Problem kojim će se ovaj članak baviti tiče se jedne rečenice koju je Bog rekao Adamu prilikom stvaranja čoveka. Celokupno stvaranja opisano je u prvom poglavlju Biblije. Tom prilikom je događajima oko stvaranja čoveka posvećeno svega par stihova . Malo više informacija dobijamo u drugom poglavlju, gde se nalazi i rečenica o kojoj će biti reči.
Pošto je stvorio Adama, i postavio ga u vrt gde je bilo različitog drveća, među kojima su drvo života i drvo poznanja dobra i zla, Bog ga upozorava na ovo poslednje: „I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.” (1. Mojsijeva 2:16, 17).
Iako Eva još nije bila stvorena od Adamovog rebra, iz kasnijeg teksta možemo da saznamo da je i ona bila obaveštena o tome, jer je ponovila ovu rečenicu u donekle izmenjenom obliku .
Postavlja se pitanje – logično na osnovu prevoda koji imamo – zašto Adam i Eva nisu umrli tog dana kada su probali plod s drveta poznanja dobra i zla.
Osnova problema
Znajući da Božije upozorenje i Adamov i Evin čin jedenja s drveta poznanja dobra i zla deli svega petnaestak stihova, već možemo da pretpostavimo da nešto nije u redu. Toliko malo teksta stoji između ova dva događaja da je logično pretpostaviti da je pisac Prve Mojsijeve obe stvari napisao odjednom. Kada se prihvatio pisanja on je već morao da ima celu ideju o tome šta će da se desi. Drugim rečima, nema baš mnogo logike da je prvom rečenicom imao nameru da saopšti da Adam i Eva treba da umru neposredno nakon probanja ploda s drveta poznanja dobra i zla, kada je znao da se to neće desiti – što je malo kasnije i napisao.
Zašto, onda, mi tu rečenicu upozorenja doživljavamo drugačije? Mislim da je već sasvim jasno da ćemo morati da se bavimo specifičnostima jezika. Zbog toga će u argumentaciju morati da budu uključene pojedinosti iz hebrejskog jezika, ali samo koliko je to neophodno i što je moguće više opisno.
Praktično je nemoguće jedan jezik preslikati u drugi. Svaki jezik ima svoje posebne osobenosti, koje je nekada veoma teško prevesti u drugi jezik. Prilikom prevođenja obično postoji težnja da prevod što više odgovara originalu, ali da sve bude pitko u jeziku u koji se prevodi. Ponekad je teško odrediti da li se više prikloniti duhu jezika u prevodu ili doslovnosti koja odgovara originalu.
Zbog svega toga neminovno je da se povremeno dešava da izbor reči u prevodu, zajedno s težnjom da se što vernije prikaže original, dovede do situacija u kojima prevod može da nas usmeri na drugačiji smisao. Takve situacije, srećom, retka su pojava u prevodu Daničić-Karadžić, koji se ovde koristi, ali ih ima – i ovo je jedna od njih. Par detalja u prevodu upravo se tako uklopilo da upozorenje iz ukazuje da će smrt nastupiti brzo, a ne nakon dugog perioda.
U celoj ovoj problematici postoji i pojava na koju treba obratiti pažnju. Ljudi imaju tendenciju da svoju logiku predstave kao univerzalnu, a ne shvataju da je ona nekada definisana jezičkim strukturama na osnovu kojih razmišljaju, jer svi mi razmišljamo na nekom jeziku. Trebalo bi uzeti u obzir da smo mi vremenski udaljeni tri i po milenijuma od vremena pisanja ovog teksta i ne očekivati da sve mora da bude onako kako sami zaključujemo, ako već postoje primeri koji ukazuju da postoji drugačija logika.
„U koji dan”
„Jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš”, piše u stihu o kojem govorimo. To što je kod nas prevedeno kao u koji dan, u hebrejskom je samo jedna reč (בְּיוֹם). Određeni član, kao i neki veznici i predlozi u hebrejskom jeziku spajaju se s početkom reči na koju se odnose. Ono što u ovom izrazu prevodimo kao u nikada ne stoji samostalno, nego uvek na početku reči na koju se odnosi. Dakle, imamo izraz koji se u razmatranom stihu kod nas prevodi s tri reči.
Izraz o kojem je reč veoma je rasprostranjen u tekstu Starog zaveta, ali njegovo značenje ne može uvek doslovno da se prevede u naš jezik, jer značenje nije isto. U mnogim situacijama to uopšte ne možemo ni da primetimo, jer su prevodioci, znajući šta izraz može da znači, prevodili smisaono, a ne bukvalno.
