Pitanje je postavio B.M.
„Zanima me kako Vi razumete gde se nalaze duše pokojnika, ili konkretno, ako možete da mi objasnite ovaj tekst:
‛I kad otvori peti pečat, videh pod oltarom duše pobijenih za reč Božiju i za svedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikim govoreći: Dokle, Gospodaru Sveti i Istiniti! Ne sudiš i ne kaješ krv našu na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.’”
Duše pobijenih pod oltarom
Da bismo mogli da damo odgovor na ovo pitanje, potrebno je da napravimo dobar temelj. Neophodno je prvo uspostaviti generalnu sliku, a onda, u odnosu na nju, tumačiti pojedine tekstove. Nije dobro izgrađivati stavove na osnovu jednog segmenta, već ga moramo prilagoditi stanovištu koje nalazimo na svim ostalim mestima, ukoliko želimo da izgradimo ispravnu sliku o onome što čitamo.
Pitanje koje je postavljeno zadire u temu koja je izuzetno osetljiva. Način na koji tumačimo biblijsku antropologiju utiče na čitav niz doktrina i tumačenja. Mnoga koplja su se lomila oko ove teme u istoriji religije i nije moguće temeljno obraditi ovu temu u jednom tekstu. Za ovu polemiku bi, u najmanju ruku, bila potrebna knjiga.
Nema sumnje da drugačije mišljenje može da uzburka osećanja, naročito u religioznom okruženju. Takvo stanje lako dovodi do razdora, svađa i prepirki. S druge strane, Bog nas je pozvao da gradimo mir . Ipak, takođe stoji i činjenica da pogrešno mišljenje može da nanese štetu .
Međutim, od istine ne treba bežati, nego je treba tražiti, s krotošću i uvažavanjem druge strane , kako i priliči jednom verniku. Ako postoji stvarna želja da ugodimo Bogu, drugačija mišljenja ćemo, koliko je to moguće, nepristrasno proveravati – ne po utvrđenim i usvojenim mišljenjima, nego putem informacija koje nam je Bog dao u svojoj Reči. Zbog toga bi ovaj tekst pre trebalo koristiti kao osnovu za dalje razmišljanje i proveravanje, nego kao gotovo rešenje koje je u potpunosti odgovorilo na sva sporna pitanja.
Problemi prevoda
Kada čitamo Pismo, uvek bi trebalo da smo svesni da imao posla s prevodom. Prevođenje određenih reči u drugi jezik može da bude zahtevan posao. Prevodilac često mora da traži adekvatan izraz u svom jeziku, koji nije doslovan prevod reči iz teksta koji prevodi. Takođe, on ne može uvek istu reč prevoditi na isti način.
Na primer, za našu reč izdahnuti morate da znate kontekst u kojem stoji, da biste znali kako da je prevedete u drugi jezik, jer ona ima dva značenja koja se podjednako koriste – preminuti i izbaciti vazduh iz pluća.
Na sličan način, hebrejska reč velik može da ima i značenje stariji . U oba navedena teksta naš prevod ne koristi primarno značenje velik, već značenje stariji, što je, u datom kontekstu, više u duhu našeg jezika. Da je prevod bio doslovan, možda bismo uspeli da dokučimo o čemu se radi, a možda i ne bismo.
Za prevod je najvažnije da odražava smisao, ali je nekad važan i izbor reči, tj. što je prevod doslovniji, lakše je prepoznati šta je primarni tekst želeo da nam saopšti. Međutim, nije uvek moguće niti dobro doslovno prevoditi. Male razlike u načinu prevoda mogu da donesu značajnu razliku u razumevanju teksta.
Recimo, prevod Vuka Karadžića stiha Galatima 2:16 glasi: „Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego samo vjerom Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom, a ne djelima zakona: jer se djelima zakona nikakvo tijelo neće opravdati.” Za razliku od njega u Srpskom savremenom prevodu stoji: „Znamo da se čovek ne opravdava delima Zakona, nego verom u Isusa Hrista. Zato smo i mi poverovali u Hrista Isusa da se opravdamo verom u Hrista, a ne delima Zakona jer se delima Zakona niko neće opravdati.”
Mada na prvi pogled oba teksta izgledaju isto, veoma je značajna razlika da li se pravdamo Hristovom verom, tj. verom koju je On pokazao dok je živeo na Zemlji, ili verom u Hrista. Iako u tekstu postoji gotovo neprimetna razlika, smisao teksta nije isti u oba slučaja.
Međutim, problemi prevoda mogu da budu još suptilniji. Trebalo bi voditi računa da su određene novozavetne reči samo najbolja zamena za starozavetne reči. Grčka reč koja se prevodi kao pakao, a čita se hades, u samom grčkom jeziku predstavljala je zaseban svet u koji su odlazili mrtvi. Ulaz je čuvao troglavi pas, Kerber. U svet mrtvih, preko reke Stiks, preminule je prevozio skeledžija Haron. Sam Hades je bio Bog podzemnog sveta, brat Zevsa i Posejdona. Ovo su samo osnovni detalji povezani s tom rečju. Naravno, sve to nije biblijska predstava.
Jednostavno, pisci Novog zaveta su koristili najpribližniju reč koju su imali u grčkom jeziku za ono što su hteli da kažu, dok je njeno značenje u Novom zavetu u skladu s biblijskom predstavom o smrti, a ne mnogobožačkom, koju su Grci imali.
Čovek i duša
U jednom od ranijih odgovora na pitanje pod nazivom „O načinu upotrebe reči krv u Pismu”, u delu ispod podnaslova „Duša je telu u krvi”, već je bilo govora o upotrebi reči duša. Na osnovu tekstova: rečeno je da Biblija koristi reč duša u smislu ljudskog bića.
Ako je, dakle, duša ljudsko biće, onda ona nije sastavni, nevidljivi, besmrtni deo čoveka, već sam čovek. Naš pogled na stvari, ne samo po ovom pitanju, veoma može da se promeni s promenom našeg gledišta prema značenju reči duša. Ali da krenemo od početka.
Na kraju opisanog procesa stvaranja, šestog dana, Bog je stvorio čoveka . U narednom poglavlju, u prvih nekoliko stihova, daje se sažetak celokupnog stvaranja, a onda se dodatno opisuje stvaranje čoveka, ovoga puta s nešto više detalja. Samim tim, logično je zaključiti da se to radi s određenom svrhom, te da ima svoj značaj.
U tom proširenom opisu dolazimo do stiha koji je važan za ovo o čemu pričamo: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.” (1. Mojsijeva 2:7).
Prema ovom tekstu, duša nije neki zaseban entitet u čoveku, nego je čovek duša. Nije teško primetiti da se ovo odlično slaže s prethodnom izjavom da se reč duša koristi u smislu ljudskog bića.
Osim toga, iz prethodnog stiha možemo da uočimo da je čovek načinjen od zemaljskog praha (materije) i životnog duha. Ta dva elementa sačinjavaju dušu, tj. čoveka. Kada se oni razdvoje, čovek umire – duša nestaje.
U Knjizi propovednika Solomun piše kako se Tvorca treba opominjati pre nego što se približi smrt. Na kraju tog konteksta, kada smrt nastupi, napisano je sledeće: „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12:7). Budući da smo stvoreni za funkcionisanje u materijalnom svetu, prvi deo ovog procesa smo u stanju da zapazimo kao raspadanje nekada živog čoveka. Drugi deo, međutim, ne možemo da opazimo i zato je, da bismo to razumeli, važno da nam neko saopšti pravu informaciju.
