U ovom tekstu neće se praviti oštre granice između gneva, ljutnje, srdžbe, besa, jarosti, rezignacije, padanja u vatru i sličnih izraza, iako bi to u pojedinim slučajevima moglo da se radi. Fokus će biti na unutrašnjoj uznemirenosti koja je obično praćena burnom reakcijom, mada takva reakcija može i da izostane. Da li to stanje uznemirenosti može da ima opravdanje? Ako može, kada je opravdano, a kada ne? Kako treba reagovati u tim situacijama?
Bog ljude poziva na dobre međusobne odnose. „Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati” (Matej 5:9), rekao je Hristos u svojoj čuvenoj Propovedi na gori. Apostol Jovan je zapisao: „Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?” (1. Jovanova 4:20). Način na koji se odnosimo prema ljudima oko sebe mnogo govori o našem odnosu s Bogom, ali i utiče na to kako će Bog da se postavi prema nama.
Strpljenje, tolerancija, dobra volja, ali i opraštanje su osobine koje se očekuju od vernika. Ima li tu uopšte mesta za bes, ljutnju, gnev? Pavle savetuje Tita kako da se biraju ljudi koji se postavljaju za crkvene starešine. Između ostalog, Pavle piše: „Jer vladika treba da je bez mane, kao Božij pristav; ne koji sebi ugađa, ne gnjevljiv, ne pijanica, ne bojac, ne lakom na pogani dobitak” (Tit 1:7).
Zbog ovakvih stavova Biblije nije retka pojava da, kada vernici vide da neko padne u vatru, pa čak i ako samo ostrašćeno govori, proglase da takav i njegovo ponašanje nisu od Božijeg Duha. Više im uopšte nije važno šta je uzrok takvoj reakciji, o čemu čovek priča, kakvi su mu argumenti i kakve su mu namere. Oni su svoj sud doneli, etiketu zalepili i, što se njih tiče, slučaj je zaključen.
Ispada da je najvažnije kako spolja reagujemo. Da li je to ono što Bog od nas očekuje i što nam je namenio? Da li je, dakle, svaki gnev loš? Ili postoje nijanse i razlozi koji mogu biti opravdani za to što se čovek našao u takvom stanju?