Na primer, u 1. Mojsijevoj 30:33, Jakov kaže svom ujaku Lavanu, kod kojeg je služio: „Tako će mi se poslije posvjedočiti pravda moja pred tobom kad dođeš da vidiš zaslugu moju: što god ne bude šareno ni s biljegom ni crno između ovaca i koza u mene, biće kradeno.” Reč prevedena kao posle u Daničićevom prevodu zapravo su dve hebrejske reči: izraz u dan, o kojem pričamo, i reč koja se gotovo uvek prevodi kao sutra, ali zapravo može da znači i posle, kasnije. Drugim rečima, kada bismo želeli bukvalno ovo da prevedemo, umesto posle bismo morali da stavimo u dan sutrašnji.
Jakov govori Lavanu da mogu da naprave model po kojem će biti jasno da ga ne potkrada čuvajući njegovu stoku. Kada god pomisli i dođe da proveri može da se uveri, jer su se ovde dogovorili da šta god od stoke ima šare i belege pripada Jakovu, a što nema Lavanu. Da je Daničić bukvalno preveo u sutrašnji dan, umesto posle, kako stoji u prevodu, izgubio bi se pravi smisao, jer bi izgledalo da Lavanov dolazak treba da se desi baš sutra, umesto da može da bude u bilo kom narednom periodu. Ovakav primer svedoči da je nemoguće bilo koje književno delo preslikati reč za reč iz jednog jezika u drugi.
Ovaj primer je zanimljiv još zbog jedne pojedinosti. Samo dva stiha kasnije, u 35. stihu, isti izraz u dan javlja se ponovo. Ovoga puta ima svoje primarno značenje: „I odluči Lavan isti dan [doslovno: u onaj dan] jarce s biljegom i šarene i sve koze s biljegom i šarene, i sve na čem bijaše što bijelo, i sve crno između ovaca, i predade sinovima svojim.”
Veoma je važno ovo ne izgubiti iz vida. Primarno značenje ne smemo da smetnemo s uma, iako primetimo da neki izraz ili fraza mogu da imaju i alternativno značenje. To osnovno značenje je uvek zastupljenije i u većini slučajeva ga prevodimo doslovno. Samo treba voditi računa da postoji i druga mogućnost.
Kako ćemo da znamo kada koje značenje da koristimo? Ne postoji nedvosmisleni odgovor na ovo pitanje. Kao i u svakom drugom jeziku, to se rešava pre svega kontekstualno. Smisao celokupnog teksta, u kojem nalazimo ovakve slučajeve, daje nam odgovor. Da se poslužimo primerom iz sopstvenog jezika.
Recimo, možemo da uzmemo rečenicu u kojoj se koristi reč sutra: „Nemoj sutra da kažeš da se nismo dogovorili.” Kada bi neko reč sutra pokušao samo bukvalno da shvati kao naredni dan, što je primarno značenje reči sutra u našem jeziku, imao bi problem u shvatanju smisla. Ispalo bi da samo sutradan važi ova napomena, ali da se danas, prekosutra i u svako drugo vreme, koje nije sutra, može ignorisati. Zapravo, ovde reč sutra ima značenje posle, koje slobodno može da se koristi kao sinonim u istoj rečenici – veoma slično primeru iz 1. Mojsijeve 30:33.
Tako treba da pristupimo i biblijskim primerima. Na osnovu konteksta mnogo toga postaje jasnije. Međutim, moramo da se pomirimo sa potencijalnim situacijama u kojima je tekst moguće tumačiti na dva ili više načina – pošto takvi primeri postoje u svim jezicima sveta.
Primeri drugačijeg značenja
Nije dovoljno reći da nešto može da ima drugačije značenje. Da bi tako nešto mogli da tvrdimo, moramo da pronađemo primere koji to potkrepljuju.
U vreme cara Ahava Moavci su bili potčinjeni Izrailju i davali su veliki danak u stoci. „Ali kad umrije Ahav, odmetnu se car Moavski od cara Izrailjeva.” (2. Carevima 3:5). Odmah nakon toga imamo stih u kojem se pominje fraza u dan: „A car Joram izide u to vrijeme iz Samarije i prebroji svega Izrailja.” (6. stih). Na mestu prevedenog: u to vreme, u hebrejskom doslovno stoji: u dan onaj. Popis naroda nije nešto što se radi jedan dan, to zahteva određeno vreme. Zbog toga je Daničićev prevod sasvim korektan.
