Pitanje je postavio Ž.N.

Pitanje je zasnovano na tekstu iz 3. Mojsijeve 17:10-14 i komentarom:

„Mojsije je krvlju žrtvovane životinje poprskao narod u znak prihvaćenog ‛prvog’ saveza sa Bogom.

Sam Isus na poslednjoj večeri sa učenicima uspostavlja pričešće i kaže … pijte iz nje, Ovo je krv moja novoga zaveta koja se za vas i za mnoge proliva na oproštenje grehova.

Ima još na više mesta takvih i sličnih tekstova, ali ono što se možda ne vidi baš čisto, ili možda ja ne razumem potpuno jasno, kako krv čisti dušu od greha?”

O načinu upotrebe reči krv u Pismu

Ovaj tekst, razume se, neće biti celovita analiza upotrebe reči krv u Bibliji, već neka osnovna zapažanja, koja nas mogu uputiti na generalnu predstavu.

Sam tekst iz 3. Mojsijeve 17:10-14 glasi: „A ko bi god od doma Izrailjeva ili između stranaca koji se bave među njima jeo kakve god krvi, okrenuću lice svoje nasuprot onomu čovjeku koji bude jeo krvi, i istrijebiću ga iz naroda njegova. Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: niko između vas da ne jede krvi; ni došljak koji se bavi među vama da ne jede krvi. I ko bi god između sinova Izrailjevih ili između došljaka koji se bave kod njih ulovio zvjerku ili pticu, koja se jede, neka iscijedi krv iz nje, i zaspe je zemljom. Jer je duša svakoga tijela krv njegova, to mu je duša. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: krvi nijednoga tijela ne jedite, jer je duša svakoga tijela krv njegova. Ko bi je god jeo, da se istrijebi.”

Obratićemo pažnju na tri stvari iz ovog teksta. Prvo, postoji zabrana jedenja krvi pod pretnjom istrebljenja. Drugo, duša je telu u krvi. I treće, krv očišćava dušu. Ali pre nego što se pozabavimo ovim izjavama ne bi bilo loše dati opštu sliku o upotrebi reči krv, jer će nam to kasnije veoma pomoći u zaključcima.

Česta upotreba reči krv

Od početka pa sve do kraja Biblije reč krv se koristi u značenju smrti, naročito ubijanja. Ovakvo značenje reči krv nalazimo već prilikom prvog ubistva na ovoj planeti. Kada je Kain ubio Avelja, Bog mu kaže: „A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni.” (1. Mojsijeva 4:10).

Nije potrebno posebno objašnjavati da krv nije doslovno vikala sa zemlje, nego da je ovo jezička figura koju je Bog upotrebio da bi saopštio Kainu da nosi krivicu za ubistvo svog brata. Vika se odnosi na zahtevanje pravde, a prolivena krv na ubistvo.

Govoreći o gresima kojima je predvodnik bio car Manasija i posledicama takvih dela, Bog u Prvoj knjizi o carevima 24:3, 4 kaže i sledeće: „Po zapovijesti Gospodnjoj zbi se to Judi da bi ga odbacio od sebe za grijehe Manasijine po svemu što bješe učinio; i za krv pravu koju bješe prolio napunivši Jerusalim krvi prave; zato Gospod ne htje oprostiti.”. Prolivanje prave krvi odnosi se na ubijanje nedužnih.

Slične reči možemo da nađemo i u Knjizi proroka Jeremije: „Ovako reče Gospod: idi i kupi krčag zemljan u lončara s nekoliko starješina narodnijeh i starješina svešteničkih. I otidi u dolinu sina Enomova što je pred vratima istočnijem, i ondje proglasi riječi koje ću ti kazati. I reci: čujte riječ Gospodnju, carevi Judini i stanovnici Jerusalimski; ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: evo, ja ću pustiti zlo na to mjesto da će zujati uši svakome ko ga čuje. Jer me ostaviše i oskvrniše ovo mjesto kadeći na njemu drugim bogovima, kojih ne znaše ni oni ni oci njihovi, ni carevi Judini, i napuniše to mjesto krvi prave. I pogradiše visine Valu da sažižu sinove svoje ognjem na žrtve paljenice Valu, čega ne zapovjedih niti o tom govorih, niti mi na um dođe.” (Jeremija 19:1-5).

Novi zavet reč krv koristi na isti način. Prilikom suđenja Isusu, Pilat je pokušavao da Ga oslobodi, ali oni koji su Hrista doveli na sud nisu to dozvolili. Na kraju Pilat kaže: „A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete vidjeti.” (Matej 27:24). Budući da Hristos treba da bude razapet, Pilat pokušava da kaže da on sam nije kriv u ubistvu Isusa koje će se uskoro desiti.

Na ovakav postupak Pilata narod odgovara: „I odgovarajući sav narod reče: krv njegova na nas i na djecu našu.” (Matej 27:25). Sasvim je jasno da oni ovom izjavom javno prihvataju odgovornost za Hristovo raspeće. Prihvataju da oni sami, kao i njihovo potomstvo, pred Bogom snose posledice ovog čina.

Iako su sami podgovorili narod da se oslobodi Varava, a ne Hristos (Matej 27:20*)Matej 27:20: A glavari sveštenički i starešine nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da pogube., iako im nije smetalo dok je narod preuzimao krivicu za Hristovo ubistvo, svešteničkim poglavarima i starešinama kasnije nije bilo drago što su optuženi za ovo delo: „Ne zaprijetismo li vam oštro da ne učite u ovo ime? i gle, napuniste Jerusalim svojom naukom, i hoćete da bacite na nas krv ovoga čovjeka.” (Dela apostolska 5:28).