Dakle, duh se, a ne duša, vraća Bogu. Razdvajanjem materije i duha, od kojih je duša načinjena, nema više ni duše. Drugim rečima, nastupa smrt duše, tj. čoveka.
Duša može da umre
Mnogi, i u samom hrišćanstvu, tvrde da je duša besmrtna, iako Biblija drugačije tvrdi. Govoreći o Bogu Pavle kaže: „Koji sam ima besmrtnost, i živi u svjetlosti kojoj se ne može pristupiti, kojega niko od ljudi nije vidio, niti može vidjeti, kojemu čast i država vječna. Amin.” (1. Timotiju 6:16). Prema tome, jedino Bog sam po sebi ima besmrtnost.
S druge strane, za nas se tvrdi drugačije: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, ujedanput, u trenuću oka u pošljednjoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost. A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona riječ što je napisana: pobjeda proždrije smrt.” (1. Korinćanima 15:51-54).
Vidimo da mi tek treba da se obučemo u besmrtnost. Drugim rečima, samo Bog ima besmrtnost koja je deo Njegove prirode, dok mi možemo da dobijemo besmrtnost, tj. da spasenjem dobijemo večni život.
Da bismo bili potpuno jasni, treba reći da besmrtnost znači nemogućnost prestanka postojanja. Mi nemamo tu osobinu. Malopre smo ustvrdili da sa smrću čoveka, razdvajanjem materije i duha, nestaje i duša. Dakle, moguće je da duša prestane da postoji, a to onda više nije besmrtnost.
Inače, reč besmrtnost se u Novom zavetu javlja samo na ova tri citirana mesta . U celom Starom zavetu ove reči uopšte nema. Nije li to čudno za gotovo opšte prihvaćenu ideju o besmrtnosti duše, koja je, uzgred budi rečeno, sastavni deo svih mnogobožačkih verovanja?
Postoje mnogi stihovi u Bibliji koji tvrde da duša može biti ubijena. Ovde ćemo citirati samo nekoliko stihova, a u fusnoti ćemo dati još neke, koji su pronađeni bez detaljnog pretraživanja tekstova – i to samo oni za koje se smatralo da nedvosmisleno ukazuju na smrt duše.[1]
Mojsije je pobegao iz Egipta zato što je, braneći svog sunarodnika, ubio jednog Egipćanina. Kada se za to doznalo morao je da se skloni, kako bi sačuvao svoj život. Nakon 40 godina među Madijanima , Bog mu kaže: „I reče Gospod Mojsiju u zemlji Madijamskoj: idi, vrati se u Misir, jer su pomrli svi koji su tražili dušu tvoju.” (1. Mojsijeva 4:19).
Egipćani nisu mogli da traže Mojsijevu dušu ni na koji drugi način, osim da ga ubiju, jer ubiti njegovu dušu znači ubiti njega, tj. to znači oduzeti mu život.
Pre samog ulaska Božijeg naroda u obećanu zemlju Isus Navin šalje dvojicu uhoda da izvide situaciju. Oni dolaze u Jerihon, ali jerihonski car saznaje da su oni u gradu i pokušava da ih nađe. Međutim, jedna kurva, Rava, sklanja ih u svoj dom . Pošto ih je sakrila i izbavila, ona traži da i ona sa svojim domom bude pošteđena kada oni osvoje ovaj grad. „Nego sada zakunite mi se Gospodom da ćete učiniti milost domu oca mojega kao što ja vama učinih milost, i dajte mi znak istinit, da ćete sačuvati život mojemu ocu i mojoj materi i mojoj braći i mojim sestrama i svjema njihovijem, i da ćete izbaviti duše naše od smrti.” (Isus Navin 2:12, 13).
Tačno je da izbaviti dušu može da znači spasiti se, dobiti večni život. Međutim, iz samog teksta je više nego jasno da se ovde radi o ostavljanju u životu, tj. izbavljanju od smrti. Osim toga, sam tekst kaže da je duša podložna smrti. Nepotrebno je, pak, i govoriti da ovi ljudi nisu ni imali moć da Ravu i njene bližnje spasu i podare im večni život.
Kada smo se već dotakli ovog drugog značenja fraze izbaviti dušu, treba reći da to, zapravo, i nije drugačije značenje, nego je samo primenjeno na drugu situaciju. Kao što izbaviti dušu znači spasiti se i sačuvati život na ovom svetu, isto tako izbaviti dušu, u smislu konačnog spasenja, znači spasiti se i sačuvati život za večnost. Okolnosti i primena jesu donekle drugačiji, ali je suština u potpunosti ista.
Izrailjski car, Saul, u više navrata je pokušao ubije Davida, smatrajući ga svojim suparnikom, iako mu je dao svoju kćerku, Mihalu, za ženu. U jednoj od tih prilika, Davida je upravo Mihala izbavila. „A Saul posla ljude ka kući Davidovoj da ga čuvaju i ujutru ubiju. A to javi Davidu žena njegova Mihala govoreći: ako noćas ne izbaviš duše svoje, ujutru ćeš poginuti.” (1. Samuilova 19:11).
Ponovo imamo frazu izbaviti dušu u kontekstu spasavanja golog života i ponovo je jasno da ovde ne može da se radi o izbavljenju duše u nekom drugom smislu.
Nakon što je Bog poslao proroka Isaiju da saopšti bolesnom judejskom caru Jezekiji da će umreti, car se plačući molio Bogu da ga ostavi u životu, što mu je Bog i uslišio . Pošteđeni car se, posle ozdravljenja, zahvaljuje Bogu sledećim rečima: „Gospode, o tom se živi i u tom je svemu život duha mojega, iscijelio si me i sačuvao u životu. Evo, na mir dođe mi ljut jad; ali tebi bi milo da izvučeš dušu moju iz jame pogibli, jer si bacio za leđa svoja sve grijehe moje. Jer neće grob tebe slaviti, neće te smrt hvaliti, i koji siđu u grob ne nadaju se tvojoj istini. Živi, živi, oni će te slaviti kao ja danas: otac će sinovima javljati istinu tvoju.” (Isaija 38:16-19).
Ovde ne samo da opet možemo zapaziti da izbaviti dušu znači sačuvati život, već i da oni koji su umrli i otišli grob ne mogu da slave Boga niti se nadaju Njegovoj istini – jer ih nema. Kako god to rekli, oni ili njihove duše su mrtvi – ne postoje.
Prethodni citati su izabrani i tako da pokažu da je terminologija ostala ista u različitim periodima starozavetne istorije – u vreme Mojsija i Isusa Navina, u vreme Davida i vreme proroka. Stari zavet, od početka do kraja, tretira dušu na ovakav način.
Novi zavet se u ovome ne razlikuje od Starog. Hristos je rekao: „Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svijetu, sačuvaće je za život vječni.” (Jovan 12:25). Ako bismo pod dušom smatrali neki besmrtni entitet u našem biću, o kojem treba voditi računa i kojeg treba pažljivo negovati, kako ne bismo izgubili spasenje, onda ovaj tekst ne bi imao nikakvog smisla. Ispalo bi da nas Hristos savetuje da nam „zdravlje” naše duše ne bude prioritet, i to upravo ovde gde se odlučuje o našoj večnoj sudbini.
Međutim, ako pod dušom smatramo čoveka, tj. njegov život, onda ovaj stih i te kako ima smisla. Hristos nam saopštava da, iako je sam život izuzetna vrednost, važnije je spasenje, jer i ukoliko neko izgubi život, to ne znači da neće biti spasen. Večni život i život od nekoliko decenija prosto ne mogu da se porede. Zbog toga, onaj ko više vrednuje ovaj život sada, od onoga koji dolazi, izgubiće ga za večnost.
