Ljudi znaju da žive po inerciji. Lako se upadne u kolotečinu, a ona se teško menja. Okolnosti se prihvate, napravi se svakodnevna rutina, prestane puno da se razmišlja i počne da se živi po navici. Što su veće obaveze, čovek manje analizira stanje u kojem se nalazi – da li je njegov život dobar ili loš – a više je usmeren da završi sve što bi trebalo uraditi. Ova pojava postane prepreka kada Bog želi da promeni čoveka i dovede ga u pokajanje. Potrebno je osobu izvući iz kalupa u koji je upala i skrenuti pogled s prolaznog na večno, dovesti je u situaciju da shvati da sadašnji izbori određuju ono što dolazi.
Da bi nas osvestio i podstakao da razmišljamo o onome što je stvarno važno, Bog dozvoljava ili sam kreira okolnosti koje će nas probuditi iz našeg umrtvljenog stanja. Taj pritisak okolnostima Bog nekada vrši čudima – mada su ona, samim tim što su čuda, izuzetno retka – a češće nevoljama i neprijatnim situacijama. Sve su to opomene koje nam govore da nešto u životu treba promeniti da ne bismo propali.
Odluke i rezovi, koji se u takvim situacijama donose i čine, mogu da dovedu do mnogih promena. Međutim, postavlja se pitanje da li su te promene učinjene pod pritiskom okolnosti odraz želje ili moranja, tj. da li smo se stvarno promenili ili nas je život primorao na takve odluke i postupke.
Saulove potere
Jedna od najtragičnijih ličnosti u Bibliji je prvi car Izrailja, Saul. Odlike njegovog života bile su nepostojanost i promenljivost. Znao je da prizna da je zgrešio ()*, ali se nije menjao. Istrebljivao je gatare i vračare, ali se obratio ženi s vračarskim duhom kada mu Bog nije odgovorio ()*. U naletu besa pokušao je čak i da ubije sina ()*.
Shvativši da mu je David konkurencija za carski presto, pokušao je da ga eliminiše. Organizovao je lov na Davida, koji se krio u brdima. Prilikom potere, ušao je u pećinu, ne znajući da se David sa svojim ljudima krije unutra ()*. Davidovi ljudi su to videli kao priliku da se Saul ubije, ali David to nije želeo da uradi, nego mu je samo odsekao skut od odeće (). Kada je Saul krenuo svoji putem, David je izašao iz pećine i izdaleka rekao Saulu kako mu ne želi zlo i kako ga je poštedeo, pokazujući deo odsečene odeće ()*.
„A kad izgovori David ove riječi Saulu, reče Saul: je li to tvoj glas, sine Davide? I podigavši Saul glas svoj zaplaka. I reče Davidu: praviji si od mene, jer si mi vratio dobro za zlo koje sam ja tebi učinio. I danas si mi pokazao da mi dobro činiš; jer me Gospod dade tebi u ruke, a ti me opet ne ubi. I ko bi našavši neprijatelja svojega pustio ga da ide dobrijem putem? Gospod neka ti vrati dobro za ovo što si mi učinio danas. I sada, evo, znam da ćeš zacijelo biti car, i jako će biti u tvojoj ruci carstvo Izrailjevo.” (1. Samuilova 24:17-21). Prosto potresno deluje Saulova izjava i priznanje. Da je ostalo na ovome, bio bi to veliki primer pokajanja i prihvatanja svoje greške. Međutim, nije se završilo na tome.
Saul ponovo pokreće lov na Davida ()*. David je opazio njihov logor i kada su zaspali došunjao se do Saula i uzeo njegovo koplje i njegovu čašu, ali opet nije želeo da ga ubije ()*. Pošto se dovoljno udaljio doviknuo im je da je opet imao priliku da ubije Saula, ali da mu je samo uzeo koplje i čašu (1. Samuilova 26:13-16).
„Tada reče Saul: zgriješio sam; vrati se, sine Davide, neću ti otsele činiti zla, kad ti danas draga bi duša moja; evo, ludo sam radio i pogriješio sam veoma.” (1. Samuilova 26:21). Potera je ponovo prekinuta, ali do prave promene i pokajanja kod Saula nije došlo. David je shvatio da će jednom potera uroditi plodom, pa se zbog toga sklonio kod Filisteja ()*. Tek kada je shvatio da je David sada van njegovog domašaja, Saul prestaje s progonom: „I kad javiše Saulu da je David utekao u Gat, presta ga tražiti.” (1. Samuilova 27:4).
Dva puta su okolnosti primorale Saula da prizna svoje pogrešne postupke, ali iako je oba puta tvrdio da ga je to otreznilo i da više neće ponoviti svoje greške, nakon određenog vremena nastavio je po starom. Realnost je naterala Saula da prizna neporecivo, možda čak da se privremeno i oseća u skladu s tim, ali do stvarne unutrašnje promene nije došlo. Saul je mnoštvo dobijenih opomena iz svog života samo kratkoročno poslušao – primoran očiglednim – i to mu je naposletku donelo neslavan kraj.
Zanemarivanje opomene
Evo još jednog primera ovakvog tipa u kojem se pojavljuje David. Njegov sin, Avesalom, preoteo je vlast od svog oca, koji je bio primoran da beži. Prilikom Davidovog bežanja, Simej, koji je bio od Saulovog roda, psuje ga i proklinje, znajući da je David sada u nepovoljnom položaju ()*. Svestan da je Bog ovo dozvolio zbog njegovog greha prema Uriji Hetejinu, David obuzdava svoje ljude da ne ubiju Simeja.
Nakon što je Avesalom poražen, Simej je izašao na susret Davidu koji se vraćao na presto i molio ga za oproštaj ()*. Dobro je znao da se jedva izvukao prošli put, kada je izgledalo da je David izgubio svu moć i vlast. Takođe je znao da David neće zaboraviti njegov postupak. Zbog toga mu je izašao na susret da traži milost. Davidovi ljudi ponovo žele da ga ubiju, ali se David i sada suprotstavlja toj ideji, znajući da je vreme da pokaže milost, a ne osvetoljubivost: „Zar će danas poginuti ko u Izrailju? jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem? I reče car Simeju: nećeš poginuti. I zakle mu se car.” (2. Samuilova 19:22, 23).
