Uvek su se lomila koplja oko načina tumačenja simbola i slika u Bibliji. Da li nešto može da se tumači u prenesenom smislu? U kojim slučajevima tako može da se tumači? Kako da se odnosimo prema pojedinim elementima u okviru jednog događaja ili slike koje simbolički tumačimo? Ova i slična pitanja ne samo da mogu da stvore konfuziju, nego od odgovora na njih neposredno zavisi samo tumačenje.
Ljudi su skloni da stvaraju pravila, jer to olakšava pristup nekom problemu. Tumačenje simbolike u Bibliji nije izuzetak. Ako imamo formulu, najlakše je ubaciti promenljive i dobiti rezultat. Međutim, u biblijskoj simbolici nije sve tako jednostavno. U Bibliji ne postoji uputstvo za tumačenje. Zbog toga se postavlja pitanje da li možemo da ustanovimo bilo kakva pravila tumačenja, osim par krajnje uopštenih. Jedno od takvih uopštenih pravila je da sam tekst nameće kako nešto treba da se tumači. Drugim rečima, treba koristiti princip samo onoga što je u tekstu dato.
Šta bi to trebalo da znači? Nikada neku ličnost ili događaj ne možemo u potpunosti da izjednačimo s drugom ličnošću ili događajem. Uvek postoje razlike, koliko god da su male. Zato ih i zovemo drugim događajima ili ličnostima, a ne istim. Na primer, David se često koristi kao slika Hrista. Međutim, sasvim je jasno da David nije Isus, to su različite ličnosti koje su živele u različito vreme, s različitim iskustvom, u različitim okolnostima i s različitim reakcijama na situacije u kojima su se zaticali. Čak ni sve informacije o Davidovom životu, zapisane u Bibliji, ne možemo da koristimo za pravljenje ovakvih paralela. David je izvršio preljubu sa ženom Urije Hetejina, onda pokušao da mu podmetne dete koje se začelo iz tog zabranjenog odnosa, da bi, na kraju, pošto nije uspeo u svojim namerama, preko Joava namestio da Urija pogine, a ta situacija je uzrokovala pogibiju i drugih ljudi. Jasno je zašto ovako nešto ne može da se pripiše Hristu koji je živeo bez greha. Prema tome, ako neki događaj iz Davidovog života primenjujemo na Hrista, trebalo bi da koristimo samo one informacije koje nam sam događaj daje.
Ovaj princip samo onoga što je dato čak znači i više od toga. Ono što u opisu događaja nije zapisano, iako se po logici stvari moralo desiti, ne bi trebalo koristiti. Kao i obrnuto. Neke banalne izjave, koje uopšte nije bilo potrebe saopštavati, mogu da budu ključne u tumačenju. Jednostavno, ono što u tekstu ne piše ne treba uvoditi u tumačenje, već treba naglašavati ono što sam tekst naglašava.
Da bi sve ovo bilo jasnije i da bismo proverili da li uopšte funkcioniše, potrebno je primeniti ga na stvarnom primeru. Za tako nešto Melhisedek je veoma zahvalan. O Melhisedeku se govori na svega nekoliko mesta u Pismu, tako da nije potrebno praviti studije o njemu. Osim toga, tumačenje o tome šta bi Melhisedek trebalo da predstavlja daje biblijski pisac, pa nama ostaje samo da uočimo kojom logikom se on vodio.
Melhisedek u Starom zavetu
Melhisedek se pominje samo dva puta u Starom zavetu – u Prvoj knjizi Mojsijevoj i u 110. psalmu. Kontekst pojavljivanja u Prvoj Mojsijevoj obuhvata rat careva. Pet careva koji su bili podređeni Hodologomoru odmetnuli su se od njega ()*. Hodologomor sa još tri cara dolazi da ih vrati nazad pod svoje okrilje. Nakon što ih je pobedio uzima njihovo blago, njihovu hranu, a neke od ljudi iz tih gradova odvodi u sužanjstvo, među kojima je bio i Lot, koji se nastanio u Sodomu ()*. Kada je čuo za sudbinu tih gradova i svog sinovca Lota, Avram skuplja vojsku od svojih sluga i prijatelja i oslobađa ih ()*. Tom prilikom Melhisedek izlazi na susret Avramu.
„A Melhisedek car Salimski iznese hljeb i vino; a on bijaše sveštenik Boga višnjega. I blagoslovi ga govoreći: blagosloven da je Avram Bogu višnjemu, čije je nebo i zemlja! I blagosloven da je Bog višnji, koji predade neprijatelje tvoje u ruke tvoje! I dade mu Avram desetak od svega.” (1. Mojsijeva 14:18-20).