I u poslednjoj knjizi Biblije možemo da nađemo slično izražavanje. U jednoj od vizija koje je imao Jovan vidimo sledeću situaciju: „I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji?” (Otkrivenje 6:9, 10). Otvoreno se kaže da su ovi pobijeni. Oni traže pravdu, traže da se završi i naplati sve ono što se u istoriji dešavalo na ovoj planeti, na kojoj su i sami nedužni postradali.

Hristos, takođe, krv koristi kao sinonim za ubistva pravednika iz prošlosti: „Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zarije sina Varahijna, kojega ubiste među crkvom i oltarom.” (Matej 23:35). Očigledno je da se ovde radi o doslovnim ubistvima. Međutim, postoje i stihovi u kojima može da se vidi da krv može da se upotrebi i u donekle izmenjenom kontekstu.

Prvo poglavlje Knjige proroka Isaije govori o Božijem neprihvatanju službe naroda koji greši, iako je On sam propisao način te službe. Između ostalog, Bog kaže: „Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:15).

Budući da se Božije reči odnose na ceo narod (Isaija 1:2-4*)Isaija 1:2: Čujte, nebesa, i slušaj, zemljo; jer Gospod govori: Sinove odgojih i podigoh, a oni se okrenuše od mene. Isaija 1:3: Vo poznaje gospodara svog i magarac jasle gospodara svog, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razume. Isaija 1:4: Da grešnog naroda! Naroda ogrezlog u bezakonju! Semena zlikovačkog, sinova pokvarenih! Ostaviše Gospoda, prezreše Sveca Izrailjevog, odstupiše natrag., ne bi bilo razumno tvrditi da su svi ubice. Možda još bolji stih po ovom pitanju je onaj iz Jeremijine knjige: „I jošte na skutovima tvojim nalazi se krv siromaha pravijeh; ne nalazim kopajući, nego je na svjema njima.” (Jeremija 2:34). Ako bismo pokušali da tvrdimo da se radi o doslovnim ubistvima, jasno je da ovo ne bismo mogli da primenimo na sav ovaj rod(Jeremija 2:31*).Jeremija 2:31: O rode! Vidite reč Gospodnju; bejah li pustinja Izrailju ili mračna zemlja? Zašto govori moj narod: Gospodari smo, nećemo više doći k tebi?

Sigurno je da je bilo onih koji su činili takva dela, ali zašto se onda ove reči odnose na sve? Mnogi su sigurno, svojim ćutanjem i okretanjem glave od takvih zločina za koje su znali, indirektno bili saučesnici u delima krvnika, ali prethodne reči se upućuju još sveobuhvatnije, baš celom narodu.

Žargonski govoreći, ljudi mogu da budu ne samo fizički ubijeni, već i ubijeni za večnost. Drugim rečima, upropašćavanje drugih, uticaj kojim oni mogu da izgube spasenje, uslovno se može smatrati prolivanjem krvi. Potvrdu za ovakvu tvrdnju možemo naći u Knjizi proroka Jezekilja.

Bog kaže Jezekilju da ga je postavio za stražara, kako bi opominjao bezbožnike da se vrate s puta propasti. „Sine čovječji, postavih te stražarem domu Izrailjevu, da slušaš riječi iz mojih usta i opominješ ih od mene. Kad rečem bezbožniku: poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnoga puta njegova, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svojega bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se i ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zloga puta svojega, on će poginuti s bezakonja svojega, a ti ćeš sačuvati dušu svoju. Ako li se pravednik odvrati od pravde svoje, i stane činiti bezakonje, i ja mu podmetnem na što će se spotaći, te pogine, a ti ga ne opomenu, on će poginuti sa svoga grijeha, i neće se pomenuti pravedna djela njegova što je činio, ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke.” (Jezekilj 3:17-20).

Iako ovi stihovi mogu da se odnose na doslovnu pogibiju, jasno je da se uloga Božijeg proroka ne sastoji samo u očuvanju života ljudi na ovom svetu. Bog pre svega nudi spasenje, jer ako nas ne izbavi od večne smrti, sve je samo privremeno odlaganje potpunog beznađa koje nas čeka.

U ovim stihovima možemo da zapazimo i da Bog od nas može da očekuje odgovornost za nečiju propast – duhovnu ili fizičku. Ukoliko utičemo da neko izgubi spasenje ili pogine, bićemo odgovorni za posledice. Trebalo bi da se podrazumeva da ne možemo nekažnjeno da se ponašamo kako nama odgovora, naročito kada je u pitanju nečiji život i večna sudbina.

Bog povremeno određuje neke ljude da opominju druge, a takvi imaju odgovornost da upozoravaju one koji su zastranili i idu putem propasti na ovom svetu ili za onaj koji dolazi.

Nakon što je Kain ubio svog brata Avelja, Bog mu kaže: „I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje. Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji. A Kajin reče Gospodu: krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti.” (1. Mojsijeva 4:11-13).

Vidimo da Kain snosi posledice svog dela, a i on sam shvata veličinu krivice svog čina. Čak i zemlja koja je „primila krv” Avelja, na određeni način prima prokletstvo. Bog na početku istorije greha želi ljudima da stavi do znanja da njihova dela imaju dalekosežne posledice. Svojim lošim delima mi trujemo okruženje oko sebe. Činjenje zla uzrokuje ili da se drugi navode da čine zlo, ukoliko im je to primamljivo, ili da moraju da trpe i muče se podnoseći i gledajući zlo oko sebe. Najbolji primer za to je šta je samo jedan loš izbor Adama i Eve učinio celoj planeti.