Bog je organizovao svoj narod drugačije od ostalih okolnih naroda. Nije samo religija bila drugačija. Jevrejska država tog vremena nije imala cara. Ideja je bila da im Bog bude umesto cara ()*, a sudije da upravljaju narodom u Njegovo ime. Međutim, narod je, podstaknut iskvarenošću sudija, zahtevao da im se postavi car kao kod ostalih naroda.
Bog im tada, preko Samuila, objašnjava šta će to da znači, kako će caru morati da služe, ugađaju, plaćaju dodatne poreze i budu mu jedna vrsta robova (. Na kraju tog govora sledi rečenica u kojoj se narodu objašnjava da ne očekuju Božiju pomoć, ako takav izbor naprave. „Pa ćete onda vikati radi cara svojega, kojega izabraste sebi; ali vas Gospod neće onda uslišiti.” (18. stih). Na oba mesta gde u prevodu imamo reč onda, u originalu je u dan onaj. Sasvim je jasno da se pritužbe protiv cara – ili bolje reći protiv careva – neće desiti samo u jednom danu. Smisao teksta je da će to biti prilično uobičajena pojava, a i pomoć će tražiti različiti ljudi u različito vreme. Zbog toga bi prevesti doslovno u ovom slučaju bilo pogrešno.
Na kraju poglavlja koje govori o propisima vezanim za pojavu gube nalazi se stih: „Da se zna kad je ko nečist i kad je ko čist. To je zakon za gubu.” (3. Mojsijeva 14:57). Očigledno je kako bi doslovna zamena, u oba pojavljivanja reči kad za izraz u dan, samo poremetila smisao i narušila duh jezika u koji se prevodi.
Samo u Knjizi proroka Isaije izraz u dan je u preko 40 stihova preveden kao: u to ili ono vreme, tada ili kada. Evo i stihova u kojima se takav prevod nalazi: ;* . Ova statistika sama dovoljno govori o činjenici da izraz u dan može da ima i drugačiji prevod, a ne samo doslovni.
Primeri koji govore smislom
Prethodni primeri pokazuju kako bi se insistiranjem na doslovnom prevodu otežalo razumevanje, zbog narušavanja duh jezika u koji se prevodi, ali i zbog navođenja na drugačiji smisao. Postoje, međutim, i primeri u kojima bi doslovno prevođenje negiralo činjenice događaja koji se opisuju.
Početak drugog poglavlja Prve Mojsijeve je svojevrsna rekapitulacija celokupnog stvaranja opisanog u prvom poglavlju. Stvaranje, koje je trajalo šest dana, sada je završeno i Bog se odmara u sedmom danu koji je nastupio. Tada sledi 4. stih: „To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo”. Osim što je reč kad doslovno izraz u dan, glagol koji je preveden kao stvoriti, je zapravo glagol činiti, raditi. Dakle, kada bi bukvalisali taj deo rečenice, bilo bi: „To je postanje neba i zemlje, kad postaše, u dan činjenja Gospoda Boga zemlje i neba”. Prvo, Bog nije radio na uobličavanju neba i Zemlje jedan dan, nego šest dana, kako se vidi iz prethodnog dela teksta. Takođe, ovo je jedini dan kada On nije radio ništa, a tekst bi zahtevao da jeste, ako se izraz u dan prevede doslovno. Bukvalnim prevodom ovog izraza čak ni s glagolom stvoriti ne može ništa da se postigne, jer bi to asociralo na prvi stih Biblije – kada su stvoreni nebo i Zemlja – a to se desilo prvog dana stvaranja, dok je ovo sedmi.
Međutim, kada se prevede kao što je to u našem prevodu sve dolazi na svoje mesto. Čak više nije toliko ni važno da li će ostati glagol stvoriti, jer je iz konteksta jasno da je to vreme, a ne dan, kada je Bog sazdao nebo i Zemlju – kada je dovršio proces njihovog stvaranja i uobličavanja.
Pred kraj Pete knjige Mojsijeve Bog kaže Mojsiju šta će se desiti s narodom nakon njegove smrti. Oni će se predati idolopoklonstvu, ostaviće Boga i pokvariti Njegov zavet s njima. „I onda će se raspaliti moj gnjev na njih, i ostaviću ih, i sakriću lice svoje od njih; oni će se proždrijeti, i snaći će ih zla mnoga i nevolje; i onda će reći: da me ne snađoše ova zla zato što Bog moj nije posred mene? A ja ću onda sasvijem sakriti lice svoje za sva zla koja učiniše obrativši se k drugim bogovima.” (5. Mojsijeva 31:17, 18). Na svakom od tri mesta koja su prevedena kao onda, stoji u onaj dan.