Svega tri stiha. Sve što odatle saznajemo je da Melhisedek izlazi pred Avrama s hlebom i vinom, da je car Salima, da je Božiji sveštenik, da blagosilja Avrama i Boga, kao i da mu Avram daje desetak. Ko bi rekao da iz ovih nekoliko informacija možemo išta da zaključimo? Malo kasnije ćemo videti šta je sve Pavle bio u stanju da izvuče odavde, povezujući to sa stihovima iz 110. psalma, u kojem je jedino preostalo starozavetno pominjanje Melhisedeka.
Evo nekih stihova iz ovog psalma: „Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima. Skiptar sile daje ti Gospod sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih. … Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu.” (Psalmi 110:1, 2, 4).
Biblijska poezija, u koju spadaju psalmi, nije uvek lako razumljiva zbog njenog jezgrovitog izražavanja. Ovde ćemo se držati samo onih stvari koje su nam potrebne za tumačenje Melhisedeka, bez upuštanja u svaki stih ovog psalma. Trenutno je najvažnije uočiti da se Gospod obraća Gospodu i da Mu kaže da je On sveštenik po Melhisedekovom redu, čime Ga povezuje s Melhisedekom.
Indirektna primena
Pre nego što krenemo na analizu stihova iz 110. psalma pomenućemo dva događaja kada su se Hristos i Petar pozivali na reči tog psalma. Iako nisu direktno govorili o Melhisedeku, oni su, primenjujući reči ovog psalma na Hrista, indirektno ukazali da i Melhisedek ukazuje na Njega.
Na dan Pedesetnice, pošto se Duh spustio na Hristove sledbenike ()*, Petar se pod uticajem tog Duha obraća narodu i daje im argumente zašto je Isus Mesija[1]. Pred kraj svog izlaganja, pošto je već govorio o Davidovim rečima iz jednog drugog psalma, navodi i 110. psalam u prilog Isusovog mesijanstva: „Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima. Tvrdo dakle neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovoga Isusa koga vi raspeste.” (Dela apostolska 2:34-36).
Petar se ovde fokusira na Davida i kaže da reči njegovog psalma ne mogu da se primene na samog Davida, nego treba da se primene na Hrista, jer je Hristos vaskrsao, čemu su, kako je već rekao, svi oni bili svedoci ()*. Odatle nije teško zaključiti da, u tom slučaju, i reči o večnom sveštenstvu po Melhisedekovom redu treba primeniti na istu osobu – Hrista.
Sličnu logiku o Davidu i rečima iz 110. psalma upotrebio je i Hristos u razgovoru s farisejima: „A kad se sabraše fariseji, upita ih Isus Govoreći: šta mislite za Hrista, čij je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: kako dakle David njega duhom naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima? Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? I niko mu ne mogaše odgovoriti riječi; niti smijaše ko od toga dana da ga zapita više.” (Matej 22:41-46).
Hristos koristi jednostavnu, ali delotvornu logiku. Budući da je ovaj psalam napisao David, a da Mesija treba da bude Davidov potomak, kako je moguće da Ga David naziva Gospodom? Ako je Gospod, onda ne samo da bi morao da postoji pre Davida, nego ne bi ni bio samo čovek. Ovim pitanjem Isus zapravo ukazuje na način svog dolaska na ovaj svet. Marija je začela Hrista od Svetog Duha ()*, a ne s muškarcem. Ako ćemo da budemo pošteni, ko bi od nas danas poverovao da je neka žena trudna od Svetog Duha? U tako nešto nije nimalo lako poverovati. Mi danas još imamo ovaj primer o kojem se u istoriji toliko govorilo, a oni to nikada nisu imali prilike da vide ili o tome čuju.
Isusu, naravno, nije bio cilj da opravdava način na koji je došao na ovaj svet i svoju majku Mariju, nego da ukaže da se tu desilo nešto što je izvan prirodnih tokova i da je zbog toga Božije delo, isplanirano od samog početka. A ako je tako, onda Njegovo mesijanstvo ne može da se dovede u pitanje. To je bio cilj postavljanja ovog pitanja, da shvate da je On Mesija kojeg oni čekaju, iako im je bilo teško da to prihvate.
Ono što smo rekli u Petrovom slučaju citiranja 110. psalma važi i ovde. Možemo da napravimo vezu između Hristove primene tog psalma i Melhisedeka, tj. da se na Isusa odnosi dobijanje večnog sveštenstva po Melhisedkovom redu.
Dva Gospoda?