Zbog toga je i sama zemlja primila jednu vrstu prokletstva, iako niti je učinila išta niti je mogla da bira. Naša dela unose prokletstvo u svet u kome živimo i pravedno je da se očekuje odgovornost za nešto što utiče na druge ljude oko nas. Kazna koju zahteva prolivanje krvi zapravo je izvršavanje pravde.

Primer za sve ovo možemo naći u već citiranim rečimi o caru Manasiji: „I za krv pravu koju bješe prolio napunivši Jerusalim krvi prave; zato Gospod ne htje oprostiti.” (2. Carevima 24:4). A šta to Bog nije hteo da oprosti? Manasija zaveo ceo narod (2. Dnevnika 33:9)2. Dnevnika 33:9 Ali Manasija zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrebi Gospod ispred sinova Izrailjevih., a Bog je slao opomene i njemu i njima (2. Dnevnika 33:10*)2. Dnevnika 33:10 I Gospod govoraše Manasiji i narodu njegovom, ali ne hteše slušati.. Na kraju, onaj koji je pokvario narod se pokajao (2. Dnevnika 33:11-13*)2. Dnevnika 33:11 Zato dovede Gospod na njih glavare od vojske cara asirskog, i uhvatiše Manasiju u trnju, i svezavši ga u dvoje verige bronzane odvedoše ga u Vavilon. 2. Dnevnika 33:12 I kad beše u nevolji, moljaše se Gospodu Bogu svom, i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih. 2. Dnevnika 33:13 I moleći se umoli Mu se, te usliši molitvu njegovu i povrati ga u Jerusalim na carstvo njegovo. Tada pozna Manasija da je Gospod Bog., tako da bismo mogli da kažemo da mu je Bog oprostio sve što je činio (mogućnost koju smo dobili Hristovom žrtvom).

Međutim, posledice zlih dela su ostale. Narod se nije okanuo zla koje je činio i trpeo je posledice. Oni možda jesu bili zavedeni u početku, ali su i primili opomene koje nisu hteli da poslušaju. Zla dela koja učinimo ostavljaju zle posledice oko nas koje je kasnije veoma teško ispraviti.

Prema tome, krv je u Bibliji često sinonim za smrt i ubijanje, kao najdramatičnije posledice greha. Nekada može da se koristi i u figurativnom značenju upropašćavanja drugih, tj. u značenju duhovnog ubijanja, gubitka spasenja. A svako ubijanje – fizičko ili duhovno – Bog će pravedno naplatiti. (Kako se naplaćuju gresi je posebna tema. Ali, ako Bog želi da ostane pravedan On nekako mora da reši problem „naplaćivanja” oproštenih greha, jer su zahtevi pravde da svako zlo bude sankcionisano.)

Zabrana jedenja krvi

Već smo imali prilike da pročitamo da je Bog pod pretnjom istrebljenja zabranio jedenje krvi. Opravdano je postaviti pitanje zašto je to tako.

Bog je na početku stvorio svet u kojem nema smrti. Samim tim, ljudi se nisu hranili mesom. Prvu direktnu dozvolu za jedenje životinja u Pismu nalazimo nakon Potopa: „Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu. Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.” (1. Mojsijeva 9:3, 4). Već je tu odmah naglašeno da se, ukoliko se već jede meso, krv ne koristi u ishrani.

Poznato je da konzumiranje sami krvi nije baš zdravo. Osim toga, u krvi zaklanih životinja zadržava se mnogo toga što nam ne odgovara – od prekomernog adrenalina, uzrokovanog strahom, koji se luči kada ih ubijaju, preko raznih bolesti, mnogih hemijski štetnih jedinjenja iz okruženja i hrane, pa sve do medikamenata koje za života dobijaju.

Kao i u mnogim drugim porukama, Bog pokušava da spoji praktično s porukom koju nam šalje. Hristove parabole su povezane s pojavama koje su ljudima bile poznate iz svakodnevnog života. Ako se predstavlja neko ko je miran i krotak upotrebiće se jagnje, lav ukoliko je neko agresivan i napadan, a ne obrnuto. Leš koji se pronađe u polju, sam po sebi može da bude izvor zaraze. Ujedno svako ko ga se dotakne postaje obredno nečist i tako se preko slike fizičke nečistoće (zaraze) šalje duhovna poruka.

Na taj način Bog i u korišćenju reči krv šalje poruku. Kao što jedenje krvi za nas nije dobro, tako i ubijanje nije dobro. Pretnja istrebljenjem svakoga ko jede krv prevashodno je data zbog duhovnog uputstva, jer jedenje nečega što nije zdravo se ne kažnjava u drugi situacijama. Međutim, jedenjem nezdravog razbolećemo se i skratiti sebi život, što je slika koju treba da prenesemo u duhovni svet. Jedenje krvi će nas vremenom fizički ubiti, a odgovornost za tuđu smrt ili propast će nas ubiti duhovno. Prema tome, ko ubije drugoga taj zaslužuje da bude ubijen, ne onaj koji živi nezdravo, a zabrana jedenja krvi pokušava da pošalje poruku o tome.

Praktičnost se ogleda i u sledeća dva stiha iz Mojsijevih knjiga. Jedan je iz 3. Mojsijeve 3:17: „Vječan zakon neka vam bude od koljena do koljena u svijem stanovima vašim: da ne jedete sala ni krvi.” I salo ima svoje značenje u duhovnom smislu, samo na drugačiji način od krvi. I salo i krv su štetni za jelo i posredstvom te činjenice se šalje poruka o štetnosti prihvatanja principa koje oni predstavljaju u duhovnom svetu.

