čupati dok ne dođu žeteoci, koji će sabrati kukolj i spaliti ga, a pšenicu odneti u Božije žitnice . Prilikom razjašnjavanja parabole Hristos simbolično tumači elemente priče: „A njiva je svijet; a dobro sjeme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla; a neprijatelj koji ga je posijao jest đavo; a žetva je pošljedak ovoga vijeka; a žeteoci su anđeli.” (Matej 13:38, 39). Prilikom Hristovog dolaska anđeli razdvajaju kukolj od žita, zle od dobrih. Prvi se spaljuju (misli se na nepravedne koji su živi prilikom Hristovog povratka – , a ne na one koji ustaju nakon hiljadu godina), a druge žeteoci (tj. anđeli) nose u Božije žitnice. Vidimo da se simboli i njihova funkcija slažu u dve različite priče, što po svemu sudeći nije slučajno.
Provalija u priči očigledno je nepremostiva, „da oni koji bi htjeli odovud k vama prijeći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze”. Po svoj prilici ona nije fizička, nego ukazuje na nemogućnost prelaska iz jedne u drugu grupu. Kada čovek završi život na ovom svetu, on je zapečatio svoj sudbinu, jer više nema popravnog. „I kao što je ljudima određeno jednom umrijeti, a potom sud” (Jevrejima 9:27). Svojom smrću naći ćemo se ili u vaskrsenju života ili u vaskrsenju suda, bez mogućnosti da menjamo stranu – ta „međa” ne može više da se pređe.
Govoreći o načinu tumačenja ove priče važno je istaći da bez obzira što je tumačenje na simboličan način mnogo primenljivije od doslovnog, ne može se reći da ova priča više ide u prilog zastupnicima smrtnosti duše, jer ona po tom pitanju ništa ne dokazuje. Parabola prosto ne govori o smrtnosti duše, kao što ne govori ni o besmrtnosti, nego o problemu koji može da nas dovede do gubitka spasenja. Osporiti jedan argument nečije teorije ne znači dokazati svoju. Danas je veoma rasprostranjena pojava pravdanja sebe blaćenjem drugih. Ali to je samo dimna zavesa, koja, doduše, može da pomete ljude i donese pobedu u raspravi, ali Boga ne može da prevari. Spor oko prirode čovečije duše mnogo je kompleksniji od objašnjenja parabole o bogatašu i Lazaru, pa mu shodno tome treba i pristupiti s mnogo više pažnje, strpljenja, upornosti, povezivanja i preispitivanja.
Šta vlada našim životom
Dva su osnovna elementa na kojima počiva gotovo svaka Hristova parabola – povod i poruka. Povod nam ukazuje na pojavu, tj. razlog da Hristos ispriča ovakvu priču, a poruka ukazuje na opasnost koja može da proizađe iz takve pojave, ali i na rešenje.
Kao što je rečeno s početka teksta, Hristos je prvo ispričao parabolu o nevernom pristavu. Ona se završava 13. stihom ovog poglavlja:
Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednoga mrziti a drugoga ljubiti, ili će jednome voljeti a za drugoga ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu. (Luka 16:13)
Glavna poruka te priče je da se odlučimo šta nam je najvažniji prioritet u životu. Nije moguće da na isti način čeznemo za Bogom i udobnostima ovoga sveta. To nisu dva deteta, pa da mogu podjednako da se vole. Ove dve ljubavi moraju međusobno da se sukobe. Ako nam je bogatstvo važnije, odreći ćemo se ideala da bismo ga zadobili. Ako nam je važnija Božija naklonost, često ćemo trpeti novčanu i materijalnu štetu da bismo održali principe koje Bog ceni. Same životne situacije nekada nalažu da moramo da biramo između ova dva „gospodara”.
Pavle je, savetujući Timotija, napisao:
A koji hoće da se obogate oni upadaju u napasti i zamke, i u mnoge lude škodljive želje, koje potapaju čovjeka u propast i pogibao. Jer je korijen sviju zala srebroljublje kojemu neki predavši se zađoše od vjere i na sebe navukoše muke velike. A ti, o čovječe Božij! bjegaj od ovoga, a idi za pravdom, pobožnosti, vjerom, ljubavi, trpljenjem, krotosti. (1. Timotiju 6:9, 10)
Da bi stekli bogatstvo ili samo zaradili nešto novca mnogi se upuštaju u neprimerene i nepoštene poslove, čak i po sopstvenim kriterijumima. Kada je ljubav prema novcu najveća, nije teško zažmuriti na sve ostalo.
