Pitanje je postavio Ž.N.
„U Božjem Zakonu se pominje grad utočište koje je Bog namenio onima koji su nehotice ubili nekog i da tamo prebivaju dok ne umre prvosveštenik u tom mestu. A nakon njegove smrti su slobodni. I sad me kopka, kako mi koji postojimo danas, možemo da se poredimo sa onima koji su onda počinili nehotičan greh ubistva? Mi danas uopšte ne možemo da se nazovemo nehotični grešnici. Mi smo toliko ogrezli u grehu da nam greh više nije nikakav problem. Čak šta više, on je sastavni deo našeg života. Mislim da mi utočište (na osnovu definicije Božjeg zakona) uopšte i ne zaslužujemo. Ali, sve u svemu zapažanje je vrlo zanimljivo, i veoma mi se sviđa, jedino nisam siguran da li sam dobro razumeo to što ste imali na umu. Šta bi danas predstavljalo utočište, i za koga, i da li možda imate predstavu zašto ih je tada bilo odredjeno šest?”
Nehotični gresi danas
Kada je reč o gradovima utočištima, već se o njima pisalo na ovom sajtu u tekstu „Simbolika ramena”. Prvih nekoliko pasusa ispod podnaslova „Grad Sihem” govori o simbolici ovih gradova. U Bibliji je najviše o njima rečeno u 35. poglavlju Četvrte knjige Mojsijeve.
Ukratko govoreći, čovek koji nehotično ubije drugog čoveka treba da se skloni u grad utočište. Ukoliko to ne učini, osvetnik ima pravo da ga ubije bez posledica. Po smrti prvosveštenika oni koji su počinili nehotično ubistvo postaju slobodni. Budući da je naš prvosveštenik Hristos (), na taj način se šalje poruka da nas Njegova smrt oslobađa od večne osude, koju smo grehom navukli na sebe ().
S druge strane, naša zaštita od posledica greha je u Bogu (). Naravno, pod uslovom poslušnosti, jer kao što čovek može da ode iz grada utočišta i ne bude pod zaštitom, tako i čovek može neposlušnošću da ode od Boga i liši se Njegove zaštite ().
Svakako, sve ovo treba uzeti kao generalnu sliku o spasenju. Simbolika gradova utočišta ne ide u detalje svega što se dešava na ovom svetu, nego šalje osnovnu poruku o tome da je grešnik koji nenamerno greši slobodan od greha smrću prvosveštenika i da postoji privremena zaštita u Bogu, koji je naše utočište.
Ovo bi ujedno trebalo da bude i odgovor na prvi deo poslednjeg pitanja: „Šta bi danas predstavljalo utočište…?” Upravo ono što je predslika grada utočišta trebalo da nam saopšti. Drugi deo tog istog pitanja glasi: „Da li možda imate predstavu zašto ih je tada bilo određeno šest?”
Jedno je sigurno i sasvim jasno onome ko je video raspored gradova utočišta na mapi. Ovi gradovi su strateški raspoređeni s obe strane Jordana po tri u pravcu od severa prema jugu. Na taj način nikome iz celog Izrailja nije bilo predaleko da ode do najbližeg grada utočišta. Na pitanje da li nešto znači to što ih je bilo baš šest, ne bih znao da odgovorim.
Ako, pak, razmatramo konstataciju da „mi danas uopšte ne možemo da se nazovemo nehotični grešnici”, treba reći da naši gresi kvalitativno nisu ništa gori od greha ljudi tog ili bilo kog drugog vremena. Možemo da govorimo o progresiji greha, ali se ona više izražava u obimu činjenja i prihvatanju greha kao nečeg normalnog. Međutim, zapažanje o tome ko se može nazvati nehotični grešnik je veoma značajno i na njega bi trebalo adekvatno odgovoriti, jer od našeg stava prema tom odgovoru može da zavisi da li Bogu pristupamo na ispravan ili pogrešan način.
