„Čuvajte se pasa” je prvi deo drugog stiha iz trećeg poglavlja Filibljanima poslanice. Sasvim je jasno da Pavle ne piše doslovno o psima. On Filibljane želi da upozori na ljude kojima pripisuje nešto što je svojstveno psima. Zašto je Pavle napisao jednu ovakvu rečenicu? Stav naše kulture prema psima je uglavnom pozitivan. Psa nazivamo najboljim čovekovim prijateljem. Čime su psi zaslužili da ih apostol Pavle stavi u ovakav kontekst? Kakav je uopšte biblijski stav o psima?
Čiste i nečiste životinje
Pre nego što krenemo na samu temu o psu, bilo bi dobro postaviti određene osnove i ukratko reći nešto o životinjama u Bibliji. Samim tim što je prinošenje žrtava sastavni deo mnogih biblijskih tekstova, normalno je očekivati da se životinje relativno često pojavljuju na njenim stranicama. Osim toga, životinje su povremeno uključene u životne situacije koje se u Bibliji opisuju, a nekada se povezivanjem s osobinama životinja ukazuje na neke pojave ili ljude.
Kada je reč o samom žrtvenom sistemu, postoji ono što se naziva „čistim” i „nečistim” životinjama. Same životinje nisu po svojoj prirodi čiste i nečiste, tj. dobre i loše. Da je tako, ispalo bi da je Bog neke životinje namerno napravio lošim, što bi dalje značilo da je u Njemu uzrok toga što s njima nešto nije u redu. Čisto i nečisto su atributi koji su životinjama dati u žrtvenom sistemu. Ipak, ova podela nije proizašla iz samog žrtvenog sistema, nego je iskorišćena u njegove svrhe.
Naime, čiste životinje su one čije meso je Bog dozvolio da se jede. Božija namera nikada nije bila da životinje umiru. One su stvorene da žive večno, isto kao i čovek. Čovekov pad u greh je doveo do pojave smrti i ljudi i životinja. Bog je kasnije dozvolio da se životinjsko meso koristi u ishrani. Međutim, u zakonu, koji je preko Mojsija dao tadašnjem jevrejskom narodu postavio je određena ograničenja u pogledu korišćenja mesa u ishrani. Dozvolio je da se jede ono što je najmanje štetno po ljudsko zdravlje, a meso ostalih životinja zabranio. Dakle, životinje čije je meso Bog dozvolio u ishrani su čiste, a ostale su nečiste. Spisak čistih životinja dat je u 11. poglavlju Treće knjige Mojsijeve i 14. poglavlju Pete knjige Mojsijeve.
Budući da je, takođe, osmislio žrtveni sistem, preko koga je želeo da nas uputi u spasenje koje nam je pripremio, Bog je iskoristio životinje koje su bolje za jelo i samo njih uključio u žrtveni sistem. Logika bi trebalo da je očigledna. Ako se već ubijaju životinje koje se prinose, onda je najbolje da to budu one koje kasnije mogu da se koriste u ishrani, kako njihova smrt ne bi bila uzaludna. Tako su životinje prema podeli u odnosu na upotrebu u ishrani ujedno postale obredno čiste ili nečiste.
Nije čudo što je Hristos predstavljen jednom od čistih životinja. Na primer, Jovan Krstitelj nazvao Ga je Božijim jagnjetom (). Isus je jagnje ne samo zbog bezazlenosti i nevinosti, nego i zbog uloge jagnjeta u žrtvenom sistemu. Plan spasenja zasniva se na žrtvi. Zbog toga je neka od žrtava i trebalo da ukazuje na Hrista.
Naravno, to ne znači da i nečiste životinje ne mogu da služe u svrhu određenih opisa. Kako preko životinja može prilično jasno i jednostavno da se govori možemo da uočimo iz jedne jedine Hristove rečenice koju je uputio svojim učenicima, kada ih je poslao da propovedaju: „Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove: budite dakle mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.” (Matej 10:16). Možemo da uočimo da se ovde pominju četiri životinje – dve čiste i dve nečiste. Poruka je prilično jasna, tako da je ne treba posebno objašnjavati. Na takav način mnoge životinje, pa i psi, koriste se kao potpora biblijskim opisima.
Osobine životinja koristimo u jeziku da bismo jasnije saopštili poruke koje želimo da prenesemo. Međutim, treba voditi računa da su životinje takve kakve jesu. Zbog toga, način na koji neke životinje služe da predstave neke ideje ne bi smeo da se koristi za stvaranje lošeg stava prema njima. One su stvorenja koja pokušavaju da prežive na ovom svetu onako kako im je dato. Niti su tražile da budu to što jesu niti da se ponašaju po nagonima koji su usađeni u njih.
Biblijske ličnosti o psu
Prvi jevrejski car, Saul, progonio je Davida, smatrajući ga pretnjom po svoju vlast. Sa svojim ljudima David se krio u brdima. Jednom prilikom Saul je sakupio tri hiljade izabranih ljudi i krenuo da nađe Davida (1. Samuilova 24:3). Tom prilikom Saul je ušao u jednu pećinu, gde su David i njegovi ljudi bili skriveni (). David je ovu priliku mogao da iskoristi i da ubije Saula, ali nije to učinio, nego je samo odsekao deo Saulovog plašta ().
