Kada je u pitanju odnos s Bogom, ljude delimo na one koji veruju i one koji ne veruju. Kada su u pitanju vernici, njihov odnos s Bogom uglavnom posmatramo kroz prizmu njihove poslušnosti Njegovim principima. Međutim, ne razmišlja se često šta dovodi do te poslušnosti, ne samo s aspekta celokupnog verovanja, nego i u svakom pojedinačnom slučaju.
Vernici prevashodno razmišljaju da li se nešto sme ili se ne sme. Malo ko razmišlja da li je to dobro ili nije, a gotovo niko ne razmišlja da li se to čini iz želje ili zbog moranja. Da pokušamo sve ovo da objedinimo kroz jednu situaciju opisanu u jevanđeljima u kojoj se Hristos našao.
„I uđe opet u zbornicu, i ondje bješe čovjek sa suhom rukom. I motrahu za njim neće li ga u subotu iscijeliti da ga okrive.” (Marko 3:1, 2). Šabat, kod nas prevedeno kao subota[1], bio je dan odmora ili počivanja. Zapovest o tom danu glasila je: „Tada nemoj raditi nijednoga posla” ( ). Znajući već za ranije Hristove „ispade” na ovaj dan književnici i fariseji () motre na Njega. Oni se drže samo zapovesti i jednostavno razmišljaju samo na nivou zabrane – da li se nešto sme ili se ne sme.
Hristos, međutim, razumejući njihov stav (), ovaj problem želi da prikaže i u drugačijem svetlu: „I reče čovjeku sa suhom rukom: stani na srijedu. I reče im: valja li u subotu dobro činiti ili zlo činiti? dušu održati, ili pogubiti? A oni mučahu.” (Marko 3:3, 4). On postavlja pitanje o opravdanosti držanja zapovesti u situacijama kada one onemogućavaju dobro. Njegovi sagovornici sada ćute, jer s Njim niti smeju niti hoće da se slože, a vrlo dobro znaju da će, ako se izjasne da uprkos okolnostima zapovest treba poštovati, indirektno reći da je Bogu više stalo do slepe poslušnosti nego do čovekove dobrobiti.
Ne postoje savršeni propisi, jer, koliko god bili detaljni, životne okolnosti nas ponekad dovedu u situaciju da moramo da biramo kojem pravilu ćemo se prikloniti. Drugim rečima, ovde iskrsava problem prioriteta. Po tome kako postavljamo prioritete vidi se kako doživljavamo Božiji zakon, a na taj način i Njegovu volju. Iz toga šta mislimo da je Bogu važnije proizilazi naš stav o tome kakav je On.
Hristos, naravno, iz njihovog ćutanja shvata kakav im je stav. „I pogledavši na njih s gnjevom od žalosti što su im onako srca odrvenila reče čovjeku: pruži ruku svoju. I pruži; i posta ruka zdrava kao i druga.” (Marko 3:5). Teško je ne osetiti neku vrstu ljutnje prema tolikom stepenu neosetljivosti za druge. S druge strane, takvi su za žaljenje. Ovakvim ljudima pomoć je potrebnija od onih koji imaju fizičke nedostatke i probleme.
U Matejevom jevanđelju možemo da vidimo još jedan detalj koji ne postoji u Markovom i Lukinom. To je još jedno Hristovo pitanje iz kojeg On izvlači i zaključak: „A on reče im: koji je među vama čovjek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu neće je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovjek pretežniji od ovce? Daklem valja u subotu dobro činiti.” (Matej 12:11, 12). Kada je njihov interes u pitanju – jer su životinje njihovo vlasništvo – onda je u redu ne držati se propisa na kojem inače insistiraju kada ga treba primeniti na druge. Odsustvo saosećanja ovim primerom još je izraženije. Ali ne samo to.
Da su oni stvarno predani držanju ove zapovesti, da stvarno žele da ispunjavaju Božiju volju, ne bi šabatom brinuli ni oko svoje stoke. Zapravo ni ne postoji želja da se drže Božije uredbe. To se čini zato što se mora ili ne sme. Jednodimenzionalno razmišljanje, obraćajući pažnju samo šta zapovest kaže – a ne i zašto tako kaže, šta mu je svrha i kako ga treba sprovoditi – neminovno će nas staviti u poziciju ovih ljudi. Zakon je okvir, načelni vodič, koji ne uklanja našu ličnu odgovornost za svako učinjeno delo. Doslovno držanje zapovesti da se u taj dan ne obavlja nikakav posao nije moguće. Čovek bi morao da prestane da živi, da bi ovo ispunio. A onda automatski iskrsavaju pitanja zašto i kako. To ne vidi samo onaj ko o tome neće da razmišlja.
Značaj pobuda
Nekada dela koja učine različiti ljudi, gledajući sa strane, mogu da budu identična, ali ako su im namere bile različite umnogome menjamo odnos prema učinjenom delu. Na primer, i ubistvo iz nehata i ubistvo s predumišljajem nazivamo ubistvima, ali se različito odnosimo prema počiniocima. Da bismo se odredili prema nekom delu od ključnog je značaja šta je čovek nameravao da uradi tom prilikom. Zbog toga su često pobude važnije od samog dela.
Hristos je propovedao ljudima: „Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka![2] biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.” (Matej 5:21, 22).
Međutim, i sam Hristos je ljude nazivao budalama. U jednom od poslednjih obraćanja pred narodom književnike i fariseje nazvao je licemerima (), slepim vođama (), slepim budalama (), zmijama i zmijskim porodom (), uz primere i tumačenja zašto je to tako. Ovolika količina negativnih izraza na jednom mestu deluje daleko teže od samog: „Budalo!” Da li ovo treba da znači da je Hristos nama nametnuo pravila koja za Njega ne važe?
Razlika ipak postoji. U stihovima iz 5. poglavlja Matejevog jevanđelja možemo da uočimo da se radi o slučaju kada se neko gnevi na drugog čoveka bez pravog razloga, tj. deluje se protiv čoveka, u želji da se on uvredi i unizi.
Hristove pobude su drugačije i možemo da ih vidimo nakon ove kanonade usmerene protiv književnika i fariseja. „Zato evo ja ću k vama poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po zbornicama svojima i goniti od grada do grada … Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta htjeh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjeste!” (Matej 23:34, 37). Bez obzira što ima veoma loše mišljenje o njima Hristos kaže da će im poslati svoje ljude da ih upozore, ne bi li se izbavili, ali će ih oni prebijati, goniti i ubijati. A na kraju, koristeći sliku kvočke koja skuplja piliće pod svoja krila, emotivni vapaj da im se pomogne još više svedoči o Njegovoj zainteresovanosti za njihovu promenu, a samim tim i njihovo spasenje.
U prvom slučaju se, dakle, radi o želji da se neko povredi – bez pravog razloga, a u drugom – iako su izgovorene mnogo teže reči – radi se o želji da im se pomogne da ne bi propali. Kada znamo pobude s kojima neko nastupa, na iste događaje gledaćemo sasvim drugim očima.
Da iskoristimo još jedan primer iz Matejevog jevanđelja. Ovde je na udaru pogrešna praksa: „Pazite da pravdu svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide; inače plate nemate od oca svojega koji je na nebesima. Kad dakle daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemjeri po zbornicama i po ulicama da ih hvale ljudi. Zaista vam kažem: primili su platu svoju. A ti kad činiš milostinju, da ne zna ljevaka tvoja što čini desnica tvoja. Tako da bude milostinja tvoja tajna; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno. I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se ocu svojemu koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno. … A kad postite, ne budite žalosni kao licemjeri; jer oni načine blijeda lica svoja da ih vide ljudi gdje poste. Zaista vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postiš, nego otac tvoj koji je u tajnosti; i otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.” (Matej 6:1-6, 16-18).