Svesni gresi
Nema mnogo dileme oko toga kako se Bog odnosi prema gresima koje ljudi čine znajući da je to loše. Ovo je naročito izraženo onda kada čovek zna Njegovu volju izraženu u Pismu. Apostol Petar u svojoj poslanici piše o ljudima koji su bili upoznati sa načinom spasenja koje Bog nudi, počeli su da žive ispravno, ali su se opet vratili u stari, iskvaren način života: „Jer ako odbjegnu od nečistote svijeta poznanjem Gospoda i spasa našega Isusa Hrista, pa se opet zapletu u njih i budu nadvladani, bude im pošljednje gore od prvoga; jer im bješe bolje da ne poznaše puta pravde, negoli kad poznaše da se vrate natrag od svete zapovijesti koja im je predana. Jer im se dogodi istinita pripovijest: pas se povraća na svoju bljuvotinu, i: svinja okupavši se, u kaljužu.” (2. Petrova 2:20-22).
Tekst s krajnjim omalovažavanjem govori o karakteru ovih ljudi. Oni su bili upoznati s onim šta je ispravno, ali su se vratili načinu života koji nas obeščašćava i prlja. Takvi ljudi ne mogu da kažu da nehotično greše, jer su i upoznati s činjenicama i iskusili su obe strane.
Bog nam ne nameće kakav ćemo način života da izaberemo, ali bi trebalo da budemo svesni da iza svakog izbora postoje posledice. „Jer kad mi griješimo navalice pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grijehe” (Jevrejima 10:26). Hristova žrtva ne važi za onoga koji zna šta je ispravno, ali namerno radi drugačije.
Iako Bog želi da spasi svakog čoveka, neće svako biti spasen. Kao što smo videli iz prethodnog stiha, ponuda o spasenju se povlači kada namerno grešimo. Bog se prema nama postavlja na osnovu naših izbora. Ukoliko svesno izaberemo da se ostavimo Božija načela i Bog će ostaviti nas, budući da je to bio naš izbor.
Upravo ovde dolazimo do problema koji je postavljen u pitanju. Svi mi dobro znamo da ljudi često čine loše stvari, uprkos tome što znaju da su loše. U tom kontekstu primereno bi bilo sledeće pitanje: Da li se onda iko može spasiti?
Veoma je važno rešiti neka pitanja i razumeti u kojim okvirima sve ono što je Bog ponudio može da se primeni. Kako se Bog odnosi prema gresima u neznanju? Šta se dešava kada ljudi greše iz svoje slabosti? Da li Bog uvek prihvata grešnika koji se kaje?
Gresi u neznanju
Kada malo dete uradi nešto pogrešno, prema njemu se ne postavljamo kao prema odraslom čoveku, već pokušavamo da mu objasnimo zašto takav postupak nije u redu. Ukoliko čovek učini neko zlo, a pre toga nema predstavu koliko je to zapravo loše, način na koji se postavljamo prema njemu nije isti kao prema onome kome je već sve bilo dobro poznato. Drugim rečima, težinu nekog dela procenjujemo na osnovu toga da li je neko unapred znao kakve posledice to delo donosi.
U Lukinom jevanđelju nalazimo Hristove reči o tome kako će se odsutni gospodar postaviti prema zlim delima svog sluge kada se vrati, odslikavajući na taj način Božiji odnos prema nama. „A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega, i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen; a koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega.” (Luka 12:47, 48).
Poruka bi trebalo da bude jasna sama po sebi. Onaj ko tačno zna šta treba da radi snosi veću odgovornost od onoga ko to ne zna. Međutim, i onaj koji ne zna ima odgovornost, iako manju, ukoliko je mogao naslutiti ili po savesti razumeti šta je bilo ispravno činiti.
Apostol Pavle je napisao jednu, po smislu, sličnu rečenicu u poslanici upućenoj vernicima u Rimu: „Jer grijeh bješe na svijetu do zakona; ali se grijeh ne primaše kad ne bješe zakona” (Rimljanima 5:13). Ne može se očekivati da se neko ponaša u skladu s Božijom voljom, ako nije upućen u to šta je ta volja. Samim tim, ne može ni biti kriv za ono što nije znao.
Međutim, prethodna Pavlova rečenica ne znači da su ljudi, pre nego što je Bog dao svoj zakon, mogli bez ikakve odgovornosti da čine zlodela i da ne budu krivi. Po svoj prilici, ni Pavle nije mislio da je Bog zanemario svaki greh pre nego što je dao zakon preko Mojsija.
U istoj poslanici, par poglavlja ranije, apostol piše: „Jer koji bez zakona sagriješiše, bez zakona će i izginuti; i koji u zakonu sagriješiše, po zakonu će se osuditi (jer pred Bogom nijesu pravedni oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore; jer kad neznabošci ne imajući zakona sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući sami su sebi zakon: oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovijem što se čini po zakonu, budući da im savjest svjedoči, i misli među sobom tuže se ili pravdaju)” (Rimljanima 2:12-15).