U Lukinom jevanđelju takođe su zabeležene Hristove reči koje je izrekao u istom kontekstu usredsređenosti na ovaj svet, umesto na onaj u večnosti. „Koji pođe da sačuva dušu svoju, izgubiće je; a koji je izgubi, oživljeće je.” (Luka 17:33).
Drugim rečima, da bi duša mogla da oživi, ona pre toga mora da bude mrtva. Prema tome, onaj kome je život na ovom svetu važniji od večnosti, na kraju će ga izgubiti, a onaj ko je spreman da ga položi da bi se spasao, on će ga oživeti.
Zanimljivo je i to da se sama terminologija o umiranju duše odnosi i na samog Hrista. Prorok Isaija, u dobro poznatom proročanstvu o Hristu, piše: „Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje, produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. … Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.” (Isaija 53:9, 10, 12).
Priličan broj detalja upućuje nas na Hrista, ali nas trenutno zanima samo ovo što se odnosi na Njegovu smrt. Pominje se određen Mu grob, smrt, polaganje duše u prinos za greh i, najdirektnije, davanje Njegove duše na smrt. Dakle, i Hristova duša je umrla. Ukoliko ne smatramo da je ta duša On sam, imaćemo velikih problema u pokušaju da ovo protumačimo.
I sam Isus koristi istu terminologiju za sebe. On, u priči o dobrom pastiru, o sebi kaže: „Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce … Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce … Zato me otac ljubi, jer ja dušu svoju polažem da je opet uzmem.” (Jovan 10:11, 15, 17). U nekoliko stihova Hristos tri puta pominje polaganje svoje duše za druge. Ovakvih stihova ima još (videti, na primer, i sledeće stihove: .
Možemo zaključiti da je ovakva terminologija veoma dobro utemeljena u celom Pismu i da, na osnovu nje, nema mnogo dileme oko toga da je duša smrtna. Ako se uzme u obzir da je duša čovek, kako je to već na samom početku Biblije rečeno, onda to i nije ništa čudno. Problem nastaje kada duši počnemo da pripisujemo osobine koje u Pismu nisu spomenute.
Način na koji će Bog rešiti posledice greha
Neke posledice proističu kao rezultat drugačijih verovanja po pitanju prirode čoveka i prirode duše. Ako je duša zaseban i besmrtan deo ljudskog bića, nameću se neka pitanja.
Da li je za čoveka bolje da živi u materijalnom telu ili da bude bestelesan? Ako nam je bolje da budemo u telesnom obličju, zašto živi pravednici hiljadama godina žive u bestelesnom stanju? Ako je, pak, bolje bestelesno stanje, zašto smo stvoreni u telesnom obličju? Ne bi li upravo to bila slaba tačka koja nas je učinila podložnima grehu, naročito u svetlosti Hristove izjave da je telo slabo ? S druge strane, ako je duša samo drugačiji izraz koji se u jeziku koristi za čoveka ili njegov život, sva ova pitanja nestaju, jer ne postoje dve vrste bivstvovanja, nego smo ili takvi kakvi smo od početka do kraja ili nas uopšte nema.
Čovek koji se rodio na ovom svetu i koji je nazvan Isus zapravo je postojao i ranije . On se, kako to kažemo, utelovio, živeo je u telu, ubijen je u telu i vaskrsao je u telu . Sam Hristos, dakle, obitava u telu, samo što je sada to telo nešto drugačije u odnosu na ono u kojem je bio na Zemlji (Otkrivenje 1:12-16).
Telesna egzistencija je ono što je Bog za nas zamislio i što je smatrao najboljim, inače nas ne bi takvima stvorio. Reći da postoji bilo kakav drugačiji oblik postojanja je indirektna optužba da Bog nije znao šta radi, pa čak možda i da je odgovoran za nastanak greha. Rešenje koje Bog ima za rešavanje najdramatičnije posledice greha – smrti – takođe je ponovno uspostavljanje telesnog obličja, tj. vaskrsenje.
Vaskrsenje je način kako će Bog izbaviti od propasti one koji budu opravdani i način kako će stvari vratiti u stanje kakvo je bilo prilikom stvaranja, jer je Bog odmah sve stvorio savršenim. Kada apostol Pavle brani vaskrsenje, između ostalog, on piše sledeće: „I ako nema vaskrsenija mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša. A nalazimo se i lažni svjedoci Božiji što svjedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kojega ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša: još ste u grijesima svojijem. Dakle i oni koji pomriješe u Hristu, izgiboše. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od sviju ljudi.” (1. Korinćanima 15:13-19).
Naročito je značajna ova poslednja Pavlova konstatacija iz citiranog odeljka. Ukratko govoreći, ako nema vaskrsenja, samo se u ovom životu uzdamo u Hrista. Drugim rečima, ovo znači da nakon smrti više nema uzdanja u Boga, ukoliko nema vaskrsenja. Kako to, ako duše pravednika vekovima žive kod Boga? Očigledno je da Pavlova izjava i mišljenje da duše pravednika žive kod Boga ne idu zajedno.
Na kraju krajeva, ukoliko duše spasenih odmah idu kod Boga, žive u raju i tamo im je sasvim dobro, postavlja se pitanje opravdanosti vaskrsenja. Zbog čega se toliko čeka vaskrsenje i piše o njemu u Novom zavetu, ako je već sve potaman onima koji su spaseni?
U Hristovo vreme postojale su dve jake struje među sveštenicima i tumačima zakona – farisejska i sadukejska. Razliku u njihovim verovanjima iskoristio je apostol Pavle koji je izveden na sud. „A znajući Pavle da je jedan dio sadukeja a drugi fariseja povika na skupštini: ljudi braćo! ja sam farisej i sin farisejev: za nad i za vaskrsenije iz mrtvijeh doveden sam na sud. A kad on ovo reče, postade raspra među sadukejima i farisejima, i razdijeli se narod. Jer sadukeji govore da nema vaskrsenija, ni anđela ni duha; a fariseji priznaju oboje.” (Dela apostolska 23:6-8).
Jednom prilikom, grupa ljudi sa sadukejskim ubeđenjima došla je Hristu s neobičnim pitanjem: „A pristupiše neki od sadukeja koji kažu da nema vaskrsenija, i pitahu ga govoreći: učitelju! Mojsije nam napisa: ako kome umre brat koji ima ženu, i umre bez djece, da brat njegov uzme ženu, i da podigne sjeme bratu svojemu. Bijaše sedam braće, i prvi uze ženu, i umrije bez djece; i uze drugi ženu, i on umrije bez djece; i treći je uze; a tako i svi sedam; i ne ostaviše djece, i pomriješe; a poslije sviju umrije i žena. O vaskrseniju dakle koga će od njih biti žena? jer je ona sedmorici bila žena.” (Luka 20:27-33).
Treba voditi računa da se ovde pre svega vodi diskusija oko opravdanosti vaskrsenja, a ne o drugim temama u koje ljudi neretko skrenu kada razgovaraju o ovom događaju. Za one koji poznaju Pismo jasno je šta sadukeji zapravo pitaju. Bog je stvorio čoveka da zajednica muškarca i žene bude večna . Ispalo bi da će nastati zbrka zbog Božije zapovesti da, kako to piše, jedan brat podigne seme drugom, ukoliko postoji vaskrsenje. A to bi zapravo značilo da Bog baš nije sve dobro isplanirao, što se, podrazumevalo se, nije moglo desiti. Dakle, sadukeji indirektno ukazuju da neće biti vaskrsenja, jer nije moguće da se takva zbrka dešava uz planiranje sveznajućeg Boga. Naravno, ovo pitanje postavljeno je i kao svojevrsna zamka u koju bi Hristos mogao da upadne, jer sadukeji nisu postavili otvoreno pitanje o samom vaskrsenju, nego su ga upakovali u oblandu deverskog braka.