Ako bismo želeli doslovan prevod, nastali bi problemi. Ispalo bi da će ih Bog ostaviti istog dana kada počnu da Ga ostavljaju i da se bave idolopoklonstvom. Ceo nastavak Starog zaveta je pokazatelj upravo obrnutog – neverovatnog Božijeg strpljenja sa ljudima. A kada ih snađu zla i nevolje narod bi istog tog dana trebalo da konstatuje da ih je Bog ostavio, a da se onda On istog tog dana potpuno povuče od njih. Ovo je proces koji se vekovima odvijao i apsurdno je da pokušamo da ga svedemo na nešto što mora da se desi praktično u jednom danu.
Nevolje i zla koje je Bog najavio Mojsiju dešavale su se mnogo puta tokom istorije. Jedna od većih nevolja Božijeg naroda je odlazak u vavilonsko ropstvo. U to vreme jedan od proroka bio je i Jezekilj. Njegovi spisi govore i o Božijem stavu prema promeni ponašanja čoveka. Evo jednog stiha koji se tiče tog problema: „Zato ti, sine čovječji, reci sinovima naroda svojega: pravednoga neće izbaviti pravda njegova kad zgriješi, i bezbožnik neće propasti sa bezbožnosti svoje kad se vrati od bezbožnosti svoje, kao što pravednik ne može s nje živjeti kad zgriješi.” (Jezekilj 33:12).
Ako ova tri kada prevedemo kao u dan, tekst gubi svaki logičan smisao. Pravednika ne bi mogla da izbavi njegova pravda onog dana kada zgreši (prvo pojavljivanje izraza), pa čak ne bi mogao ni da ostane živ tog dana kada zgreši (treće pojavljivanje izraza). S druge strane, bezbožnik neće propasti onoga dana kada se vrati od bezbožnosti. Dolazimo do situacije da čovek, koji je sve vreme živeo pošteno, treba da bude pogubljen istog dana kada načini prvu pogrešnu stvar, dok onaj koji je ceo život proveo u bezbožnostima dobija šansu da se izbavi. Ne samo da bi pokušaj insistiranja na doslovnom ovde uništio svaki smisao, nego bi svu nepravdu, koja proizilazi iz ovog stiha, svalila na Boga koji je postavio takve principe.
Da bi bukvalno prevođenje narušavalo doslednost teksta, nalazimo i u Knjizi proroka Amosa 8:11-13: „Gle, idu dani, govori Gospod Gospod, kad ću pustiti glad na zemlju, ne glad hljeba ni žeđ vode, nego slušanja riječi Gospodnjih. I potucaće se od mora do mora, i od sjevera do istoka trčaće tražeći riječ Gospodnju, i neće je naći. U to će vrijeme obamirati lijepe djevojke i mladići od žeđi”.
Odlomak počinje rečima da idu dani, a onda se dva stiha kasnije javlja u onaj dan (kod nas prevedeno kao u to vreme). Ovo ne treba posebno ni objašnjavati, jer sama logika nalaže da, ako idu dani, ne može da bude u taj dan, nego se, kao što je i prevedeno, misli na to vreme.
Iz svih dosadašnjih primera trebalo bi da je više nego očigledno da izraz u dan nekada ne treba, pa čak i ne može bukvalno da se prevede. To znači da, pored doslovnog, može da ima i alternativno značenje. U tim slučajevima, u zavisnosti od konteksta, ovaj izraz znači kada ili tada, uz druge forme ovog poslednjeg (onda, u to vreme ili u ono vreme) istog značenja.
„Okusiš”
U rečenici: „U koji dan okusiš s njega, umrećeš”, utisak hitnosti ne daje samo reč dan, nego i reč okusiti. Na njenom mestu u hebrejskom tekstu je glagol jesti, a ne okusiti, probati – isti onaj koji se u prvom delu stiha, kao i u prethodnom stihu upravo prevodi kao jesti. Nije bilo razloga i ovde tako ne prevesti.
Iako reči jesti i okusiti imaju slično značenje ono nije u potpunosti isto. Ne samo da se glagol okusiti ili probati može primeniti na mnogo širi spektar radnji, koje se ne tiču samog jela, nego i, kada je reč o jelu, ne ukazuju na ceo proces jedenja, nego na sam početak te radnje.