I pomaganje ljudima u potrebi i molitva i post sastavni su i neodvojivi deo života vernika. Ipak, pobude s kojima se pristupa ovim delima govore da li će to Bog prihvatiti ili ne. Kada se tako radi da bi nas drugi videli, onda je to predstava. Za tu predstavu oni dobijaju platu. Paradiraju pred ljudima, da bi ih hvalili i poštovali – to i dobijaju. Ali od Boga ne mogu da očekuju isto, jer nema plate od nebeskog Oca, kada se „pravda” čini pred ljudima.
Onome ko to radi, zato što to želi i zato što misli da je tako ispravno, nije potrebno da ga drugi vide, jer to i ne radi zbog njih. Bog takve pobude ceni. Ljudi koji versko ponašanje zloupotrebljavaju radi lične promocije i ne zaslužuju da se nazovu vernicima, nego oni koji veru žive. Pobude ponovo prave jasnu razliku u naizgled identičnim postupcima. Mi smo ono što nas pokreće, a ne kako izgledamo i kako se nazivamo. Ako ne znamo povod iznutra, teško da možemo da sudimo o činu spolja.
Najbolja je stvar u svemu tome to što Bog od nas i ne očekuje više od onoga za šta smo trenutno sposobni. Naše dobre namere, uz ulaganje sposobnosti koje imamo, Bogu je sasvim dovoljno. Pišući Korinćanima o davanju za siromašne Pavle govori: „I svjet dajem u tom; jer je ovo na korist vama, koji ne samo činiti nego i htjeti počeste još od lanjske godine. A sad dovršite to i činiti, da kao što bi dobra volja htjeti tako da bude i učiniti, od toga što imate. Jer ako ima ko dobru volju, mio je po onome što ima, a ne po onome što nema.” (2. Korinćanima 8:10-12). Želja da se čini dobro vrednuje se jednako kao učinjeno delo. Naravno, koliko stvarno dobre volje zaista ima, pokazuje se u stvarnim okolnostima. Ipak, ona je dovoljna kada je poduprta delima koja su u skladu s mogućnostima koje imamo.
Ovo, takođe, znači da ne možemo da uspostavimo podjednake kriterijume za sve ljude. Različiti ljudi poseduju različite sposobnosti, napreduju različitom brzinom, imaju različita iskustva i donekle svojstven način razmišljanja. Zbog toga ne treba očekivati od svih jednako, a naročito ne prosuđivati po onome što smo sami dostigli i sami zacrtali.
Da li je poslušnost važna
Diskusije koje se vode o pobudama i željama u religiji često dovedu do pitanja potrebe za poslušnošću Bogu. Ako su želje i pobude tako značajne, da li je uopšte potrebno biti poslušan Božijim uputstvima ili je dovoljno to što imamo dobre namere? Prosto izgleda čudno, ali ljudi iz nekog volšebnog razloga izgube iz vida da su dobre namere zaista dobre samo u slučaju ako, koliko je u našoj moći, delujemo u skladu s njima. Inače to nisu dobre namere, nego samoobmana.
Kada nešto stvarno želim, dajem sve od sebe kako bih to sproveo u delo. Jedna od omiljenih ljudskih laži je stav da želimo dobro svima, a u realnom životu grabimo samo za sebe. Vrlo dobro znamo da bi trebalo da imamo dobre namere prema ostalim ljudima, pa se trudimo da ispovedamo takav stav, da bi dostojanstvo sačuvali u sopstvenim očima. Koliko puta ste čuli da neko govori pogrdno, kritički ili bar s nedostatkom poštovanja o nekoj rasi, narodu, veri ili nekoj drugoj ljudskoj grupaciji. Ako budu opomenuti kako nije lepo generalizovati, oni kao iz topa ispaljuju tvrdnju kako vole sve ljude. A šta beše ono malopre? Dobre namere su dobre samo ako se žive.
U tom kontekstu, kako mogu sebe da smatram vernikom, a da ujedno sebi dajem slobodu da ne budem poslušan onome što je Bog rekao? Ako Bog postoji nema rasprave oko toga ko je u pravu. On je Stvoritelj, a ja sam stvorenje. On me je isplanirao, osmislio zakonitosti po kojima funkcionišem i sve to sproveo u delo. Zato On najbolje zna šta je za mene dobro. Kada pokušavam da redefinišem Njegova pravila gradim se jednak Bogu, što je uzrok pada u greh i Sotone () i naših praroditelja (). Jedino je moguće da nešto ne razumem i da, shodno tome, očekujem objašnjenje, ali ni to ne može da mi pruži opravdanje da pravila menjam.
Zbog toga su Samuilove reči Saulu jasne i bez konteksta, a ujedno i opšteprimenljive: „Ali Samuilo reče: zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas njegov? gle, poslušnost je bolja od žrtve i pokornost od pretiline ovnujske. Jer je neposlušnost kao grijeh od čaranja, i nepokornost kao sujevjerstvo i idolopoklonstvo. Odbacio si riječ Gospodnju, zato je i on tebe odbacio da ne budeš više car.” (1. Samuilova 15:22, 23). Boga ne možemo da potkupimo obredima i darovima. On od nas očekuje ono što nam je saopštio. Neposlušnost Bogu u ovom tekstu upoređuje se s otvorenom službom drugim bogovima. Drugim rečima, ako pokušavamo da služimo Bogu bez poslušnosti, to je kao da služimo nekom drugom bogu. Sami sebe obmanjujemo da smo vernici, a zapravo smo Njegovi protivnici.
Ovde treba voditi računa da se neposlušnost ne izjednači s neznanjem o Bogu i Njegovoj volji. Da bih bio smatran neposlušnim moram da znam ko govori i šta govori, a onda da se o to oglušim. Uslovi ko i šta su od suštinske važnosti za moj odnos prema uputstvu. Koliko god neka izjava bila logična, nije isto ako je to rekao Bog ili ako je to rekao čovek. Iza Boga stoji autoritet sveznanja, ali prvo moram da prihvatim da postoji Bog, koji ima sveznanje, da bih mogao da prihvatim Njegov autoritet. O neophodnosti uslova šta je neko rekao, ko god da je rekao, nema potrebe ni pričati, jer kako poslušati nešto ako ne znamo šta je saopšteno.
Neki „vernici” smatraju da ne moraju da budu poslušni ako ne razumeju šta je razlog uputstvu. Međutim, za razliku od toga ko i šta govori, nije neophodno da se shvati zašto to govori. Ako znamo koji autoritet stoji iza izjave, tu izjavu procenjujemo na osnovu poverenja u taj autoritet, a ne na osnovu potpunog razumevanja razloga. Verujući autoritetu verujemo i da su razlozi pravi. Mnogo toga na ovom svetu radimo uzdajući se u autoritet lekara, naučnika, države i mnogih drugih, čak i kada u potpunosti ne razumemo o čemu je reč. Ako, s druge strane, nemamo poverenja u onoga ko govori, imaćemo problem da poslušamo uputstvo i sa najboljim mogućim objašnjenjem, jer ćemo zazirati od konačnog ishoda.