Hristos im prvo odgovara na ono što su direktno pitali, ali nas taj deo sada ne zanima, tako da ćemo odmah preći na onaj deo koji se tiče vaskrsenja. „A da mrtvi ustaju, i Mojsije pokaza kod kupine gdje naziva Gospoda Boga Avraamova i Boga Isakova i Boga Jakovljeva. A Bog nije Bog mrtvijeh nego živijeh; jer su njemu svi živi.” (Luka 20:37, 38).
Hristov argument o vaskrsenju sastoji se iz dva segmenta. Prvi je pozivanje na tekst iz Mojsijevih knjiga , da je Gospod Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, a drugi je tvrdnja da je Bog Bog živih, a ne mrtvih. Šta je Hristos zapravo želeo da kaže?
Avram, Isak i Jakov su u vreme događaja kod kupine koja gori već umrli. Hristos, dakle, tvrdi da Bog ne može da bude njihov Bog kada su mrtvi, tj. kada ne postoje. Ukoliko bi duše pravednika, što Avram, Isak i Jakov svakako jesu, po smrti odmah odlazile kod Boga i prebivale u Njegovom prisustvu, ovaj argument ne bi vredeo ništa. I ne samo da bi bio apsolutno bezvredan, nego bi bio i otvorena laž. Drugim rečima, da bi Bog mogao sebe da naziva Bogom Avrama, Isaka i Jakova, neophodno je da se oni vrate u postojanje, budući da ne može da bude Bog onima koji ne postoje – i upravo to svedoči da vaskrsenja mora da bude.
Ovo se slaže s onim što piše u Jevrejima poslanici. U poglavlju koje govori o, kako se to kaže, junacima vere, između ostalih pominju se i Avram i Isak i Jakov . Tu je zapisano i sledeće: „U vjeri pomriješe svi ovi ne primivši obećanja, nego ga vidjevši izdaleka, i poklonivši mu se, i priznavši da su gosti i došljaci na zemlji.” (Jevrejima 11:13). Dakle, verni ljudi još nisu primili obećanja koja im je Bog dao, obećanja o spasenju. Oni trenutno nisu među spasenima niti s Bogom, jer se spasenje još nije javilo.
Na samom kraju poglavlja ova ideja se ponavlja i dodatno naglašava: „I ovi svi dobivši svjedočanstvo vjerom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.” (Jevrejima 11:39, 40). Dodatno naglašavajući da obećanja o spasenju verni ljudi nisu primili, Pavle ovde dodaje i da savršenstvo, koje treba da dođe sa spasenjem, mrtvi pravednici neće primiti bez nas, po svoj prilici misleći na verne koji su živi. Njegova (i biblijska) predstava o spasenju podrazumeva Hristov povratak, ovoga puta u slavi, kada će On vaskrsnuti mrtve i preobraziti žive. Spasenje svi primaju zajedno, a ne svako pojedinačno.
Zabune koje nastaju kada čitamo o dušama u Pismu često su posledica i uticaj mnogobožačkog nasleđa i načina razmišljanja, što je slučaj sa svim narodima. U jeziku su se ukorenile paganske predstave koje smo imali o duši i mi nesvesno pripisujemo svoje predstave onome što čitamo.
Evo jednog primera koji jasno ukazuje na prirodu duše, ali koji mi ne možemo da vidimo iz našeg prevoda, budući da nije doslovan. „A bijahu neki koji se oskvrniše o mrtvaca te ne mogahu slaviti pashe onaj dan; i dođoše isti dan pred Mojsija i pred Arona; i rekoše mu ljudi oni: mi smo nečisti od mrtvaca; zašto da nam nije slobodno prinijeti žrtvu Gospodu u vrijeme zajedno sa sinovima Izrailjevijem? … Kaži sinovima Izrailjevijem i reci: ko bi bio nečist od mrtvaca ili bi bio na daljnom putu između vas ili između vašega natražja, neka slavi pashu Gospodu, drugoga mjeseca četrnaestoga dana uveče neka je slave s prijesnijem hljebom i s gorkim zeljem neka je jedu.” (4. Mojsijeva 9:6, 7, 10).
Na sva tri mesta gde se pominju mrtvaci zapravo stoji reč duša. Daničić je ovo preveo u duhu našeg jezika, ali to ne odražava tačno ono što piše i otežava nam razumevanje. Ni drugi prevodi ovog teksta (koje sam pogledao) nisu ništa bolji.
Uvreženo mišljenje je da duša po smrti odlazi Bogu, a kod nas ostaje samo leš. Međutim, biblijski tekst ono što je ostalo od čoveka tri puta naziva dušom u razmaku od svega nekoliko stihova. Kao što je već ranije rečeno, biblijsko stanovište je da je duša spoj materije i duha. Kada čovek umre, duh se vraća Bogu koji ga je dao . Drugim rečima, mrtvo telo, o koje su se onečistili neki iz prethodnih stihova, zapravo je sve što je ostalo od duše, tj. od živog čoveka. Samo tako leš možemo nazvati dušom.
Iz ovog primera je očigledno koliko jedan detalj u prevodu, iako je po smislu tačno prevedeno, može od nas da sakrije informacije koje su nam potrebne za dobro razumevanje. Ako hoćemo dobro da razumemo Bibliju, naš je zadatak da razmišljamo biblijski, a ne u skladu s predstavama koje već imamo. Samo po sebi je jasno da to uopšte nije lako, jer se, kao i u ovom slučaju, potrebne nam informacije mogu kriti tamo gde ih nikako ne očekujemo.
Jedan stih iz zapisa koji je ostavio prorok Danilo može nam pomoći u razumevanju povezanosti stanja mrtvih i vaskrsenja. U njemu piše sledeće: „I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječni a drugi na sramotu i prijekor vječni.” (Danilo 12:2).
Spavanje je eufemizam koji Biblija koristi za smrt i na drugim mestima (na primer, [u grčkom stoji zaspali na mestima koja je Vuk Karadžić preveo kao umrli i pomrli]). Trebalo bi da je uspostavljena slika između spavanja i smrti očigledna. Spavanje je jedno pasivno stanje u kojem nema aktivnosti i preko njega nam se ukazuje da je i smrt otprilike takva.
U Danilovom proročanstvu se kaže da ljudi spavaju u prahu, jer su mrtvi, a telo se vraća u prah (Propovednik 12:7). A ono što je najvažnije je da su u zemaljskom prahu svi, i oni koji su za večni život (pravedni) i oni koji su za večni prekor i sramotu (propali). Nisu jedni u raju, a drugi u paklu. Do vaskrsenja, kada će se probuditi i primiti platu, svi su zajedno u prahu zemaljskom.
Stanje mrtvog čoveka verovatno je najbolje opisao Solomun u Knjizi propovednika, gde je zapisao: „Jer živi znaju da će umrijeti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dijela nigda ni u čemu što biva pod suncem. … Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.” (Propovednik 9:5, 6, 10).