Drugi stih je iz 5. Mojsijeve 12:16: „Samo krvi ne jedite; prolijte je na zemlju kao vodu.” Takođe, u delu teksta citiranog na samom početku mogli smo da zapazimo da se kaže da, kada čovek ulovi životinju za jelo, „iscijedi krv iz nje, i zaspe je zemljom” (3. Mojsijeva 17:13). Ovo se odnosilo na način na koji su oni klali životinje. Ostavljali su da sva krv iscuri iz njih.

Čak i u Novom zavetu, na saboru u Jerusalimu, kada se postavljalo pitanje kako se postaviti prema pridošlicama iz paganskih naroda, kaže se, između ostalog, da oni treba da se čuvaju „od udavljenoga i od krvi” (Dela apostolska 15:20*).Dela apostolska 15:20: Nego da im se zapovedi da se čuvaju od priloga idolskih i od kurvarstva i od udavljenog i od krvi, i što njima nije milo drugima da ne čine. I jedno i drugo je ukazivalo da ne treba jesti krv. Ovo drugo je očigledno, a udavljeno se odnosilo na način kako je ubijena životinja koja se kasnije koristila u ishrani. U životinjama koje su udavljene krv je ostajala. Zato je dato upozorenje da se takve životinje ne jedu.

Zabrana jedenja krvi, dakle, je posledica veoma važne činjenice koju je Bog preko toga želeo da nam pošalje. Najgore posledice greha su ubijanje drugih – i doslovno i ubijanje za večnost. Zbog toga postoji pretnja istrebljenjem, jer ko prihvata i primenjuje (jede) takve principe na kraju će biti istrebljen. Bog je povezao jezičku frazu koja je označavala ubijanje, štetnost krvi na naš ogranizam i jedenja putem kojeg nešto postaje sastavni deo nas, kako bismo poruku lakše shvatili.

Duša je telu u krvi

Ovakva izjava može da deluje veoma čudno, naročito nekome ko nije navikao na biblijsku terminologiju. Ne samo da reč krv ima svoj način upotrebe u Pismu, nego je to još izraženije kada je u pitanju reč duša. Način kako razumemo reč duša je ujedno veoma osetljiva, jer utiče na našu predstavu o ljudskom biću, a preko toga i na način kako formiramo mnoga mišljenja o biblijskim i uopšte verskim pitanjima. Drugim rečima, ukoliko je naše shvatanje pojma duša drugačije od onoga kako se u Pismu koristi, mnoge tekstove ćemo pogrešno razumeti i tumačiti.

Ovde ćemo, veoma kratko za ovako ozbiljnu temu, samo da se osvrnemo na onaj aspekt ove reči koji nam je potreban za ovaj tekst. Na primer: „A svega duša što dođoše s Jakovom u Misir a izađoše od bedara njegovijeh, osim žena sinova Jakovljevijeh, svega duša bješe šezdeset i šest. I dva sina Josifova koji mu se rodiše u Misiru; svega dakle duša doma Jakovljeva, što dođoše u Misir, bješe sedamdeset.” (1. Mojsijeva 46:26, 27).

Tekst nam, dakle, prvo saopštava koliko je Jakovljevih potomaka došlo u Misir, a potom vidimo koliko ih je bilo ukupno, uključujući Jakova i one koji su već bili tamo – Josifa i njegova dva sina. Očigledno je da se misli na ljude kada se kaže duše. Prema tome, duša je izraz koji se koristi za čoveka.

Ovakva terminologija održala se sve vreme starozavetne istorije. Prilikom odvođenja Judejaca u ropstvo u Vavilonu nalazimo sledeći stih: „Godine dvadeset treće Navuhodonosorove preseli Nevuzardan zapovjednik stražarski Judejaca sedam stotina i četrdeset i pet duša; svega četiri tisuće i šest stotina duša.” (Jeremija 52:30). Vidi se da se reč koristi na istovetan način kao u vreme kada je pisana prva od Mojsijevih knjiga.

Čak i u Novom zavetu nailazimo na isti obrazac: „Koji dakle rado primiše riječ njegovu krstiše se; i pristade u taj dan oko tri hiljade duša.” (Dela apostolska 2:41).

Nakon spuštanja ognja na Karmilu i ubijanja idolopokloničkih proroka Ilija je pobegao u strahu od Jezaveljinog gneva. Odlazi u jednu pećinu na Hovirvu, a Bog ga pita šta će tu. Ilija odgovara: „A on reče: revnovah veoma za Gospoda Boga nad vojskama; jer sinovi Izrailjevi ostaviše zavjet tvoj, tvoje oltare razvališe, i proroke tvoje pobiše mačem; a ja ostah sam, pa traže dušu moju da mi je uzmu.” (1. Carevima 19:10).

Očigledno je da Ilija ne misli na neko odvajanje duše od njega samoga, kako bi moglo da izgleda ukoliko bismo pokušali da bukvalno tumačimo njegove reči, već misli da žele da ga ubiju. Duša i ovde predstavlja čoveka, tj. ukoliko mu uzmu dušu, oduzeli su mu život.

Naš prevod Mateja 6:25 glasi: „Zato vam kažem: ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za tijelo svoje, u što ćete se obući. Nije li život pretežniji od hrane, i tijelo od odijela?” Na oba mesta gde se u Vukovom prevodu koristi reč život u originalu je reč duša. U prvom delu stiha Hristos govori kako duša koristi jelo i piće za svoje održavanje. Hristos je, dakle, reč duša upotrebio u kontekstu samog čovek, tj. njegovog života. Prevod je sasvim u duhu našeg jezika i dobro odražava ono što je rečeno, jedino što mi ne vidimo je da se u grčkom tekstu ne koristi reč za život, nego za dušu.