David, međutim, nije zaboravio. Kada je predavao vlast sinu Solomunu, daje mu uputstvo da nađe način da se osveti Simeju za njegov postupak: „I eto, kod tebe je Simej sin Girin od Venijamina iz Vaurima, koji me je ljuto ružio kad iđah u Mahanajim; ali mi dođe na susret na Jordan, i zakleh mu se Gospodom rekavši: neću te ubiti mačem. Ali mu ti nemoj oprostiti, jer si mudar čovjek i znaćeš šta ćeš mu učiniti, da opraviš sijedu glavu njegovu s krvlju u grob.” (1. Carevima 2:8, 9).
Nakon Davidove smrti, Solomun je pozvao Simeja i rekao mu da sagradi kuću u Jerusalimu i da ga ne napušta, jer ako to uradi poginuće. Simej je to prihvatio i rekao da će tako i učiniti ()*. Međutim, posle tri godine dvoje njegovih sluga pobegnu u filistejsku zemlju, a Simej ode da ih potraži i vrati ()*. Naravno, vest o tome stigla je i do cara.
„Tada car poslav dozva Simeja, i reče mu: nijesam li te zakleo Gospodom i nijesam li ti tvrdo rekao: u koji dan izideš kuda mu drago, znaj zacijelo da ćeš poginuti? I ti mi reče: dobra je ta riječ koju čuh. Zašto dakle nijesi držao zakletve Gospodnje i zapovijesti koju sam ti zapovjedio?” (Carevima 2:42, 43). Simej je tako izgubio život, ali ostaje da odzvanja ovo Solomunovo pitanje zašto Simej nije poslušao šta mu je rečeno.
Već s kletvama i ruženjem Davida Simej je mnogo rizikovao, ali se izvukao. Posle Avesalomovog poraza bio je svestan da je u opasnosti i zato izlazi pred Davida da ga moli za milost. Dok se Simej obraćao Davidu, Avisaj je rekao da ga treba ubiti ()*, tako da je morao da ga čuje i samim tim bude svestan da se opet izvukao. Dovoljno opomena je imao da ozbiljno shvati Solomunovo upozorenje.
Ipak, posle tri godine poneo se kao da mu nikada bilo šta slično nije rečeno. Šta to čoveka navede da, nakon određenog vremena, počne da ignoriše očigledna upozorenja? Sam protok vremena ne čini da opomena prestane da važi, ali se mi, izgleda, tokom tog vremena opustimo i prestanemo opomene da doživljavamo ozbiljno.
Prilikom opisivanja poslednjeg vremena Petar govori o ljudima koji će se rugati ideji o Hristovom povratku. Njihov stav izražen je kroz reči: „Gdje je obećanje dolaska njegova? Jer otkako oci pomriješe sve stoji tako od početka stvorenja.” (2. Petrova 3:4). Nisam siguran da najbolje mogu da shvatim logiku ovakvog argumenta. Kao da neko u sred noći kaže: „Gde je taj vaš izlazak Sunca? Već nekoliko sati je mrak i ništa se ne dešava.” Sunce ne može da izađe pre nego što mu je vreme, a tako ni Gospod neće doći pre nego što mu je vreme – što Petar i objašnjava u daljem tekstu. Ozbiljnost opomene ne zavisi od protoka vremena, nego od ozbiljnosti onoga ko je daje. Možemo da razmatramo da li Bog postoji i, ako postoji, da li je ovo obećanje o dolasku Njegovo, ali to što se još nije ispunilo ne znači ništa.
Isto je u Simejevom slučaju. Tri godine nisu promenile Solomunovo upozorenje. Njegova ozbiljnost zavisila je od samog cara, a ne od subjektivnog osećaja da više ne važi zato što je prošlo mnogo vremena. Simej je to osetio na svojoj koži.
I Ahav se ponizio
Jezraeljanin Navutej imao je vinograd koji je bio pored dvora cara Ahava. Car je poželeo da otkupi taj vinograd od Navuteja ili da mu da drugi, još bolji, jer je na tom mestu hteo da napravi vrt za zelje. Ali Navutej nije hteo da se odrekne zemlje svojih predaka, što je oneraspoložilo Ahava ()*. Kada ga je njegova žena, Jezavelja, videla neraspoloženog i utvrdila razlog, smislila je plan da se Ahav domogne vinograda eliminacijom Navuteja )*. Pošto je i sprovela svoj plan u delo, javila je Ahavu da može da ode po vinograd. Na putu ga, međutim, sreće prorok Ilija, kojega šalje Bog.
„A Ahav reče Iliji: nađe li me, neprijatelju moj? A on reče: nađoh, jer si se prodao da činiš što je zlo pred Gospodom. Evo, pustiću zlo na te, i uzeću natražje tvoje, i istrijebiću Ahavu i ono što uza zid mokri, i uhvaćenoga i ostavljenoga u Izrailju. I učiniću s domom tvojim kao s domom Jerovoama sina Navatova i kao s domom Vase sina Ahijina, što si me gnjevio i što si naveo na grijeh Izrailja. Takođe i za Jezavelju reče Gospod govoreći: psi će izjesti Jezavelju ispod zidova Jezraelskih. Ko Ahavov pogine u gradu izješće ga psi, a ko pogine u polju izješće ga ptice nebeske. I ne bi takoga kao Ahav, koji se prodade da čini što je zlo pred Gospodom, jer ga podgovaraše žena njegova Jezavelja. I počini vrlo grdna djela idući za gadnim bogovima sasvijem kao što činiše Amoreji, koje izagna Gospod ispred sinova Izrailjevijeh.” (1. Carevima 21:20-26).