Nama nije neophodna posebna i detaljna objava o tome kako da se ponašamo prema drugim ljudima. Bog je u nas ugradio savest i ona nam, u saradnji s razumom, jasno ukazuje na ispravno i pogrešno.
Da je Bog i pre zakona osuđivao ljudska zlodela jasno možemo da vidimo iz biblijskog izveštaja. Nakon prvog većeg greha, kada je Kain gotovo bez razloga ubio svog brata Avelja, ne samo da je Bog osudio taj čin, nego je i sam Kain priznao da je njegova krivica toliko velika da mu se ne može oprostiti (). Kain nije bio nesvestan svog čina, iako nije imao napismeno: „Ne ubij”.
Šta tek reći o Potopu. Bog je osudio i uništio skoro sve ljude na planeti tog vremena, izuzimajući Noja i one koji su se, po Božijem uputstvu, s njim našli u barci. Sam taj događaj isuviše jasno svedoči da Bog nije mislio da su oni bez odgovornosti, uprkos tome što nisu imali zakon.
Ceo ovaj deo mogli bismo da sumiramo u sledećoj rečenici: „Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju” (Dela apostolska 17:30). Sa saznanjem dolazi i odgovornost.
Obaveštenost
Pitanje obaveštenosti je veoma važan segment u celoj ovoj priči. Sasvim je jasno da, kada smo obavešteni, ne možemo da očekujemo da nema krivice kada grešimo. S druge strane, možemo slobodno da kažemo da je, po pitanjima Boga i religije, veliki broj ljudi ili neobavešten ili loše obavešten. Da li su zbog toga oni oslobođeni svake krivice?
Čak i oni koji misle da su obavešteni, uglavnom su loše obavešteni. Na ovom svetu postoji visok stepen indoktrinacije kada su u pitanju stavovi o poreklu čoveka i svrsi života. Indoktrinacija postoji kako u religioznom, tako i u naučnom svetu. Često obe strane zahtevaju da se njihove postavke prihvate kao dogme.
U suštini, ogromnom broju ljudi je, kroz sistem školstva ili neki religiozni sistem, saopšteno šta treba da usvoji. Niko od njih ništa od toga nije stvarno proverio, već je samo prihvatio jedno od suprotstavljenih stanovišta. Svi oni zapravo ne znaju, nego veruju.
Bez mnogo dileme, više cenim stav čoveka koji se svojski potrudio da nađe odgovor na pitanje porekla, čak i ako je došao do pogrešnog odgovora, nego stav onoga ko ispravno veruje, ali ništa nije uložio kako bi svoj stav proverio. Ovaj drugi se samo našao u okruženju koje promoviše ono što je ispravno i nije u pravu svojim zaslugama, nego sticajem sretnih okolnosti. Upravo zato, uslovno govoreći, i njega bismo mogli da smatramo indoktriniranim.
Generalno, ljudi ili uopšte ne žele da budu obavešteni ili su isuviše lenji da bi se obavestili. Oni koji ne žele da budu obavešteni to rade misleći da će tako da skinu odgovornost sa sebe ili prosto neće da dođu u situaciju da ih savest opterećuje. Ovi drugi „nemaju dovoljno vremena” da bi se bavili tako trivijalnim pitanjima.
Međutim, i među jednima i među drugima ima ogorčenih protivnika Boga, bez obzira što praktično nikada sami nisu hteli da čuju argumente druge strane. Za takve apostol Petar piše: „I ovo znajte najprije da će u pošljednje dane doći rugači koji će življeti po svojijem željama, i govoriti: gdje je obećanje dolaska njegova? Jer otkako oci pomriješe sve stoji tako od početka stvorenja. Jer navalice neće da znadu da su nebesa bila otprije i zemlja iz vode i usred vode Božijom riječi.” (2. Petrova 3:3-5).
Mnogi, dakle, namerno ne žele da se obaveste, znajući da je to u suprotnosti s njihovim željama, kojih ne bi da se odreknu. Kao veoma moćnim oružjem koriste se omalovažavanjem „zatucanog” stava o verovanju u Boga. Iako su i sami „zatucani” vernici, budući da su tek tako prihvatili stav nekih drugih ljudi, a da sami nisu ničim doprineli da to saznanje potkrepe, ismevaju druge za ono što i sami čine.