U religioznom svetu veoma je lako maskirati ljubav prema bogatstvu. Pribavljanje novčanih sredstava, nezavisno od načina, ljudi nazivaju Božijom naklonošću i Njegovim blagoslovima. „Nije li Bog obećao blagoslov onima koji Ga slede i slušaju?”, kažu takvi. Ono što je pred Bogom mana, prikazuje se kao Njegov dar i poslušnost Njemu. Dobit na grešnom svetu prikazuje se kao neminovni pokazatelj Božijeg vođstva. Bog se tako koristi kao sredstvo za opravdanje sebičnih ciljeva.
Pogrešno je, međutim, verovati da je ljubav prema novcu i bogatstvu rezervisana samo za bogate. Siromašan može da bude i veći sluga bogatstvu od bogatog, jer je materijalnom oskudicom priteran uza zid i pristaje i na ono na šta bogati ne bi, samo da bi došao do novca.
U društvu u kojem živimo novac je neophodan ne samo za pristojan i dostojanstven život, nego neretko i za puko preživljavanje. Ipak, velika je razlika između toga da li smo od novca stvorili cilj svog života ili je to samo sredstvo za život.
Ono smo što živimo
A ovo sve slušahu i fariseji, koji bijahu srebroljupci, i rugahu mu se. (Luka 16:14)
Iako im je saopštio veoma važnu stvar, koja se tiče odnosa sa Bogom, a tako i spasenja, njihova reakcija je ruganje. Ruganje ne zato što je Isus rekao očiglednu glupost, nego zato što ih je to lično pogodilo. Hristos, stoga, priča još jednu priču.
O životu bogataša i Lazara nemamo mnogo toga rečenog, samo izražen kontrast. Bogataš je imao pristup svemu najboljem i svaki dan mu je bio veselje, dok je u Lazarevom životu sve bilo obrnuto. Bio je gladan i u gnojnim ranama. Znamo samo da je želeo da se nahrani mrvama sa stola bogatog, ali ne znamo ni da li je i za to imao mogućnosti, pogotovo kada možemo da zapazimo da nije imao snage ni da rastera pse koji su mu lizali gnoj.
Pošto su umrli, u priči Avram se osvrće na njihov život kada kaže bogatašu: „Opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla; a sad se on tješi, a ti se mučiš” (Luka 16:25). Naravno da se ovde ne misli da svako ko je bogat mora da propadne, a siromašan da bude spasen, tj. da spasenje zavisi od stepena siromaštva na ovom svetu. Sam Avram, koji se pominje u priči, najbolji je primer da tako ne mora da bude, jer „bijaše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom” (1.Mojsijeva 13:2), a ipak se smatra jednim od najvećih pravednika.
Za Lazara možemo samo da pretpostavljamo da je živeo primerenim životom, jer se obreo u Avramovom naručju. Ali težište i nije na Lazaru, već na bogatašu, jer je parabola usmerena prema farisejima, koji su – kako u tekstu piše – bili srebroljupci. O bogatašu, pak, možemo sasvim dobro da sudimo.
Iz same činjenice da je bukvalno pred njegovim vratima živeo beskućnik, koji nije imao šta da jede i koji fizički nije bio zdrav, dok je on nemilice trošio na uživanja, vidi se karakter bogataša. Bogataš je prikazan bez ikakvog saosećanja prema čoveku koji je patio pred njegovim očima, a veoma lako i bez velikog odricanja mogao je da mu pomogne. Upravo to je najlošiji oblik manifestovanja ljubavi prema bogatstvu. Takvi ljudi usmereni su samo na sebe i svoja zadovoljstva – zbog čega i teže bogatstvu. Kada to postane svrha života, sve ostalo postaje nevažno, uključujući i druge ljude. Ovakvo ponašanje je socijalan defekt, jer iznutra razara normalno društvo. Ljudi usmereni samo na svoje želje ne samo da zaboravljaju na druge, nego ih često bezobzirno ugrožavaju i svesno iskorišćavaju, a na kraju i uticajem svog bogatstva stvaraju atmosferu u kojoj su drugi, da bi preživeli, primorani da žive po njihovim izopačenim principima.
Bog neće dozvoliti da Njegovo carstvo funkcioniše u takvim okolnostima. Zato takvi ljudi i ne mogu da budu spaseni, jer oni svojom sebičnošću ugrožavaju dobrobit svih ostalih. To je glavni razlog zašto bogataš ne može da pređe provaliju ka Avramovom naručju, a ne zato što je nemilostivi Bog to nekim dekretom tako odlučio. Drugim rečima, ljudi koji žive samo za sebe sami se isključuju iz nebeskog carstva.