Kada razumemo da se reč duša u Bibliji koristi u kontekstu ljudskog bića ili njegovog života, nije teško shvatiti šta bi trebalo da znači izjava da je duša telu u krvi. Naš telesni život zavisi od krvi. Ukoliko izgubimo krv, bićemo telesno mrtvi.

Krv čisti dušu

Onima koji veruju u Isusa Hrista trebalo bi da bude jasno kako se čovek čisti pred Bogom. „Znajući da se propadljivijem srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnoga svojeg življenja, koje ste vidjeli od otaca; nego skupocjenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta” (1. Petrova 1:18, 19). Znajući prethodnu terminologiju u pogledu reči krv, nije teško shvatiti da ova rečenica znači da se spasavamo ne samom Hristovom krvlju, već Njegovom smrću na krstu.

I apostol Jovan piše na sličan način: „Ako li u vidjelu hodimo, kao što je on sam u vidjelu, imamo zajednicu jedan s drugijem, i krv Isusa Hrista, sina njegova, očišćava nas od svakoga grijeha.” (1. Jovanova 1:7). Ovde imamo direktnu izjavu o tome koja, tj. čija krv čisti nečiju dušu od greha. Doduše u ovom stihu nema reči duša, ali smo već videli da se duša primenjuje na nas kao ljudska bića, tako da bi značenje bilo potpuno isto i da stoji da Hristova krv čisti naše duše.

Isti apostol na početku poslednje biblijske knjige šalje pozdrave crkvama od sebe i Hrista: „I od Isusa Hrista, koji je svjedok vjerni, i prvenac iz mrtvijeh, i knez nad carevima zemaljskima, koji nas ljubi, i umi nas od grijeha našijeh krvlju svojom” (Otkrivenje 1:5).

Možemo da primetimo koliko svi ovi stihovi slede način izražavanja ranijih tekstova. Moglo je jednostavno da piše da smo dobili mogućnost spasenja posredstvom Hristove smrti. Međutim, korišćenje iste terminologije pomaže nam da lakše povežemo stvari. Ujedno, ovakvim izražavanjem novozavetni pisci ukazuju da je sve to što se dogodilo unapred najavljeno.

Ceo žrtveni sistem je zasnovan na ideji da bez žrtve, tj. bez prolivanja krvi, nema opraštanja greha. Sve je usmereno na glavnu ideju da će nam spasenje biti omogućeno nečijom smrću. Ali to nije smrt životinja, iako je to ono što vidimo u obrednom sistemu koji je dao sam Bog. Zapravo, sve je trebalo da ukaže na pravu žrtvu i pravo „prolivanje krvi”, koje se u Hristu ispunilo.

O svemu ovome podrobno se govori u Jevrejima poslanici. Međutim, nećemo se baviti detaljnom analizom, nego ćemo koristiti samo one stihove koje budemo smatrali ključnim za ovaj tekst.

Prva stvar, koju uvek treba imati na umu je da ceo ovaj obredni sistem, uključujući i Jerusalimski hram kao centar celokupnog verskog i obrednog života starozavetnog Božijeg naroda, predstavljaju nešto drugo. To što je bilo na Zemlji samo je odraz (Jevrejima 8:4-6; 10:1) onoga na šta je to ukazivalo: „Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je prilika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božijim za nas” (Jevrejima 9:24).

Prema tome, postoji prava svetinja na nebu i rukotvorena – rukom građena na ovom svetu. Posredstvom onoga što gledamo u rukotvorenom hramu treba da shvatimo šta se dešava u nebeskom, budući da njemu ne možemo fizički da pristupimo.

„Ali došavši Hristos, poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovoga stvorenja, ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz svoju krv uđe jednom u svetinju, i nađe vječni otkup. Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na tjelesnu čistotu; akamoli neće krv Hrista, koji Duhom svetijem sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savjest našu od mrtvijeh djela, da služimo Bogu živome i istinome? I zato je novome zavjetu posrednik, da kroz smrt, koja bi za otkup od prestupaka u prvome zavjetu, obećanje vječnoga našljedstva prime zvani.” (Jevrejima 9:11-15).