Pošto je Saul izašao iz pećine i udaljio se, David mu se, dovikujući, obratio i rekao da je imao priliku da ga ubije, pokazajući odsečeni deo plašta, ali da to nije želeo da uradi (). Između ostalog, David je rekao: „Za kim je izašao car Izrailjev? koga goniš? mrtva psa, buhu jednu.” (1. Samuilova 24:15).
Koristeći frazu mrtav pas David je hteo da kaže koliko je beznačajan i nemoćan u odnosu na cara. Očigledno je da se slika psa koristi kao nešto što je loše. Ova frazu upotrebio je i Mefivostej, Saulov unuk (), kao i Avisaj, Davidov nećak, nazivajući Simeja, čoveka koji je proklinjao Davida, mrtvim psom (). U ovom poslednjem slučaju možemo da zapazimo i dozu prezira u Avisajevim rečima: „Tada reče caru Avisaj sin Serujin: zašto da psuje ovaj mrtvi pas cara gospodara mojega? Idem da mu skinem glavu.”
Kada je David izašao u bitku pred Golijata samo sa štapom i praćkom, bez oklopa i mača (), Golijat se našao uvređen i to izrazio sledećim rečima: „I reče Filistejin Davidu: eda li sam pseto, te ideš na me sa štapom? I proklinjaše Filistejin Davida bogovima svojim.” (1. Samulova 17:43). Odsustvo Davidovog poštovanja prema njemu kao ratniku on je iskazao tako što je sebe uporedio sa psom.
Jovove reči su još manje obzirne prema ovim životinjama: „A sada smiju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih bio htio metnuti sa psima stada svojega.” (Jov 30:1). Iz ovih reči proizilazi da je biti među psima najgora moguća stvar, da takvi ne dobijaju nikakvo poštovanje.
Sirski car, Ven-Adad, koji je bio bolestan, poslao je svog slugu, Azaila, da upita proroka Jelisija kako će se završiti njegova bolest. Jelisije je rekao da mu kaže da će ozdraviti, iako će umreti. Prorok se zatim zagledao u Azaila i zaplakao (). „A Azailo mu reče: što plače gospodar moj? A on reče: jer znam kakvo ćeš zlo učiniti sinovima Izrailjevijem, gradove ćeš njihove paliti ognjem, i mladiće ćeš njihove sjeći mačem, i djecu ćeš njihovu razbijati i trudne žene njihove rastrzati.” (2. Carevima 8:12).
Azailova reakcija na Jelisijeve reči je ono što je nama sada značajno: „A Azailo reče: a šta je sluga tvoj, pas, da učini tako veliku stvar? A Jelisije mu reče: pokazao mi je Gospod da ćeš ti biti car u Siriji.” (2. Carevima 8:13). Status koji je pas imao u to vreme prilično je jasan iz Azailovih reči. Pas jeste sposoban za takvu bezobzirnost. U prirodi ima nemilosrdnosti. Mesožderi i lovci, kao što su psi, nemaju mnogo obzira prema žrtvama kojima se hrane. Ipak, Azailo nije izabrao drugu životinju kao primer, nego upravo psa.
Odličan primer su i Solomunove reči zapisane u Knjizi propovedika 9:4: „U živijeh svijeh ima nadanja; i psu živu bolje je nego mrtvu lavu.” Bolje je biti i prezreni pas, ali živ, nego veličanstven i moćan, a mrtav. Ova rečenica zvuči kao da je biti pas najveće moguće poniženje, kao da nema ničeg goreg od toga – ali i to je bolje nego biti mrtav.
Nijedan stih u Bibliji ne govori lepo o psima. Čime je pas zaslužio ovakav tretman? U stvari, možda bismo malo drugačije mogli da postavimo pitanje: Zašto se naš doživljaj pasa razlikuje od doživljaja ljudi iz biblijskog vremena? Logično bi bilo da svi imaju slične utiske o onome što opažamo oko sebe, naročito kada imamo prilike da to srećemo često. Međutim, ovde kao da postoje različiti stavovi. Koliko je realno da imamo tako različite stavove o životinji koja živi s nama ljudima? Da li to znači da naš ili njihov stav nije ispravan?
Tačka gledišta
Naravno, obično nije sve crno-belo. I mi danas umemo da vređamo druge nazivajući ih psima, za težak život kažemo da je pasji život ili da je neko ljubomoran kao pas. Kada tako posmatramo stvari, nije teško zaključiti da je problem u načinu na koji posmatramo neku pojavu, tj. na koje stvari obraćamo pažnju.
Svima je jasno da psi imaju neke izrazito dobre osobine. Njihova sposobnost kao čuvara kuće ili pomoći pastirima u čuvanju stada dobro je poznata. O psima kao vernim životinjama ne treba ni trošiti reči.