Takvim prevodom dobijamo utisak da smrt treba da nastupi onog trenutka kada se plod proba, čak i nezavisno od reči dan. Međutim, ako rečenicu prevedemo: „Kada budeš jeo s njega, umrećeš.”, to već izgleda sasvim drugačije. Tačno je da rečenica još uvek može da se shvati kao da će smrt uslediti odmah ili brzo nakon jedenja, ali više ne može da se insistira kako je to jedina mogućnost, jer je iz ovakve rečenice jasno da to može da se desi i kasnije.
S obzirom na dosadašnju analizu, ovde bismo već mogli da zaključimo ovaj problem. Pošto Adam i Eva nisu umrli niti odmah, niti tog dana, kada su jeli, sasvim je jasno kako ova rečenica treba da se shvati. Ipak, ostao je još jedan detalj koji se ne vidi iz našeg prevoda, a doprinosi celokupnoj slici.
„Umrećeš”
Iako čitajući naš prevod to ne možemo da uočimo, glagol umreti dva puta se ponavlja u hebrejskom (מוֹת תָּמוּת). Ovakvo sprezanje istog glagola nije ništa neobično u starozavetnom tekstu. Prvi put glagol umreti javlja se kao apsolutni infinitiv, a drugi put kao imperfekt.
Da krajnje pojednostavimo stvari. Glavni zadatak apsolutnog infinitiva je da pojačava, naglašava radnju, a ponekad može da ukazuje i na kontinualnu radnju. Imperfekt u ovoj sprezi s apsolutnim infinitivom ima značenje budućeg vremena. Dakle, ovakva forma označava pojačanu buduću radnju. To se najbolje vidi kroz primere.
U mnogim drugim prevodima teksta iz 1. Mojsijeve 2:17 postoji reč zaista, sigurno ili zacelo, koja pojačava umrećeš. Daničić to nije ovde uradio, ali jeste na mnogim drugim mestima, iako ne na svim.
Novi zavet u više navrata citira da će pravednik biti živ od vere. Starozavetni stih koji prethodi ovom u sebi ima formu o kojoj je reč: „Jer će još biti utvara do određenoga vremena, i govoriće šta će biti do pošljetka i neće slagati; ako oklijeva, čekaj je, jer će zacijelo doći, i neće odocniti.” (Avakum 2:3). Reč zacelo ne postoji u hebrejskom tekstu, ali postoji isti glagol doći u apsolutnom infinitivu, koji ima značenje pojačavanja glagola koji mu sledi. Da je naglašavanje sasvim prirodno vidi se iz konteksta. Ponekada se čini da se, ono što je Bog najavio, nikada neće desiti, ali ovde se tvrdi da tako samo izgleda, jer ne samo da će se sigurno desiti, nego neće ni zakasniti. Naglašavanje koje postoji u ovom stihu je zapravo poziv da se ne posustane u verovanju, čak i kada se čini da se stvari ne odvijaju kako očekujemo.
Ovakva forma naglašavanja može, svakako, da se javi i više puta u istoj rečenici. „Zaista ću te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijeska na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih.” (1. Mojsijeva 22:17). Ovu rečenicu je Bog uputio Avramu nakon što je ovaj pokazao svoju vernost vodeći Isaka na žrtvu. Nema reči zaista i veoma ispred blagosloviti i umnožiti u tekstu, nego se pojačavanje obećanja izvršilo istim tim glagolima u apsolutnom infinitivu.
Dva puta na ovakav način naglašene glagole imamo i u Knjizi proroka Miheja 2:12: „Doista ću te sabrati svega, Jakove, doista ću skupiti ostatak Izrailjev; postaviću ih zajedno kao ovce Vosorske, kao stado usred tora njihova, biće vreva od ljudstva.” To su reči koje su bile potrebne narodu u nevolji, koji je mislio da je ostavljen i da je propao (stihovi 3-5). Na oba mesta u 12. stihu ne postoji reč doista, nego je naglašavanje izvršeno odgovarajućim glagolima.
Pojačavanje može da bude i negacija, kada ispred ovakve forme stoji reč ne. „Gle, oči su Gospodnje upravljene na ovo grješno carstvo da ga zatrem sa zemlje; ali neću sasvijem zatrti doma Jakovljeva, govori Gospod.” (Amos 9:8). Naglašavanje onoga što Bog neće da uradi može da bude podjednako važno kao naglašavanje onoga što hoće.