Na početku ovog citata vidimo da je Hristos, kao naš prvosveštenik, ušao u pravu, nebesku svetinju, nalik na prvosveštenika koji je ulazio u hram koji su ljudi sagradili. Prvosveštenik u hram nije mogao da uđe bez krvi (aluzija na Dan očišćenja i ulazak u Svetinju nad svetinjama; videti 3. Mojsijevu 16*) 3. Mojsijeva 16:1: I reče Gospod Mojsiju pošto pogiboše dva sina Aronova, a pogiboše kad pristupiše pred Gospoda, 3. Mojsijeva 16:2: I kaza Gospod Mojsiju: Reci Aronu, bratu svom, da ne ulazi u svako doba u svetinju za zaves pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku nad zaklopcem javljati. 3. Mojsijeva 16:3: S ovim neka ulazi Aron u svetinju: s juncem za žrtvu radi greha i s ovnom za žrtvu paljenicu. 3. Mojsijeva 16:4: Svetu košulju lanenu neka obuče, i gaće lanene neka su na telu njegovom, i neka se opaše pojasom lanenim i kapu lanenu neka metne na glavu; to su haljine svete, i neka opere telo svoje vodom, pa onda neka ih obuče. 3. Mojsijeva 16:5: A od zbora sinova Izrailjevih neka uzme dva jarca za žrtvu radi greha, i jednog ovna za žrtvu paljenicu. 3. Mojsijeva 16:6: I neka prinese Aron junca svog na žrtvu za greh i očisti sebe i dom svoj. 3. Mojsijeva 16:7: Potom neka uzme dva jarca, i neka ih metne pred Gospoda na vrata šatora od sastanka. 3. Mojsijeva 16:8: I neka Aron baci žreb za ta dva jarca, jedan žreb Gospodu a drugi žreb Azazelu. 3. Mojsijeva 16:9: I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kog padne žreb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za greh. 3. Mojsijeva 16:10: A jarca na kog padne žreb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa neka ga pusti u pustinju Azazelu. 3. Mojsijeva 16:11: I neka Aron prinese junca svog na žrtvu za greh i očisti sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svog na žrtvu za greh. 3. Mojsijeva 16:12: I neka uzme kadionicu punu žeravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregršti kada mirisnog istucanog, i neka unese za zaves. 3. Mojsijeva 16:13: I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim od kada zakloni zaklopac koji je na svedočanstvu; tako neće poginuti. 3. Mojsijeva 16:14: Posle neka uzme krvi od junca i pokropi s prsta svog po zaklopcu prema istoku, a pred zaklopcem neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svog. 3. Mojsijeva 16:15: I neka zakolje jarca na žrtvu za greh narodni, i neka učini s krvlju njegovom kao što je učinio s krvlju junčijom, i pokropi njom po zaklopcu i pred zaklopcem. 3. Mojsijeva 16:16: I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prestupa njihovih u svim gresima njihovim; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečistota njihovih. 3. Mojsijeva 16:17: A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav zbor izrailjski. 3. Mojsijeva 16:18: A neka izađe k oltaru koji je pred Gospodom, i očisti ga; i uzevši krvi od junca i krvi od jarca neka pomaže rogove oltaru unaokolo; 3. Mojsijeva 16:19: I neka ga pokropi odozgo istom krvlju s prsta svog sedam puta; tako će ga očistiti i posvetiti ga od nečistota sinova Izrailjevih. 3. Mojsijeva 16:20: A kad očisti svetinju i šator od sastanka i oltar, tada neka dovede jarca živog. 3. Mojsijeva 16:21: I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živom, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. 3. Mojsijeva 16:22: I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onog jarca u pustinju. 3. Mojsijeva 16:23: Potom neka opet uđe Aron u šator od sastanka i svuče haljine lanene koje je obukao kada je išao u svetinju, i onde neka ih ostavi. 3. Mojsijeva 16:24: Pa neka opere telo svoje na svetom mestu i obuče svoje haljine; i izašav neka prinese svoju žrtvu paljenicu, i očisti sebe i narod. 3. Mojsijeva 16:25: A salo od žrtve za greh neka zapali na oltaru. 3. Mojsijeva 16:26: A ko odvede jarca za Azazela, neka opere haljine svoje i okupa telo svoje u vodi, pa onda neka uđe u logor. 3. Mojsijeva 16:27: A junca za greh i jarca za greh, od kojih je krv unesena da se učini očišćenje u svetinji, neka iznesu napolje iz logora, i neka spale ognjem kože njihove i meso njihovo i balegu njihovu. 3. Mojsijeva 16:28: A ko ih spali, neka opere haljine svoje i okupa telo svoje u vodi, pa onda neka dođe u logor. 3. Mojsijeva 16:29: I ovo neka vam bude večna uredba: deseti dan sedmog meseca mučite duše svoje, i ne radite nikakav posao, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. 3. Mojsijeva 16:30: Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svih greha svojih pred Gospodom. 3. Mojsijeva 16:31: To neka vam je počivanje subotno, i mučite duše svoje po uredbi večnoj. 3. Mojsijeva 16:32: A sveštenik koji bude pomazan i koji bude osvećen da vrši službu svešteničku na mesto oca svog, on neka očišća obukavši se u haljine lanene, haljine svete. 3. Mojsijeva 16:33: I neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka; i oltar neka očisti; i sveštenike i sav narod sabrani neka očisti. 3. Mojsijeva 16:34: I ovo neka vam je večna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svih greha njihovih jedan put u godini. I učini Mojsije kako mu zapovedi Gospod. . Zemaljski prvosveštenik je to činio junčijom i jarčijom krvlju, a Hristos svojom.

Prvi deo sledeće rečenice može da nas zavede, ukoliko ga ne pročitamo dovoljno pažljivo. On glasi: „Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na tjelesnu čistotu”. Na prvi pogled može da izgleda kao da žrtve mogu nešto da učine u pogledu posvećenja.

Međutim, u narednom poglavlju imamo jasnu izjavu: „Jer krv junčija i jarčija ne može uzeti grijeha.” (Jevrejima 10:4), dok stih pre njega kaže da se žrtvama „svake godine čini spomen za grijehe” (Jevrejima 10:3). Drugim rečima, žrtve simbolično ukazuju na ono što bi trebalo preduzeti u pogledu greha i stalno nam to stavljaju do znanja, ali nemaju stvarnu moć da uklone grehe.

Pažljiviji pogled na tekst Jevrejima 9:13*Jevrejima 9:13: Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu;uočavamo šta zapravo osvećuje junčija i jarčija krv. Radi se o telesnoj, tj. o obrednoj čistoći. Obredne žrtve i obredna smrt mogu nekoga da posvete samo u obrednom, ali ne i u stvarnom smislu. To je samo slika onoga što stvarno treba da se desi. Da bismo dobro razumeli takvu sliku neophodno je sve elemente prebaciti u njihov pandan u realnom svetu, a ne samo pojedine.

