Jedan bogati mladić dolazi Hristu s pitanjem šta da radi kako bi dobio večni život (). Isus mu kaže da drži zapovesti i citira mu neke od onih iz Dekaloga (). Mladić Mu odgovara kako je sve to sačuvao od mladosti i pita šta bi još bilo potrebno da čini ().
„Reče mu Isus: ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. A kad ču mladić riječ, otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat.” (Matej 19:21, 22).
Nakon što je mladić otišao, Hristos se obraća svojim učenicima: „A Isus reče učenicima svojijem: zaista vam kažem da je teško bogatome ući u carstvo nebesko. I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božije. A kad to čuše učenici, divljahu se vrlo govoreći: ko se dakle može spasti? A Isus pogledavši na njih reče im: ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće.” (Matej 19:23-26).
Zašto su se Hristovi učenici uopšte čudili ovakvim Hristovim rečima? U današnje vreme teško da bi se našao neko kome bi ovakva rečenica bila čudna, ali njima tada očigledno jeste bila. U hrišćanstvu je ovaj događaj veoma poznat, a samo hrišćanstvo je izvršilo veliki uticaj na celokupan svet. Na taj način je i sam ovaj primer uveliko uticao na to da se stvori drugačije mišljenje na globalnom nivou.
U tadašnjem jevrejskom društvu, pod uticajem Mojsijevih knjiga, vladalo je mišljenje da su bogatstvo i uspeh proizvod Božije naklonosti, a siromaštvo i nevolja odraz nepoštovanja Boga, koji im je uzvratio nepovoljnim životnim okolnostima. Ovakav koncept svoje uporište nalazi u izricanjima blagoslova i prokletstva (videti, na primer, 27. i 28. poglavlje 5. Mojsijeve). Bog je poslušnima obećao napredak, a neposlušnima nevolje.
Međutim, da stvari nisu baš tako jednostavne po pitanju bogatstva ne govori samo Hristos, već o tome možemo da čitamo i kod drugih Božijih ljudi, čije su reči i razmišljanja ušli u sastav Pisma. Asaf, jedan od autora psalama, odličan je primer za to. On se borio da u sebi pomiri ideju o pravednom Bogu s činjenicom da zli ljudi napreduju na ovom svetu.
Jedan od svojih psalama on započinje rečima: „Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca. A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive.” (Psalmi 73:1-3).
Malo kasnije on piše: „Pa eto, ovi bezbožnici srećni na svijetu umnožavaju bogatstvo. Zar dakle uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje, dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?” (Psalmi 73:12-14).
Izgleda kao da je ovo u direktnoj suprotnosti s onim što je zapisano u izricanjima blagoslova i prokletstva. Ne možemo čak ni da kažemo da ono što je zapisao Mojsije važi samo za jevrejski narod, jer je i Asaf deo istog i piše o problemima koje vidi u tom narodu. Šta je posledica prividnog neslaganja Božijih reči iz Mojsijevih knjiga i onoga što vidimo da se dešava u realnosti?
„I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumio; ali to bješe teško u očima mojima. Dok najposlije uđoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov. Ta na klizavom mjestu postavio si ih, i bacaš ih u propast!” (Psalmi 73:16-18).
Možemo da primetimo da je napredovanje zlih samo privremeno stanje, koje će se završiti njihovom propašću, ukoliko se ne promene. Ali ono što je možda još važnije je da je Asaf bio nateran da razmišlja o tome kako stvari funkcionišu. „Kad kipljaše srce moje i rastrzah se u sebi, tada bijah neznalica i ne razumijevah; kao živinče bijah pred tobom.” (Psalmi 73:21, 22).
Da je Bog želeo jednoumlje ne bi u Pismu ostavio i ovaj psalam i ono što je napisano u Mojsijevim knjigama. Njemu nisu potrebni robovi koji bespogovorno izvršavaju Njegove zapovesti, nego deca koju treba podsticati na razmišljanje, kako bi razumela suštinu i razloge Božijih postupaka. Takvo razumevanje može samo još više da nas približi Bogu, budući da On sve radi na osnovama pravde i ljubavi. U takvom duhu i Asaf zaključuje svoj psalam: „A meni je dobro biti blizu Boga. Na Gospoda polažem nadanje svoje, i kazivaću sva čudesa tvoja.” (Psalmi 73:28).