Sama činjenica da, nasuprot naučnim objašnjenjima, veliki procenat stanovništva ove planete veruje u Boga i da postoji nešto što nazivamo Božijom objavom, dovoljni su razlozi da se čovek zapita šta je istina i da se potrudi da proveri argumente suprotstavljenih strana.
Ako uzmemo u obzir da posledice saznanja, na osnovu kojih se odlučujemo kako ćemo živeti, određuju našu večnu sudbinu, slobodno možemo reći da je sve osim ulaganja značajnog truda u pošteno razmatranje odakle smo, ko smo i kuda treba da idemo veliki nemar prema životu.
Obična je laž kada neko tvrdi da želi da živi, a ne nađe za shodno da proveri činjenicu koja sutra može da mu spasi život, iako mu je unapred saopšteno da sutra može da umre i da postoji mogućnost da se to izbegne.
Gresi usled slabosti
Uopšte nije retka pojava da čovek nema nameru da greši, ali usled neke slabosti nije u stanju da se odupre grehu. Slabosti mogu da budu fizičke, psihičke ili voljne prirode. Za celu ovu priču, principijelno govoreći, nije toliko važno u čemu je slabost, koliko je važno da je čovek poklekao pred nečim, iako nije unapred planirao da to učini.
Neposredno pre nego što će biti uhvaćen i odveden na sud, Hristos se molio za ono što Ga je čekalo i rekao svojim učenicima da Ga podrže u molitvi. Međutim, oni su zaspali. „I došavši k učenicima nađe ih gdje spavaju, i reče Petru: zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom? Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je tijelo slabo.” (Matej 26:40, 41).
Ovaj Vukov prevod da je duh srčan nije baš najsrećniji, jer da je to onako kako je prevedeno, duh bi se srčanošću izborio sa slabošću tela. Trebalo bi prevesti da je duh voljan, ali je telo slabo. Drugim rečima, mi sami možemo imati nameru da uradimo ispravnu stvar, ali nas naše slabosti u tome onemoguće.
Verovatno najbolji opis ovakve pojave dao je apostol Pavle u sedmom poglavlju Rimljanima poslanice. On piše: „Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam tjelesan, prodan pod grijeh: jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na što mrzim ono činim. Ako li ono činim šta neću, hvalim zakon da je dobar. A ovo više ja ne činim nego grijeh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u tijelu mojemu. Jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim. A kad činim ono što neću, već ja to ne činim nego grijeh koji živi u meni.” (Rimljanima 7:14-20).
Pavle opisuje pojavu kada ljudi ne čine ono što žele, nego upravo suprotno, ono što mrze i preziru. Kada ne bismo imali ostali deo teksta, sigurno bismo se upitali zašto je to tako. Nastavak, pak, odgovara na to pitanje. Nije dovoljno da nešto samo želimo pa da se to i ostvari. Kako to Pavle piše, on ima htenje da čini dobro, ali nije to uvek u stanju.
Veoma je značajna i rečenica koju apostol dva puta ponavlja u ovom delu, da kada čini ono što neće to ne čini on, već greh koji u njemu živi. Zapravo, on tvrdi da njegov čin nije u skladu s odlukom njegovog bića, već je to izraz nemogućnosti da se odupre grešnim navikama i obrascima ponašanja koji su se ukorenili u njemu. Zbog činjenice da nismo u stanju da gledamo sveta bića, već samo grešnike, oguglali smo na greh i nismo ni svesni koliko nas je on izobličio. Ali ne samo izobličio, nego i potčinio. Pavle u prethodnom poglavlju dva puta kaže da smo bili robovi greha ().
Pavle nastavlja: „Jer imam radost u zakonu Božijemu po unutrašnjemu čovjeku; ali vidim drugi zakon u udima svojima, koji se suproti zakonu uma mojega, i zarobljava me zakonom grjehovnijem koji je u udima mojima. Ja nesrećni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?” (Rimljanima 7:22-24).
Apostol se kaže da se njegovo unutrašnje biće raduje principima koje je Bog uspostavio, ali da se greh koji je u njemu tome suprotstavlja i zarobljava ga. Poslednje dve rečenice su izraz nemogućnosti da se tome odupre i izbavi se od ropstva grehu.