Zato Pavle u nastavku kaže: „akamoli neće krv Hrista, koji Duhom svetijem sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savjest našu od mrtvijeh djela, da služimo Bogu živome i istinome”. Možemo da zapazimo da apostol stalno prvo koristi predsliku, a onda je objašnjava. Ne životinjska, već Hristova krv, tj. smrt, može da očisti našu savest od mrtvih dela koja smo počinili. Isusovom žrtvom dobijamo oslobođenje od krivice greha, ne samo pred Bogom i ljudima, nego i pred sobom.

Na kraju citiranog dela otvoreno piše da, budući da je Hristos posrednik novom zavetu, „kroz smrt, koja bi za otkup od prestupaka u prvome zavjetu, obećanje vječnoga našljedstva prime zvani”. Smrt iz prvog zaveta bila je samo slika Hristove smrti u novom, pravom zavetu. Jedino kroz Njegovu smrt može da se dobije otkup od greha (prestupa) i primi obećano nasledstvo, dok je ono iz prvog zaveta najava ovog drugog zaveta i spasenja koje je Bog isplanirao od samog početka.

Zatim slede reči koje, takođe, mogu da izgledaju čudno: „Jer gdje je zavjet valja da bude i smrt onoga koji čini zavjet. Jer je zavjet po smrti potvrđen: budući da nema nikakve sile dok je živ onaj koji ga je načinio. Jer ni prvi nije utvrđen bez krvi.” (Jevrejima 9:16-18).

Izjava da zavet ne može da bude uspostavljen bez smrti onoga koji ga čini jeste čudna. Međutim, ovde nije reč o bilo kom zavetu, već o zavetu o spasenju između Boga i čoveka (o ovome je bilo reči na početku teksta „Stvarnost i uverenja” na ovom blogu).

Pavle nam ovde govori kako je Hristova smrt bila neophodna za uspostavljanje ovog novog zaveta. Najava da će nešto tako da se desi data je u prvom zavetu koji takođe nije utvrđen bez krvi, tj. smrti.

„Jer kad Mojsije izgovori sve zapovijesti po zakonu svemu narodu, onda uze krvi jarčije i teleće, s vodom i vunom crvenom i isopom, te pokropi i knjigu i sav narod govoreći: ovo je krv zavjeta koji Bog načini s vama. A tako i skiniju i sve sudove službene pokropi krvlju. I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje.” (Jevrejima 9:19-22).

Veoma je jaka izjava da se po zakonu sve čisti krvlju. Šta bi to trebalo da znači? Svi blagoslove koje dobijamo od Boga omogućeni su Hristovom žrtvom. Padom u greh ljudski rod se odvojio od Boga i krenuo samostalnim putem. Bog ne bi imao pravo (po principima kojih se sam drži) da nam pomogne dok smo pod okriljem greha. Hristos je premostio provaliju koju smo sam napravili i pomirio nas s Bogom (Rimljanima 5:8-10*).Rimljanima 5:8: Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas. Rimljanima 5:9: Mnogo ćemo, dakle, većma biti kroza Nj spaseni od gneva kad smo se sad opravdali krvlju Njegovom. Rimljanima 5:10: Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina njegovog dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu Njegovom kad smo se pomirili.

Pavle kaže da su pokropljeni knjiga, narod, Šator od sastanka (skinija) i sudovi za službu. Knjiga na osnovu koje je sklopljen zavet su uputstva koje je narod dobio od Boga i obavezao se da će ih se pridržavati (2. Mojsijeva 24:7, 8*)2. Mojsijeva 24:7: I uze knjigu zavetnu i pročita narodu. A oni rekoše: Šta je god rekao Gospod činićemo i slušaćemo. 2. Mojsijeva 24:8: A Mojsije uze krv, i pokropi njom narod, i reče: Evo krv zaveta, koji učini Gospod s vama za sve reči ove.. Dakle, ona predstavlja i jednu vrstu ugovora, kao i uputstva kojih se treba držati da bi zavet ostao na snazi. Pokropljen je narod, jer, kako piše na kraju ovog citata, „bez proljeva krvi ne biva oproštenje”. Šator od sastanka i sudovi za službu predstavljaju mesto gde prebiva Bog i procese koji se pred Njim odvijaju u planu spasenja.

Prema tome, svemu je uzrok Hristova smrt: uputstvima koja smo dobili o tome kako da budemo spaseni, samom mogućnošću da se to desi, kao i svemu onome što se pred Bogom događa u našu korist. U stvari, čak i više od toga. Hristos je pred raspeće rekao učenicima: „Nego vam ja istinu govorim: bolje je za vas da ja idem: jer ako ja ne idem, utješitelj neće doći k vama; ako li idem, poslaću ga k vama.” (Jovan 16:7).

Isus kaže da ukoliko On ne umre (ne ode) izgubićemo pravo na delovanje Svetog Duha (Utešitelja). Bez Hristove smrti čak ne bismo imali pravo ni na taj suptilan Božiji uticaj na nas. Apsolutno sve što dobijamo od Boga, dok na ovoj planeti vlada greh, omogućeno je zaslugama Hristove krvi. Zbog toga Ga Jovan naziva videlom „koje obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.” (Jovan 1:9).

Kako sam Hristos za sebe kaže, On je došao „da dušu svoju u otkup da za mnoge.” (Matej 20:28). Ovo je samo drugačiji način da se kaže da smo otkupljeni Hristovom krvlju. On je dao, kako god rekli, svoju dušu ili svoju krv da bi se očistile naše duše.