Prema tome, uvek možemo da nađemo argumente za i protiv. Da li ćemo se i za koje odlučiti zavisi od našeg načina kako gledamo na stvari. Na šta ćemo staviti akcenat umnogome zavisi od okruženja u kojem posmatramo određenu pojavu. Lakše uočavamo ono što nam je više pred očima, tome posvećujemo više pažnje i skloniji smo da te aspekte više naglasimo. U ovome verovatno i leži problem. Mesto psa u današnjem društvu nije isto kao u biblijsko vreme.
Psi su danas, naročito u urbanim područjima, gotovo isključivo kućni ljubimci. Nekada ih koriste službe osiguranja ili policija i vojska, ali sve je gotovo zanemarljivo u odnosu na broj pasa koji žive kao ljubimci. U tom pogledu, oni su zastupljeniji od bilo koje druge životinjske vrste. Kada bi ljudi imali ružno mišljenje o psima, ne bi ih držali u svojim domovima. Da generalno kao društvo imamo drugačiji stav o psu, to bi se sigurno odrazilo na njegov primat među kućnim ljubimcima. Međutim, položaj i uloga psa u biblijsko vreme nisu bili kao danas.
Lovci po prirodi
Nije potrebno mnogo da bismo shvatili da je život pasa među ljudima morao da bude drugačiji od današnjeg, jer su se i život ljudi i organizacija naselja i stambeni prostor menjali tokom vremena. Sigurno je da psi nekada nisu živeli u istim prostorijama gde žive ljudi, što je danas česta pojava.
Iako se psi u Bibliji pominju usput, ipak iz samog konteksta u kojem se pominju možemo da izvučemo neke zaključke o načinu života pasa i stavu ljudi prema njima.
„Psa za uši hvata ko se prolazeći žesti za tuđu raspru.” (Priče 26:17). Budući da je predator i da se hrani drugim životinjama, pas je po prirodi osposobljen da bude opasan. Iako će retko bez razloga da napadne čoveka, ako se oseti ugroženim može da uzvrati i ozbiljno povredi. Sama njegova priroda svrstava ga u skup agresivnih stvorenja, stvorenja koja ugrožavaju i ubijaju druga.
Izgladneli i u čoporu, psi počinju da predstavljaju problem, jer onda rade ono što im njihova priroda nalaže – traže plen da bi se prehranili. Kada to u prirodi čine divlje životinje ne predstavlja nam problem, ali sasvim je druga stvar ako to počne da se dešava u ljudskim naseobinama. To veoma podseća na dva gotovo identična stiha iz jednog Davidovog psalma, koji govore o psima koji se noću vraćaju i kruže oko grada, po svoj prilici vrebajući plen ().
Psi se osećaju jakima naročito u čoporu, jer je to i način na koji love. Čopor im daje snagu, ali i drskost da napadnu ono što se sami nikada ne bi usudili. Njihova priroda lovca i predatora najbolje dolazi do izražaja kada su u velikom broju.
Skupljači otpadaka
U Jeremijino vreme Božiji narod je bio tako loš, da ne bi pomoglo ni da Mojsije i Samuilo posreduju za njih (). Bog je preko proroka rekao kako namerava da postupa sa njima: „I pustiću na njih četvoro, govori Gospod: mač, da ih ubija, i pse, da ih razvlače, i ptice nebeske i zvijeri zemaljske, da ih jedu i istrijebe.” (Jeremija 15:3). Drugim rečima, kada umru, psi će se njima hraniti.
Jedna vrsta prokletstva, izrečena za tri cara Izrailja, takođe je povezana s ovom pojavom. Za Jerovoama, Vasu i Ahava prorečeno je da će Bog na njih pustiti zlo, zato što su narod naveli na idolopoklonstvo. Pošto je princip isti za svu trojicu, ovde ćemo se usredsrediti samo na Ahavov slučaj.[1]
Osim što je zaveo narod da služi drugim bogovima, Ahav je imao i druge grehe. Ahavu se svideo vinograd jednog čoveka, po imenu Navutej, blizu njegovog dvora. Međutim, Navutej nije želeo da proda svoju dedovinu (). Zbog toga je Jezavelja, Ahavova žena, namestila da lažno oklevetaju Navuteja i da ga zbog toga ubiju (1. Carevima 21:7-14).
Nakon Navutejeve smrti, Ahav kreće da preuzme njegov vinograd. Bog zbog toga daje uputstva Iliji proroku da izađe pred cara i govori mu šta treba da mu kaže. „Ali dođe riječ Gospodnja k Iliji Tesvićaninu govoreći: Ustani, izidi na susret Ahavu caru Izrailjevu, koji sjedi u Samariji; eno ga u vinogradu Navutejevu, kuda je otišao da ga uzme. I reci mu i kaži: ovako veli Gospod: nijesi li ubio i nijesi li prisvojio? Pa mu kaži i reci: ovako veli Gospod: kako psi lizaše krv Navutejevu, tako će lizati psi i tvoju krv.” (1. Carevima 21:17-19).