Kada je nešto veoma važno, isticanje može da se vrši dvostruko – ovakvom formom i ponavljanjem. Pet puta u istom, 18. poglavlju Knjige proroka Jezekilja ponavlja se naglašavanje ovakvom formom. U stihovima: nailazimo na izjavu: „Doista će živeti.” Pravedan život – bez obzira na nečije poreklo, pa čak i na prethodan način života – toliko je bitan za našu večnu sudbinu da Bog svaki put naglašava da će ko tako čini sigurno biti živ, a onda to ponavlja pet puta u istom poglavlju.
Naglašavanje poslušnosti
Sasvim je logično da se ovakva forma koristi u izjavama, kao garancija da će se ispuniti ono što se tvrdi. Kako se to već moglo zapaziti u prethodnim primerima, Bog često naglašava ono što misli da uradi. Tako je kada Avramu obećava blagoslove i da će ga umnožiti, da će utvara zacelo doći, da će zaista da sabere i sakupi svoj narod, da ih neće sasvim zatrti ili da će doista biti živi oni kojima je život primeren.
Praćenjem ovakvog naglašavanja na površinu isplivaju neke zanimljivosti. Recimo, možemo da uočimo da Bog insistira na poslušnosti: „Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći i tvoreći sve zapovijesti njegove, koje ti ja danas zapovijedam, uzvisiće te Gospod Bog tvoj više svijeh naroda na zemlji.” (5. Mojsijeva 28:1). Pojačavanje glagola slušati u istom značenju možemo da nađemo i na drugim mestima )*, kao i varijaciju s glagolom čuvati zapovesti ()*.
Iako poslušnost nije direktno povezana s temom o kojoj govorimo, indirektno jeste. Nije jedenje ploda s nekog drveta uzrokovalo čovekov pad u greh, a tako i smrt, nego neposlušnost. Iza neposlušnosti, pak, stoji nevera. Poslušnost nije odraz legalizma, nego poverenja. Prihvatanje da On, kao moj Tvorac, zna šta je najbolje za mene je sama osnova vere. Bog ne insistira na poslušnosti zbog svoje sujete, nego zato što je poslušnost čin vere. A bez vere nema pomirenja s Bogom. Zbog toga nije neuobičajeno da Bog često naglašava značaj poslušnosti.
Glagol čije se značenje najčešće pojačava
Bez svake sumnje, glagol koji se najčešće pojačava na ovakav način je upravo onaj koji je pojačan u 1. Mojsijevoj 2:17 – glagol umreti. Smrt je najdramatičnija posledica greha. Mogućnost da se ona desi zbog toga se opravdano naglašava.
Ovakvo naglašavanje umiranja je obično jedna vrsta upozorenja. Recimo, kada je Avimeleh za sebe uzeo Saru od Avrama, misleći da mu je sestra, Bog mu se javlja u snu: „Tada mu reče Bog u snu: znam da si učinio u čistoti srca svojega, zato te sačuvah da mi ne sagriješiš, i ne dadoh da je se dotakneš. A sada vrati čovjeku ženu njegovu, jer je prorok, i moliće se za te, te ćeš ostati živ. Ako li ne vratiš, znaj da ćeš umrijeti ti i svi tvoji.” (1. Mojsijeva 20:6, 7). Iako se u našem tekstu pojačavanje ne vidi, sama pretnja je dovoljno ozbiljna, tako da naglašavanje prirodno ide uz kontekst ovog događaja.
Kao što je već pomenuto, u Knjizi proroka Jezekilja prilično se govori o tome kako način života utiče na činjenicu šta će biti s nama. Kada neko bezbožno živi (Jezekilj 18:10-13), Bog kaže: „Hoće li taj živjeti? Neće živjeti; učinio je sve te gadove, doista će poginuti, krv će njegova na njemu biti.” (13. stih). Kod nas je na ovim mestima redovno prevođeno poginuti umesto umreti, ali to gotovo uopšte ne menja stvar.
Kada bezbožnik greši, Bog želi da ga upozori da bi dobio priliku da promeni svoj život, a tako i posledice koje to donosi. Zato Bog šalje svoje ljude kako bi poslali upozorenje onima kojima je to potrebno. Ako Bog pošalje proroka na takav zadatak, a on ne upozori bezbožnika, Bog kaže da će takav bezbožnik zaista da umre za svoja bezakonja, ali će odgovornost za njegovu propast da traži od proroka koji ga nije upozorio (u našem prevodu nema naglašavanja u ova dva stiha, iako ono u originalu postoji).