Veoma ozbiljna opomena, koju Ahav ozbiljno shvata, što se vidi iz nastavka teksta: „A kad Ahav ču te riječi, razdrije haljine svoje, i priveza kostrijet oko tijela svojega, i pošćaše, i spavaše u kostrijeti, i hođaše polagano.” (1. Carevima 21:27). Ahav pokazuje znakove poniznosti i pokajanja, ali to ga nije sasvim promenilo. Ostao je to isti Ahav, koji je brzo nastavio da radi po starom, nakon što je procenio da je opasnost prošla.
Zašto onda Bog hvali njegov postupak? „I dođe riječ Gospodnja Iliji Tesvićaninu govoreći: Jesi li vidio kako se Ahav ponizio preda mnom? Zato što se tako ponizio preda mnom, neću pustiti onoga zla za njegova života; nego za sina njegova pustiću ono zlo na dom njegov.” (1. Carevima 21:27).
Ahav se ponizio pod pretnjom, mada se nije promenio. Ali Bog i to vrednuje, iako je znao da od promene nema ništa. Međutim, to što se ponizio i što ima strah od kazne pokazuje da ima i svest o počinjenom delu i mogućim negativnim posledicama po njega. Da li će to biti dovoljni motivi za popravljanje beznadežnog stanja, zavisi samo od čoveka.
Dajući nam slobodu, Bog je ostavio i mogućnost šta ćemo da izaberemo. Iako On želi da biramo ono što je ispravno i dobro, odluka je na nama. Važno je da imamo svest o svom delovanju, jer tako nemamo izgovora za loše postupke. A znamo i za posledice koje nas očekuju iza bilo kog izbora. Kada je čovek svestan svojih prestupa i grešaka, može da preduzme korake ka njihovom popravljanju. Ako nije svestan toga, ne može ni da zna da bi nešto trebalo da se menja.
Zato je dobro što se Ahav privremeno, nakratko ponizio, ali nije bilo i dovoljno. Opomenu je dobio, iz njegovog postupka se vidi da je shvatio, ali ovu dobru osnovu za promenu nije iskoristio, nego se vratio starom načinu života nakon što je upozorenje izbledelo u njegovom umu.
Posečeno drvo
Vavilonski car, Navuhodonosor, ima značajnu ulogu u Knjizi proroka Danila, najviše zbog svojih snova, koje je Danilo protumačio. Okolnosti koje su mu se dešavale dovodile su ga u prilike da se kaje, ali, kao i u prethodnim slučajevima, nije to uvek bilo trajno.
Navuhodonosor dolazi u kontakt s Danilom kada mu prorok tumači prvi san o liku zlatne glave, srebrnih grudi, stomaka i mišica, bronzanih bedara, gvozdenih potkolenica i stopala koja su mešavina gline i gvožđa. Pošto niko od njegovih mudraca, zvezdara, vračara i gatara nije uspeo da protumači san, nego je to učinio jedan mladić iz jevrejskog roblja, Navuhodonosor je shvatio i priznao veličinu pravoga Boga koji je Danilu objavio san i tumačenje. „Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu, i zapovjedi da mu prinesu prinos i kad. Car progovori Danilu i reče: doista, vaš je Bog Bog nad bogovima i gospodar nad carevima, i koji objavljuje tajne, kad si mogao otkriti ovu tajnu.” (Danilo 2:46, 47).
Međutim, osim samog priznanja, koje je bilo posledica očiglednog, nije se mnogo toga promenilo u njegovom životu. U tumačenju sna Danilo mu je rekao: „Ti si, care, car nad carevima, jer ti Bog nebeski dade carstvo, silu i krjepost i slavu; i gdje god žive sinovi ljudski, zvijeri poljske i ptice nebeske, dao ti je u ruke, i postavio te gospodarem nad svijem tijem. Ti si ona glava zlatna.” (Danilo 2:37, 38). Iako je imao najviše mesto na liku i najvredniji materijal, Navuhodonosor nije time bio zadovoljan. On pravi kip, koji je sav od zlata, i naređuje da u određeno vreme moraju svi da mu se poklone.
Ne ulazeći u tumačenje ovog događaja, jasno je da je zlatnim kipom Navuhodonosor hteo da ukaže da on nije samo glavni, nego da je sve. Kada je doznao da se Danilovi prijatelji – Misah, Sedrah i Avdenago – nisu poklonili kipu u označeno vreme, odlučio je da ih baci u ognjenu peć. Nakon što ih je Bog izbavio iz vatre, Navuhodonosor je ponovo bio primoran da prizna Božiju veličinu. „Progovori Navuhodonosor i reče: da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u nj pouzdaše i ne poslušaše zapovijesti careve i dadoše tjelesa svoja da ne bi služili niti se poklonili drugom bogu osim svojega Boga. Zato zapovijedam da se svaki kojega mu drago naroda i plemena i jezika, koji bi pohulio na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, da se isiječe i kuća da mu bude bunište, jer nema drugoga boga koji može tako izbaviti.” (Danilo 3:28, 29).
Navuhodonosorov problem s visokim mišljenjem o sebi nije nestao nakon tog događaja. On je usnio još jedan san koji nije umeo da protumači. Nisu to umeli ni mudraci, zvezdari, vračari i gatari njegovog carstva, pa se opet obratio Danilu ()*.
„A utvara glave moje na postelji mojoj bješe: vidjeh, gle, drvo usred zemlje, i visina mu velika. Drvo bješe veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje. Lišće mu bješe lijepo i rod obilat, i na njemu bješe hrane svemu; zvijerje poljsko odmaraše se u hladu njegovu, i na granama njegovijem stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše svako tijelo. Vidjeh u utvarama glave svoje na postelji svojoj, i gle, stražar i svetac siđe s neba. Povika jako i reče ovako: posijecite drvo, i okrešite mu grane, pokidajte mu lišće i razmetnite mu rod; neka pobjegnu zvijeri ispod njega i ptice s grana njegovijeh. Ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji, u okovima gvozdenijem i mjedenijem u travi poljskoj, neka ga kvasi rosa nebeska i dio da mu je sa zvijerjem od trave zemaljske. Srce čovječije neka mu se promijeni, i srce životinjsko neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njega. To su odredili stražari i izrekli sveti da bi poznali živi da višnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće, i postavlja nad njim najnižega između ljudi.” (Danilo 4:10-17).