Pošto već ima toliko pozivanja na ovaj psalam, ne bi bilo loše da se malo detaljnije posvetimo stihovima koji su važni za celu ovu priču. Prvi na ovom spisku bi morao da bude sam početak psalma: „Reče Gospod Gospodu mojemu”. Postoje polemike kako bi trebalo prevesti ovaj deo.
Osnovni razlog je osporavanje Isusovog mesijanstva, tj. negiranje da se ovaj psalam uopšte odnosi na Hrista. Jasno je da ovakav stav zastupaju oni koji odbacuju i Isusa kao Hrista i Novi zavet, jer i Isus i Novi zavet jasno se određuju prema primeni ovog stiha.
Gde leži problem? U hebrejskom tekstu prva i druga reč Gospod nisu iste, što u našem i u mnogim drugim jezicima ne može da se vidi, jer se obe prevode na isti način. Prva reč Gospod je Jehova (יְהֹוָה), a druga Adon (אָדוֹן). Za prvu se svi slažu da se odnosi na Boga. Polemika postoji oko druge reči, jer ona ujedno znači i gospodar, a u hebrejskom nema malih i velikih slova kao kod nas, da bismo mogli da razlikujemo da li se radi o Gospodu ili gospodaru. Drugim rečima, tekst bi mogao da glasi: „Reče Gospod (Jehova) mom gospodaru.”
Problem ne izgleda rešiv kada se samo usredsredimo na značenje reči. Međutim, iz jednostavne činjenice da je David pisao ovaj psalam možemo da se zapitamo ko je njegov gospodar, ako nije reč o Gospodu. David je bio car i nije imao nikoga iznad sebe, osim Boga. Tako da čak i da kažemo da se radi o gospodaru ponovo dolazimo do zaključka da tekst mora da se odnosi na Boga, jer je David jedino Boga mogao da naziva svojim gospodarom.
Neko bi mogao da kaže da je David pisao psalam pre nego što je postao car. Međutim, ni to neće promeniti stvar. Iz konteksta psalma se vidi da se radi o nekome ko treba da dobije carsku vlast. U tom slučaju psalam bi bio posvećen Saulu, koji je tada bio car. Ne samo da nema smisla da bi David na takav način pisao o čoveku koji ga je ni zbog čega progonio, već bi ispalo da je psalam laž i da zbog toga ne bi smeo da ima mesta u Svetim spisima. Saul je čovek koga je Bog odbacio ()*, koji se na kraju okrenuo vračarima ()*. Kako bi takvog čoveka Bog mogao da postavi sebi s desne strane i obeća mu večnu vlast i sveštenstvo? I sama pomisao da bi ovaj psalam mogao da se odnosi na Saula obezvredila bi celo Pismo, jer bi to značilo da je sastavljeno od proizvoljnih stavova, među kojima su i zablude.
Kako su Jevreji do Hristovog vremena razumeli ovaj stih jasno je iz same reakcije fariseja kojima se Hristos obratio. Da su mislili da se tu radi o gospodaru, a ne o Gospodu, oni bi veoma lako odgovorili na Njegovo pitanje i još bi ispalo da im je dao priliku da obesmisle Njegove argumente. Njihovo ćutanje govori više od reči. Tumačenje o gospodaru javilo se kasnije, s potrebom da se nađu razlozi da Isus nije prorečeni Mesija.
Carska vlast
Nastavak prvog stiha glasi: „Sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.”
Na suđenju pred jevrejskim vođama Hristos je rekao da će ubuduće – misleći nakon što Ga ubiju i On vaskrsne – sedeti s desne strane Bogu ()*, što se i desilo nakon vaskrsenja ()*. S ovim se slažu i ostale novozavetne ličnosti. Stefan pred smrt kaže da vidi Hrista koji je s desne strane Bogu ()*. Petar tvrdi to isto, usput ukazujući da ima vlast ()*, a i Pavle na više mesta ponavlja ovu informaciju (na primer, )*.
Pavle, takođe, pominje i neprijatelje koji će biti položeni pred Hristove noge: „A on prinesavši jedinu žrtvu za grijehe sjedi svagda s desne strane Bogu, čekajući dalje dok se polože neprijatelji njegovi podnožje nogama njegovima.” ()*. Novi zavet se više nego jasno određuje prema tekstu prvog stiha 110. psalma. Svaka primena odnosi se na Hrista.
Drugi stih otvoreno govori o vladalačkoj palici i vlasti koja se daje tom drugom Gospodu: „Skiptar sile daje ti Gospod sa Siona: vladaj sred neprijatelja svojih.” Iz samog psalma je jasno da on dobija carsku vlast.