U ovim rečima Solomun je izuzetno jasan, direktan i nedvosmislen. Čovek ne zna ništa kada umre i ne može da dobije ni nagradu ni kaznu. Sve što je imao nestalo je i on nema više udela ni u čemu. Za one koji su otišli u grob nema nikakvog rada, razmišljanja ili mudrosti. Drugim rečima, čovek više ne postoji ni u kakvom obliku.
Kako je pisano Otkrivenje
Kako sada, na osnovu svega što je rečeno, protumačiti stihove iz Otkrivenja 6:9-11? Ne suproti li se to svemu što je do sada rečeno?
Da bismo imali uvid u ono što u ovom odeljku piše, prvo ćemo citirati te stihove: „I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.”
Prvo što treba imati u vidu je način na koji je Otkrivenje napisano. Ono je sastavljeno od mnogih slika od kojih mnoge nisu realne, nego nam ukazuju na realnost, tj. preko njih bolje razumemo ono što nismo u stanju da posmatramo ili ono što će tek doći.
U istom ovom poglavlju u otvaranju prva četiri pečata imamo takozvana četiri jahača apokalipse. Nisam još sreo nikoga ko misli da će ovo biti doslovni jahači na doslovnim konjima. Preko takvih opisa treba bolje da shvatimo prirodu onoga što će se tek desiti.
Prethodno poglavlje počinje opisom knjige zapečaćene sa sedam pečata, čije se otvaranje opisuje u poglavlju o kojem pričamo. U početku nema nikoga ko bi bio dostojan da otvori te pečate, ali jedan anđeo kaže da postoji neko i da je to lav od Judinog kolena, koji je Davidov koren . Na taj način on jasno ukazuje na Hrista. Jovan, pak, ne vidi lava, nego vidi jagnje koje je kao zaklano i koje ima sedam očiju . Ono, takođe, predstavlja Hrista (Otkrivenje 5:9, 10).
Sigurno je da na Božijem prestolu nema niti lava niti jagnjeta sa sedam očiju, a realniji opis Hrista videli smo u 1. poglavlju iste knjige . Otkrivenje koristi slike koje se javljaju na drugim mestima u Pismu da bi nam otkrilo, kao što sam naziv knjige i sugeriše, na koji način da posmatramo te tekstove i sa čim da povežemo ono što nam je u ovoj knjizi rečeno.
Nekoliko poglavlja kasnije opisuju se skakavci koji uopšte ne liče na skakavce . Oni su samo način da se dočara ono što ranije nismo videli.
Otkrivenje opisuje i Sotonu i prvu zver kao bića koja imaju 7 glava i 10 rogova . Povrh svega tu zver jaše neka žena . Niko ne misli da Sotona ima 7 glava i 10 rogova niti da će postojati ista takva zver koju jaše žena. To su samo predstave putem kojih nam se otvara prozor za uvid u buduće događaje.
Zveri su carevi, tj. države s onima koji njima upravljaju . Rogovi predstavljaju isto , na isti način kao i glave i kao i žena . Ono što nam je ovim predstavama prikazano je jedan politički konglomerat, povezan sa Sotoninim uticajem, u vreme pred Hristov povratak. Sve su to samo predslike budućih događanja, a ne stvaran, doslovan opis.
Opšta slika i usputni detalji
Međutim, činjenica da postoje predstave koje ukazuju na nešto drugo, samo po sebi nije dokaz da je tako i u tekstu koji želimo da razumemo. Mora da postoji osnova po kojoj tako nešto možemo da tvrdimo. Svrha celokupnog, možda i predugačkog, uvoda je upravo u tome da pruži argumente da ova vizija, koju je Jovan dobio, nije stvarni događaj, budući da Biblija drugačije opisuje stanje smrti. Sve je tako predstavljeno kako bismo, preko toga, nešto shvatili, a ne da bismo rekli da se to stvarno dešava.
Postoje i neki usputni detalji, ali oni ne mogu da imaju toliku težinu kao što to ima opšta slika stanja smrti u celom Pismu. Na primer, vidimo da se ova scena dešava u jednom određenom trenutku. To se ne dešava stalno niti oduvek, nego isključivo prilikom otvaranja petog pečata. Zašto to nisu tražili pre, recimo, dva veka ili hiljadu godina? I tada su ljudi ubijani za reč Božiju, možda i više nego danas. Nešto mora da se dešava tada, zbog čega nam je cela ova slika i data.
Ovakav zahtev duša pomalo liči na osvetu. Onaj ko bude među spasenima biće toliko srećan što je zadobio večni život, da vraćanje onima koji su mu naneli zlo teško da će mu biti na pameti. Sam Hristos je odmah nakon izrečene molitve, koju zovemo Očenaš, rekao: „Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh.” (Matej 6:14, 15). Jedan vernik bi trebalo da je oslobođen želje da vraća naneto mu zlo.
Događaj se odvija pod oltarom, a budući da se radi o dušama pobijenih, verovatnije je da je to žrtveni oltar, a ne kadioni. Čemu bi žrtveni oltar služio pred Bogom? Da se slučajno ne prinose životinje pred Njim? Čak i da se radi o kadionom oltaru, ako postoji jedan oltar zašto ne bi postojao i drugi? Teško bi bilo reći da neki predmeti iz zemaljskog hrama postoje, a drugi ne postoje. Predmeti iz zemaljskog hrama su samo obličje i senka nebeskih stvari , tj. odraz procesa koji se tamo dešavaju, a ne nešto što se bukvalno nalazi pred Bogom. Ceo obredni sistem uređen je kao skup informacija o procesima u spasenju. Hrista i Njegovu žrtvu, upravo iz tog sistema, poistovećujemo sa zaklanim jagnjetom.
Takođe, dušama pobijenih se kaže da počinu još malo, što znači da počivaju i pre toga. Od čega bi se odmarale duše spasenih? Avelj je tamo, pod pretpostavkom da je njegova besmrtna duša otišla kod Boga, više hiljada godina. Od čega se on odmara toliko vremena?
Na kraju, imamo i dobijanje belih haljina. Bele haljine predstavljaju opravdanje. Ljudima koji su nekada bili obučeni u greh i nepravdu, pripisuje se, putem Hristove žrtve, svetost i pravda. Zašto tek u vreme otvaranja petog pečata? Ne bi li to trebalo da se desi odmah nakon smrti?
Neke od ovih detalja je potrebno detaljnije razraditi, da bismo sklopili celu sliku. Zbog toga ćemo da krenemo redom, onako kako nam sam tekst servira informacije.
Duše pod oltarom
Na početku ovog dela piše: „I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu.” (Otkrivenje 6:9). Vidimo da se cela scena odvija pod oltarom, što nam ukazuje da se sve ovo dešava u neposrednoj Božijoj blizini.
Budući da su ovi ljudi ubijeni za Božiju reč i svedočanstvo koje su imali, oni su svojevrsna žrtva prineta na oltaru Jevanđelja. Ali, bez obzira o kojem se oltaru radi, samo pominjanje oltara ukazuje nam da se sve ovo dešava pred Bogom. Žrtveni oltar nalazio se ispred Božijeg hrama, a kadioni je bio u hramu, ispred Svetinje nad svetinjama. Preko činjenice da je hram predstavljao mesto Božijeg prestola, govori nam se da ovaj događaj nije lokalnog ili pojedinačnog karaktera, već da se radi o dešavanju od kojeg zavisi dalji tok Božijeg delovanja.
Određeni trenutak
Nastavak teksta glasi: „I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji?” (Otkrivenje 9:10). Oni ne viču oduvek, nego su u jednom trenutku povikali ovo što je napisano. Reč dokle takođe svedoči da se ovo ne dešava stalno, već da je prošlo mnogo vremena.