Rešenje za tu situaciju ima Bog, a Pavle to opisuje u narednom poglavlju ove poslanice. Ukratko, budući da to nije tema ovog teksta, citiraćemo samo jedan stih: „A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvijeh, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvijeh oživljeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojijem koji živi u vama.” (Rimljanima 8:11). Uticajem svoga Duha Bog može da načini promenu u nama za koju sami nismo bili sposobni.
Situacije u kojima naše slabosti dolaze do izražaja su sasvim realne. Nas, međutim, interesuje kako se Bog odnosi prema njima. U poslanici upućenoj Filibljanima je zapisano: „Ali šta dostigosmo u onome jednako da mislimo, i po onome pravilu da živimo.” (Filibljanima 3:16).
Možemo da kažemo da je ovo veoma slično slučaju s obavešćenošću. Kao što tamo postoji odgovornost za ono što znamo, tako i ovde postoji odgovornost za ono za šta smo sposobni. Od nas se neće očekivati više nego što možemo. Takođe treba voditi računa da nisu svi ljudi na istom nivou i da se ne može u svemu isto očekivati od svakoga. Na primer, od fizički slabog, starog ili bolesnog neće se očekivati da radi isto koliko fizički snažan, mlad i zdrav. Isti princip važi i u duhovnom svetu.
Pred raspeće Hristos je svojim učenicima rekao: „Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi.” (Jovan 16:12). Dakle, ne samo da Bog od nas ne očekuje odgovornost za ono za šta nismo ni bili sposobni da učinimo, nego On pazi i da nas previše ne optereti, budući da svakako nismo u stanju da se nosimo s tim.
U svojoj prvoj poslanici apostol Jovan piše kako treba da živimo u videlu, tj. da ne grešimo, i kako treba da priznamo da smo grešili. Nakon toga kaže: „Dječice moja! ovo vam pišem da ne griješite; i ako ko sagriješi, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika, i on očišća grijehe naše, i ne samo naše nego i svega svijeta.” (1. Jovanova 2:1, 2).
Naše je da se trudimo da ne grešimo. Ukoliko ipak, i pored sveg truda, sagrešimo, Hristos pred Ocem posreduje za nas i može se reći da nam Bog te grehe ne uzima za zlo i da nas neće smatrati krivima. Ako se, pak, ne trudimo da se odupremo grehu, ne možemo ni očekivati da će Hristos da nas zastupa.
Iz svega ovoga nije teško zaključiti da Bog ima obzira prema našim stvarnim slabostima i da nas neće kriviti za ono što objektivno nismo ni bili u stanju da učinimo kako treba. Kada su u pitanju naše slabosti, Bog je i pošten i pažljiv prema nama.
Grešnik koji se kaje
Bog stalno zove grešnike da Mu se vrate (). Međutim, videli smo već da Bog, takođe, ne prihvata one koji namerno greše. Kako pomiriti ove dve stvari, budući da smo, priznavali mi to ili ne, uglavnom svesni svojih loših postupaka?
Ovo je verovatno najosetljivije pitanje u celom ovom problemu oko namernih i nenamernih greha. Da li onaj ko je bilo kada grešio, razumejući da su njegovi postupci pogrešni, ima pravo da se vrati Bogu? Uzimajući u obzir da u ovu kategoriju praktično spadaju svi ljudi rođeni na ovom svetu, isključujući Hrista, jasno je da takva mogućnost mora da postoji. Bog upravo želi od toga da nas izbavi, jer za nesvesne grehe svakako ne snosimo krivicu.
Drugim rečima, trebalo bi da shvatimo kada Bog više ne prihvata one koji svesno greše, bilo da se privremeno povukao od njih ili ih je u potpunosti napustio. Ovo je prilično složeno, jer ne postoji merljiva količina greha nakon koje bismo mogli da kažemo da je neko izgubljen ili od Boga ostavljen. S druge strane, postoje i stihovi koji izolovano mogu da nam daju potpuno pogrešnu sliku, pa se i toga treba čuvati.
„Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.” (Isaija 55:6, 7).
Nekoliko stvari je značajno naglasiti iz ovog citata. Prvo, moguće je naći se u situaciji kada je traženje Boga uzaludno. Ne ulazeći u uzroke koji dovode do ovoga, dovoljno je reći da živeći u grehu možemo da pređemo granicu, nakon koje više ne postoji mogućnost da se vratimo nazad.
