Jedan bogati mladić dolazi Hristu s pitanjem šta da radi kako bi dobio večni život (). Isus mu kaže da drži zapovesti i citira mu neke od onih iz Dekaloga (). Mladić Mu odgovara kako je sve to sačuvao od mladosti i pita šta bi još bilo potrebno da čini ().
„Reče mu Isus: ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. A kad ču mladić riječ, otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat.” (Matej 19:21, 22).
Nakon što je mladić otišao, Hristos se obraća svojim učenicima: „A Isus reče učenicima svojijem: zaista vam kažem da je teško bogatome ući u carstvo nebesko. I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božije. A kad to čuše učenici, divljahu se vrlo govoreći: ko se dakle može spasti? A Isus pogledavši na njih reče im: ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće.” (Matej 19:23-26).
U devetnaestom poglavlju Matejevog jevanđelja nalazimo dva komentara učenika na Hristove reči u datim situacijama. Zajedničko im je da se oslanjaju na mišljenja koja su bila široko rasprostranjena u narodu.
Svaki odrastao muškarac u Izrailju trebalo je tri puta godišnje da se pojavi u Jerusalimu, tokom praznika koje je Bog uspostavio (
Grad Sodom je, pre svega, poznat po jednom nemilom događaju koji se odigrao u njemu i propasti koja ga je zadesila neposredno posle toga. Doduše, nije propao samo Sodom. U isto vreme uništenje je zadesilo gradove Gomor, Adamu i Sevojim (
Pitanje „Šta Bog prihvata?” prilično je jednostavno, ali, usled nepreglednog mnoštva različitih teorija o putu ka Bogu i spasenju, odgovor nije uvek tako lako naći. Ipak, kao i obično, najbolji savet je da rešenja tražimo na izvoru, tj. za pitanja spasenja bolje je obratiti se Bogu nego ljudima.
U prethodnom tekstu je bilo reči o insistiranju na poslušnosti ljudskim pravilima, što izobličava pravu veru. Naravno, to nikako ne bi trebalo da bude razlog da neposlušnost smatramo vrlinom. Šta je ono što Bog od nas očekuje, a šta su zahtevi kojima On nije izvor, nije uvek tako lako prepoznati. Za početak je važno znati da očekivanja koja pred nas iznose drugi ljudi ne moraju da budu i Božija, bez obzira kako su ona predstavljena.
U religijskom svetu postoji mnogo pravila i običaja. Svaka verska zajednica ima svoje. Međutim, postavlja se pitanje koji je izvor svih tih pravila i običaja i zašto se neki od njih smatraju obaveznim delom vere, iako Bog to nikada nije zahtevao. Nije uvek jasno kako se treba postaviti prema pravilima, budući da nije očigledno koliko ona donose koristi ili štete. Zbog toga ćemo kroz neke biblijske primere pokušati da se snađemo u tom svetu.
U prethodnom delu bilo je reči o tome kako ljudi misle da su posebni zbog pripadnosti nekoj grupi ljudi i da je to razlog zašto ih Bog prihvata. A da li nas određene relikvije i obredi koje praktikujemo preporučuju Bogu i donose nam Njegovu naklonost?
Filisteji i Jevreji su često ratovali, kao što je to bio uobičajen slučaj u istoriji verovatno svih komšijskih naroda. Ovo samo po sebi svedoči kakva je priroda greha. U jednom od takvih ratova desilo se ono što može da nam posluži da započnemo ovu temu o tome šta ili koga Boga prihvata.
„Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.