Ako pokušamo da sumiramo prva dva stiha 110. psalma, teško da možemo da nađemo bilo kog drugog kandidata za drugog Gospoda ili gospodara osim Hrista. Neko, ko sedi s desne strane Bogu, trebalo bi da dobije vlast i sačeka da se Bog obračuna s njegovim neprijateljima. Jasno je da se Bog protivi grehu i njegovom delovanju, a ne ratuje na strani jednog čoveka protiv drugog. Dakle, neprijatelji su zapravo oni koji namerno greše i u grehu istrajavaju. Da bi ti neprijatelji bili položeni potrebno je obračunati se s grehom. Prema tome, polaganje neprijatelja treba da se desi prilikom konačnog obračuna s grehom i onima koji su do tada ostali grešni, tj. koji nisu želeli da se pokaju.
Imamo situaciju da neko sedi s desne strane Bogu i stoga to nije čovek – ili bar nije samo čovek. Naziva se Gospodom. Dobija vlast, ali treba da čeka dok se Bog ne obračuna s grehom. Ujedno, taj vladar bi trebalo da bude i Davidov potomak ()*. Sve ovo suviše liči na Isusa i Njegov ponovni dolazak da bi moglo da se ignoriše – a drugih kandidata nema.
Sveštenička uloga
Četvrti stih psalma govori o Božijoj zakletvi da će onom drugom Gospodu dati večno sveštenstvo po Melhisedekovom redu: „Gospod se zakleo, i neće se pokajati: ti si sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu.”
Koliko je ova izjava o predavanju sveštenstva ozbiljna vidimo iz činjenice da se Bog zaklinje da će tako da bude. I ne samo to, nego još naglašava da se neće pokajati. Iskaz, poduprt zakletvom s napomenom da se neće pokajati, zapravo nam govori da nije moguće da se to ne desi.
Dakle, drugi Gospod iz prvog stiha ovog psalma – po svemu sudeći Hristos – osim što sedi Bogu s desne strane, dok Njegovi neprijatelji ne budu savladani, i dobija carsku vlast, dobija i svešteničku ulogu. Ujedno je i car i sveštenik. To je još jedan detalj koji ide u prilog ideji da se radi o Hristu: „Imajući dakle velikoga poglavara svešteničkoga, koji je prošao nebesa, Isusa sina Božijega, da se držimo priznanja. Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim grijeha.” (Jevrejima 4:14, 15).
Imamo prvosveštenika koji ima iskustvo i svetog nebeskog okruženja i onoga što se dešava na ovom svetu – jer je proživeo ovde svoj život i na kraju bio ubijen. Zbog toga je idealna osoba za prvosveštenika – našeg posrednika pred Bogom. „Zato bješe dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i vjeran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grijehe narodne. Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.” (Jevrejima 2:17, 18). Kako govore ovi poslednji stihovi, čak je bilo neophodno da prođe naše iskustvo da bi mogao da bude naš legitimni zastupnik i očisti naše grehe.
Melhisedek – Hristova predslika
Da vidimo kako je Pavle u Jevrejima poslanici uspostavio vezu između Melhisedeka i Hrista. „Tako i Hristos ne proslavi sam sebe da bude poglavar sveštenički, nego onaj koji mu reče: ti si moj sin, ja te danas rodih. Kao što i na drugome mjestu govori: ti si sveštenik vavijek po redu Melhisedekovu.” (Jevrejima 5:5, 6).
Pavle ovde koristi dva starozavetna stiha iz psalama. Prvo govori da Hristos nije sam sebe promovisao u prvosveštenika, nego da je to uradio onaj koji Ga naziva Sinom, tj. Otac. Možda je baš tu vezu otac-sin Pavle želeo da naglasi, budući da se poziva na stih psalma 2:7, iako se ovim stihom već bavio u prethodnom delu poslanice. Nakon toga, prvi put pominje Melhisedeka citiranjem stiha iz psalma 110:4 i tako potvrđuje da je Hristos dobio prvosvešteničku ulogu.
Kasnije tvrdi da je Hristos, budući da je postao naš prvosveštenik po Melhisedekovom redu, ušao „iza najdalje zavese” ()*, ukazujući na mesto gde je otišao. U Šatoru od sastanka, montažnoj građevini koja je Jevrejima sve do Solomunovog vremena služila kao hram, najdalja zavesa je razdvajala prvi deo svetinje od Svetinje nad svetinjama – dela gde se simbolički nalazio Božiji presto. Ovo je samo drugačiji način da se kaže da je Hristos seo s desne strane Bogu, kako se kaže u 110. psalmu.