Drugo, onaj ko želi da se vrati Bogu, treba da je odlučan u ostavljanju greha i zlih misli. Važno je reći da se ovo ne ogleda toliko u rečima koliko u delima. Naše namere vide se iz naših postupaka i iz toga u šta ulažemo svoje napore.
Boga ne možemo da prevarimo, ali sebe možemo. Ponekada sebe ubeđujemo kako su nam namere čiste, ali naša dela svedoče protiv nas. Treba se čuvati samoobmane, jer je česta pojava sentimentalnog stava u kojem, eto, mi toliko želimo dobro, ali nemamo snage da to sprovedemo u delo, dok ujedno ni malim prstom ne mrdamo da se situacija izmeni.
Kao što je već ranije rečeno, tačno je da postoji slabost koja nas onesposobljava da činimo ono što je ispravno, ali takva slabost se ogleda u borbi i u, doduše, neuspelim pokušajima. Kada nema borbe i pokušaja da se rešimo greha, to je gola manipulacija.
Poslednja stvar iz prethodnog citata na koju želimo da stavimo akcenat je da Bog ima nameru da se smiluje i da prašta mnogo. Zove nas da mu se vratimo dok još možemo i želi da nas oslobodi od greha, pod uslovom da i mi uložimo svoje napore u istom poslu.
Stihovi s kraja šestog poglavlja Rimljanima poslanice takođe govore o svemu ovom: „Ne znate li da kome dajete sebe za sluge u poslušanje, sluge ste onoga koga slušate, ili grijeha za smrt, ili poslušanja za pravdu? Hvala dakle Bogu što bivši robovi grijehu poslušaste od srca tu nauku kojoj se i predadoste. Oprostivši se pak od grijeha postaste sluge pravdi. Kao čovjek govorim, za slabost vašega tijela. Jer kao što dadoste ude svoje za robove nečistoti i bezakonju na bezakonje, tako sad dajite ude svoje za sluge pravdi na posvećenje. Jer kad bijaste robovi grijehu, prosti bijaste od pravde. Kakav dakle onda imadoste plod za koji se sad stidite? Jer je onoga kraj smrt. A sad oprostivši se od grijeha, i postavši sluge Božije, imate plod svoj na posvećenje, a kraj život vječni.” (Rimljanima 6:16-22).
Ovaj odlomak je prilično jasan i ne treba ga naširoko komentarisati. Međutim, izuzetno je važno primetiti da smo sluge onoga čemu smo poslušni. Ukoliko činimo greh, sluge smo greha i Bog nema ni pravo da nam pomaže, jer smo se opredelili za Njemu neprijateljsku stranu. U tom slučaju mi smo podanici drugog sistema i On ne želi da vrši nasilje nad našom odlukom da živimo kako hoćemo.
Da bismo u ovom, za nas sudbonosnom ratu, promenili stranu, treba da se oprostimo od greha. Drugim rečima, potrebno je da uložimo sve svoje napore da se oslobodimo od greha, a Bog ne samo da će razumeti naše slabosti, usled kojih zakazujemo u tom poduhvatu, nego će nam pomoći da slabosti prevaziđemo i osposobiće nas za ono što nismo u stanju da uradimo.
Kojeg, dakle, grešnika koji se kaje Bog prihvata? Na to nam odgovaraju stihovi na početku ovog poglavlja, ali ćemo citirati samo jedan od njih. „Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvijeh slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo.” (Rimljanima 6:4).
Vernik bi krštenjem, koje je svojevrsna objava o promeni strane u ratu, trebalo da načini potpuni preokret u svom životu. Stari čovek treba da umre, a novi da ustane i nastavi da živi – s novim odlukama, s novim namerama, s novim navikama i s novom praksom.
O takvim ljudima piše i Petar: „Jer je dosta što smo prošavše vrijeme života proveli po volji neznabožačkoj, živeći u nečistotama, u slastima, u pijanstvu, u žderanju, u pijenju i bogomrskijem neznaboštvima. Zato se čude što vi ne trčite s njima u to isto neuredno življenje, i hule na vas.” (1. Petrova 4:3, 4).
Petar otvoreno govori kako stari čovek ne može da razume novog. Stari čovek prezire novog i smatra ga slabim i zaluđenim, jer ne može da shvati da se neko odriče neurednog življenja, koje oni smatraju istinskim zadovoljstvima.