Prilikom susreta Ahava i Ilije saznajemo još detalja o tome šta je Bog rekao Iliji da treba da poruči caru: „A Ahav reče Iliji: nađe li me, neprijatelju moj? A on reče: nađoh, jer si se prodao da činiš što je zlo pred Gospodom. Evo, pustiću zlo na te, i uzeću natražje tvoje, i istrijebiću Ahavu i ono što uza zid mokri, i uhvaćenoga i ostavljenoga u Izrailju. I učiniću s domom tvojim kao s domom Jerovoama sina Navatova i kao s domom Vase sina Ahijina, što si me gnjevio i što si naveo na grijeh Izrailja. Takođe i za Jezavelju reče Gospod govoreći: psi će izjesti Jezavelju ispod zidova Jezraelskih. Ko Ahavov pogine u gradu izješće ga psi, a ko pogine u polju izješće ga ptice nebeske.” (1. Carevima 21:20-24).
Psi žive u naseljenim mestima. Zato ko pogine u gradu izješće ga psi. Najverovatnije je bilo i pasa lutalica, koji su se okupljali u čopore. Takvi psi su mogli da se hrane jedino od ljudskih otpadaka koje pronađu. Svako ko pogine njima je izvor hrane i preživljavanja.
Možemo da uočimo da su ovakve situacije smatrane posebnim prokletstvom. Takvog čoveka nisu stigli ni da sahrane – bez obzira da li je to bilo zato što nije bilo nikoga da to uradi, da li nisu stigli na vreme, pre pasa, ili su mu mrtvo telo tako ostavili jer nije zaslužio ništa bolje. Osim gubitka života, ovo je značilo oduzimanja poštovanja i dostojanstva čak i u smrti.
Proročanstvo za Ahava i Jezavelju se ispunilo onako kako je prorečeno. Ahav je ranjen u boju sa Sircima, pokušao je da se izvuče, ali je na kraju iskrvario i umro. „A jedan zastrijeli iz luka nagonom, i ustrijeli cara Izrailjeva gdje spuča oklop. A on reče svojemu vozaču: savij rukom svojom i izvezi me iz boja, jer sam ranjen. I boj bi žestok onoga dana; a car zaosta na kolima svojim prema Sircima, pa umrije uveče, i krv iz rane njegove tecijaše u kola. … Tako umrije car, i odnesoše ga u Samariju; i pogreboše cara u Samariji.” (1. Carevima 22:34, 35, 37).
Ovakav razvoj događaja omogućio je da se desi ono što je Bog za Ahava predvideo: „A kad prahu kola na jezeru Samarijskom, lizaše psi krv njegovu, tako i kad prahu oružje njegovo, po riječi koju reče Gospod.” (1. Carevima 22:38).
Drugi deo proročanstva desio se kada je Juj izvršio prevrat u državi. Prvo je ubio Ahavovog sina Jorama, koji se zacario umesto svog oca, a onda rekao da njegovo telo bace na njivu koju su Ahav i Jezavelja oteli od Navuteja: „Tada reče Juj Vadekaru vojvodi svom: uzmi ga, i baci ga na njivu Navuteja Jezraeljanina; jer opomeni se kad ja i ti zajedno jahasmo za Ahavom ocem njegovijem, kako Gospod izreče za nj ovo zlo: zaista, krv Navutejevu i krv sinova njegovijeh vidjeh sinoć, reče Gospod, i platiću ti na ovoj njivi, reče Gospod. Zato uzmi ga sad i baci na tu njivu po riječi Gospodnjoj.” (2. Carevima 9:25, 26).
Na kraju, Juj se obračunao i sa Jezaveljom: „Iza toga Juj dođe u Jezrael. A Jezavelja kad ču, namaza lice svoje i nakiti glavu svoju, pa gledaše s prozora. I kad Juj ulažaše na vrata, reče ona: je li mir, Zimrije, krvniče gospodara svojega? A on pogleda na prozor i reče: ko je sa mnom? ko? Tada pogledaše u nj dva tri dvoranina. A on im reče: bacite je dolje. I baciše je, i pršte krv njezina po zidu i po konjma, i pogazi je.” (2. Carevima 9:30-33).
Na taj način su se i poslednji detalji proročanstva ostvarili, iako je Juj prvobitno imao nameru da sahrani Jezavelju: „Potom ušavši jede i pi, pa reče: vidite onu prokletnicu, i pogrebite je, jer je carska kći. I otidoše da je pogrebu, i ne nađoše od nje ništa do lubanju i stopala i šake. I dođoše natrag i javiše, a on reče: to je riječ Gospodnja, koju je rekao preko sluge svojega Ilije Tesvićanina govoreći: u polju Jezraelskom izješće psi tijelo Jezaveljino.” (2. Carevima 9:34-36).
Kada vidimo ovakve starozavetne tekstove lakše možemo da razumemo i detalj o lizanju Lazarevih rana iz Hristove priče o bogatašu i ubogom Lazaru. Hristos je postavio priču na sledeći način: „Čovjek neki pak bješe bogat, koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovijem vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga; još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.” (Luka 16:19-21).