Prema tome, izrečene blagoslove i prokletstva, koji su zapisani u Mojsijevim spisima, treba da prihvatimo ne kao nešto što uvek neizostavno mora da se desi, već više kao krajnji rezultat dobrog ili lošeg načina života. U realnosti, kao i u Bibliji, imamo nebrojene primere da su dobri i Bogu verni ljudi doživljavali nepravde, nevolje i siromaštvo, dok je bilo i još uvek ima zlih koji su bogati, uspešni i napreduju u ovom svetu.
Očigledno je da je Bog zamislio da do smisla nekih uputstava koja nam je dao moramo da dođemo kroz proces ispitivanja, a ne prostog prihvatanja. Bogu ne predstavlja problem da preispitujemo Njegove pobude i postupke, jer su oni čisti. Protiv preispitivanja može da bude samo neko ko nešto krije ili mu je povređena sujeta. Kada je sve jasno i otvoreno, međusobno poverenje i veze jačaju.
Da je razmišljanje o smislu Božijih uputstava potrebno, vidimo upravo na primeru Hristovih učenika, koji na Hristove reči „da je teško bogatome ući u carstvo nebesko” odgovaraju sa: „Ko se dakle može spasti?”, iako bi iz samog događaja to moglo da se shvati. Bogati mladić je materijalno pretpostavio duhovnom i to bi već trebalo da bude dovoljno. Naravno da je problem ako nešto u životu stavimo ispred Boga, ne zato što nemamo pravo na svoje želje, već zato što je to kako iskazivanje nepoverenja prema Bogu, tako i nešto što nije dobro za nas, budući da Bog u svemu radi u našu korist.
Hristos je već ranije govorio u čemu treba da se bogatimo: „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lupeži potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gdje ni moljac ni rđa ne kvari, i gdje lupeži ne potkopavaju i ne kradu. Jer gdje je vaše blago, ondje će biti i srce vaše.” (Matej 6:19-21).
Naše težnje i naše želje povezane su s onim što smatramo najvrednijim. Ukoliko je to ovozemaljsko blago, naša sudbina biće zapečaćena samo za ovaj svet. Treba naglasiti da bogatstvo samo po sebi nije loše, nego je loše kada sticanje bogatstva postane najvažnija stvar u našem životu.
Nema potrebe posebno govoriti o tome koliko bogatstvo olakšava egzistenciju na ovakvom svetu. Iz iskustva znamo kako novac može da nam priušti ono što što želimo ili nam je potrebno. Upravo zato, bogatstvo kod čoveka stvara osećaj sigurnosti, a neretko i moći. S aspekta spasenja, obe stvari mogu da stvore problem, dajući nam lažno uverenje o samodovoljnosti i neshvatanje stvarne zavisnosti od Boga.
Veliku većinu ovozemaljskih problema bogati mogu da reše novcem pa nemaju ni potrebu da se za pomoć obraćaju Bogu. Takav model ponašanja, s druge strane, uskraćuje čoveka za uspostavljanje odnosa s Bogom i razvijanje poverenja u Njega. Zato je bogatima teško ući u nebesko carstvo, ali, kako je to Hristos i rekao, to ipak nije nemoguće.
Međutim, kada čitamo pitanje Hristovih učenika: „Ko se dakle može spasti?”, još nešto možemo uočiti. Iz samog načina kako je pitanje formulisano jasno je da učenici misle da, ako bogati ne mogu da se spasu, ko može, tj. smatrali su da su pred Bogom bogati vredniji od onih koji to nisu. Odakle im ovakav pogled na svet?
Već smo govorili o tome kako su tekstovi iz Mojsijevih knjiga uticali na ovakav stav. Ipak, ovde postoji i nešto više. Osim što bogatstvo može da stvori osećaj sigurnosti i moći, ono može da razvije i sujetu. Bogati i uticajni ljudi vole da misle kako su njihovo bogatstvo i uticaj odraz toga što su bolji i što vrede više od ostalih ljudi, zbog čega često insistiraju na tome da im se kao takvima ukaže čast i poštovanje.