Ovome što je rečeno u prilog ide i nastavak, tj. otvaranje šestog pečata. Nakon otvaranja šestog pečata jasni su znaci Hristovog povratka na ovaj svet, povratka kada će doći da presudi svemu onome što se dešavalo na ovom svetu.
„I vidjeh kad otvori šesti pečat, i gle, zatrese se zemlja vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostrijeti, i mjesec posta kao krv; i zvijezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vjetar zaljulja. I nebo se izmače kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mjesta svojijeh pokrenuše se. I carevi zemaljski, i boljari, i bogati, i vojvode, i silni, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskijem; i govoriše gorama i kamenju: padnite na nas, i sakrijte nas od lica onoga što sjedi na prijestolu, i od gnjeva jagnjetova. Jer dođe veliki dan gnjeva njegova, i ko može ostati?” (Otkrivenje 6:12-17).
Ova poslednja rečenica je sama po sebi dovoljna da bismo znali o čemu se ovde radi. Veliki dan gneva je vreme kada će Bog presuditi ovom svetu. Međutim, možemo ovaj tekst da uporedimo i sa jednim delom Hristovog govora o tome kakav će biti Njegov povratak.
„I odmah će po nevolji dana tijeh sunce pomrčati, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba spasti, i sile nebeske pokrenuti se. I tada će se pokazati znak sina čovječijega na nebu; i tada će proplakati sva plemena na zemlji; i ugledaće sina čovječijega gdje ide na oblacima nebeskima sa silom i slavom velikom.” (Matej 24:29, 30).
Iako su sročena malo drugačijim rečima, možemo uočiti da postoji neverovatna sličnost između ova dva teksta: Sunce postaje tamno, kao i Mesec, padaju zvezde, na nebu se dešavaju čudne stvari, strah i tuga javljaju se kod stanovnika Zemlje i Hristos se pojavljuje.
Iz svega ovoga možemo da zaključimo da se događaji o kojima govorimo, koji slede nakon otvaranja petog pečata, dešavaju vremenski veoma blizu Hristovog povratka. Drugim rečima, Božijem narodu bliži se spasenje, a ostalima, koji će proplakati i pokušati da se sakriju, bliži se sud. Duše pobijenih pod oltarom upućuju Bogu svoje reči u vreme koje je veoma blisko Hristovom povratku na ovaj svet.
Mesto gde se donosi pravda
Kao što je ranije rečeno, zahtev ovih duša bi izgledao kao zahtev za odmazdom, ukoliko je lične prirode. Međutim, njihove reči ipak nešto moraju da znače. Da se poslužimo jednim primerom s početka Biblije.
Nakon što je Kain ubio Avelja, Bog kaže Kainu: „A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni.” (1. Mojsijeva 4:10). Čitajući ovaj tekst niko ne pomisli da je Aveljeva krv zaista vikala sa zemlje Bogu. Takođe, svima je jasno šta ovaj tekst treba da znači. Ubistvo nevinog čoveka zahteva pravdu.
Na sličan način možemo da posmatramo tekst posle otvaranja petog pečata. On je sam po sebi mnogo teži za tumačenje od teksta iz Prve Mojisijeve, jer nam je dat samo fragment, za razliku od teksta o Kainu i Avelju gde su okolnosti jasne.
Kao što je vikanje Aveljeve krvi univerzalni poziv na primenjivanje pravde, a ne lični apel, na isti način to možemo da kažemo za duše pobijenih pod oltarom. Budući da u grobu nema rada niti mišljenja niti bilo kakve druge aktivnosti, njihov uzvik predstavlja opšti vapaj za pravdom, a ne lično insistiranje da se njihovi slučajevi razreše.
Uostalom, većina onih koji su ih ubili davno više nisu među živima, jer se velika većina tih ubistava desila u prošlosti. Na kraju krajeva, duše pobijenih pod oltarom to i ne traže. Njihov apel nije upućen s ciljem da se kazne njihove ubice. Oni traže od Boga da sudi i pokaje njihovu krv „na onima što žive na zemlji”. Zahtev koji upućuju odnosi se na presudu sistemu koji je doveo do ubistava nevinih. I po tome se vida da je cela scena prikaz procesa koji se pred Bog odvija, a ne pokazatelj zahteva za ličnim, pojedinačnim slučajevima, što, uzgred budi rečeno, Bog takođe neće zanemariti.
Postoji sličnost s jednom Hristovom izjavom pred sam kraj Njegove misije: „Zato evo ja ću k vama poslati proroke i premudre i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a jedne biti po zbornicama svojima i goniti od grada do grada, da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zarije sina Varahijna, kojega ubiste među crkvom i oltarom.” (Matej 23:35).
Hristos kaže da će poslati proroke, premudre i književnike, što je očigledna paralela onima koji su propovedali Božiju reč i nosili svedočanstva o Bogu . I upravo će sva ta svedočanstva koja su nosili Božiji ljudi svedočiti protiv naraštaja, kako u Hristovo vreme tako i u vreme Njegovog povratka. Na sve one koji su znali za takva svedočanstva doći će pravedna krv iz svih vremena, jer su obavešteni šta je dobro, a šta zlo i nisu se opomenuli da se vrate s puta nepravde.
U svakoj ozbiljnoj državi ona sama je dužna da pokrene proces na kojem će se ispitati okolnosti ubistva i da u skladu s tim donese određene presude, čak i ako oštećena strana – najbliži ubijenom – ne pokrene postupak protiv ubice.
Dakle, Bog je, kao pravedan i svet i kao suveren Univerzuma, obavezan da pred lice pravde izvede i sistem koji je doveo do svih zlodela na ovom svetu, ali i svaki slučaj neopravdanog nanošenja zla – isto kao što bi država trebalo da bude dužna da uspostavlja pravičnost. Duše pobijenih pod oltarom samo ukazuju da to jednom mora da se obavi, a mesto gde se traži pravda je sudnica.
Drugim rečima, proces, kojim se oslikava ovo što piše u petom pečatu, jeste sud koji se odvija pred Bogom. Taj sud u Starom zavetu je predstavljen u Knjizi proroka Danila . A kada se sud završi: „Vidjeh u utvarama noćnijem, i gle, kao sin čovječji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast vječna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti.” (Danilo 7:13, 14).
Jedna od presuda koju je sud doneo je i da se Hristos zvanično proglašava carem ovoga sveta i da ima pravo da oduzme vlast uzurpatoru koji ovaj svet teroriše hiljadama godina. Hristos neće čekati vekove da svoju vlast preuzme, nego će to uraditi čim na to dobije pravo. Oblaci na kojima ide i dolazi pred Starca (Oca) su upravo slika Njegovog povratka.
Hristos koji se uzneo na oblacima, tako će se i vratiti . On sam je rekao da će doći na oblacima nebeskim u stihu koji smo već ranije citirali . Prema tome, redosled događa koji vidimo u Danilovoj knjizi – prvo sud, a posle njega Hristov ponovni dolazak – isti je kao i u onome što čitamo u Otkrivenju 6 – peti pečat oslikava sud, a šesti pečat govori o Hristovom povratku na ovaj svet.
Bele haljine
Poslednji stih pre otvaranja šestog pečata glasi: „I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.” (Otkrivenje 6:11).