Shvatajući šta san znači, Danilo ga tumači i primenjuje na samog Navuhodonosora, ali mu daje i savet, znajući da Bog neće ovako nešto učiniti čoveku koji ispravno živi: „Zato, care, da ti je ugodan moj svjet, oprosti se grijeha svojih pravdom, i bezakonja svojih milošću prema nevoljnima, eda bi ti se produljio mir.” (Danilo 4:27).
Navuhodonosor je imao dovoljno iskustva s Bogom da razume da ovu opomenu treba ozbiljno da shvati. Već se uverio da Bog može ono što drugi bogovi ne mogu, da može i da izbavi kada niko drugi ne može, a sada je preko sna dobio otvorenu opomenu, kao i Danilov savet. Po svoj prilici, to ga je držalo godinu dana. „Poslije dvanaest mjeseca hodaše po carskom dvoru u Vavilonu. I progovori car i reče: nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu? Te riječi još bjehu u ustima caru, a glas dođe s neba: tebi se govori, care Navuhodonosore: carstvo se uze od tebe.” (Danilo 4:29-31). I san se ispunio.
Nakon što je prošlo sedam godina (sedam vremena) izgnanstva od ljudi, Navuhodonosor je ponovo u prilici da mora da prizna neporecivo: „Ali poslije toga vremena ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu, i um moj vrati mi se, i blagoslovih višnjega, i hvalih i slavih onoga koji živi dovijeka, čija je vlast vlast vječna i čije je carstvo od koljena do koljena; i svi stanovnici zemaljski ništa nijesu prema njemu, i radi što hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima zemaljskim, i nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: šta radiš? … Sada ja Navuhodonosor hvalim, uzvišujem i slavim cara nebeskoga, čija su sva djela istina i čiji su putovi pravedni i koji može oboriti one koji hode ponosito.” (Danilo 4:34, 35, 37).
Koliko je to moguće zaključiti iz biblijskih spisa, ovoga puta Navuhodonosor se izgleda stvarno promenio i, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, na kraju ipak prihvatio Boga na pravi način. Ovo se najviše vidi po tome što je ovo poglavlje napisano kao proglas svim narodima u njegovom carstvu ()*. U to vreme verovatno najmoćniji čovek na svetu izdaje saopštenje svojim podanicima o tome koliko je Bog uzvišen i kako je njegovu samodopadljivost spustio na zemlju. Ovakvo javno priznanje moglo je veoma da šteti njegovom carskom autoritetu, ali ga to nije sprečilo da obznani ono što mu se desilo.
Što nema odmah osude
Dosadašnji primeri govore da čovek pod pritiskom okolnosti često menja svoje ponašanje. Svi su – posredno ili neposredno – priznali svoje greške, pokazali znake kajanja i krenuli s promenama. Ali to je, uglavnom, bilo kratkog daha. Izuzetak je samo Navuhodonosor, a i njemu je bilo potrebno nekoliko upozorenja da bi na kraju ostvario stvarnu promenu.
Nameće se zaključak da se ljudi ne menjaju tako lako. Izgleda da uopšte nismo svesni koliko je naša sloboda delovanja ograničena ukorenjenim navikama i modelima ponašanja. Oni su neka vrsta našeg uslovnog refleksa, koji se u mnogim situacijama javlja spontano, bez posebne potrebe da se o tome razmišlja. A kada se oni ispolje, obično je već kasno, jer učinjeno ne može da se poništi. Potrebno je stvoriti nove navike i nove modele ponašanja, koji će nadjačati stare i zauzdati ih od spontanog ispoljavanja. Sve je to, međutim, proces, koji zahteva i vreme i trud.
Osim toga, nije isto kada se nešto mora i kada se nešto hoće. Učiniti ono što je ispravno pod pretnjom da ćemo trpeti posledice ako to ne učinimo i nije neka velika stvar. Uradićemo to da bismo izbegli ono što nam šteti. Sasvim je drugačije kada se dobro čini bez pretnji da će odsustvo takvog dela biti kažnjeno. Ali prava posvećenost dobru vidi se kada svesno trpimo posledice ako postupimo ispravno.
Postoji stih u Bibliji koji veoma dobro opisuje ovu pojavu. „Što nema odmah osude za zlo djelo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.” (Propovednik 8:11). Mnogi danas ne čine zlo ne zato što je to njihov izbor, nego zato što bi trpeli kaznu za učinjeno delo.
Zakoni nas drže na distanci od krivičnih dela. Kada zakoni ne bi postojali, stopa kriminala bi se drastično uvećala – mada to onda više ne bismo mogli da zovemo kriminalom, jer ne bi bilo zakona koji bi ga kao takvog definisao. S jedne strane, takav uticaj zakona je dobar. Dobar je za društvo kao celinu, jer se smanjuje broj dela koja izazivaju nezadovoljstva, trvenja, svađe, sukobe. S druge strane, pitanje je koliko je to dobro za pojedinca, jer nema potrebu za promenom, čak i kada bi ona objektivno trebalo da se desi. Iluzija da sam dobar krije se iza straha da ću biti kažnjen za zlo.
Kakvi smo vidi se u situacijama kada zakoni „prestanu da važe”. Uzmimo za primer rat, a možda još bolje građanski rat. Dok je država u miru, zakoni uglavnom regularno sankcionišu prestupe, ali kada nastupi ratno stanje, pravila kao da prestaju da važe. Opljačkati, mučiti, ubiti, silovati nekada je čak poželjno i slavi se kao junačko delo. Ljudi koji su do juče živeli uzornim građanskim životom, koji nemaju nikakvih krivičnih dela, sposobni su za najgora zverstva. Kakav bi čovek neko trebalo da bude da bi ubio nekoga koga poznaje ceo život, ko mu ništa nažao nije učinio, samo zato što se nije svrstao na njegovu stranu? Dovoljno je samo ukinuti pretnju kojom se kažnjavamo za zla dela i ona odmah počinju da postaju realnost.