Ali čak i kada Bog kaže nekome da će zaista da umre zbog svog grešnog života, to ne mora da bude nepromenjiva stvar. „A kad rečem bezbožniku: doista ćeš poginuti, a on se obrati od grijeha svojega i stane činiti sud i pravdu, i vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnijem ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umrijeti.” (Jezekilj 33:14, 15). Možemo da zapazimo da čak i kada kaže da će neko zaista da umre, Bog ne predodređuje ljude, nego time želi da naglasi ozbiljnost posledica, a mi svojim izborom i činjenjem određujemo šta će s nama biti.
U ovu grupu „pretnji smrću” mogli bismo da ubrojimo i propisne zakonske smrtne kazne. Naglašavanje da neko zaista mora da umre prilikom različitih prestupa možemo da nađemo u sledećim stihovima: . U svim ovim tekstovima kod nas se koristi glagol pogubiti, a ne umreti, kako je u originalu, jer to više odgovara našem jeziku. Nije teško shvatiti razlog zašto se naglašavanje, iako u prevedu ne vidimo isto isticanje, nalazi na ovim mestima.
Da li ovakva forma ukazuje na vreme?
Ako uzmemo primer propisanih smrtnih kazni, smrt se dešava praktično čim se utvrdi krivica. Pretnja, s naglašavanjem umiranja, upućena Jeremiji, koji je nepovoljno prorokovao za Jerusalim i hram ()*, takođe ima prizvuk hitnosti, ali su ga drugi ugledni ljudi iz naroda odbranili ()*.
Kada se Davidu rodilo dete iz nezakonite veze sa ženom Urije Hetejina, Bog mu preko Natana proroka kaže da će dete zaista da umre ()*. Znajući da Bog može da se sažali, David posti i moli se. Ipak, dete umire nakon sedam dana.
Car Izrailja, Ohozija, i sirski car, Ven-Adad, raspitivali su se o mogućnosti svog ozdravljenja. Preko Ilije ()* i Jelisija ()* Bog kaže da neće ozdraviti, nego će zaista umreti. Koliko je tačno vremena prošlo od izjava do njihove smrti ne možemo da znamo. Ven-Adadov poslanik, Azailo, ubio je svog cara dan nakon povratka ()*, ali ne znamo koliko je vremena putovao do svoje zemlje. U svakom slučaju obe smrti su se verovatno relativno brzo dogodile.
Međutim, imamo i primere kada naglašena mogućnost umiranja dolazi nakon mnogo vremena. Za bezbožnike koji se ne vrate s puta bezakonja, kako je već bilo reči o tekstovima iz Knjige proroka Jezekilja, Bog kaže da će zaista umreti. Dok smrt ne nastupi, međutim, morale su da prođu godine ili decenije.
Ovakvu formu naglašavanja, iako kod nas nije prevedena, imamo i kada je Bog rekao da će svi osim Haleva i Isusa Navina pomreti u pustinji: „Jer Gospod bješe rekao za njih: pomrijeće u pustinji. I ne osta ih ni jedan osim Haleva sina Jefonijina i Isusa sina Navina.” (4. Mojsijeva 26:65). Oko četiri decenije je prošlo da bi se ovo ostvarilo.
Iz svih primera je jasno da se naglašavanje umiranja ne vrši zbog blizine, nego zbog izvesnosti smrti. Zbog toga se pojačavanje glagola umreti prevodi sa zaista će umreti, kada tog prevoda ima, a ne kao brzo će umreti. Naglašavanje praktično znači da će se nešto zaista desiti, bez obzira kada će se desiti.
Odličan primer
Na svu sreću, imamo primer koji veoma podseća na kraj stiha iz 1. Mojsijeve 2:17, kao da je neko znao da će se javiti problem u tumačenju ovog stiha. Dva puta u istom kontekstu imamo sličnu strukturu teksta kao u 1. Mojsijevoj 2:17. U oba stiha imamo izraz u dan, kao i pojačavanje (apsolutni infinitiv + imperfekt) glagola umreti.
Događaj govori o sudbini Simeja. Simej je bio Saulov rođak, koji je proklinjao Davida kada je ovaj bežao od Avesaloma ()*. Pošto je Avesalom pobeđen, među ljudima koji su Davidu u povratku izašli u susret bio je i Simej ()*, znajući da mu sada preti smrtna opasnost zbog njegovog postupka. On moli da mu David oprosti, a David mu kaže da neće poginuti ()*. Međutim, David nije zaboravio Simejeva ruženja i zato kaže Solumunu, kada mu predaje carstvo, da mu on ne oprosti, nego da, budući da je mudar čovek, nađe razlog i kazni Simeja za njegov postupak ()*.