Prema tome, poslušnost Bogu je imperativ, ali samo za one koji znaju šta i koga treba da poslušaju. Neupućene prvo treba obavestiti, a ne terati ih da se pridržavaju Božijih uputstava dok još nisu raščistili ni da li Bog postoji. Kada razumeju, odluku treba prepustiti njima, jer odnos s Bogom može samo lično da se uspostavi, inače odnosa nema. Hristos je svojim sledbenicima ostavio nalog da obaveste i podučavaju druge (). Nažalost, mnogi u istoriji su pojedince, ali i cele narode, ognjem i mačem privodili jedinoj pravoj veri. Takvo razmišljanje veoma je zastupljeno u religiji i danas, samo srećom ne s oružjem u ruci. Poslušnost nije poslušnost, ako se zadobija primoravanjem. To je teror. Takvi nisu poslušni Bogu, nego pokorni ljudima.
S druge strane, namerno i svesno izvrdavanje poslušnosti Bogu, ako do pokajanja u međuvremenu ne dođe, neće se dobro završiti: „Jer kad mi griješimo navalice pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grijehe; nego strašno čekanje suda, i revnost ognja koji će da pojede one koji se suprote. … Strašno je upasti u ruke Boga živoga.” (Jevrejima 10:26, 27, 31). Potpuno je jasno da Bog neće dozvoliti da manipulišemo Njime. To nije ni moguće. Moguće je jedino da obmanemo sebe kako je ta manipulacija izvodljiva ili prihvatljiva.
Zašto sledimo Boga
Postoje razni razlozi zašto se ljudi smatraju vernicima. Neki od njih uopšte nisu zasnovani na pravim pobudama. Neko je nateran da veruje, neko je veru nasledio, neko se boji da odstupi zbog straha od reakcije drugih, neko zbog straha od promene koja će da nastupi, neko se boji smrti, neko kazne koja bi mogla da nastupi nakon smrti, a neko je veru izabrao.
Razlog može da bude jedan ili može da ih bude više. Problem je kada su oni zasnovani na interesima, bez prave želje da se vera živi. Tada se odnos s Bogom svodi na jednu vrstu trgovine. Spolja se živi životom poslušnosti, da bi se zadobilo spasenje, a zapravo se žudi za životom uživanja, koja Bog ne odobrava, i traži se svaka rupa u zakonu kako bi takve želje mogle da se opravdaju.
Takođe bi bilo dobro reći da nije svaki interes loš sam po sebi. Uvek nas nešto pokreće, stoga neki interes, kao pokretač, mora da postoji. Na primer, želja za spasenjem je sasvim normalan interes. U nas je ugrađeno da želimo ne samo da živimo, nego da taj život bude bez trzavica, pritisaka, nevolja, strahova, bolesti, slabosti, jer smo za tako nešto stvoreni. Problem nastaje kada postoji ljubav prema nekim gresima.
„Ne ljubite svijeta ni što je na svijetu. Ako ko ljubi svijet, nema ljubavi očine u njemu. Jer sve što je na svijetu, tjelesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od oca, nego je od ovoga svijeta. I svijet prolazi i želja njegova; a koji tvori volju Božiju ostaje dovijeka.” (1. Jovanova 2:15-17).
Razum govori da je spasenje ono što je najbolje za nas, ali želje traže nešto drugo. Često se dešava da se iz ove simbioze rađa kompromis. Religiozni život se svede na šta se sme, a šta se ne sme, dok se ujedno vreba svaka moguću prilika da se željama udovolji u „okvirima dozvoljenog”. Poslušnost je tada samo sredstvo da se pribavi spasenje umesto da bude izraz iskrenih pobuda.
Ako se prihvati ideja da postoji Bog, koji je stvorio Svemir i sve što u njemu postoji, onda nije teško razumeti da će biti po Njegovoj volji šta god mi zamislili ili uradili. Prikloniti se najjačem nameće se kao izbor, čak i za one koji se s Božijim principima ne slažu ili ih ne žele. Međutim, Bog ne želi kalkulante, nego ljude koji su privučeni dobrotom i pravdom, jer ko je odan dobru i pravdi biće odan i Bogu, kada shvati kakav je On.
Kakvi smo zapravo pokazuje se kada se nađemo u teškim i nepovoljnim okolnostima. Lako je u dobru dobar biti. Ako dođemo u situaciji da više nemamo koristi od privrženosti Bogu, na videlo izlazi naša stvarna predanost.
„Žestoke bjehu vaše riječi na me, veli Gospod; a vi velite: šta govorismo na tebe? Rekoste: zaludu je služiti Bogu, i kaka će biti korist da držimo što je naredio da se drži, i da hodimo žalosni pred Gospodom nad vojskama? Zato hvalimo ponosite da su srećni; napreduju koji čine bezakonje, i koji iskušavaju Boga, izbavljaju se.” (Malahija 3:13-15).
Kada život vere ne donosi korist mnogi ga se odreknu. Tada se najbolje pokaže da je odnos s Bogom bio zasnovan na interesu. Ako više nemamo nikakvu dobit od vere, proglasimo da je uzalud služiti Bogu. Naravno da to Boga vređa. Ovakve reči ne moraju da budu izrečene naglas. Mi govorimo svojim životom. Ne naše reči, nego naš život pokazuje kakav nam je stav. Nastavak je i ubedljiv i logičan.
„Tada koji se boje Gospoda govoriše jedan drugome, i pogleda Gospod, i ču, i napisa se knjiga za spomen pred njim za one koji se boje Gospoda i misle o imenu njegovu. Ti će mi biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim, i biću im milostiv kao što je otac milostiv svome sinu koji mu služi. Tada ćete se obratiti i vidjećete razliku između pravednika i bezbožnika, između onoga koji služi Bogu i onoga koji mu ne služi.” (Malahija 3:16-18).
Odanost se pokazuje u teškoćama, jer stavlja na probu našu privrženost. Takve situacije najbolje pokazuju ko je na kojoj strani. Pravi vernik je onaj koji služi Bogu i kada se ne vidi interes od njegove vere. Inače, to i nije vera, nego trgovina.
U religioznim pitanjima ljude obično delimo na vernike i nevernike. Pod vernicima podrazumevamo one koji veruju da postoji Bog. Meni se lično više sviđa biblijska terminologija iz ovog stiha, jer mislim da više odgovara realnosti. Razlika nije napravljena između vernika i nevernika, nego između pravednika i bezbožnika. U prethodnom primeru ljudi iz obe grupe su verovali u Boga, ali nisu svi bili pravednici. Neko može da bude veći bezbožnik od ateista, a da se ujedno izjašnjava kao vernik. Bog gleda koliko se čovek pošteno odnosi prema svemu što mu je dato, a ne kako se verbalno izjašnjava.
Veliku ulogu u svemu ovome igra i Božija sakrivenost, tj. nemogućnost da Ga vidimo, čujemo i opipamo. To nam daje slobodu delovanja, jer da Boga možemo da vidimo ne bismo mogli da dovodimo u pitanje niti Njegovo postojanje niti Njegovu moć. Ovako može da se ispolji šta nam je u srcu, a to možda ni sami sebi ne bismo priznali.
Međutim, ovo sa sobom donosi i određeni rizik da se pogrešno shvate pitanja Božijeg postojanja i Njegovog karaktera, a takva pitanja mogu da budu veliki kamen spoticanja ne samo onima koji u Boga ne veruju, nego i onima koji se smatraju vernicima. Asaf u jednom od svojih psalama razmatra upravo ovaj problem.
„Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca. A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive. Jer ne znaju za nevolju do same smrti, i tijelo je njihovo pretilo. Na poslovima čovječijim nema ih, i ne muče se s drugim ljudima. Toga radi optočeni su ohološću kao ogrlicom, i obučeni u obijest kao u stajaće ruho. Od debljine izbuljeno im je oko, srce puno klape. Potsmijevaju se, pakosno govore o nasilju, oholo govore. Usta svoja dižu u nebo, i zemlju prolazi jezik njihov.” (Psalam 73:1-9). Mnogi se, kao i Asaf, pitaju kako Bog može da podnosi ovakve stvari. Neshvatanje zašto se to dešava izobličava našu sliku o Bogu, a iz nje proizilazi naš stav prema Njemu.
