Listajući neke stare beleške naišao sam na prepis dela članka iz „Blica”, objavljenog 7. maja 2009. godine. Iako mi je ovog puta sve bilo poznato, stari osećaj zaprepašćenja ponovo se javio, gotovo jednakim intenzitetom. Sledi deo članka koji opisuje šta se desilo i kako su to komentarisali roditelja glavnih aktera.
Novosadska policija podigla je krivičnu prijavu protiv šesnaestogodišnjeg N. M. koji je polovinom marta bez ikakvog povoda šutnuo u glavu svoju šezdesetšestogodišnju sugrađanku Justinu Urban dok je prolazila ulicom. Prijava za nasilničko ponašanje obuhvatila je i njegovog vršnjaka E. J., koji je ceo slučaj zabeležio kamerom mobilnog telefona.
…
Objavljivanje snimka iznenadilo je i roditelje maloletnika, koji insistiraju na tome da se incident dogodio „čak u martu mesecu” i da nije bilo „nikakvog razloga za takvu reakciju” [prijavu]. Sam snimak nasilja otac je okarakterisao kao „neslanu šalu” sa ružnim završetkom.
– Dete je htelo samo da se našali s njom. Ni sam ne zna zašto je to uradio i jako se kaje – rekao je za „Blic” dečakov otac, koji je i sam priznao da je bio šokiran onim što se vidi na snimku.
Ružan osećaj koji je ovaj članak stvorio u meni nije samo posledica bahatog postupka ovih mladića, nego pre svega reakcije roditelja na ono što su njihova deca učinila.
Jedna od zapovesti koje mogu da deluju čudno jeste zapovest o obaveznom obrezanju svih muškaraca. Pitanje je, naravno, šta je svrha ovakve zapovesti. Šta je Bog želeo da postigne obrezanjem? Da li je obrezanje donosilo bilo kakvu prednost u životu i veri? Ako je to već bila Božija naredba za svakog muškarca, zašto hrišćanstvo nije nastavilo s obrezanjem, kada već znamo da je i Hristos bio obrezan (
Postoje dva osnovna razloga za pisanje ovoga članka. Jedan je povremena, ali i objektivna potreba za dodatnim objašnjenjima u samim tekstovima, kako bi se podrobnije objasnili razlozi određenih tumačenja – nešto što zahteva mnogo mesta, a ipak je posebna tema. Da takva objašnjenja ne bi opteretila glavnu temu, bolje je o tome pisati odvojeno.
Religiozni ljudi imaju drugačiji odnos prema svetu oko nas od onih koji ne veruju. Njihovi prioriteti umnogome se razlikuju od prioriteta onih koji smatraju da je ovaj život, koji sada živimo, sve što imamo. S aspekta ubeđenja takav pristup je normalan, jer vernici žive za ono što će da nastupi nakon smrti.
U ovom tekstu neće se praviti oštre granice između gneva, ljutnje, srdžbe, besa, jarosti, rezignacije, padanja u vatru i sličnih izraza, iako bi to u pojedinim slučajevima moglo da se radi. Fokus će biti na unutrašnjoj uznemirenosti koja je obično praćena burnom reakcijom, mada takva reakcija može i da izostane. Da li to stanje uznemirenosti može da ima opravdanje? Ako može, kada je opravdano, a kada ne? Kako treba reagovati u tim situacijama?
U ovakvom svetu, u kojem vlada greh, nije lako doći do predstave o Bogu. Odsustvo neposredne komunikacije i nemogućnost da Ga detektujemo svojim čulima stvara nam veliki problem u formiranju ispravnih predstava o Njemu. Kada bismo, recimo, mogli direktno da Ga vidimo, ateizam bi se sveo na mentalni poremećaj. Kao što niko normalan ne negira postojanje čoveka kojeg viđa svaki dan, tako niko ne bi mogao ni da negira postojanje Boga. Ali, u okolnostima u kojima živimo, rasprava o samom postojanju bića koje je sve stvorilo postaje sasvim logična, a možda čak i opravdana.
Ukazujući na ono što se desilo u Misiru Asaf piše: „Uklonio sam ramena njegova od bremena, ruke njegove oprostiše se kotarica. U nevolji si me zazvao, i izbavih te, usliših te usred groma, na vodi Merivi iskušah te.” (Psalam 81:6, 7). Budući da su robovali u Egiptu, jasno je da ovaj tekst govori o oslobađanju od fizičkih poslova koje je Božiji narod bio primoran da radi, ali i više od toga. U nastavku vidimo da je Bog spreman da pomogne i kada imamo neprilike. Taj teret možda jeste drugačije prirode, ali ga je često mnogo teže nositi od fizičkog.
Strah je tema koja je sama po sebi preobimna, čak i ako se o njemu govori samo s biblijskog aspekta. Ovaj tekst pre svega će se usredsrediti na problem straha koji vlada našim postupcima, naročito po pitanjima vere, mada iste principe možemo da primenimo univerzalno. Ostali aspekti straha usput mogu da budu pomenuti u sklopu same teme, ali ne postoji namera da se o njima detaljnije diskutuje.
„Čuvajte se pasa” je prvi deo drugog stiha iz trećeg poglavlja Filibljanima poslanice. Sasvim je jasno da Pavle ne piše doslovno o psima. On Filibljane želi da upozori na ljude kojima pripisuje nešto što je svojstveno psima. Zašto je Pavle napisao jednu ovakvu rečenicu? Stav naše kulture prema psima je uglavnom pozitivan. Psa nazivamo najboljim čovekovim prijateljem. Čime su psi zaslužili da ih apostol Pavle stavi u ovakav kontekst? Kakav je uopšte biblijski stav o psima?
Biblija govori o zavetu koji je Bog načinio s jevrejskim narodom. Nakon Hristove smrt Njegovi sledbenici proširili su vest o novom zavetu, koji je zamenio stari. Postavlja se pitanje da li postoje veze između ova dva zaveta i kakve su one, ako postoje. Zašto je uopšte bilo potrebe praviti dva zaveta?