Po svoj prilici Lazar je bio toliko slab da nije mogao da otera pse koji su mu lizali gnoj, kao što su lizali krv s Ahavovih bornih kola. Ovo su primeri koliko su psi bili zapostavljeni u tom društvu i prepušteni da se bore čak i za priliku da ližu krv ili gnoj.
Sve to ukazuje kakav je tada bio položaj pasa. Oni su bili jedna vrsta strvinara i čistača, stalno u potrazi za otpacima koji ostanu od ljudi. Postoji čak i jedna uredba u zakonu koja upravo odslikava ovu pojavu: „Bićete mi sveti ljudi; mesa u polju rastrgnuta ne jedite, bacite ga psima.” (2. Mojsijeva 22:31).
Ako se naiđe na životinjski leš – bez obzira da li je životinja čista ili nečista – to meso nije za upotrebu. Praktičan razlog je jasan. Bez tačnog saznanja o uzroku smrti niti onoga što se dešavalo od trenutka umiranja do pronalaženja tela, meso takve životinje nije pametno koristiti u ishrani. Ovo meso, kao potencijalni izvor zaraze, smatralo se nečistim. Zbog toga se u stihu govori o svetosti, jer onaj ko se dotakne mrtvog tela postaje obredno nečist. Tako je spojena praktična svrha higijene i očuvanja zdravlja, kao i ukazivanja na nesvetost onoga što nije čisto.
Ljudima je, prema tome, zabranjeno da jedu leševe životinja pronađene van naselja. Međutim, za pse je to bilo dobro. Njima je ostavljano ono što nije za ljudsku upotrebu. Štaviše, smatralo se nečistim. Vidimo da čak i jedna zakonska odredba dosta može da nam pomogne u shvatanju života pasa u to vreme.
Do Hristovog vremena nije se mnogo toga promenilo. Već je spomenuta Hristova priča o bogatašu i Lazaru, a imamo i jedan događaj iz Hristovog života u kojima se psi pominju u lošem svetlu. Dok je bio u krajevima Tira i Sidona, jedna žena Ga je molila da joj isceli zaposednutu kćerku ().
„A on odgovarajući reče: nije dobro uzeti od djece hljeb i baciti psima. A ona reče: da, Gospode, ali i psi jedu od mrva što padaju s trpeze njihovijeh gospodara.” (Matej 15:26, 27). Ne ulazeći u razloge ovakvih Isusovih reči, možemo da zapazimo da On govori o psima kao da je nahraniti psa uzaludno bacanje namirnica koje bi čovek mogao da koristi. Žena se, pak, nije dala zbuniti. Odgovorila je da psi ipak jedu ono što preostane od ljudi. Možda ne hranu istog kvaliteta, ali svakako ono što ljudi ne iskoriste ili ne žele da jedu. Slika je identična onome što smo već zapazili u Starom zavetu.
Vođeni nagonima
Prorok Isaija zapisao je Božije mišljenje o Njegovom narodu u to vreme: „Svi su mu stražari slijepi, ništa ne znaju, svi su psi nijemi, ne mogu lajati, sanljivi su, leže, mio im je drijemež. I psi su proždrljivi, koji ne znaju za sitost; i pastiri su koji ne znaju za razum, svaki se okreće svojim putem, svaki za svojom korišću sa svoga kraja.” (Isaija 56:10, 11).
Ljudi su upoređeni sa slikom pasa. Opisuju se kao proždrljivi i nezasiti, što ukazuje na to da se ponašaju po svojim željama, da se ne obuzdavaju. Ovo su osobine koje možemo da pripišemo psima. Da su sanjivi, da leže i da im je mio dremež su već osobine koje bismo mogli da primenimo pojedinačno, možda i na većinu jedinki, ali ne i na celu vrstu. Jasno je da ove osobine ukazuju na inertnost, lenjost i nezainteresovanost za obavljanje onoga što bi trebalo da se uradi, za razliku od stalne spremnosti da se jede. Opet se govori da postupaju jedino po onome što im je drago, samo je to prikazano preko odsustva volje da se radi bilo šta drugo.
Zapravo, ovaj opis o sanjivosti, ležanju i dremežu direktno se oslanja na ono što je rečeno ranije da su slepi stražari, da su nemi i da ne mogu lajati. Zanimljivo je da ovde psima nisu čak ni pripisane one osobine koje ih inače krase kao vrstu – da su dobri čuvari i da laju. Drugim rečima, ovi ljudi, o kojima se govori, ne rade dobro čak ni ono što bi trebalo da im bude prirodno svojstvo.