U takvim okolnostima psalmista je počeo da postavlja slična pitanja kao oni koji su rekli da je uzalud služiti Bogu: „Zar dakle uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje, dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?” (Psalam 73:13, 14).
Ipak, postoji značajna razlika: „Kad bih kazao: govoriću kao i oni, iznevjerio bih rod sinova tvojih.” (Psalam 73:15). Iako ga je taj problem i dalje razdirao, Asaf ne želi da se spušta na njihov nivo, ne želi da odstupi od onoga što je dobro, jer bi sam sebe izdao. „I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumio; ali to bješe teško u očima mojima.” (Psalam 73:16).
Na kraju je shvatio da Bog nije zaboravio na pravdu, nego je samo privremeno odložio: „Dok najposlije uđoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov. Ta na klizavom mjestu postavio si ih, i bacaš ih u propast! … Jer evo koji otstupiše od tebe, ginu; ti istrebljavaš svakoga koji čini preljubu ostavljajući tebe.” (Psalam 73:17, 18, 27). Život protiv načela čistote i pravde, za šta smo stvoreni, na kraju dovodi do propasti.
Ali upravo je to razlog zašto nema Božijih kazni odmah. Grešniku je potrebno vreme da se pokaje. Čemu milost i praštanje ako nemamo vremena da dođemo u stanje da nam se oprosti? Da Bog to vreme nije ostavio niko se ne bi spasio. Što je čovek više zagazio u grehe potrebno mu je više vremena da se iz tog načina života izvuče, ali ne samo spolja da prestane da greši, nego i da se promeni iznutra – da se ugasi želja za činjenjem zla.
Subjektivnost u veri
Već smo videli da je moguće da čoveka koji se moli, posti, vrši obredne radnje i izjašnjava se kao vernik, Bog ne prihvata i ne smatra ga za pravog vernika. U svemu tome najgore je što čovek toga ne mora da bude svestan, pošto se pridržava religiozne forme.
Zbog lične subjektivnosti i odsustva svesti o svom stanju ova pojava uopšte nije tako retka. Ako se poredimo s drugim ljudima, možemo da izgledamo dobri i valjani u svojim očima. Međutim, kada se poredimo sa standardima koje je postavio Bog vidimo koliko smo daleko od prvobitne zamisli za jedno ljudsko biće. Osećaj nedostojnosti koji iz ovakvog uvida sledi nije prijatan niti ga je lako podnositi. Lakše je reći sebi da smo dobri ili da nas Bog voli i da će nam biti milostiv, nego suočiti se sa svojim grešnim stanjem.
U Pričama Solomunovim pitanje ovakve lične subjektivnosti sažeto je u jednoj jedinoj rečenici: „Neki se put čini čovjeku prav, a kraj mu je put k smrti.” (Priče Solomunove 14:12). Istina i stvarno stanje stvari ne zavise od naše percepcije, nego je upravo obrnuto. Zavisimo od realnosti i istine, šta god mislili i kako god se osećali. Mogu da tvrdim, pa čak i da verujem, da čoveku koji skače s vrha zgrade ne može ništa loše da se desi, ali to neće promeniti realnost fizičkih zakona. Isto tako, kakav sam ja ne zavisi od mog mišljenja, nego od toga kakvo stanje stvari zaista jeste.
Odličan primer za ovo o čemu govorimo može se naći na početku 58. poglavlja Knjige proroka Isaije. Bog se obraća svom narodu: „Viči iz grla, ne usteži se, podigni glas svoj kao truba, i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grijehe njihove” (Isaija 58:1). Način na koji je ovo rečeno jasno ukazuje na značaj poruke koju Bog daje Isaiji. Šta je to tako važno i kakvi su to gresi i bezakonja?
„Premda me svaki dan traže i radi su znati putove moje, kao narod koji tvori pravdu i ne ostavlja suda Boga svojega; ištu od mene sudove pravedne, žele približiti se k Bogu.” (Isaija 58:2). Na prvi pogled ovo izgleda kao pohvala. Da nema prethodnog stiha, kao i onih koji slede, lako bi moglo da se desi da potpuno pogrešno razumemo ovaj stih. Ovi ljudi svaki dan traže Boga i traže od Njega pravedne sudove, tj. da deluje pravedno. Žele da znaju Božije puteve i žele da Mu se približe. Šta je u svemu ovome problem?
Praktično jedna reč ovde određuje smer u kojem treba da gledamo – reč kao. Oni su kao narod koji čini pravdu i ne ostavlja Božije sudove, tj. koji se drži Božijih principa. Samo liče na ljude koji se ponašaju pravedno i poslušni su Bogu, ali zapravo nisu takvi.
U stihu se veoma jasno vide njihove težnje da uspostave ispravan odnos s Bogom, međutim, u tome ne uspevaju. Iz nekog razloga oni traže Boga i Njegovu pravdu, ali ih ne nalaze, žele da upoznaju Njegovu volju i da Mu se približe, ali do toga ne dolazi.
„Zašto postismo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti ne htje znati? Gle, kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se čuo gore glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan dan? da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću? kad vidiš gola, da ga odjeneš, i da se ne kriješ od svoga tijela[3]?” (Isaija 58:3-7).
Ovi ljudi čak prozivaju Boga. Misle da su svoj deo odradili, a da Bog svoj deo nije. Smatraju da je s njima sve u redu, jer ispunjavaju religioznu formu – poste, mole se, traže Boga, pokušavaju bolje da upoznaju Njegove stavove i da Mu budu bliži. Šta bi više moglo da se očekuje? Ono u čemu su zakazali je praktičan život. Njihova stremljenja i želje ne moraju da budu loši sami po sebi, ali bi to trebalo da se manifestuje u životu. Međutim, kao što je već rečeno, oni su samo slični onim ljudima koji pravedno žive i ne ostavljaju Božije principe. I upravo ta sličnost daje im osnovu za mišljenje da je s njima sve u redu.
Problem je, međutim, što su oni od verovanja napravili sredstvo za uspeh u životu. Umesto da se okrenu drugima, bili su usmereni samo na sebe. Od svojih želja nisu videli tuđe potrebe. Upravo suprotno od onoga što bi vera u nama trebalo da proizvede. Zato im Bog savetuje da misle o potrebama bližnjih pa će se i njihov odnos s Njim drastično poboljšati: „Tada će sinuti vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža.” (Isaija 58:8). Ne može čovek sebe da smatra pravednikom, a da ne živi kao pravednik.
Lako je upasti u zamku spoljašnjeg držanja zapovesti i ispunjavanja obreda, iz čega automatski izvlačimo zaključak da smo ispravni pred Bogom. Ni pojedine dobre težnje i želje ne mogu nam pomoći, ako propuštamo ono glavno: „Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to zakon i proroci.” (Matej 7:12).
Zabluda o sopstvenim sposobnostima
Zajedno s pogrešnim stavom o svojoj prihvaćenosti neretko ide i zabluda o sopstvenim sposobnostima. Kada bi čovek mogao svojim sposobnostima da se izbavi i postane potpuno pravedan, Hristova žrtva ne bi bila potrebna.