Slično je s Božijim uputstvima, koja obično nazivamo Njegovim zakonom i zapovestima. On ih je obznanio, ali ih nije nametnuo. Zato što nema odmah kazne za delo koje je On osudio, dajemo sebi slobodu da činimo zlo, misleći da će to da prođe bez neželjenih posledica. Ipak, to ne znači da posledica neće biti, kao što se i u ratu neki preračunaju, ne računajući da njihova zlodela mogu da budu sankcionisana posle rata.
Nastavak na prethodni stih iz Knjige propovednika ukazuje da posledice postoje: „Neka grješnik sto puta čini zlo i odgađa mu se, ja ipak znam da će biti dobro onima koji se boje Boga, koji se boje lica njegova. A bezbožniku neće biti dobro, niti će mu se produljiti dani, nego će biti kao sjen onaj[1] koji se ne boji lica Božijega.” (Propovednik 8:12, 13). Odsustvo trenutne kazne ne znači da je neće biti. Ona je samo odgođena, a – ako takvo stanje ostane – bezbožnici ne mogu da se nadaju dobru koje Bog želi da učini ljudima.
Vreme najbolje pokazuje ko smo. Ako se primereno ponašamo samo kada smo u neposrednoj opasnosti od posledica, a vraćamo se na stare staze čim osećaj opasnosti u nama počne da slabi, nismo ništa bolji od Saula, Simeja i Ahava. I ne možemo da očekujemo da će nam kraj biti išta drugačiji.
Pritisak okolnosti ne treba doživljavati kao vanredne situacije, koje samo izvesno vreme zahtevaju vanredne mere, nego kao pokazatelj da s nama nešto nije bilo u redu. Imamo razum i treba da ga koristimo. Ako su nas neke okolnosti osvedočile u neispravnost naših postupaka, trebalo bi da budemo svesni da će posledice takvog stanja nastupiti i bez neposredne opasnosti.
Tu je, a ne vidimo ga
Propovedajući stanovnicima Atine, Pavle na zanimljiv način pokušava da opiše Boga i, između ostalog, kaže: „I učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je naprijed određena vremena i međe njihovoga življenja: da traže Gospoda, ne bi li ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga nas” (Dela apostolska 17:26, 27).
Solomun je napisao da je Bog čoveka načinio dobrog ()*, tj. ispravnog (יָשָׁר), kako stoji u hebrejskom. Stvoreni smo da budemo pravedna, sveta bića. Zbog toga je greh koji se javio kvar na našem biću, kvar koji dovodi do prestanka funkcionisanja. Ili kako to Pavle kaže: „Zato kao što kroz jednoga čovjeka dođe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagriješiše.” (Rimljanima 5:12).
To je se sasvim logično. Kada se bilo šta načini s određenom svrhom, a počne da radi upravo suprotno od svoje svrhe, onda ono kvari celokupnu ideju zbog koje je stvoreno. Da bi se ostvarila zamišljena ideja, izvor njenog narušavanja mora da nestane. Životne namirnice, na primer, koristimo da bismo održavali i produžili život, jer bez hrane umiremo posle određenog vremena. Ako otkrijemo da je neka životna namirnica otrovna – iz bilo kog razloga – ne samo da je nećemo koristiti, nego ćemo je odstraniti da nikome ne nanese štetu.
Slično je i sa grehom. Ne samo da uništava prvobitnu ideju, nego dodatno remeti odnose i širi svoj uticaj. Izvor iz kojeg greh dolazi mora da bude odstranjen. Zato je Bog ugradio mehanizam samouništenja u slučaju da se pojavi kvar. Ali pošto Mu je bilo žao da ljudi propadnu, nije uredio da taj mehanizam trenutno dovede do prestanka funkcionisanja, nego je ostavio vreme, koje može da se iskoristi za popravku kvara.
Sve je to Pavle rekao, kada je napisao da je Bog unapred postavio određena vremena i granice našeg života, a razlog zašto je uopšte ostavio to vreme jeste da potražimo Boga, ne bismo li ga našli i mogli da budemo popravljeni. Drugim rečima, kakav god bio ovaj život pod grehom – dobar ili loš, ispunjen ili promašen, kratak ili dugačak – na kraju će se završiti. A kada dođe do kraja, jedino će biti važno da li smo u toku njegovog trajanja našli Boga i da li nas je popravio da možemo da živimo u svetom okruženju, za koje smo stvoreni.
Tu rečenicu Pavle završava sa: „Premda nije daleko ni od jednoga nas”. Čekajte, ako je već tu i nije daleko, zašto se ne pokaže? Zar nam to ne bi olakšalo stvari? Svi bi znali da postoji Bog i niko to ne bi mogao da negira. Mnoge dileme i zablude bile bi razrešene. Često se ovako razmišlja.
Ne bi bilo pametno tvrditi da znamo sve razloge zašto je Bog odlučio da ne možemo da vidimo ni Njega, ni svet anđela, ali nešto ipak može da se razume. Zamislite da su Bog i Njegovi anđeli (pa čak i pali anđeli) stalno prisutni – kada radimo, jedemo, spavamo, kupamo se i u svakoj drugoj situaciji. Pod pristiskom očiglednog ne bismo smeli da činimo zlo, iako to želimo.
Lopov ne krade pred policijom, nego čeka da zamaknu bar iza ćoška, jer tako može da se nada da neće biti uhvaćen. Svojim „povlačenjem” nakon čovekovog pada u greh, Bog nam je omogućio da ispoljimo svoju slobodu i budemo ono što jesmo i što želimo da budemo.