Jedan stih iz Priča Solomunovih takođe pse predstavlja kao nezajažljive: „Kao što se pas povraća na svoju bljuvotinu, tako bezumnik ponavlja svoje bezumlje.” (Priče 26:11). Osobina da se pas vrati da pojede ono što je prethodno povratio stvarno izgleda odvratno, ali to je slika uzeta iz života. Da bi neko jeo ono što je povratio mora da bude izrazito proždrljiv. Poruka je, naravno, da postoje oni koji ništa ne nauče iz svog lošeg iskustva i stalno ponavljaju iste greške. Ponavlja se ideja o postupanju po onome što nam se sviđa, ovde čak i bez obzira na posledice i cenu koju takvi postupci nose.
I sledeći stih bismo mogli da svrstamo u ovu grupu tekstova: „Ne dajte svetinje psima; niti mećite bisera svojega pred svinje, da ga ne pogaze nogama svojima, i vrativši se ne rastrgnu vas.” (Matej 7:6). Verovatno bi moglo da se polemiše o tačnom značenju ovog stiha, ali bi bar osnovna ideja trebalo da bude jasna.
Onima koji su podložni ponašanju isključivo po onome što žele, ništa ne može da bude sveto i dragoceno – osim njihovih želja, naravno. Takve osobe imaju samo jedan interes, da zadovolje svoje slasti i ne biraju sredstva kako do toga da dođu. Njihov bog je njihovo zadovoljstvo i sve je tome podređeno. Čak i religija može da bude sredstvo u njihovim rukama za ostvarivanje primarnog cilja – neumerenog ugađanja svojim prohtevima.
Apostol Petar o takvima piše: „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote, i ne mare za poglavarstvo, i koji su bezobrazni i samovoljni, i ne drkću huleći na slavu.” (2. Petrova 2:9, 10). Možemo da zapazimo da postoji isti princip. Ovi samovoljni ljudi idu samo za onim što im je drago, a nemaju poštovanja ni prema čemu drugom.
Par stihova kasnije Petar piše: „Oni misle da je slast častiti se svaki dan; oni su sramota i grijeh, koji se hrane svojijem prijevarama, jedući s vama; imaju oči pune preljubočinstva i neprestanoga grijeha; prelašćuju neutvrđene duše; imaju srce naučeno lakomstvu, djeca kletve” (2. Petrova 2:13, 14). Njihove želje za njih su vrhovni kriterijum. Zbog toga su, kako to apostol kaže, sramota i greh. Oči i srce takvih ljudi su u neprestanoj potrazi za zadovoljstvima. Zato su deca kletve, predodređeni za propast. Međutim, problem se ne završava sa njima. Njihov uticaj je razoran, jer svojim načinom života šalju pogrešnu poruku, koja može da zavede neutvrđene u veri.
Petar nastavlja izlaganjem da takvima ništa ne vredi što su upoznali istinu i što izgledaju ili za sebe misle da su religiozni. Naprotiv, to će samo da im zapečati osudu, jer ne mogu da se izgovore neznanjem. Sve to Petar završava citiranjam prvog dela stiha iz Priča Solomunovih 26:11: „Jer im bješe bolje da ne poznaše puta pravde, negoli kad poznaše da se vrate natrag od svete zapovijesti koja im je predana. Jer im se dogodi istinita pripovijest: pas se povraća na svoju bljuvotinu, i: svinja okupavši se, u kaljužu.” (2. Petrova 2:21, 22). Ono što je sveto oni su odbacili zbog trenutnih uživanja i tako su izgubili priliku da dobiju nešto daleko veće. Takvi su kao psi koji se vraćaju da jedu ono što su povratili i kao svinje koje se vraćaju u blato nakon što su se okupale.
Pseća proždrljivost, nezajažljivost, pa i neutaživa spremnost da se upravljaju prema svojim nagonima oslikava ljude kojima je smisao života podređen telesnim zadovoljstvima. I dok je to za jednu životinju normalno, za razumnog čoveka nije. Pas je u Pismu samo simbol i ne treba tražiti ništa loše u njemu samom.
Gde je vernost
Šta je s vernošću, osobinom koju najviše cenimo kod pasa? Možda pomalo čudi što se o tome ne piše. Zar u Bibliji nije mogla da se pokaže ta pozitivna strana ovih životinja? Ne ceni li sam Bog odanost i ne zasniva li se na njoj vera u Njega? Zašto se onda o psima ne govori i na takav način?
Kada sam počinjao s čitanjem Biblije i nailazio na tekstove koji negativno govore o psu setio sam se jednog doživljaja iz detinjstva. Desilo se da smo otišli kod svojih rođaka na selo. Dok su odrasli bili zaokupljeni ozbiljnim i dosadnim stvarima, sestru i mene je rođak, koji je bio nešto stariji od nas, poveo u obilazak šume u blizini. Sa nama je poveo i psa.
Obilazeći prirodu naišli smo na jednu kesu koju je naš rođak uzeo i kao gaće vezao keruši koja je pošla s nama. Psu je to veoma smetalo. Pokušavao je da hoda ne dodirujući zadnjim nogama kesu zavezanu oko svoje stražnjice. Sestra i rođak su se smejali ovoj donekle komičnoj sceni, ali ja sam negodovao i nadurio se videći da se pas oseća neugodno.