Najbolji deo sledi: „Jer ovaj Melhisedek bješe car Salimski, sveštenik Boga najvišega, koji srete Avraama kad se vraćaše s boja careva, i blagoslovi ga; kojemu i Avraam dade desetak od svega. Prvo dakle znači car pravde, potom i car Salimski, to jest car mira; bez oca, bez matere, bez roda, ne imajući ni početka danima, ni svršetka životu, a ispoređen sa sinom Božijim, i ostaje sveštenik dovijeka.” (Jevrejima 7:1-3).
Pogledajte kako Pavle koristi svaki detalj koji može. Prvo ćemo videti kako koristi imena. Svako ime ima svoj značenje u jeziku iz kojeg je poteklo. U Bibliji nije redak slučaj da se čoveku ili geografskom pojmu da ime po nekom događaju. Zato veliku prednost imaju oni koji mogu da čitaju tekst u originalu, pošto vide ono što ne može da se razume u prevodima, jer se imena obično uopšte ne prevode.
Doslovno značenje imena Melhisedek je moj car je pravda. Salim potiče od reči mir, a zapravo je stariji naziv za Jerusalim. Iz značenja imena Pavle direktno izvlači zaključke i primenjuje ih kao osobine Hrista – onoga koga Melhisedek predstavlja. On je, dakle, po značenju svog imena car pravde, a car mira je po tome što je car grada čije ime ukazuje na mir.
Osim što je car, za njega se kaže i da je „sveštenik Boga višnjega”, kako piše u 1. Mojsijevoj 14:18, što Pavle ponavlja. Već smo mogli da vidimo da je Hristos sveštenik koji za nas posreduje pred Bogom, a ujedno i da Mu se daje carska vlast.
U vreme Avrama i Melhisedeka nije bilo organizovane službe Bogu. Bog je tek preko Mojsija uredio sveštenstvo i službu u hramu. Kako je Melhisedek postao sveštenik, šta je tačno kao sveštenik radio, ko ga je tu postavio, pitanja su na koja Pismo ne odgovara. Upravo ovde dolazimo do veoma važnog principa biblijske simbolike, da se koristi samo ono što nam je dato. Da nam je dato više, to bi verovatno pokvarilo sliku, jer se detalji ne bi poklapali s onim što slika treba da predstavi. Zato se ne bavimo pitanjima o Melhisedekovom sveštenstvu, koliko god ona bila logična, jer bi to moglo da naruši poruku koja želi da se pošalje. Jednostavno, koristimo samo ono što je rečeno.
Pokušaćemo ovu logiku još malo da rasvetlimo jednim novozavetnim primerom. „Onda glavari sveštenički i fariseji sabraše skupštinu, i govorahu: šta ćemo činiti? Čovjek ovaj čini mnoga čudesa. Ako ga ostavimo tako, svi će ga vjerovati; pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod. A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine bješe poglavar sveštenički, reče im: vi ne znate ništa; i ne mislite da je nama bolje da jedan čovjek umre za narod, negoli da narod sav propadne. A ovo ne reče sam od sebe, nego, budući poglavar sveštenički one godine, proreče da Isusu valja umrijeti za narod; i ne samo za narod, nego da i rasijanu djecu Božiju skupi ujedno. Od toga dakle dana dogovoriše se da ga ubiju.” (Jovan 11:47-53).
Ovaj primer je dobar pošto objašnjenje pisca jevanđelja ide uz opis događaja koji se desio. Tadašnje vođe jevrejskog naroda dogovaraju se da ubiju Isusa. Iz usta prvosveštenika Kajafe izlazi rečenica koja ima mnogo dalekosežnije značenje od onoga što je on sam nameravao da kaže. Kajafa brine, po samim njegovim rečima, jedino o tome da li će oni izgubiti vlast nad zemljom i narodom. Budući da je tada bio prvosveštenik, njegove reči, simbolično gledano, još više dobijaju na težini. Bog koristi način na koji je rečenica iskazana, da joj da jedan sasvim drugi smisao od namerenog – da je potrebno da Hristos umre da bi spasio i Božiji narod i rasejanu Božiju decu u drugim narodima.
Preko tvrdnje da Kajafa ovo nije rekao sam od sebe možemo čak da zaključimo da je Bog uticao na način kako će Kajafa ovo da kaže. Bog mu nije oduzeo volju, nije mu promenio misli, nije mu nametnuo šta će da kaže – jer se još uvek sasvim dobro vide Kajafine namere – nego je uticao samo toliko da ta rečenica može da se uklopi u kontekst simboličnog tumačenja.