Božije neprestano vidljivo prisustvo ne samo da bi nam uskratilo slobodu delovanja, jer bismo odmah bili otkriveni i sankcionisani, nego bi dovelo do lažne slike o našoj dobroti i kada nje objektivno nema, jer smo zauzdani, a ne promenjeni. Mehanizam samouništenja nastavio bi da radi, a mi toga ne bismo ni bili svesni.
Nepoznavanje sebe
Prilično poznati stihovi iz Knjige proroka Jeremije na slikovit način govore da čovek često ni samog sebe ne poznaje. „Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati? Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putovima njegovijem i po plodu djela njegovijeh.” (Jeremija 17:9, 10). Naravno da se ovde ne misli na organ koji pumpa krv, nego na ono što nas pokreće, na naše težnje, na ono što mislimo i osećamo. Preko slike unutrašnjih vitalnih organa, Bog nam saopštava da ispituje naše unutrašnje biće. Nije važno samo ono što se vidi spolja, nego i ono što je unutra.
U raspravi s farisejima i književnicima da li jedenje neopranih ruku pogani čoveka, Hristos je izneo stavove koji se tiču ove teme. „A on odgovarajući reče im: dobro je prorokovao Isaija za vas licemjere, kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovijestima ljudskijem. Jer ostaviste zapovijesti Božije, a držite običaje ljudske, pranje žbanova i čaša; i druga mnoga takova činite.” (Marko 7:6-8). Ovi ljudi pričaju i ponašaju se kao da poštuju Boga, ali to nije istina, jer su srcem daleko od Boga. Spolja se pretvaraju da su Božiji ljudi, ali iznutra imaju druge interese. Zato ih je nazvao licemerima.
Teško da je bilo ko od ovih ljudi za sebe mislio da je bezbožnik. Zapravo, došli su da ukore Hristove učenike, koji se, po njihovom mišljenju, nedolično ponašaju. Hristos pokušava da objasni da poenta nije u formi, nego u suštini. „Ništa nema što bi čovjeka moglo opoganiti da uđe spolja u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čovjeka. Ako ko ima uši da čuje neka čuje.” (Marko 7:15, 16). Čovek je opoganjen ne ako je spolja prljav, nego ako prljavština izlazi iz njega. Ali izgleda nisu svi imali uši da čuju.
Kada su otišli od naroda, učenici Ga pitaju šta Mu je značilo to što je pričao. „I reče im: zar ste i vi tako nerazumni? Ne razumijete li da što god u čovjeka spolja ulazi ne može ga opoganiti? Jer mu ne ulazi u srce nego u trbuh; i izlazi napolje čisteći sva jela. Još reče: što izlazi iz čovjeka ono pogani čovjeka; jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čovjeka.” (Marko 7:18-23).
Hristos se prvo začudio kako Njegovi učenici nisu razumeli šta je hteo da kaže. To bi trebalo da bude očigledno. Onda objašnjava da pred Bogom nije važno kako neko izgleda spolja, nego šta on stvarno jeste. A na osnovu toga ko sam ja stvarno, iz mene izlaze postupci – dobri ili zli. Zato, u istom duhu, i Solomun preporučuje: „Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život.” (Priče Solomunove 4:23). Kao što telesni život zavisi od srca, centralnog vitalnog organa, tako i večni život zavisi od naše stvarne suštine.
Ako, dakle, imamo pogrešnu sliku o sebi, to predstavlja problem, jer ne uviđamo potrebu da bilo šta menjamo, a takvo stanje vodi u propast. Pošto Boga ne vidimo i ne komuniciramo direktno s Njim, šta Mu drugo preostaje nego da stvori životne okolnosti koje će nas naterati na razmišljanje – ne bi li nas osvestio.
Ni studen, ni vruć
Ovaj model samoobmane lepo je prikazan kroz poruku crkvi u Laodikiji: „Znam tvoja djela da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojijeh. Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slijep, i go.” (Otkrivenje 3:15-17).
Prvo na šta je potrebno da obratimo pažnju je da je poruka upućena crkvi, što znači da su ovi ljudi vernici. Nisu to ljudi koji ne prihvataju postojanje Boga ili ne mare za Njega. Duhovno stanje ovih vernika je očajno, a oni toga uopšte nisu svesni. U stvari, oni o sebi imaju upravo obrnutu sliku. Misle da im ništa nije potrebno.
U poruci se čak tvrdi da je svako stanje bolje. Jasno je da je bolje kada je neko vruć, zagrejan za ono što Bog nudi, ali je pomalo čudno kada se kaže da je i onaj hladan, tj. potpuno nezainteresovan, bolji. Taj bar nema izgovora za svoj život, a samim tim ni iluziju da je s njim sve u redu. Pomoć, promena i pokajanje potrebna je i njima i mlakima, ali mlake prvo treba razuveriti da je s njima sve u redu, što nekada ume da bude teže od samog procesa promene.
Nakon ponuđenog leka, koji može da ih isceli, poruka se nastavlja rečima: „Ja koje god ljubim one i karam i poučavam; postaraj se dakle, i pokaj se. Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.” (Otkrivenje 3:19, 20).
Božije postupanje s onima koje voli je ukoravanje i poučavanje, bez obzira da li je verbalno ili putem okolnosti. To je način kako ljude dovodi do pokajanja. A onda sledi slika kojom Bog pokazuje da želi da bude deo našeg života, da uđe u njega – ali samo ako Ga pustimo. Za to su, kako tekst kaže, potrebne dve stvari – da kucanje čujemo i da otvorimo vrata. Nije dovoljna samo dobra volja da Mu vrata otvorimo, potrebno je i da Ga čujemo, da bismo uopšte razmišljali o otvaranju vrata. Bez tog prvog koraka nema ovog drugog. Niko ne otvara vrata da pusti gosta, ako uopšte nije svestan da iko stoji pred vratima.
Uglađeno ponašanje, bez unutrašnje promene čovekovog bića, ne znači mnogo. Niko za divlju zver, koja se pokorava krotitelju, neće reći da je pitoma životinja, jer je njena prava, unutrašnja priroda nepromenjena. Bič krotitelja čini je poslušnom, a prava priroda pokazaće se ponovo čim pretnja prestane.