Rečeno je da bele haljine predstavljaju opravdanje grešnika, ali takvu izjavu ipak treba potkrepiti. U jednoj od poruka crkvama Hristos kaže: „Koji pobijedi on će se obući u haljine bijele, i neću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred ocem svojijem i pred anđelima njegovima.” (Otkrivenje 3:5). Dakle, pobednici, tj. oni koji će biti spaseni, obući će se u bele haljine, njihova imena neće biti izbrisana iz knjige života i Hristos će ih priznati. Sve ove stvari svedoče o tome da su to ljudi koji će na kraju dobiti večni život, a njega ne mogu dobiti pre nego što se pokaže da to zaslužuju, tj. pre nego što budu oslobođeni osude za greh.
Opravdanje je, takođe, proces koji se vrši na sudu. Kao što se onima koji su pod sumnjom da su počinili zločine javno sudi, tako će i proces opravdanja biti javna stvar, na sudu kojim će predsedavati sam Bog. Predslika tog suda data nam je u rečima proroka Zaharija koji je u svojoj knjizi opisao Isusa sina Josedekova koji stoji u prljavim haljinama. Sotona (tužilac) ga optužuje i pokušava da svali krivicu na njega, a Bog (branilac) ga brani. Na kraju se sa tog Isusa skidaju prljave haljine, a daju mu se čiste. Kriterijum koji je ovde dat, da bi se prebivalo među svetim bićima, zapisan je u 7. stihu: „Ovako veli Gospod nad vojskama: ako uzideš mojim putovima, i ako uzdržiš što sam naredio da se drži, tada ćeš ti suditi domu mojemu i čuvaćeš trijemove moje, i daću ti da hodiš među ovima što stoje.” (Zaharija 3:7).
Sve to je omogućeno kamenom sa sedam očiju . I kamen i sedam očiju (kako smo već videli) asociraju na Hrista. Hristovim zaslugama možemo biti opravdani i pridruženi društvu svetih bića. To bezakonje se uzima, kako u istom stihu piše, „u jedan dan”. I to nam govori da je reč o opštem sudu, koji u jedno vreme zaseda i rešava sve probleme, a ne da se opravdavanje vrši u vreme kada neko umre.
U jednoj od slika iz Otkrivenja apostol Jovan vidi „narod mnogi, kojega ne može niko izbrojiti, od svakoga jezika i koljena i naroda i plemena, stajaše pred prijestolom i pred jagnjetom, obučen u haljine bijele, i palme u rukama njihovima” (Otkrivenje 7:9).
Ovi ljudi koji su obučeni u bele haljine stoje pred Božijim prestolom. To znači da su u Njegovom prisustvu. To se dešava tek nakon vaskrsenja . Anđeo objašnjava ko su ti ljudi: „I rekoh mu: gospodaru! ti znaš. I reče mi: ovo su koji dođoše od nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubijeliše haljine svoje u krvi jagnjetovoj.” (Otkirivenje 7:14). Ljudi u belim haljinama nisu oduvek bili u njima. Oni su svoje haljine oprali i ubelili u Hristovoj krvi, tj. opravdali su se Hristovom žrtvom.
U poslednjim poglavljima Biblije imamo jednu veoma direktnu izjavu o oblačenju bele odeće: „Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se; i dano joj bi da se obuče u svilu čistu i bijelu: jer je svila pravda svetijeh.” (Otkrivenje 19:6-8).
Svadba Jagnjetova može da se odigra tek kada Hristos dođe po svoju nevestu. Slika odnosa muža i žene kao odnosa Boga i Njegovog naroda na dobar način je data u . Hristos još nije došao po svoju nevestu, jer će Mu ona biti nevesta onda kada budu bili zajedno, tj. posle Njegovog povratka.
Osim toga, ovi stihovi nagoveštavaju da su spaseni (oličeni kao Hristova nevesta) tek dobili bele haljine. Naravno, nagoveštaj nije dovoljan da bismo to tvrdili, ali takvu informaciju možemo da izvučemo iz samog teksta koji analiziramo.
Duše pobijenih pod oltarom, tek pošto su tražili pravdu, dobijaju bele haljine. Ovo je dodatni argument da se slika predstavljena na ovom mestu u Otkrivenju odvija tokom suda koji na nebu zaseda. Pored toga, možemo slobodno da kažemo da sve ove duše i nisu mogle da budu u Božijem okruženju ukoliko nisu bile opravdane – a opravdanje dolazi tek na kraju, pred sam Hristov povratak na Zemlju. Kako je neko mogao da bude pred Bogom, ukoliko njegov slučaj još nije bio rešen? Zbog toga je nada Hristovih sledbenika u vaskrsenju, jer se pre toga nikakvo obećanje i plata neće dobiti.
Kako to Hristos na poslednjoj stranici Biblije kaže: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem.” (Otkrivenje 22:12). Platu, koju se daje po tome kako smo živeli, dobijamo tek kada se Hristos vrati, jer On sam kaže da ona dolazi zajedno s Njim.
Počinak
Druga stvar koju možemo zapaziti iz poslednjeg od ova tri stiha petog pečata jeste da je ovim dušama rečeno da počinu još malo. Kao što je već rečeno, ovo znači da oni već počivaju, ali da to još malo treba da potraje.
Već smo mogli da vidimo da Biblija pravi vezu između sna i smrti, a reč počinuti je tesno povezana s istim konceptom. U našem jeziku to ne treba posebno objašnjavati, jer i mi za onoga koji je umro kažemo da je zaspao, a još češće da počiva. Ista ideja koristi se i ovde.
Žaleći se na svoje muke, Jov kaže da bi mu bilo bolje da se nije ni rodio, tj. da je mrtav. A onda o smrti kaže: „Ondje bezbožnici prestaju dosađivati, i ondje počivaju iznemogli, I sužnji se odmaraju i ne čuju glasa nastojnikova.” (Jov 3:17, 18).
Tačno je da reč počivati može da ima i drugačija značenja. Na primer, mogli bismo da kažemo da je samo spasenje jedna vrsta počinka u odnosu na ovaj život koji se vodi pod okriljem greha. Međutim, sam tekst demantuje da se radi o tome.
Kaže se da ove duše treba da počinu još malo vremena. Počinak u spasenju ne treba nikada da prestane. Drugim rečima, počinak o kojem se govori na ovom mestu ne može da bude nešto pozitivno, zato što prestaje.
Nagoveštaj da se upravo radi o smrti nalazimo i u nastavku istog tekst u kojem se kaže: „dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni”. Neka njihova braća, tj. vernici, takođe „treba” da budu pobijena, da dođu u isto stanje u kojem su i ove duše.
Drugim rečima, budući da nema više ubijanja nevinih kada Hristos dođe, dušama koje su pobijene se kaže da još malo vremena ostanu mrtve do vaskrsenja, jer s Hristovim dolaskom, koji se opisuje već u narednom pečatu, dolazi i vreme izbavljenja.
Pišući o istom vremenu, jer se približava vaskrsenje , prorok malo ranije piše: „I od razumnijeh će pasti neki da bi se okušali i očistili i ubijelili do roka, jer će još biti rok.” (Danilo 11:35). Bog će dozvoliti da se nasilje i ubistva dešavaju još neko vreme, jer je to potrebno da bi se neki definitivno opredelili na Božiju stranu i time uhvatili poslednji voz za spasenje.
Uzimajući opštu biblijsku sliku o smrti i kada složimo sve detalje iz ova tri stiha koji govore o dušama pobijenih pod oltarom, ceo ovaj prikaz može da dobije drugačije značenje od onoga kako nam se učini na prvo čitanje.