Početak propovedanja jevanđelja među mnogobožačkim narodima doneo je i određene dileme. Jedna od njih bila je koliko insistirati na pridržavanju uputstva koje je Bog dao preko Mojsija. Novo okruženje je bilo potpuno drugačije. Bog je dao zakone oko kojih je bilo izgrađeno celokupno uređenje jevrejskog društva, a njih nije bilo moguće primeniti u državama koje su drugačije organizovane. Zbog podeljenih mišljenja sazvan je sabor u Jerusalimu na kome je trebalo da se razmotri ovo pitanje. Tom prilikom Petar je rekao: „Sad dakle šta kušate Boga, i hoćete da metnete učenicima jaram na vrat, kojega ni ocevi naši ni mi mogosmo ponijeti? Nego vjerujemo da ćemo se spasti blagodaću Gospoda Isusa Hrista kao i oni.” (Dela apostolska 15:10, 11).
Petar kaže da čak ni oni koji su živeli u državi koja je ustrojena po Mojsijevim zakonima nisu bili u stanju da ga u potpunosti ispoštuju. Kako to onda može da se primeni na nedovoljno upućene ljude koji žive u potpuno drugačijim uslovima? Zato je konačna odluka i bila da se, u tom pogledu, od njih ne očekuje mnogo (Dela apostolska 15:19, 20).
Za nas je ovde značajan stav da zakon u potpunosti nije bilo moguće držati. Ovome možemo da dodamo i Pavlovu izjavu: „Jer što zakonu bješe nemoguće, jer bješe oslabljen tijelom, posla Bog sina svojega u obličju tijela grjehovnoga, i za grijeh osudi grijeh u tijelu” (Rimljanima 8:3). Dakle, zakon ne samo što ne može u potpunosti da se drži, nego ne može ni da nas spasi. Ovde se spontano nameću dva pitanja. Prvo je zašto je Bog onda uopšte dao zakon.
Odgovor na ovo pitanje je tema za sebe, ali možemo ukratko na to da odgovorimo nešto ranije napisanim Pavlovim rečima, iz iste poslanice iz koje je bio i prethodni citat. „Šta ćemo dakle reći? Je li zakon grijeh? Bože sačuvaj! nego ja grijeha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza: ne zaželi. A grijeh uze početak kroz zapovijest, i načini u meni svaku želju; jer je grijeh bez zakona mrtav.” (Rimljanima 7:7, 8).
Padom čoveka u greh mnogo toga se promenilo. Toliko smo se udaljili od početnih vrednosti da su se izgubile jasne granice šta je ispravno. Zbog toga nam je potrebno da znamo šta se od nas očekuje i šta je dobro, a šta zlo. Ako ne postoje nikakva pravila koja uređuju naše međusobne odnose, onda ne može nešto da se nazove zlom ili grehom, tj. tamo gde nema pravila, nema ni greha.
Zakon je tu da nas obavesti šta s nama nije u redu i čega bi trebalo da se pridržavamo. Naravno, nije sve u zakonu rečeno otvorenim izjavama, nego mnogo toga treba shvatiti i protumačiti, za šta takođe postoje razlozi. Namena zakona je, dakle, informativna, a ne spasonosna, iako baš zato i te kako utiče na spasenje.
Ako zakon nije moguće u potpunosti držati i ako ne može da nas izbavi, postavlja se drugo pitanje da li se treba pridržavati bilo kakvih pravila. Ovo pitanje uopšte ne izgleda nelogično i veoma često se postavlja. Glavni razlog zašto se ranije u tekstu govorilo o značaju poslušnosti je upravo ovo pitanje. Pošto je poslušnost Bogu, izražena kroz pridržavanje uputstava koja nam je dao, neodvojiva od vere, jasno je i kakav odgovor treba dati na naše pitanje.
Pavle je to sročio na sledeći način: „Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego samo vjerom Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom, a ne djelima zakona: jer se djelima zakona nikakvo tijelo neće opravdati. Ako li se mi koji tražimo da se opravdamo Hristom, nađosmo i sami grješnici, dakle je Hristos grijehu sluga? Bože sačuvaj! Jer ako opet zidam ono što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik.” (Galatima 2:16-18).
Apostol ovde dva puta naglašava da ne možemo da se spasimo držanjem zakona, ali da to još uvek ne znači da imamo slobodu da grešimo. On kaže da, ako nismo poslušni Božijim uputstvima, zapravo tvrdimo da je Hristova žrtva prineta da bismo mogli da nastavimo da grešimo bez posledica, tj. da time Hristovo delo služi ovekovečavanju greha, a ne njegovom ukidanju. Čovek koji tako čini neće se smatrati Božijim sledbenikom, nego prestupnikom. Želeti da se spasenjem nađemo u okruženju pravednih i poštenih bića, u zajednici sa svetim Bogom, dok ujedno bezbrižno nastavljamo da grešimo, nije samo nelogično, nego je i drsko.
Često citirana Isusova izjava, da bez Njega ne možemo činiti ništa (), stav je do kojega smo već mogli i sami da dođemo. Međutim, dešava se da i oni koji ovu izjavu prihvataju i citiraju precenjuju svoje sposobnosti. Ovo se dešava zato što se poredimo s drugim ljudima, a ne s pravim uzorom koji nam je postavljen.
Veče pred raspeće Hristos je učenicima takođe rekao još nešto: „Ovo je zapovijest moja da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama.” (Jovan 15:13). Izjava deluje prosto zastrašujuće. Trebalo bi da volim druge onako kako je Hristos – savršeni, jedini bez greha – voleo svoje učenike. Kada god pročitam ovaj stih kroz glavu mi spontano prođe pitanje da nije malo preterao. Onaj ko primeti koliko su kriterijumi visoko postavljeni, koliko god bio sposobniji od drugih ljudi, shvatiće svoju nemoć da ih postigne sopstvenim snagama, bez Boga.
Ideja o visokim očekivanjima još je više naglašena u rečima koje je takođe zapisao Jovan: „I po tom razumijemo da ga poznasmo, ako zapovijesti njegove držimo. Koji govori: poznajem ga, a zapovijesti njegovijeh ne drži, laža je, i u njemu istine nema; a koji drži riječ njegovu, u njemu je zaista ljubav Božija savršena; po tom poznajemo da smo u njemu. Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je on hodio.” (1. Jovanova 2:3-6).
Ne samo da Jovan govori da se od nas očekuje da držimo zapovesti, nego se svako ko ih ne drži, a ujedno se predstavlja kao vernik, smatra prevarantom. Međutim, sve to čak izgleda prilično blago u odnosu na poslednju izjavu iz ovog citata – da treba da živimo kao Hristos, da bismo imali zajednicu s Njim! Očigledno je da imamo problem. Zakon i zapovesti nismo u stanju sami da držimo, a od nas se očekuju Hristovi standardi. Kako rešiti ovaj problem?
Unutrašnja promena
Postati vernik ne znači samo da čovek od grubog i neprijatnog postane uglađen i ljubazan. Promena treba da bude mnogo dublja. Izgledati kao pobožan, pričati kao pobožan još uvek ne znači i stvarno biti pobožan. Da li se naše unutrašnje biće uskladilo s Božijim stavovima važnije je od toga da li smo spolja promenili ponašanje. Svođenje problema greha na samodisciplinu je drastično umanjivanje njegovog razornog uticaja, čime se indirektno govori da to i nije tako strašna stvar.
Problem greha je pre svega unutrašnje prirode, problem toga ko smo mi zaista. Preko proroka Jeremije Bog je rekao: „Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati? Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putovima njegovijem i po plodu djela njegovijeh.” (Jeremija 17:9, 10). Ono što nam je u srcu teško se uočava i lako može da nas obmane, a ujedno može da bude i opako. Mi često nismo u stanju da vidimo šta nam je u srcu ili bar nismo u stanju da spoznamo razmere opakosti u nama, ali zato Bog jeste. U tome se i vidi potreba za Njegovom pomoći. Na kraju ćemo primiti što smo zaslužili po svojim putevima i svojim delima, a iz prevarnog srca ne mogu da proizađu pravedni putevi i pravedna dela.