Stanje mlakosti je deformacija koja se teško ispravlja, jer samoobmana onemogućava da se s promenom i pokajanjem uopšte i počne. Da li bi onda trebalo da čudi zašto je Bogu stalo da imamo realnu sliku o sebi i svom stanju? I što opomenama i okolnostima pokušava da nas urazumi?
Jezekijina bolest i ozdravljenje
Judejski car Jezekija je jedan od pozitivnijih likova u starozavetnoj istoriji. U hramu je obnovio službu koja je zamrla i mnogo učinio na vraćanju naroda Bogu. Kada se razboleo, Bog šalje proroka Isaiju da mu kaže da će umreti: „U to vrijeme razbolje se Jezekija na smrt; i dođe k njemu prorok Isaija sin Amosov i reče mu: ovako veli Gospod: naredi za kuću svoju, jer ćeš umrijeti i nećeš ostati živ. A on se okrete licem k zidu, i pomoli se Gospodu govoreći: Oh, Gospode, opomeni se da sam jednako hodio pred tobom vjerno i s cijelijem srcem, i tvorio što je tebi ugodno. I plaka Jezekija veoma.” (2. Carevima 20:1-3).
Moleći se Bogu da ozdravi, Jezekija se poziva na svoj verni život. Bog prihvata Jezekijinu molitvu i vraća Isaiju: „I Isaija još ne bješe otišao do polovine dvora, a dođe mu riječ Gospodnja govoreći: Vrati se i reci Jezekiji, vođu naroda mojega: ovako veli Gospod Bog Davida oca tvojega: čuo sam molitvu tvoju, i vidio sam suze tvoje; evo iscijeliću te, do tri dana ići ćeš u dom Gospodnji. I dodaću ti vijeku petnaest godina…” (2. Carevima 20:4-6).
Pošto je čuo za Jezekijinu bolest i ozdravljenje, vavilonski car Merodah Valadan[2] šalje poslanike s pozdravima i darovima. Jezekija im pokazuje sve svoje bogatstvo, ali ne pominje da ga je Bog izlečio i sve to mu omogućio. Zato Bog ponovo šalje Isaiju da kaže Jezekiji da će se sve to bogatstvo, zajedno s njegovim potomcima biti odneti u Vavilon.
Evo kako se ovo opisuje u Drugoj knjizi dnevnika: „U to vrijeme razbolje se Jezekija na smrt, i pomoli se Gospodu, koji mu progovori i učini mu čudo. Ali Jezekija ne postupi prema dobru koje mu se učini, jer se ponese srce njegovo; zato se podiže na nj gnjev i na Judu i na Jerusalim.” (2. Dnevnika 32:24, 25). Neko bi čak, s aspekta večnosti, mogao da se upita (što se stvarno i dešavalo) da li bi bilo bolje da ga Bog uopšte nije izlečio, jer se ovakvo posrnuće ne bi ni desilo.
U stihovima 27-30, istog ovog poglavlja, imamo jednu vrstu retrospektive Jezekijinog života, da bi usledilo ono što piše u 31. stihu: „Samo kad dođoše poslanici knezova Vavilonskih, koji poslaše k njemu da raspitaju za čudo koje bi u zemlji, ostavi ga Bog da bi ga iskušao da bi se znalo sve što mu je u srcu.” Veoma zanimljivo! Ispada da je glavni razlog što je Bog ostavio Jezekiju u životu bio to da uvidi da ima problem kojeg nije bio svestan.
Da nije bio svestan svog stanja vidimo upravo iz njegovih reči, kada se molio za ozdravljenje. On poziva Boga da se priseti kako je uvek pred Njim živeo verno i celog srca ()*, a čim su – nakon ozdravljenja – došli poslanici iz Vavilona pokazalo se da se to verno i celo srce ponelo ()*. Bog ga ostavlja da bi se upravo to pokazalo – šta mu je u srcu.
Najvažnije je da je sve to urodilo plodom: „Ali se ponizi Jezekija zato što se bješe ponijelo srce njegovo, i on i Jerusalimljani, te ne dođe na njih gnjev Gospodnji za života Jezekijina.” (2. Dnevnika 32:26). I pored samoobmane, Jezekija je svoju priliku iskoristio na najbolji način. Ovaj događaj pokazuje koliko može da bude važno i potrebno da upadamo u nepovoljne situacije u kojima će se pokazati da s nama nešto nije u redu, kao i dalekosežnost Božijeg planiranja za našu dobrobit.
Proces vaspitanja
Da se vratimo još malo rečenici iz Otkrivenja 3:19: „Ja koje god ljubim one i karam i poučavam; postaraj se dakle, i pokaj se”. Očigledno je da postoje dva dela ove rečenice. Prvi, o ukoravanju i poučavanju, i drugi, o kajanju.
Bog kaže da kara – što može da znači ne samo da ukorava, nego i da kažnjava – i poučava svakoga koga voli. Možda pomalo čudno zvuči na prvi pogled, ali ima osnove. Ovakva ideja razvija se u Jevrejima poslanici: „I zaboraviste utjehu koju vam govori, kao sinovima: sine moj! ne puštaj u nemar karanja Gospodnja, niti gubi volje kad te on pokara; jer koga ljubi Gospod onoga i kara; a bije svakoga sina kojega prima. Ako trpite karanje, kao sinovima pokazuje vam se Bog: jer koji je sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja, u kojemu svi dijel dobiše, daklem ste kopilad, a ne sinovi. Ako su nam dakle tjelesni ocevi naši karači, i bojimo ih se, kako da ne slušamo oca duhova, da živimo? Jer oni za malo dana, kako im ugodno bješe, karahu nas; a ovaj na korist, da dobijemo dijel od njegove svetinje. Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost; ali poslije daće miran rod pravde onima koji su naučeni njime.” (Jevrejima 12:5-11).