Iako je ovo poduži tekst na jedno obično pitanje, on ne može da reši sve dileme vezane za temu biblijske predstave o smrti. Tema je veoma važna i treba joj pristupiti s oprezom i, koliko je god to moguće, otvorenog uma, jer sa sobom povlači čitav niz drugih verovanja, među kojima je i tumačenje stihova iz
Na kraju, ne bi bilo loše da damo još jednu starozavetnu sliku koja ima sličnosti s ovim stihovima kojima smo se bavili, a koju je Bog dao preko proroka Jezekilja. Tekst je zapisan na početku 37. poglavlja njegove knjige.
Suve kosti
„Ruka Gospodnja dođe nada me, i Gospod me izvede u duhu, i postavi me usred polja, koje bijaše puno kosti. I provede me pokraj njih unaokolo, i gle, bijaše ih vrlo mnogo u polju, i gle, bijahu vrlo suhe. I reče mi: sine čovječji, hoće li oživjeti ove kosti? A ja rekoh: Gospode Gospode, ti znaš. Tada mi reče: prorokuj za te kosti, i kaži im: suhe kosti, čujte riječ Gospodnju. Ovako govori Gospod Gospod ovijem kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživjećete. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživjećete, i poznaćete da sam ja Gospod. Tada stadoh prorokovati, kako mi se zapovjedi; a kad prorokovah nasta glas, i gle potres, i kosti se pribirahu svaka ka svojoj kosti. I pogledah, i gle, po njima izidoše žile i meso, i ozgo se koža navuče; ali duha ne bješe u njima. Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovječji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vjetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive. I prorokovah, kako mi se zapovjedi i uđe u njih duh, i oživješe, i stadoše na noge, bješe vojska vrlo velika.” (Jezekilj 37:1-10).
Scena koja je ovde predstavljena veoma je neobična. Objašnjenje o svemu ovome u tekstu ove proročke knjige tek sledi, ali i odavde možemo da izvučemo neke zaključke. Prvo, jasno je da se radi o kostima mrtvih ljudi. Takođe, kosti su veoma suve, što znači da su ti ljudi dugo mrtvi. Vidimo i da kostiju ima veoma mnogo.
Možemo da zapazimo sličnosti između ovog teksta i stvaranja čoveka s početka Biblije. Čovek, koji je prilikom stvaranja nazvan dušom, sazdan je od materije i duha. Prilikom stvaranja je samo rečeno da je čovek načinjen od zemaljskog praha. Ovde, međutim, imamo mnogo detaljniji opis stvaranja ljudskog bića. Prvo je načinjena osnova, skelet (kosti su se pribrale svaka svojoj kosti, tj. svaka na svoje mesto). Zatim meso i žile (krvni sudovi), a na kraju se navlači koža preko svega.
Ipak, sve to još uvek nije živo. Kako na početku Bog daje duh prvim stvorenim ljudima, da bi oni oživeli i postali žive duše, tako se i ovde duh daje na kraju celog procesa i suve kosti oživljavaju.
Bez mnogo razmišljanja možemo da kažemo da se ovde radi o vaskrsenju, jer su kosti ostaci mrtvih ljudi, a sada su ti ljudi obnovljeni, tj. ponovo stvoreni. Kako je Bog stvorio čoveka u početku, budući da sve „dobro bješe veoma” (1. Mojsijeva 1:31), na isti način se čovek obnavlja vaskrsenjem. Telesno, materijalno bivstvovanje je način na koji smo stvoreni i to je obličje u kojem će spaseni provesti celu večnost.
Sledi objašnjenje: „Tada mi reče: sine čovječji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.” (Jezekilj 37:11-14).
U Otkrivenju viču duše pobijenih pod oltarom, a ovde govore mrtvi ljudi iz Božijeg naroda. To je najveća sličnost između ova dva teksta – mrtvi pravednici koji nešto pričaju. Šta mrtvi pripadnici Božijeg naroda kažu ovde? Kažu da su se njihove kosti osušile, tj. da su već dugo mrtvi, da je njihovo nadanje prošlo i da su propali.
Ovo nema apsolutno nikakvog smisla, ukoliko su duše besmrtne i mrtvi pravednici odmah idu u raj. U vreme pisanja ovog teksta već su bili mrtvi takvi velikani vere kao što su: Noje, Avram, Isak, Jakov, Aron, Isus Navin, Samuilo, David, Solomun, Jelisije i mnogi drugi. Oni bi morali da budu blaženi u Božijem prisustvu, a ne da govore kako su propali.
Cela slika se odnosi na sve mrtve iz Božijeg naroda, bez izuzetaka, jer se kaže da je to „sav dom Izrailjev”. Vraćanje u obećanu zemlju, „u zemlju Izrailjevu”, nakon oživljavanja, predslika je koja se koristi za nasleđivanje prave obećane zemlje – Nove Zemlje.
Iz ovog teksta se odlično vidi kakva je biblijska predstava o smrti. Jedina nada vernika je u vaskrsenju. Smrću čovek nestaje, a vaskrsenjem se vraća u postojanje. Bez vaskrsenja, kako u tekstu piše, nadanje je prošlo, a mrtvi su propali. Nikakvog spasenja nema dok ne dođe vaskrsenje. Tada će verni shvatiti („poznaćete da sam ja Gospod”) da je Bog zaista kadar da vraća iz mrtvih, kao što je rekao.
Gde se nalaze ti mrtvi pravednici? Bog na to jasno odgovara „Evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj”. Oni ne žive na nebu ili u nekom raju, nego su u grobovima, na isti način kao što je Danilo napisao da će se probuditi mnogo onih koji spavaju u zemaljskom prahu (Danilo 12:2).
Poslednja misao pre nego što je Bog dao objašnjenje je da su oni koji su oživeli „vojska vrlo velika”. Već smo u mogli da čitamo da pred Bogom, tj. u Njegovom prisustvu, stoji veliki narod, kojeg niko ne može izbrojati, i hvali Boga. To što su u Božijem prisustvu, znači da su morali da vaskrsnu, kao što je ova veoma velika vojska vaskrsenjem oživela.
Praktično svaki detalj izrečen u ovom kratkom delu teksta je dosledan opštoj biblijskoj predstavi i poveziv s nekim drugim tekstom iz Biblije.
Kako god bilo, mrtvi su svoju priču završili, ona je ispričana, a epilog će se tek videti s Hristovim dolaskom. Međutim, borba za spasenje se vodi među onima koji su živi i koji će tek živeti na ovom upropašćenom svetu. Neka bi Bog u spasenje doveo svaku iskrenu dušu, bez obzira na njena ubeđenja. Naša obnova ne sastoji se u ispravnom skupu verovanja, već u povratku svetosti s kojom je čovek i stvoren: „Jer je ovo volja Božija, svetost vaša … Jer Bog nas ne dozva na nečistotu, nego u svetost.” (1. Solunjanima 4:3, 7).
- Reference stihova koji govore da duša može da umre: 1. Mojsijeva 19:17; Sudije 5:18; 12:3; 18:25; 1. Samuilova 20:1; 2. Samuilova 11:11; 16:11; 1. Carevima 1:12; 19:3, 4, 10, 14; 20:31, 32; 2. Carevima 7:7; Psalmi 22:20, 29; 35:17; 38:12; 40:14; 54:3; 56:13; 71:10; 86:14; 116:8; 143:3; Jeremija 11:21; 22:25; 38:16; Matej 10:39; 16:25; Marko 8:35; Luka 9:24; 14:26; Jovan 13:37, 38; Rimljanima 16:4; 1. Solunjanima 2:8; Otkrivenje 16:3. ↑