Nešto slično rekao je i Hristos: „Još reče: što izlazi iz čovjeka ono pogani čovjeka; jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čovjeka.” (Marko 7:20-23).
U dobroj meri možemo da se kontrolišemo i pretvaramo, naročito u javnosti, ali kakvi smo stvarno kad-tad će izaći na videlo. Prava priroda ne može da se zanemari i ne ispolji, može samo privremeno da se skriva.
Pišući Timotiju, Pavle govori da će nastati teška vremena u kojima će ljudi činiti mnoge neprimerene stvari i više mariti za slasti nego za Boga (). Međutim, on ne govori o ljudima koji otvoreno odbacuju Boga, kako bi moglo da se nasluti, nego o onima koji se predstavljaju kao vernici: „Koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli. I ovijeh se kloni.” (2. Timotiju 3:5).
Ovi ljudi izgledaju pobožno, ali to nisu. Obličje pobožnosti obična je prevara, prevara koju ne možemo da podvalimo Bogu, ali možemo drugim ljudima, pa čak i sami sebi. Zbog toga i savet da se takvih treba kloniti. Njihov uticaj može da bude poguban, jer ne nastupaju otvoreno, već svoje bezbožničke ideje plasiraju pod plaštom religije.
Unutrašnji nesklad s Bogom čini nas ranjivima. Tu greh nalazi svoje uporište, gde nam se umiljava i prikrada. Apostol Petar upozorava vernike na ovakvu vrstu prevare: „A bijaše i lažnijeh proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnijeh učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovijem nečistotama kojima će se huliti na put istine. I u lakomstvu loviće vas izmišljenijem riječima. Njihov sud odavno ne docni, i pogibao njihova ne drijema.” (2. Petrova 2:1-3).
Dok ima greha biće i prevare – i to prevare u redovima vernika. Petar jasno govori da će „među vama” biti lažnih učitelja. Njihov uticaj uopšte nije beznačajan, jer će mnogi da ih slede. Problem je što nas love izmišljenim rečima, a osnovu nalaze u našim lakomstvima, tj. našim žudnjama.
Zbog toga je unutrašnje nesavršenstvo stalni izvor opasnosti: „Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i on ne kuša nikoga; nego svakoga kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnjevši slast rađa grijeh; a grijeh učinjen rađa smrt.” (Jakov 1:13-15). Jakov je stvari složio logično i jasno – želimo stvari koje nisu dobre, pa ih učinimo, a to nas onda vodi u smrt.
S jedne strane imamo biblijske izjave da će nam se suditi po delima i držanju zapovesti (), a s druge da je spasenje besplatno (), tj. da je dar (; ). Ovo izgleda kontradiktorno i može da dovede do prilične zabune. Međutim, uopšte nije tako komplikovano kako može da se čini na prvi pogled.
Ako, na primer, detetu u pelenama darujemo košarkašku loptu jasno je da ono taj dar ne može da koristi u skladu sa svrhom s kojom je lopta napravljena. Dete mora da odraste, da ojača, prvo da nauči da hoda, a onda i da trči i skače, da bi taj dar moglo da koristi na pravi način. Isti slučaj je sa spasenjem. Hristos je umro za svakog čoveka (Jovan 2:2), omogućio je besplatan dar. Međutim, potrebno je i da smo u stanju da možemo da ga iskoristimo. Ako naše unutrašnje biće ne uzraste dovoljno, nećemo biti u stanju da koristimo spasenje. Budući da Bog ne oduzima slobodnu volju, nedovoljna promena ponovo će uzrokovati činjenje greha, a greh će iznova dovesti do smrti. Na takav način ništa se ne bi postiglo.
Naravno, treba reći da Bog zapravo gleda na našu odlučnost da se menjamo, kako je već bilo reči kada smo govorili o pobudama i namerama. Pošto nam je vreme života ograničeno ne bi svako uspeo da ostvari potpunu promenu pre smrti. Jedan od dvojice razbojnika na krstu, kojem je Hristos obećao da će biti u nebeskom carstvu nikada ne bi mogao da bude spasen da se očekivala potpuna promena, jer nije imao nikakvo vreme za to. On je, međutim, pokazao priličnu veru u najgorim mukama, u najnepovoljnijem trenutku, kada su se i učenici razbežali. Šta tek reći za one koji su mladi umrli. Bog, dakle, očekuje da bez ikakvih kalkulacija damo ono što imamo i to će se smatrati dovoljnim. Onaj ko se već ovde svim srcem odlučio za Boga sigurno neće imati nikakav problem u idealnim uslovima, gde nema iskušenja, pritisaka i nevolja.
Ipak, sama promena okruženja neće od nekoga, koji nikada nije ni želeo da se menja, stvoriti boljeg čoveka. „Ako se i pomiluje bezbožnik, ne uči se pravdi, u zemlji najpravednijoj čini bezakonje i ne gleda na veličanstvo Gospodnje.” (Isaija 26:10). Unutrašnja promena, uključujući i težnju ka njoj, dešava su ovde. Osnovna konstrukcija večne kuće, uz Božiju pomoć, pravi se na ovom svetu. Samo fini, završni radovi mogu da se ostave za vreme nakon Hristovog povratka, ali neće biti zidanja ispočetka.
Međutim, kako dolazi do te unutrašnje promene? Neko bi mogao da kaže da to i nije toliko važno, koliko je važno da se sama promena postigne. To je po svoj prilici tačna izjava, ali je uvek bolje znati šta treba da se radi, jer smo tako pošteđeni bespotrebnog lutanja, a možda i gubitka dragocenog vremena.
Narodni knez i farisej, Nikodim, dolazi Isusu i kaže Mu da je uveren kako je On učitelj koji je došao od Boga (). Hristos, međutim, naizgled ničim izazvan, počinje da priča o unutrašnjoj promeni, koju naziva novim rođenjem: „Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega.” (Jovan 3:3). Nema spasenja bez unutrašnje promene.
Pitanjem koje je postavio, Nikodim je pokazao da mu nije jasno šta je Isus želeo da kaže: „Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.” (Jovan 3:4-6). Pošto je ponovio da nema spasenja bez novorođenja, Hristos dodaje da je Sveti Duh zadužen za takav duhovni preobražaj.
Restauracija unutrašnjeg bića delo je Božijeg Duha. Čovek možda može samostalno da načini neke promene na bolje u svom karakteru, ali potpunu obnovu može da izvede samo Duh. To je razlog zašto nam je pomoć neophodna – da bismo mogli da postignemo zadovoljavajuću promenu.
Hristos je obećao učenicima da će poslati Duha, kojeg naš prevod zove i Utešiteljem (). On bi trebalo svemu da nas nauči (). Ali pre nego što Ga je spomenuo rekao je: „Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite.” (Jovan 14:15). Da ova veza između zapovesti i davanja Duha nije slučajna možemo videti i u Petrovim rečima, koje je izgovorio pred sveštenicima i crkvenim starešinama: „I mi smo njegovi svjedoci ovijeh riječi i Duh sveti kojega Bog dade onima koji se njemu pokoravaju.” (Dela apostolska 5:32). Bog daje svog Duha onima koji su Mu poslušni.
Sada lepo možemo da sklopimo kockice.