Pošto je Timotiju napisao da je srebroljublje koren svih zala, Pavle ga savetuje kako da se postavi prema bogatima:
Bogatima na ovome svijetu zapovijedaj da se ne ponose niti uzdaju u bogatstvo propadljivo, nego u Boga živoga, koji nam sve daje izobilno za užitak; neka dobro čine, neka se bogate u dobrijem djelima, neka budu podašni, zajednični, sabirajući sebi temelj dobar za unapredak, da prime život vječni. (1. Timotiju 6:17-19)
Bogatstvo samo po sebi nije loše, ako njemu ne težimo po svaku cenu i ako se ne uzdamo u njega, nego u Boga. Ono može čak da bude izvor dobra. Prevashodno treba težiti da se čovek bogati u dobrim delima. Tako radeći ne činimo samo drugima dobro, nego i sebi, jer je to, kako Pavle savetuje, pravi put do primanja večnog života.
Merila prosuđivanja
Kao što je već rečeno, ovaj život odlučuje šta će s nama biti u večnosti – propast ili slava. Nakon smrti nema promene strana. Nije moguće preći provaliju kada se po završetku života nađemo u društvu pravednih ili zlih.
Pošto je opomena veoma ozbiljna, kako da znamo koja su stanovišta ispravna i čime da merimo šta je dobro i istinito, a šta ne? Solomun je zapisao: „Neki se put čini čovjeku prav, a kraj mu je put k smrti.” (Priče Solomunove 14:12). Šta ja mislim i šta ja osećam ne mora da znači ništa. Istina ne zavisi od mene, nego je obrnuto – ja zavisim od istine. Zbog toga se treba potruditi da se istina pronađe, a onda po njoj i živi. Ako pokušavam da istinu prilagodim sebi, već sam krenuo putem obmane.
Toliko različitih mišljenja i verovanja ima čak i među onima koji slično veruju. Koliko samo u hrišćanstvu ima različitih denominacija, a među denominacijama gotovo uvek različitih frakcija. Kako ustanoviti ko je u pravu i šta je istina?
Na kraju ove parabole postoje dva kriterijuma koji su povezani sa raspoznavanjem istine. Jedan je onaj koji mi tražimo, a drugi je onaj na koji nas Bog upućuje.
Kada već za sebe nije mogao da obezbedi promenu, bogataš u priči traži čudo, da i njegova braća ne propadnu i ne dožive njegovu sudbinu. Želi da se Lazar vrati iz mrtvih i opomene ih. Avram, tj. Bog kojeg on predstavlja, kaže da čak ni čudo vaskrsenja neće posebno pomoći njihovom osvedočenju. Bogataš to ne prihvata, nego ponavlja svoj zahtev, ali dobija sličan odgovor.
Samom činjenicom da postoje mnoga čuda u Bibliji, ona moraju da imaju i neku svrhu. Naravno da postoje slučajevi u kojima su čuda, pa i čudo vaskrsenja, odigrala pozitivnu ulogu i ljude približili ili čak potpuno okrenuli Bogu. Zašto onda Hristos u priči govori da čak ni vaskrsenje neće pomoći bogataševoj braći?
Koliko god spektakularna bila, čuda nisu pouzdan način osvedočenja, jer ne samo da i druga strana ima moć da ih čini – i tako ih falsifikuje – nego ih i ljudi često tumače u skladu sa već postojećim stavovima. U više navrata jevrejski lideri tražili su znak, tj. čudo, kojim bi Hristos potvrdio svoje reči , iako je On pre toga tolika čuda već učinio u narodu, a i posle toga. Drugi, koji su bili suočeni s čudima, proglasili su Ga đavoljim poslanikom, koji čuda čini njegovom silom.
Prvi su Hristovim vaskrsenjem dobili znak „Jone proroka”, koji im je Hristos obećao a drugi su čuda tumačili kako im je odgovaralo. Ne vidimo da je bilo ko od njih zbog čuda promenio mišljenje.
Prema tome, čuda nekima pomažu, a nekima ne. Ostaje činjenica da nisu dovoljno pouzdana, a o uslovima njihove primenljivosti može da nam pomogne sam kraj priče:
Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvijeh ustane neće vjerovati.
Ovde jasno postoji uslov. I na prvu molbu Hristos je odgovorio da imaju Mojsija i proroke, ali ovde tvrdi da čuda ne pomažu u slučaju da neko neće da sluša Mojsija i proroke.