Bog je onda uzeo takvu rečenicu i onoga ko ju je izgovorio i stavio u kontekst prenesenog značenja, šaljući tako poruku značajnu za plan spasenja, iako je rečenica nastala iz sasvim drugih namera. Na isti način Bog koristi starozavetne događaje da bi nam preneo poruke važne za spasenje. On na suptilan način utiče na ljude da napišu ono što sami misle, ali onako kako će moći da se primeni i na jedan sasvim drugačiji način, o kojem oni nisu ni sanjali. „I ovo znajte najprije da nijedno proroštvo književno ne biva po svome kazivanju; jer nikad proroštvo ne bi od čovječije volje, nego naučeni od svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi.” (2. Petrova 1:20, 21). U vreme kada je Petar ovo napisao, Novi zavet nije postojao u ovakvom obliku kakav je danas. Petar ovde prevashodno misli na starozavetne spise.
Vratimo se Pavlovom tekstu u kojem princip samo onoga što je dato dolazi do punog izražaja. Treći stih citiranog dela o Melhisedeku glasi: „Bez oca, bez matere, bez roda, ne imajući ni početka danima, ni svršetka životu, a ispoređen sa sinom Božijim, i ostaje sveštenik dovijeka.” Ovo prosto nije moguće! Nije moguće da čovek nema oca, nema majku, nema roda, kao ni početak niti kraj života.
Pavle koristi to što Biblija uopšte ne govori o Melhisedekovom ocu, njegovoj majci, rodbini niti o njegovom rođenju i smrti, da bi napravio paralelu s Hristom, kako se vidi odmah u nastavku teksta. Sve ovo što je rečeno odnosi se na Hrista, a nikako ne može da se odnosi na stvarnog Melhisedeka. Koristeći nedostatak informacija o Melhisedeku, Pavle u simboličnom smislu stvara zaključak kao da ne postoji ono što nije rečeno. Princip samo onoga što nam je u tekstu dato ovde je toliko očigledan da ne može da se negira, budući da Pavle nije imao nikakvu realnu osnovu da sve pobrojane stvari pripiše Melhisedeku niti bilo kom drugom čoveku s ovoga sveta.
Sve do kraja poglavlja Pavle piše o Melhisedeku kao Hristovoj predslici, a onda na početku narednog poglavlja kaže šta je suština svega o čemu je dovde, a verovatno i u celoj poslanici, pisao: „A ovo je glava od toga što govorimo: imamo takovoga poglavara svešteničkoga koji sjede s desne strane prijestola veličine na nebesima; koji je sluga svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovjek. Jer se svaki poglavar sveštenički postavlja da prinosi dare i žrtve; zato valja da i ovaj što ima što će prinijeti. Jer da je na zemlji, ne bi bio sveštenik, kad imaju sveštenici koji prinose dare po zakonu, koji služe obličju i sjenu nebeskijeh stvari, kao što bi rečeno Mojsiju kad šćaše skiniju da načini: gledaj, reče, da načiniš sve po prilici koja ti je pokazana na gori. A sad dobi bolju službu, kao što je i posrednik boljega zavjeta, koji se na boljijem obećanjima utvrdi.” (Jevrejima 8:1-6).
Budući da piše Jevrejima kojima su bliski obredni sistem i služba u hramu, Pavle pokušava da im ukaže da sve to što je Bog dao preko Mojsija ima mnogo bolje značenje – da nije suština bila da se vrše neki obredi koje je Bog dao, bez stvarne suštine, nego da je sve slika nebeske realnosti i službe za naše spasenje, koja se vrši u nebeskom hramu, gde prebiva Bog. Centralnu ulogu u tim procesima spasenja ima Hristos, kao naš prvosveštenik, koji je svojim životom i žrtvom zaslužio to zvanje. Melhisedek, kao car i sveštenik, takođe igra ulogu u ovoj simbolici, iako sam nije bio uključen u službu u hramu.
Da li je Melhisedek bio čovek
Postoji mišljenje da Melhisedek nikada nije ni bio čovek koji je živeo u Avramovo vreme, nego da se tu direktno i jednokratno javio Hristos, pre svog utelovljenja. Ovakav stav se, naravno, zasniva upravo na onom opisu da Melhisedek nije imao oca, majku, rodbinu, kao ni početak ili kraj života. Nije teško zaključiti da je ovde upravo problem taj princip samo onoga što je dato, jer postoji pokušaj da se po svaku cenu Melhisedeku pripiše ono što znamo da bi moralo da bude po prirodi stvari.