Pavle koristi sliku vaspitanja dece da bi objasnio zašto Bog dopušta ili sam stvara nevolje onima koje voli. Tući dete nije prijatna situacija ni za roditelja (ako je normalan) koji ga bije, a kamoli za dete koje prima batine.
Ako kažemo da ne želimo da budemo vaspitavani, mi u stvari tvrdimo da ne želimo roditelja. Svaki roditelj kojem je stalo do svog deteta pokušaće da ga izvede na ispravan put. Uloga roditelja nije samo da hrani i oblači dete dok ono ne poraste, nego i da ga usmerava dok ne postane zrelo – što će mu kasnije, u samostalnom životu, koristiti.
Isto radi i Bog. Pokušava da nas vaspita da budemo u stanju da dobijemo nasledstvo koje nam je od početka namenio. Kao što deca mogu različito da reaguju na vaspitavanje roditelja, tako i mi možemo da prihvatamo ili odbacujemo Božije. Onaj ko ne želi da prihvati ispravna načela vaspitanja, rizikuje da svojim samovoljnim postupcima bude izopšten iz normalnog društva. U odnosu s Bogom, to bi bio gubitak spasenja, jer u tom slučaju ne bismo, kako to piše, dobili deo od Njegove svetinje.
Pravo pokajanje
„Postaraj se dakle, i pokaj se”, glasi drugi deo rečenice. Pošto prvi deo rečenice govori o Božijem vaspitavanju, odavde sledi da treba da preduzmemo nešto u pogledu toga. Drugim rečima, vaspitne mere treba prihvatiti i sprovesti u život na takav način da dovedu do pokajanja. Kako je to povezano i šta bi pravo pokajanje trebalo da bude?
Dosta o tome možemo da naučimo iz postupaka Jude i Petra pred Hristovo raspeće. Juda je predao Hrista za novce, a Petar Ga se tri puta pred svima odrekao. Hristos je obojici najavio šta će uraditi ()* i obojica su zakazala. Iako ne potpuno isto, obojica su izdala Hrista. Na kraju, obojica su se kajala za učinjeno delo.
„Tada vidjevši Juda izdajnik njegov da ga osudiše raskaja se, i povrati trideset srebrnika glavarima svešteničkijem i starješinama Govoreći: ja sagriješih što izdadoh krv pravu. A oni rekoše: šta mi marimo za to? ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u crkvi iziđe, i otide te se objesi.” (Matej 27:3-5).
„I obazrevši se Gospod pogleda na Petra, i Petar se opomenu riječi Gospodnje kako mu reče: prije nego pijetao zapjeva odreći ćeš me se triput. I izišavši napolje plaka gorko.” (Luka 22:61, 62).
Spolja gledajući, oba postupka možemo da okarakterišemo kao izdaje, ali koliko god bilo sličnosti, oni su suštinski potpuno različiti. Juda je isplanirao i odlučio da izda Hrista, a Petar je to učinio bez planiranja, zbog svoje slabosti. Judina namera svedoči da se on kaje zbog posledica izdaje, a Petrovo odsustvo iste, da se kaje zbog samog čina izdaje.
Upravo to je razlika između lažnog i pravog pokajanja. Onome kome je bilo prijatno dok je grešio, mrske su samo posledice koje greh donosi. On se ne kaje za ono što je činio, nego što je to dovelo do neželjenih rezultata. A onaj ko se stvarno kaje mrzi što je uopšte uradio nešto loše i što nije imao snage ili mudrosti da se tome odupre. Drugačije rečeno, niko ne voli da propadne, ali se nekima sviđalo dok su grešili i nisu imali nameru da to menjaju.
I Juda i Petar su napravili grešku i dospeli u nezavidnu situaciju zbog toga, makar to bio i samo pritisak savesti. Tako su obojica dobila osvedočenje da nešto nije u redu s njima i svako je izabrao kako će prema tome da se postavi. Juda se obesio, a Petar plakao. Bez obzira na svoj čin trostrukog odricanja od Hrista, Petar je postao jedan od stubova crkve ()*.
Za stvarno pokajanje nije važna samo trenutna reakcija, nego je ključno kako ćemo da delujemo kasnije. Ako kao Ahav, Saul i Simej pokazujemo pokajanje samo dok imamo osećaj pritiska i opasnosti, pravog pokajanja zapravo uopšte i nema.
Solomun je zapisao: „Ko krije prijestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i ostavlja, dobiće milost.” (Priče Solomunove 28:13). Prvi glagol u ovom stihu nije najbolje preveden. U hebrejskom tekstu ovde ne stoji glagol sakriti, nego pokriti. Iako ovaj glagol u sebi može da nosi ideju skrivanja, on se, kada se govori o prestupima i gresima, odnosi i na njihovo opravdavanje (kao što je, recimo, slučaj u )*.
Ljudi često pravdaju svoje loše postupke. Traže razloge zbog kojih je trebalo postupati upravo onako kako su oni činili. Bez obzira da li su ubeđeni da baš tako treba da se radi ili misle da je njihova situacija izuzetak, kada se mogu koristiti loše metode, izostaje prihvatanje da je taj čin loš, a sa njim i svest o potrebnoj promeni.
Međutim, čak i kada čovek prizna da su njegovi postupci neopravdani, još uvek neće mnogo postići ako ubuduće ne prestane tako da čini. Privremeno priznanje tako može da bude samo zamka da smo cilj postigli, iako do stvarne promene uopšte nije došlo. Zato nije dovoljno samo priznati grehe, nego će milost dobiti onaj ko ih trajno ostavlja.
- U Daničićevom prevodu na ovom mestu stoji reč onome. Čak i iz konteksta se vidi da to nije ispravno. Tu reč bi trebalo prevesti kao onaj ili je potpuno izostaviti, da bi se dobilo značenje koje ima originalni tekst. ↑
- Merodah Valadan piše u , dok u * piše Verodah Valadan. Prvo slovo je različito i u hebrejskom tekstu na ova dva mesta. ↑