Kada kaže Mojsije i proroci, Hristos misli na deo Pisma koji je do tog vremena bio napisan, a koji mi danas nazivamo Starim zavetom. Može da izgleda čudno što ih Hristos upućuje na ono što sami tvrde da prihvataju. Međutim, u više navrata se pokazalo da su izvrdavali Pismo, kao i da su tradiciju pretpostavljali Pismu:
No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovijestima ljudskijem. Jer ostaviste zapovijesti Božije, a držite običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; i druga mnoga takova činite. I reče im: dobro ukidate zapovijest Božiju da svoj običaj sačuvate. (Marko 7:7-9)
Ne samo da su sledili običaje i tumačenja koje su ljudi uveli, nego su ih učinili važnijima od Božijih zapovesti i tako ih obezvredili i učinili nepotrebnima. A sve pod izgovorom pravog služenja Bogu. Ali nisu samo Jevreji Hristovog vremena takvi. Ako posmatramo današnje hrišćanstvo, ono slično postupa. Svaka hrišćanska grupa ima svoje običaje, tradiciju i tumačenja, a svi tvrde da prihvataju i da se drže Pisma. Božije zapovesti se ukidaju, kao i u Hristovo vreme. Lakše je ugađati ljudima koje vidimo, nego Bogu koga ne vidimo. Dok se jednog dana ne nađemo na bogataševom mestu. Nažalost, tada će, kao i za bogataša, biti kasno za promene.
Zato ono što Hristos priča farisejima u priči važi i danas. Nisu nam neophodna čuda, kao ni druge ljudske nauke i tradicije, koje Božiju volju sklanjaju u stranu. Dosta nam je Biblija. Ako nas ona dovoljno ne opominje i ne uči – primerima kao što su i ovi iz priče o bogatašu i Lazaru – teško da će nas nešto drugo prosvetliti.
Naravno, sama spoznaja istine ne spasava. Iz priče je jasno da večna sudbina zavisi od toga kako smo živeli. Međutim, podjednako je jasno da se u priči dva puta naglašava da istina saopštena u Pismu, a ne čuda, može da pomogne ljudima da se osveste i pođu putem spasenja, kao i da njenim odbacivanjem druga sredstva osvedočavanja ne pomažu.
Imenovan i neimenovani
Za kraj još jedna interesantna stvar. Zašto Lazar u priči ima ime, a bogataš ga nema? Već smo govorili da bogataš u priči predstavlja one fariseje koji su srebroljupci. Zato je i zgodnije da takav lik nema ime, da bi lakše mogao da se primeni na određeni tip ličnosti, a ne na nekog pojedinca. Ali i Lazar bi mogao da se primeni na mnoge siromašne i zanemarene u toku istorije ovog sveta. Ipak, Lazar ima ime u ovoj priči.
Ime Lazar pominje se 15 puta u Novom zavetu. Osim ove priče, gde se javlja 4 puta, ovo ime nosi samo još Marijin i Martin brat, a što je zapisano u 11. i 12. poglavlju Jovanovog jevanđelja. I upravo je taj Lazar vaskrsnuo iz mrtvih, baš kako je bogataš iz priče tražio za svog Lazara.
Koja je verovatnoća da se samo jedna ličnost u celom Novom zavetu zove Lazar – baš ona koja je vaskrsnula – i da baš to ime Hristos da liku iz jedne parabole u kojoj glavni lik nije imenovan, a traži vaskrsenje Lazara? Nije li Hristos ovom pričom najavio da će vaskrsnuti Lazara u stvarnom životu?
Kako god bilo, Hristos je, vaskrsenjem Marijinog i Martinog brata dokazao svoju tvrdnju iz priče, da čak ni čudo vaskrsenja ljudima ne pomaže da budu osvedočeni i okrenu se Bogu, ako im Mojsije i proroci nisu bili dovoljni. Ne samo da fariseji i sveštenici nisu verovali onome ko je ustao iz mrtvih, niti onome koji ga je pozvao iz mrtvih, nego su čak odlučili da zbog toga ubiju i Hrista (Jovan 11:47-53) i Lazara:
Razumje pak mnogi narod iz Judeje da je ondje i dođoše ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara kojega podiže iz mrtvijeh. A glavari sveštenički dogovoriše se da i Lazara ubiju; jer mnogi njega radi iđahu iz Judeje i vjerovahu Isusa. (Jovan 12:9-11)
Nekima je vaskrsenje značilo da poveruju Hristu, ali je one, koji su smatrani nosiocima istine, a odbacili su je, gurnulo u još dublju tamu. Kakvo su opravdanje imali da odluče da ubiju dva čoveka koji nikome nisu bilo šta nažao učinili? Odgovor se krije u Kajafinoj rečenici:
Ako ga ostavimo tako, svi će ga vjerovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod. (Jovan 11:48)
Nije on brinuo što će Rimljani narodu uzeti zemlju ili što će sam narod doživeti propast, nego što će njima – vođama i učiteljima naroda – oduzeti i zemlju i narod. Plašili su se za svoje položaje, svoje bogatstvo, svoju moć, svoj uticaj, a ne za sudbinu naroda koji su predvodili. Bili su spremni sve drugo i sve druge da žrtvuju da bi sačuvali svoje privilegije. Zato za takve nema mesta u Božijem naručju.