Pavle piše Timotiju: „Bogatima na ovome svijetu zapovijedaj da se ne ponose niti uzdaju u bogatstvo propadljivo, nego u Boga živoga, koji nam sve daje izobilno za užitak” (1. Timotiju 6:17). Apostol ovde pominje kako kod bogatih može da se razvije ne samo uzdanje u bogatstvo, već i sujeta.
Verske vođe Hristovog, ali, nažalost, i svakog drugog vremena su upravo podupirale ovakvo stanovište. „Nikakav pak sluga ne može dva gospodara služiti; jer ili će na jednoga mrziti a drugoga ljubiti, ili će jednome voljeti a za drugoga ne mariti. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu. A ovo sve slušahu i fariseji, koji bijahu srebroljupci, i rugahu mu se. I reče im: vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom.” (Luka 16:13-15).
Prvi deo ovog citata govori o tome kako moramo da se odlučimo šta nam je važnije – ovaj svet i bogatstva koja on nudi ili večni život i svet koji će doći.
Takođe uočavamo kako su fariseji bili srebroljupci, tj. kako su bili previše naklonjeni sticanju bogatstva. Ujedno su se predstavljali pravednima pred ljudima i zbog toga očekivali poštovanje (videti, na primer, i: ). Naravno da takvi ljudi, kojima laska da ih drugi poštuju i klanjaju im se, neće reći kako je bogatstvo negativna stvar.
Drugim rečima, verske vođe su svojim religioznim uticajem još više učvrstile stav da je bogatstvo odraz pravednosti i vernosti prema Bogu. Zbog toga Hristovi učenici misle da, ukoliko je bogatima teško da uđu u nebesko carstvo, šta je tek s ostalima koje Bog nije tako očigledno blagoslovio.
Kroz komentare Hristovih učenika (iz primera i u ovom i u prethodnom tekstu) možemo primetiti kako stare predstave ne umiru tako lako. U prvom slučaju Bog je dopustio određenu pojavu (davanje raspusne knjige), kako ljude, koji su inače veoma opterećeni pod grehom, ne bi dodatno opterećivao. U drugom slučaju (izricanje blagoslova i prokletstva), On je pokušao da stimuliše ljude, ne bi li shvatili da se na kraju dobro dobrim vraća. Oba slučaja pokazuju kako, bez pokušaja da prodremo u suštinu, veoma lako možemo da steknemo pogrešne predstave o Bogu i o tome kako bi u pojedinim situacijama trebalo ispravno postupiti.
Hristos je umeo da deli dobre savete zato što je, živeći kao čovek, sam u svojoj glavi raščistio šta je namera Božijih zapovesti. Ovo shvatanje nije proizašlo iz samih zapovesti, već iz razmatranja svega onoga što je Bog ranije rekao. Bez opšteg poznavanja Božijih namera i načina kako je postupao ranije mnogo je lakše pogrešno protumačiti pojedine delove Pisma, čak i onda kada izgledaju potpuno jasno.
Isus se nije pitao samo šta treba da se uradi, već se pitao i zašto je to tako. Takav način postupanja nije sumnja u Boga, kako bi nekima moglo da se čini, nego želja da se razume suština i još bolje postupa prema Bogu i ljudima.
Postoje religiozni ljudi koji se plaše da koriste sopstveni razum, kao da im ga je sam Đavo podario. Naš razum nije samo naša prednost, njegovo korišćenje je i odgovornost koja ide uz prednosti koje nam taj isti razum donosi.
„Molim vas dakle, braćo, milosti Božije radi, da date tjelesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljstvo. I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija.” (Rimljanima 12:1, 2).
Osim poziva da sami sebe u potpunosti predamo Bogu, apostol Pavle nas savetuje da se ne ponašamo kao većina ljudi na ovom svetu, već da obnovimo svoj um i način na koji razmišljamo, jer će nam to omogućiti da bolje rasuđujemo o tome šta je Božija volja. Postoji potreba da se preoblikuje naš način razmišljanja, od ukalupljenog ka slobodoumnom, da ne bismo upali u kolotečinu verskog života koja neosetno vodi u propast. Taj proces ne može da se ostvari metodama i teorijama koje nudi ovaj svet, već jedino putem uputstava koja nam je ponudio sam Bog.