Keruša je, po svoj prilici, shvatila da postoji nesuglasica između njenog gazde i mene i napala me, iako sam ja pokušavao da branim njene interese. Čini mi se da je upravo ova tamna strana odanosti razlog zašto je bolje ne veličati je i zašto to ni Biblija ne radi.
Pas nije veran pravdi, istini ili nekim dobrim idealima. On je veran isključivo svom gazdi. Pas ne pita da li je gazda dobar ili loš. Biće mu veran, šta god da ovaj čini. Međutim, za psa je to normalno. Njegova svest i vidici mu ne dopuštaju da zaključuje preko svojih prirodnih ograničenja. Ali zato i ne može da bude slika onoga što je ispravno.
Ni Bog ne očekuje slepu odanost, nego odanost zasnovanu na iskustvu i saznanju da nama, kao i svima ostalima, želi dobro, da je svet, pravedan i istinit. „Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2:4). Ne Njegova sila i moć, ne blagoslovi, ne strah, ne pobednička strana, nego dobrota vodi do pokajanja. Kada čovek uvidi koliko nam Bog želi dobro, koliko nas čeka, koliko nas trpi, to ga najviše vuče Bogu i to je najbolji motiv za želju da se živi s Bogom.
Pišući pismo vernicima u Solunu, Pavle na kraju deli savete o verskom životu pa, između ostalog, kaže i: „A sve kušajući dobro držite.” (1. Solunjanima 5:20). Sve ispitujte, kaže Pavle, a ono za šta shvatite da je dobro, toga se pridržavajte. On ih poziva na preispitivanje svega, ne na slepo držanje onoga što im izdeklamuje. A kada dođu do zaključka da nešto valja, to treba i da rade.
Možda nije ni čudo što je Pavle ovo napisao Solunjanima, jer postoji jedna Lukina opaska u knjizi Dela apostolska koja je povezana s njima. Pošto je propovedao u Solunu, Pavle je otišao da propoveda i u Veriji. Za njih Luka piše: „Ovi pak bijahu plemenitiji od onijeh što žive u Solunu; oni primiše riječ sa svijem srcem, i svaki dan istraživahu po pismu je li to tako.” (Dela apostolska 17:11). Vernici u Veriji su bili plemenitiji od Solunjana jer su svaki dan istraživali po Pismu da li je tačno ono što im je Pavle pričao.[2]
Sa današnjeg aspekta ovo može da izgleda kao najveća jeres. Neko se usudio da proverava tada, verovatno, najveći teološki autoritet među hrišćanima. A Pavlov saradnik ih zbog toga hvali. I ne samo to. Nego Pavle podstiče i Solunjane, od kojih su vernici Verije baš zbog proveravanja bili plemenitiji, da se ponašaju po tim istim principima. Tako se ponašaju ljudi kojima je više stalo do istine, nego do svoje sopstvene veličine.
„Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čovjeku koji se uzda u nj.” (Psalam 34:8). Poverenje u Boga raste kada iskustveno proverimo i spoznamo kakav je On. Bez toga možemo da tvrdimo da je Bog dobar, ali tada je takav stav samo prenošenje informacija do kojih je došao neko drugi.
Vernost zasnovana na svesnoj odluci, nakon upoznavanja sa stanjem stvari, jedina je prava vernost. Inače, vernost se zasniva ili na strahu ili na neznanju ili na interesu, kakav god on bio. U tom slučaju, onaj ko je odan nije ni odan objektu vernosti, nego posledicama odnosa s objektom vernosti. Odanost bez razuma je izobličenje koje vodi u deformaciju, jer ne samo da karikira pravu vernost, nego se i u najboljem mogućem slučaju svodi na manipulaciju. Istorija je svedok koliko je slepa odanost nanela zla u prošlosti.
S druge strane, govoreći o vernosti svom gospodaru, grešnik je po prirodi stvari rob grehu (), a knez ili bog ovoga sveta je Sotona (). Ako bismo bili slepo odani svom „gazdi”, trebalo bi da ostanemo sluge grehu ili Sotoni zauvek, sledeći primer pasje vernosti. Ono što Bog pokušava da uradi je upravo obrnuto. Njegove namere su da nas osvesti i dovede u poziciju da, svojom slobodom, izaberemo ono što želimo, makar Mu se to ne sviđalo. Tada će to biti naša odluka. Biti dosledno privržen nečemu što nas vodi u smrt, samo zato što smo se zatekli u tome i imamo trenutnu korist, nije vernost nego glupost.
Na crnoj listi
Iz primera koji su korišćeni trebalo bi da je više nego jasno da se tekstovi koji pominju pse ne koriste da bi se unizila ova životinjska vrsta, nego da se opiše određeni tip ljudi i karaktera. Biblija se bavi odnosom s Bogom, spasenjem, problemima greha i smrti i kako ih prevazići, a ne favorizacijom ili diskriminacijom nekih životinja.