Biblijska logika nije uvek i naša logika. Nekim ljudima je teško da se pomire s činjenicom da njihova logika nije univerzalna logika – uvek i svuda primenjiva. Zbog toga, sasvim očekivano, pokušavaju da usaglase ono što vide s načinom kako sami razmišljaju. Pod uslovom da njihova logika nije onakva kakvu Pismo pred nas stavlja, jasno je da moraju da dođu do pogrešnih zaključaka. Međutim, nikada nije dobro niti pošteno tuđe stavove unapred proglašavati za pogrešne, a sopstvene za ispravne. Svaki izazov je pre svega prilika da testiramo svoj stav, svoju logiku i svoje razmišljanje.
Melhisedekovo carsko i svešteničko zvanje ukazuju da se radi o stvarnom čoveku. Iako Pavle govori da je Hristos zapravo pravi sveštenik koji služi u pravom hramu – na nebesima, a ne na Zemlji – On je to postao, kao što je već bilo reči o stihovima iz Jevrejima poslanice [2], tek nakon svog vaskrsenja. Dakle, u vreme kada se događaj Melhisedekovog izlaska pred Avrama desio, Hristos još nije bio prvosveštenik. To se desilo kasnije, nakon Njegovog vaskrsenja, a pre toga se o Njemu moglo govoriti samo kao o prvosvešteniku po obećanju.
Čak i kada bismo prešli preko te činjenice, tvrdeći da se On u tom tekstu proročki naziva sveštenikom, tj. da je prorečeno da će biti sveštenik, a ne da je takvo trenutno stanje, postavlja se pitanje kako je on to car Salima. Za razliku od svešteničke uloge koja se vrši u nebeskom hramu, biti car stvarnog grada podrazumeva stalno prisustvo. Car tadašnjeg Salima morao je da postoji i živi svoj život u tom gradu, inače ne bi mogao da se nazove njegovim carem.
Pored svega toga, bio bi to svojevrstan presedan da se još neutelovljni Hristos pojavi pod nekim drugim imenom, predstavi kao car stvarnog grada, samo da bi stvorio simboličku sliku o sebi. Daleko od toga da se Bog nije mešao u živote ljudi, ali kada se to u Pismu desi veoma je jasno o kome se radi, a ako i nije jasno odmah akteri to shvate kasnije.
Uostalom, sam Pavle, kada sve ovo tumači, kaže da je Melhisedek „ispoređen sa sinom Božijim”. On nije Sin Božiji, nego neko ko nam služi da ga uporedimo s Božijim Sinom, da stvorimo predstavu o Njemu. Nama koji živimo posle Hrista daleko je lakše da mnogo toga shvatimo o planu spasenja, jer su se stvari u međuvremenu otkrile. Onima koji su živeli vekovima pre Hrista Bog je ostavljao tragove za kojima su mogli da idu oni koji su bili željni saznanja o Bogu. Ne možemo da znamo koliko je ljudi to shvatalo, pa čak ni da li je iko pre Isusa to shvatio, ali upravo preko Pavlovih reči sigurno možemo da kažemo da je to poslužilo da se predstava o Hristu utvrdi i bolje razume nakon Njegovog života na Zemlji.
Dodatni detalj
Jedini događaj u kojem je Melhisedek učestvovao daje nam još jedan detalj koji možemo da pretočimo u simbolično tumačenje. To je pominjanje hleba i vina koje Melhisedek iznosi pred Avrama koji je oslobodio Sodomljane ()*. Ovo je valjda jedini detalj koji Pavle nije spomenuo u Jevrejima poslanici, a tiče se samog Melhisedeka. Možda to izgleda čudno, jer bi bilo za očekivati da Hristovim sledbenicima ovo prvo upadne u oči. Ali, budući da je Pavle pisao Jevrejima, kojima pokušava da iznese temeljnu argumentaciju o Isusovom mesijanstvu, verovatno se odlučio da ne koristi ono što je unapred moglo da im predstavlja problem.
Hleb i vino samo još jače potvrđuju da je Melhisedek neko ko ukazuje na Hrista. Simboli hleba i vina su opštepoznata stvar među Hristovim sledbenicima, zbog njihove upotrebe u pričesti, tj. večeri Gospodnjoj, kako taj obred naziva apostol Pavle ()*. Tumačenje ovih simbola dao je sam Hristos upravo prilikom te pashalne večere s učenicima.