Nismo u stanju samostalno da ispunimo kriterijume koji se od nas očekuju. Potrebna nam je unutrašnja promena da bismo to mogli. Unutrašnju promenu može da sprovede samo Sveti Duh, ali On se daje samo onima koji se Bogu pokoravaju, jer Bog tako dobija pravo da deluje u našem životu. Drugim rečima, čak i kada nismo u stanju u potpunosti da budemo poslušni Bogu naš pokušaj da budemo poslušni daje Mu pravo da deluje i menja nas, što na kraju dovodi do naše osposobljenosti da živimo po Njegovoj volji.
Uzdržavanje od zla nasuprot činjenju dobra
Verski život nije skup zabrana koje treba poštovati dok ne dođemo do spasenja. Upravo je obrnuto. Vera čoveka treba da oslobodi starih stega, strahova, neizvesnosti i, što je najvažnije, od greha – ne samo od njegovih posledica, nego i od činjenja greha.
Apostol Pavle piše: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno, ali sve ne ide na dobro.” (1. Korinćanima 10:23). Sloboda, naravno, ne ukida odgovornost. Čovek treba da procenjuje da li su njegovi postupci nešto što donosi dobro ili što ne valja. Sloboda nudi izbor, ali ne garantuje da će se svaki izbor završiti dobro. Kako to taj isti Pavle u drugoj poslanici kaže: „Promišljajte o tom što je dobro pred svijem ljudima” (Rimljanima 12:17). Sloboda nije samo povlastica. Trebalo bi razmišljati šta izbor donosi, jer iza svakog izbora stoje neke posledice. Naše je bar da pokušamo da razmišljamo kakve bi one mogle da budu i da, u skladu s tim, koristimo slobodu.
Najbolji pokazatelj zloupotrebe slobode je sama pojava i postojanje greha. Bog je ljudima ostavio slobodu da mogu da zgreše, a tu slobodu nije im oduzeo ni nakon pada u greh. Šta smo mi od svoje slobode uradili odličan je primer kako nešto izrazito dobro može da se iskoristi protiv dobra.
Baš taj veliki obim zla, koji se javio s grehom, zaokupio je našu pažnju tako da više razmišljamo o zlu, nego o dobru. Mogli bismo da kažemo da je to donekle i normalna stvar. Ljudi mnogo lakše uočavaju zlo nego dobro. Može da se desi da ne primetimo kada nam neko učini dobro, ali kada nam učini nešto nažao teško da to nećemo primetiti. Stvoreni smo za dobrotu i pravdu. To bi trebalo da nam bude uobičajena stvar, a na uobičajene stvari obično manje obraćamo pažnju, jer ih smatramo normalnim stanjem. S druge strane, kada uočimo nešto zlo, u nama se oglašava alarm koji signalizira da nešto nije u redu. Zbog te sklonosti da lakše uočavamo zlo, jer nam više smeta, više se njime i bavimo.
„Pomorite dakle ude svoje koji su na zemlji: kurvarstvo, nečistotu, slast, zlu želju i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo; za koje ide gnjev Božij na sinove protivljenja; u kojima i vi negda hođaste kad življaste među njima. A sad odbacite i vi to sve: gnjev, ljutinu, pakost, huljenje, sramotne riječi iz usta svojijeh. Ne lažite jedan na drugoga; svucite staroga čovjeka s djelima njegovijem, i obucite novoga, koji se obnavlja za poznanje, po obličju onoga koji ga je sazdao” (Kološanima 3:5-10).
Svakako je prioritet da odbacimo zlo. Ali ako nismo više stari čovek, koji smo? I umesto da na mesto starog čoveka dođe novi, obnovljeni, po obličju Božijem, neprimetno se uvuče obličje pobožnosti – stari čovek obučen samo u odelo novog. On spolja izgleda kao novi, ali unutra je još onaj stari, koji se, doduše, suzdržava od činjenja greha, iako je njegovo srce još uvek tamo.
Obnovljenja nema i bez drugog dela: „Obucite se dakle kao izbrani Božiji, sveti i ljubazni, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost, i trpljenje, snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi. A svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva. I mir Božij da vlada u srcima vašima, na koji ste i pozvani u jednom tijelu, i zahvalni budite.” (Kološanima 3:12-15). Obnovljeni čovek nije samo prestao da čini zlo, nego nakon obnove počinje da čini dobro, u čijem srcu vlada ljubav, koji gradi mir.
Kako je to Jakov jednostavno napisao: „Jer koji zna dobro činiti i ne čini, grijeh mu je.” (Jakovljeva 4:17). Greh je ako čovek ima sposobnosti i priliku da učini dobro, a to ne uradi. Ovo podiže pobožnost na jedan sasvim nov nivo. Iz ovoga jasno proizilazi da vernik ne treba da razmišlja da li se nešto sme ili ne sme, nego da li je to dobro ili nije. Ako nađemo da je nešto dobro, nevažno je što nam nije direktno naloženo da tako činimo. I obrnuto, ako shvatimo da nešto ne valja, nije nam neophodna zabrana da bismo se toga klonili.
Nemoguće je napraviti zakon koji će da razradi svaku moguću situaciju koju život donosi. Uloga Božijeg zakona je, osim što daje direktna uputstva, da nam da i principijelni okvir na osnovu kojeg zaključujemo i delujemo. Kada na osnovu njega dođemo do saznanja da je nešto ispravno ili korisno, a to ipak ne uradimo, jer nema direktne izjave o tome, to je samo traženje rupa u zakonu, pokušaj da se opravda sopstveno izvrdavanje. Ne bi, dakle, trebalo da se pitamo da li se nešto mora, nego da li je potrebno.
Želja za ispravnim
Zamislite situaciju da se nađete među spasenima, ali da su u vama ostale želje za nekim gresima. Ne smete, a verovatno i ne možete, da ih činite, ali žudite za njima. I tako kroz celu večnost. Ovakvo „spasenje” bila bi večna robija. Zato Bog toliko insistira na promeni, jer ako je nema to nas čini nesposobnima za sreću i zadovoljstvo u okruženju pravde i svetosti. Čežnja koja toliko dugo iznuruje čoveka ne bi mogla da se završi drugačije nego ponovnim pokušajem da se učini greh. Zato već pomenuti citat iz i kaže da ne vredi ako se grešnik pomiluje, on će nastaviti da greši i u najpravednijoj zemlji, jer iznutra nije promenjen.
Vernici veoma malo misle o spoju svojih neiskorenjenih loših težnji i svetog okruženja. A mnogi od onih koji o tome uopšte razmišljaju očekuju da će im Bog, prilikom spasenja, na neki čudesan način izbrisati takve želje. Kada bi to bilo tako, ne bi bilo opravdanja da bilo ko propadne, jer je Hristos, kao što je već rečeno, umro za sve ljude. U takvom slučaju bilo bi krajnje jednostavno svima, koliko god da su loši, izbrisati takve želje i greha bi nestalo.
„A u pošljednji veliki dan praznika stajaše Isus i vikaše govoreći: ko je žedan neka dođe k meni i pije. Koji me vjeruje, kao što pismo reče, iz njegova tijela poteći će rijeke žive vode.” (Jovan 7:37, 38). Hristos zove one koji su žedni, koji osećaju da im nešto nedostaje, koji imaju želju da promene ovakvo stanje.
Osim toga što je pozvao one koji osećaju žeđ, Isus je rekao da se s tog izvora pije pod određenim uslovima. Ne vodi svako verovanje spasenju, nego kao što Pismo reče. Hristos nije mogao jasnije da uputi na standard kojeg treba da se držimo.