Cela Biblija se fokusira i usmerava nas da uočimo da je Hristova žrtva uzrok naše nade u spasenje. Žrtveni sistem je zasnovan na ubijanju nevinih životinja upravo zato da bi ljudi shvatili da izmirenje s Bogom dolazi putem smrti Njegovog nevinog i bezgrešnog Sina. To je način na koji krv čisti dušu.

Zaključak

Verovatno najproblematičniji deo odlomka koji je služio kao osnova za tekst su njegova prva dva stiha: „A ko bi god od doma Izrailjeva ili između stranaca koji se bave među njima jeo kakve god krvi, okrenuću lice svoje nasuprot onomu čovjeku koji bude jeo krvi, i istrijebiću ga iz naroda njegova. Jer je duša tijelu u krvi; a ja sam vam je odredio za oltar da se čiste duše vaše; jer je krv što dušu očišća.” (3. Mojsijeva 17:10, 11). Sve što je rečeno do sada nekako bi trebalo ovde da se primeni.

S jedne strane imamo izričitu zabranu o jedenju krvi, dok s druge strane Isus kaže: „A Isus im reče: zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijela sina čovječijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni, i ja ću ga vaskrsnuti u pošljednji dan” (Jovan 6:53, 54).

Ovo može da izgleda potpuno kontradiktorno, ali zapravo nije. Trebalo bi imati u vidu da se jedenje krvi pre svega odnosi na svakodnevni život. Bog je spojio štetnost jedenja krvi i jezičku frazu koja označava ubijanje ili smrt kako bi, putem zabrane koju je uspostavio, poslao i duhovnu poruku i udaljio ljude od loših životnih navika.

Budući da prolivanje krvi označava ubijanje, jedenje krvi bi simbolično predstavljalo ili čin ubistva nekog drugog ili prihvatanje takvog čina. Bog će takve istrebiti, tj. zauvek isključiti iz svog naroda, što predstavlja večnu propast i izbacivanje iz društva spasenih.

Podršku ovakvom razmišljanju daje izjava koja sledi da je „duša tijelu u krvi”. Gubitkom krvi čovek umire. Ubijanje je za Boga neprihvatljiv princip. Naravno, treba imati u vidu da se simboličan jezik pre svega odnosi na ljude. Videli smo već da životinjska krv svakako ne može da očisti grehe, pa je zbog toga ono što se dešavalo u obrednom sistemu predslika nečega što je trebalo da se odnosi na Isusa Hrista.

Ubistvo je prihvatljivo jedino u kontekstu stavljanja na „oltar da se čiste duše vaše”. Budući da je oltar sastavni deo službe Bogu, koji treba da ukaže na spasenje, jedino je prihvatljiva ona smrt koja je važna za spasenje ljudskog roda. A upravo zbog toga što se to dešava na oltaru upućuje nas da je uzrok tome Bog, a ne čovek.

Bog je iskušao Avrama da odvede svoga sina Isaka na žrtvu. Ujedno, to je slika kako će Bog dati svog Sina na žrtvu. Avram je pokazao svoju vernost, a Bog ga je sprečio u odsudnom trenutku. Na kraju Avram to mesto naziva „Gospod će se postarati” (1. Mojsijeva 22:14), jer nije sam Avram morao da prinosi žrtvu već ju je obezbedio Bog.

Iako sam Otac nije ubio Sina, nego zlikovci koji su Ga mrzeli, Bog je to omogućio i dozvolio. „Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni. Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj.” (Jovan 3:16, 17).

Na taj način spasenje je postalo i pravno ostvarivo, pa je Pavle o Hristu mogao da napiše: „Jer onoga koji ne znadijaše grijeha nas radi učini grijehom, da mi budemo pravda Božija u njemu.” (2. Korinćanima 5:21).

Bog ne želi da bilo koji čovek propadne, nego svako da se spasi i dobije večni život. A pošto je Bog pravedan i ne radi ništa mimo ispravnih principa, morao je da nađe način da pomiri želju da ljudi mogu da budu spaseni i da to bude prihvatljivo u očima pravde, budući da greh zahteva smrt (Rimljanima 6:23; 7:11; 1. Korinćanima 15:54-56*)Rimljanima 6:23: Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem. Rimljanima 7:11: Jer greh uzevši početak kroz zapovest prevari me, i ubi me njome. 1. Korinćanima 15:54: A kad se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost i ovo se smrtno obuče u besmrtnost, onda će se zbiti ona reč što je napisana: Pobeda proždre smrt. 1. Korinćanima 15:55: Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda? 1. Korinćanima 15:56: A žalac je smrti greh, a sila je greha zakon.. Zato je dao svog Sina koji je smrću satro smrt.

Pavle komentarišući događaje na Hristovoj poslednjoj zajedničkoj večeri sa učenicima kaže: „Tako i čašu, po večeri, govoreći: ova je čaša novi zavjet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen. Jer kad god jedete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe.” (1. Korinćanima 11:25, 26).

Krv, dakle, ne treba da se jede ili pije – ne samo fizički, nego i u simboličnom smislu – u svim situacijama osim u prihvatanju Hristove smrti kojom je načinio zavet o izbavljenju grešnika. Bog ne prihvata ubijanje, koje krv predstavlja u jeziku Pisma, ali jedno ubistvo je omogućilo da svi ljudi mogu da budu spaseni, jer se njime čiste i ono je pravno pokriće za opravdanje od greha koji su nekada učinjeni.