Zato Solumun postavlja uslov Simeju: „Potom posla car i dozva Simeja, i reče mu: sagradi sebi kuću u Jerusalimu, pa tu sjedi, i ne izlazi odatle nikuda. Jer u koji dan izideš i prijeđeš preko potoka Kedrona, znaj zacijelo da ćeš poginuti, i krv će tvoja pasti na tvoju glavu. A Simej reče caru: dobra je ta riječ; kako je rekao gospodar moj car, tako će učiniti sluga tvoj. I sjedje Simej u Jerusalimu dugo vremena.” (1. Carevima 2:36-38).
Ali posle tri godine Simej je prekršio Solomunovu naredbu. „Ali se dogodi poslije tri godine, te utekoše dvije sluge Simejeve k Ahisu sinu Mašinu caru Gatskom. I bi javljeno Simeju: eno ti slugu u Gatu. Tada usta Simej, i osamari svoga magarca, i otide u Gat k Ahisu da traži sluge svoje. I vrati se Simej, i dovede natrag sluge svoje iz Gata. I javiše Solomunu da je Simej bio otišao iz Jerusalima u Gat, i da se vratio. Tada car poslav dozva Simeja, i reče mu: nijesam li te zakleo Gospodom i nijesam li ti tvrdo rekao: u koji dan izideš kuda mu drago, znaj zacijelo da ćeš poginuti? I ti mi reče: dobra je ta riječ koju čuh.” (1. Carevima 2:39-42). Tako je, na kraju, Simej izgubio život ()*.
Do filistejskog grada, Gata, ima oko 40 kilometara. Da li je Simej otišao po svoje sluge i vratio se s njima u toku istog dana ne možemo da znamo, mada ne izgleda baš objektivno. Čak ne možemo da znamo ni da li je Solumunu javljeno istog dana kada se Simej vratio. Vidimo samo da mu je rečeno nakon Simejevog povratka s puta ()*. Ali sve to i nije toliko važno. Iz samog teksta je jasno da poenta nije bila da će umreti istog dana, nego da će sigurno umreti kada napusti Jerusalim.
Pošto je Simej prekršio naredbu, Solumun mu ponavlja ono što je rekao, sa svim detaljima i izrazima, ali o vremenu uopšte ne raspravlja. Sasvim je nebitno da li se sve desilo u okviru istog dana i zato se to i ne pominje. Solomun je Simeju dao garanciju da će sigurno umreti kada to uradi, a ne da to mora da se desi istog tog dana.
U ovom primeru imamo dva puta identičnu strukturu upravo onog dela rečenice koji je sporan u 1. Mojsijevoj 2:17. Nije teško zaključiti da je smisao da će se smrt zaista desiti, kada se izvrši zabranjena radnja, a ne da je izrazom u dan propisan vremenski okvir umiranja.
Zaključak
Sumiranjem svega što je rečeno dolazimo do zaključka da je Daničićev prevod 1. Mojsijeve 2:17 mogao da bude bolji. U koji dan moglo je da se prevede kao kada, kao što je više puta urađeno na drugim mestima. Okusiti je trebalo prevesti kao jesti, što je i pravo značenje glagola u hebrejskom tekstu. I na kraju, naglašena forma reči umreti mogla je da bude zaista ćeš umreti, kao u mnogim drugim prevodima, i poput ovako prevedenog naglašavanja na mnogim drugim mestima i u našem prevodu. Prema tome, ta rečenica bi bolje zvučala da je prevedena kao: „Kada budeš jeo s njega, zaista ćeš umreti.”
U razgovoru sa zmijom Eva ponavlja ono što je, po svoj prilici, čula od Adama: „A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.” (1. Mojsijeva 3:2, 3). Da je mislila da će se smrt desiti brzo verovatno bi to pomenula. Međutim, nije to najjači argument da bi predloženi prevod bio bolji od postojećeg.
Iako Daničićev prevod suštinski nije pogrešan, može da navede na pogrešan zaključak da se umire odmah nakon probanja ploda s drveta poznanja dobra i zla. Sami događaji, koji su se desili nakon što su Adam i Eva jeli taj plod, kao i mala tekstualna udaljenost ovih događaja od zabrane, najbolje svedoče da je prevod ovog stiha trebalo da bude malo drugačiji. A osnova da je to prihvatljivije rešenje data je u analizi sva tri „sporna” elementa prevoda 1. Mojsijeve 2:17: izraza u dan, glagola okusiti i pojačavanja glagola umreti.