Iz Petrovih reči možemo čak i da zaključimo kako da prepoznamo, pre svega kod sebe, da li smo stvarno grešnik koji se kaje ili manipulator. Onaj ko se stvarno opredelio za Boga i Njegove principe razumeće veličinu i zlo učinjenih greha. Kada razume pogubnost svojih dela, svako razuman i savestan će doneti odluku da je dosta s takvim načinom života.
Ako čovek nije čvrsto odlučio da raskrsti sa svojim gresima, on se zapravo samo zavarava da želi da bude na Božijoj strani. To nije grešnik koji se stvarno kaje, već grešnik koji je privučen večnim životom i blagoslovima, ali ne i onaj koji želi to isto nebesko okruženje u koje je navodno namerio da ide. Ovo može da bude način kako da preispitamo sebe i razumemo da li smo s Bogom zbog hleba i ribe ili zbog žeđi za pravdom i istinom.
Zaključak
Sve što je do sada bilo rečeno mogli bismo da sumiramo rečima iz Knjige proroka Jezekilja. U njoj Bog preko svog proroka kaže: „Ako li bi se bezbožnik obratio od svijeh grijeha svojih koje učini, i držao bi sve uredbe moje i tvorio sud i pravdu, doista će živjeti, neće poginuti. Bezakonja njegova što ih je god učinio neće mu se više spominjati, u pravdi svojoj koju čini živjeće. … Ali kad bi se pravednik odvratio od pravde svoje i činio nepravdu, i radio po svijem gadovima koje čini bezbožnik, hoće li on živjeti? pravedna djela njegova, što je god činio, neće se spomenuti; za bezakonje svoje koje učini za grijeh svoj kojim zgriješi poginuće.” (Jezekilj 18:21, 22, 24).
Grešnik koji odbaci svoje grehe i počne da živi pravednim životom neće biti kriv pred Bogom. Ništa od njegovih greha neće se više pominjati, što drugim rečima znači da će biti oslobođen krivice i svega lošeg što je ranije učinio. Ovo samo po sebi nije pravedno. Međutim, Hristova žrtva je tako nešto obezbedila.
Osim toga, svi mi smo rođeni u okruženju greha i on se u nas uvuče pre nego što postanemo sposobni da razlikujemo dobro i zlo. Kada jedan takav čovek, koji je od samog početka uhvaćen u zamku iz koje ne može da pobegne, odluči da sve promeni i odbaci svako zlo koje je činio, pošteno je da se takav poduhvat nagradi. Takvim izborom on postaje drugi čovek i o njemu se prosuđuje po novim kriterijumima koje je prigrlio.
S druge strane, važi i obrnuto. Ukoliko čovek živi pravedno i opredeli se za vraćanje u greh, ni njemu se ništa neće uzeti od pravednih dela koja je činio. Ali tako je i na ovom svetu. Ako nekom oduzmemo život ili nekoga opljačkamo ne možemo da se pozovemo na predhodna dobra dela koja smo u životu uradili, nego odgovoramo za zločin koji smo počinili. Pošten život se, u očima zakona, smatra za normalnost, a prestupanje zakona za društvenu deformaciju koja je kažnjiva.
U oba slučaja vidimo da se ljudima sudi po onome kakvi su bili na kraju svog puta na ovoj planeti. I to je pošteno, jer ono što sam izabrao da budem na kraju, to sam ja, a ne ono što sam nekada bio.
Na kraju ovog poglavlja se zaključuje: „Zato, dome Izrailjev, sudiću vam svakome po putovima njegovijem, govori Gospod; obratite se i prođite se svijeh grijeha svojih, i neće vam bezakonje biti na spoticanje. Odbacite od sebe sva bezakonja koja činiste, i načinite sebi novo srce i nov duh; i zašto da mrete? dome Izrailjev. Jer mi nije mila smrt onoga koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.” (Jezekilj 18:30-32).
Svako će dobiti po svojim delima, po onome što je odabrao da bude. Kod Boga ne postoji protekcija. Zbog toga nas Bog poziva da od sebe, uz Njegovu pomoć, načinimo novog čoveka, čoveka koji će odbaciti grehe i obratiti se Bogu. Ako tako učinimo i to sprovedemo u delo bićemo živi – zauvek.