Starozavetni tekst koji najdetaljnije opisuje Hristovu smrt je 22. psalam. U tom psalmu pominju se psi: „Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.” (Psalmi 22:16). Nije teško zapazati da u izveštaju bilo kog od četiri jevanđelja nema pasa koji su opkolili Hrista. To su uradili ljudi. Oni su Ga razapeli – proboli Mu ruke i noge. Kao što se može videti, i u samom psalmu se psi nazivaju četom zlikovaca, tako da je i tu jasno da uopšte nije reč o doslovnim psima, nego da se ovaj tekst odnosi na ljude.
Sposobnost psa, naročito kada je u čoporu, da ugrozi čoveka, način na koji su hranio i živeo, proždrljivost, ponašanje po nagonima, pa čak i slepa vernost, stavljaju ga na crnu listu biblijskih simbola. Negativne osobine i pojave povezane sa životom pasa u biblijsko vreme više su dolazile do izražaja nego pozitivne. Zato je pas predstavljen kao odraz nečega lošeg – ali ne pas kao životinja, nego aspekti pasjeg ponašanja kao slika ljudskih osobina.
Zato ne bi trebalo da čude tekstovi koji negativno o njima govore. Na primer, jedna od uredbi iz Božijeg zakona glasi: „Ne nosi u dom Gospoda Boga svojega ni po kakom zavjetu plate kurvine ni cijene od psa, jer je oboje gad pred Gospodom Bogom tvojim.” (5. Mojsijeva 23:18). Od toliko načina sticanja novca Bog jedino ni pod kojim uslovima neće da prihvati onaj koji je zarađen kurvanjem ili prodajom psa. Ovo prvo još i može da se razume, ali drugo izuzetno teško, ako pokušamo bukvalno da shvatimo.
Kada čitamo ovakve tekstove teško je oteti se utisku da je pas sračunato predstavljen u lošem svetlu. Ne samo da se njegove pozitivne osobine ne spominju, nego ako se već spomenu – slučaj sa stražarenjem i lajanjem – kaže se da nedostaju. Razlog ovome je verovatno da bi se očuvala doslednost u primeni onoga što pas treba da predstavlja. Međutim, ta doslednost teško da može da potiče od ljudi, jer je Bibliju pisalo četrdesetak ljudi, u vremenskom rasponu od jednog i po milenijuma. Oni nisu imali nikakve mogućnosti da sprovedu jedan takav plan. To je samo Bog mogao da osmisli i da učini.
Čuvajte se pasa
Šta je, dakle, Pavle želeo da kaže Filibljanima kada je napisao da se čuvaju pasa? Ova rečenica ima smisla samo ako je stavimo u ceo biblijski kontekst. Izolovana ona je ili besmislena, ako se odnosi na doslovne pse (mada se već iz konteksta vidi da to nije tačno), ili nerazumljiva, ako se odnosi na ljude. Međutim, kada vidimo kakve osobine pasa Biblija naglašava, postaje jasno na koga treba primeniti ovu rečenicu.
Treba se čuvati ljudi koji su u stanju da učine bilo šta za „malo otpadaka”, koji nemaju drugih ideala osim vernosti ruci koja ih hrani, koji su vođeni samo zadovoljavanjem svojih trenutnih nagona.
Oni nisu opasnost samo u religioznim okvirima, nego ugrožavaju svaku društvenu zajednicu. Svojom „vernom” službom pružiće podršku svakom zlu koje želi da podjarmi druge, ako samo dobijaju mrvice s njegovog stola. Bez njihove podrške zlo ne može da napreduje, jer nema na koga da se osloni u sprovođenju svojih mera. Njihova služba i prosperitet su okovi drugima.
Zbog toga Hristove reči iz poslednjeg poglavlja Biblije govore i o takvima: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem. … Blago onima koji tvore zapovijesti njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad. A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž.” (Otkrivenje 22:12, 14, 15).
Kada se Hristos vrati u slavi, svako će dobiti po svojim delima. Tada će se oni koji su predstavljeni kao psi naći zajedno s ljudima koji su ostali devijantni i pokvareni. Njihov sitni trenutni interes koštaće ih večnog života. Tada će shvatiti da su sitnom trgovinom izgubili sve. Psu ne može da se zameri što je pas, ali ljudskom biću može da se zameri kada se spusti samo na nivo animalnih poriva, jer na taj način prestaje da bude čovek.
- Za slučaj Jerovoama i Vase videti u . ↑
- Neko bi mogao da kaže da su možda bili plemenitiji zato što su prihvatili Jevanđelje svim svojim srcem, a ne zbog proveravanja. Ovo bi značilo da ga Solunjani nisu prihvatili svim srcem, pa bi ispalo da ga zapravo uopšte nisu prihvatili. Kako su Solunjani privatili Hristovu nauku i kako su živeli može da se vidi iz Pavlovih pohvala na početku ove iste poslanice (). Njihova vera i život bili su takvi, kako Pavle piše, da onima koji to vide nije potrebno propovedati. Toga ne bi bilo da Jevanđelje nisu prihvatili svim svojim srcem. ↑