Za vino je rekao: „Jer je ovo krv moja novoga zavjeta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja grijeha.” (Matej 26:28). Prolivena krv je slika oduzimanja života kroz celu Bibliju, a to je toliko jasno iz ove Hristove rečenice da nije ni potrebno posebno dokazivati. Hleb ukazuje na istu stvar: „I uzevši hljeb dade hvalu, i prelomivši ga dade im govoreći: ovo je tijelo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen.” (Luka 22:19). Hristos je rekao da je hleb koji jedu Njegovo telo. Pavle je tome, u jednoj od svojih poslanica, dodao i nastavak Njegovih reči „koje se za vas lomi” (1. Korinćanima 11:24), koje jevanđelisti nisu zapisali. Lomljenje tela jasno ukazuje na fizičke muke, koje je Hristos pretrpeo, i konačnu smrt. Da ne bi bilo nikakve zabune na šta to treba da ukazuje, Pavle, govoreći o pričesti, jasno piše i šta ona predstavlja: „Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.” (1. Korinćanima 11:26). Pričest je stalni podsetnik na Hristovu žrtvu i ono što je tom žrtvom učinio za nas.
Prema tome, osim što Melhisedek predstavlja Hrista kao našeg cara i prvosveštenika, iznošenjem hleba i vina ukazuje se i na ono što Hristos nudi – spasenje kroz Njegovu žrtvu. Elementima hleba i vina slika se lepo zaokružuje u još bolju poruku, jer obogaćuje i potvrđuje sve ono što je Pavle već napisao o Melhisedeku.
Završna reč o principu samo onoga što je dato
Veoma je važno prilagoditi se Bibliji i njenim stavovima, a ne raditi obrnuto – njene stavove prilagođavati svojima, obično unapred formiranima. Budući da je to Božija reč, ona bi trebalo da bude naš vodič i učitelj, a ne sredstvo koje koristimo da opravdamo svoje postupke i mišljenja.
Ne postoji univerzalna formula koju možemo da primenjujemo u tumačenju Biblije, nego sve zavisi od konteksta i smisla. To nas primorava da pratimo tekst i o njemu razmišljamo, da upoređujemo i povezujemo, kao i da stalno dublje kopamo, jer sve novo što se sazna ujedno služi kao osnova za dalje nadograđivanje. Tačno je da takva potreba za istrajnošću, da bi se sadržaj dobro razumeo, može da zamori i odbije mnoge, ali baš zato i služi kao filter koji odvaja zainteresovane od nezainteresovanih.
Naš način zaključivanja ne mora da bude isti kao onaj u Pismu. Biblijske fraze, način izražavanja i njenu logiku trebalo bi da pronađemo i primenimo onako kako se to koristi na drugim mestima u Bibliji, a ne kako se nama čini da bi bilo ispravno ili logično.
Tako i ovaj princip samo onoga što je dato može da bude stran našem načinu zaključivanja. Kod njega je dobro što nije produkt nekog teološkog pravila ili citat iz neke knjige ili priručnika, već ga je, kako smo bili u prilici da vidimo, sam Pavle koristio. A on ne samo da je koristio ono što ima, nego je koristio i ono što nije rečeno, kao da ne postoji, iako je jasno da je u realnosti moralo da postoji. Drugim rečima, Pavle je pratio biblijski tekst i način na koji je sve to zapisano. Iz njega je izvlačio zaključke kao izvora koji je odvojen i nezavisan od svega ostalog.
Ovaj primer je bio jednostavan, jer imamo samo jedan događaj iz Melhisedekovog života i još jedno pominjanje u 110. psalmu, na osnovu čega je Pavle zaključivao. Iako je on sam Melhisedeka devet puta po imenu pomenuo, sva ta pojavljivanja su u istom kontekstu jedne poslanice i jedne priče o Hristovoj prvosvešteničkoj ulozi. Baš zbog te jednostavnosti i malog broja tekstova može da posluži kao dobar pokazatelj principa, jer nije bilo mnogo promenljivih i nepoznatih o kojima bismo morali da vodimo računa.
Kako je to Petar rekao: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.” (2. Petrova 1:19). Ako je nešto stvarno pouzdano, onda nedvosmisleno zaslužuje našu pažnju. Sveto pismo zato ne bi trebalo da bude ukras na polici, nego udžbenik koji nam osvetljava put, pun zamki i prepreka, u tami greha u kojoj se nalazimo.
- Reč mesija (hebrejski מָשִׁיחַ) ima isto značenje kao i reč hristos (grčki χριστός) – pomazanik. Prema tome, Hristos nije neko Isusovo posebno ime, nego pokazatelj da su Njegovi sledbenici smatrali da je On proročeni Mesija, Pomazanik. ↑
- Videti i stihove: *. ↑