Ove Hristove reči praktično su odjek onoga što je ranije zapisano: „Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mlijeka. Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na ono što ne siti? Slušajte me, pa ćete jesti što je dobro, i duša će se vaša nasladiti pretiline.” (Isaija 55:1, 2). Naravno da se ovde ne radi o bukvalnoj žeđi, već o spasenju. Putem slikovitog izražavanja ponovo srećemo ideju o spasenju koje je besplatno. Ništa drugo i ne može da nas zasiti, jer smo za to stvoreni.
Nekoliko stihova kasnije pružena je jedna vrsta objašnjenja: „Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” (Isaija 55:6, 7). Nemamo sve vreme ovoga sveta. Naš životni vek je ograničen. Zato i postoji poziv, inače ne bi ni bio potreban. Ako se previše udaljimo od Boga možda više nećemo moći da Ga nađemo. Bogu se vraćamo tako što se menjamo, što ostavljamo stare grešne puteve, a to uzrokuje da se On na nas smiluje i oprosti nam.
Hristos ne zove samo žedne, zove i umorne: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojijem. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako.” (Matej 11:28-30). Opet je poziv upućen onima koji se ovde ne osećaju najbolje. U uslovima greha postoje mnoge nevolje i opterećenja. Hristos se nudi da ih preuzme. Međutim, Njegov metod izgleda pomalo čudan. Treba da uzmem Njegov teret da bi On preuzeo moj. O čemu se tu radi?
Nije teško shvatiti šta je Hristov jaram. On je svoj život posvetio dobrobiti i spasenju drugih. Drugim rečima, On obećava da će brinuti za naše potrebe, ako se mi brinemo za potrebe i spasenje ljudi oko nas. Upravo tako je Hristos živeo u potpunoj zavisnosti od Oca. Kada je neko rekao da će da ide za Njim kuda god On pođe (), Isus mu je predočio takav način života: „Reče njemu Isus: lisice imaju jame i ptice nebeske gnijezda; a sin čovječij nema gdje glave zakloniti.” (Matej 8:20).
Ovo ne izgleda baš lako. Predanje i ukazivanje tolikog poverenja Bogu, da očekujemo da On vodi računa o našim ovozemaljskim potrebama, dok mi brinemo o potrebama i spasenju drugih, teško je u potpunosti i razumeti, a kamoli sprovesti. Ali Hristos i nije rekao da je to lako, nego Njegovo breme. Nije laka takva predaja života Bogu, nego je lak život nakon te predaje. Naravno, potrebno je imati vere da bi se nešto tako pokušalo – ne samo verovati da postoji Bog, nego imati poverenja da je tačno ovo što je Hristos rekao, kao i da će Bog to stvarno uraditi.
Govoreći o Hristu i spasenju koje je kroz Njega, Pavle piše Titu: „Koji je dao sebe za nas da nas izbavi od svakoga bezakonja, i da očisti sebi narod izbrani koji čezne za dobrijem djelima.” (Tit 2:14). Sada vidimo da i Pavle govori o ljudima koji čeznu da se ovo stanje promeni. U svim primerima izgleda kao da Bog zove samo one koji se ovde osećaju loše. A šta je s onima koji nisu žedni, umorni, niti čeznu za dobrim delima? Zar njima pomoć nije još više potrebna?
Sam način na koji su ovi pozivi upućeni svedoči da nešto nije u redu s onima kojima je sve dobro na ovom svetu. Kako je već citirano iz Prve Jovanove poslanice, ko voli svet nema u sebi Božije ljubavi. Božije carstvo i ovakav svet su međusobno suprotstavljeni sistemi. Čak i kada nemamo nevolje, odsustvo pravde, reda, saosećajnosti, poštenja i mnogo čega još, normalnog čoveka ne može da ostavi ravnodušnim.
Bog kaže da će one, koji su deo Njegovog naroda, promeniti. „I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svijeh nečistota vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36:25-27). Promena koju Bog učini, menjajući samo naše biće, osposobljava nas da živimo po Njegovoj volji.
Dalje govori da će takvima dati nasledstvo, oproštaj i blagoslove (), a onda sledi jedna pomalo čudna tvrdnja, koja je više puta ponovljena u ovoj knjizi[4]: „I opomenućete se zlijeh putova svojih i djela svojih koja ne bjehu dobra, i sami ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje.” (Jezekilj 36:31). Obnovljeni čovek dobro razume odvratnost svojih loših dela, a to naročito dolazi do izražaja u svetom okruženju, nakon spasenja.
Onima koji tako nešto nikada nisu osetili teško je to objasniti. Kako slepom od rođenja objasniti boje? On jedino može da shvati da postoji nešto što u potpunosti ne razume zbog svog nedostatka, kao i da prihvati da tako nešto postoji na osnovu svedočanstava drugih, koji nemaju njegov nedostatak. Slično je i sa grehom. On je svuda oko nas i sa tim smo se toliko saživeli da nismo u stanju da sagledamo veličinu njegove odvratnosti, jer nikada nismo videli kako bi bilo živeti bez njega. Ne moram da osetim žeđ, umor ili da čeznem za pravdom da bih razumeo da je takvo stanje normalno, ako nas je po svom obličju načinio sveti i pravedni Bog. Ako, dakle, takve porive opisane u ovim pozivima nemam, nešto sa mnom nije kako valja, pa i na tome treba da se radi.
Nije čudo da je Hristos u čuvenoj Propovedi na gori rekao: „Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi” (Matej 5:6). Oni koji čeznu za pravdom i dobrotom već su na dobrom putu, jer su za Bogom krenuli punog srca, a ne zbog straha od kazne ili smrti. Njihova odluka da idu za Bogom nije samo izraz njihovog uma, nego celog njihovog bića.
U istoj propovedi Hristos je još rekao: „Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga vidjeti” (Matej 5:8). Iz čistog srca više ne izlaze zle stvari, nego samo neusiljeno i spontano dobro, dobro koje nije zamišljeno da ostvari efekat na posmatrače. Ove dve rečenice praktično govore isto. Čežnja za pravdom svedoči o obnovljenom čoveku, kao i čisto srce.
Razumeti Božiju volju je dobro, biti joj poslušan još je bolje, ali od nas se očekuje i korak više – da činjenje dobra i pravde ne bude moranje, nego radost: „Jer pred Bogom nijesu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore” (Rimljanima 2:13). Kada pravda postane izraz našeg bića, onda smo spremni da se vratimo uslovima iz kojih su naši praroditelji izgnani – uslovima za koje smo i sazdani.
- Šabat i subota ne poklapaju se u potpunosti. Subota je nastala od hebrejski reči šabat, a u naš jezik ušla je preko grčkog jezika. Šabat počinje u petak uveče, sa zalaskom Sunca, a završava se u subotu uveče, takođe sa zalaskom, dok reč subota u svakodnevnom govoru označava period od ponoći do ponoći. ↑
- Reč raka (ῥακά) nije grčka, kao ostali deo teksta, nego aramejska reč. Javlja se samo na ovom mestu i značenje joj je bezuman, praznoglav. Ona nije prevedena ni u grčkom tekstu Matejevog jevanđelja, pa je zbog toga i ostavljena u nekim prevodima, kao što je slučaj s našim prevodom Vuka Karadžića. ↑
- Šta bi trebalo da znači preporuka da se ne kriju od svojeg tela? Ako to bukvalno pokušamo da shvatimo, teško je naći logiku. Zbog toga mi se čini da se ovde govori o ljudima koji su naše telo (na primer: 1. Mojsijeva 2:23 ili 2. Samuilova 5:1), tj. onima koji su nam bliski. Drugim rečima, uputstvo bi moglo da se odnosi na to da se ne krijemo od bližnjih kada im zatreba pomoć, tj. da ne izbegavamo da im se nađemo pri ruci. ↑
- Videti: Jezekilj 6:9 i 20:43. ↑
