Da li gnev može biti opravdan?

U ovom tekstu neće se praviti oštre granice između gneva, ljutnje, srdžbe, besa, jarosti, rezignacije, padanja u vatru i sličnih izraza, iako bi to u pojedinim slučajevima moglo da se radi. Fokus će biti na unutrašnjoj uznemirenosti koja je obično praćena burnom reakcijom, mada takva reakcija može i da izostane. Da li to stanje uznemirenosti može da ima opravdanje? Ako može, kada je opravdano, a kada ne? Kako treba reagovati u tim situacijama?

Bog ljude poziva na dobre međusobne odnose. „Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati” (Matej 5:9), rekao je Hristos u svojoj čuvenoj Propovedi na gori. Apostol Jovan je zapisao: „Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi?” (1. Jovanova 4:20). Način na koji se odnosimo prema ljudima oko sebe mnogo govori o našem odnosu s Bogom, ali i utiče na to kako će Bog da se postavi prema nama.

Strpljenje, tolerancija, dobra volja, ali i opraštanje su osobine koje se očekuju od vernika. Ima li tu uopšte mesta za bes, ljutnju, gnev? Pavle savetuje Tita kako da se biraju ljudi koji se postavljaju za crkvene starešine. Između ostalog, Pavle piše: „Jer vladika treba da je bez mane, kao Božij pristav; ne koji sebi ugađa, ne gnjevljiv, ne pijanica, ne bojac, ne lakom na pogani dobitak” (Tit 1:7).

Zbog ovakvih stavova Biblije nije retka pojava da, kada vernici vide da neko padne u vatru, pa čak i ako samo ostrašćeno govori, proglase da takav i njegovo ponašanje nisu od Božijeg Duha. Više im uopšte nije važno šta je uzrok takvoj reakciji, o čemu čovek priča, kakvi su mu argumenti i kakve su mu namere. Oni su svoj sud doneli, etiketu zalepili i, što se njih tiče, slučaj je zaključen.

Ispada da je najvažnije kako spolja reagujemo. Da li je to ono što Bog od nas očekuje i što nam je namenio? Da li je, dakle, svaki gnev loš? Ili postoje nijanse i razlozi koji mogu biti opravdani za to što se čovek našao u takvom stanju?

Primeri neopravdanog gneva

Primere neopravdanog gneva nije tako teško pronaći. Neadekvatno ponašanje je među grešnima uobičajena stvar. Ipak, i u neopravdanom gnevu postoji široka lepeza razloga za njegovu pojavu i reagovanja pod njegovim uticajem.

Neman, sirski vojvoda, razboleo se od gube (2. Carevima 5:1*2. O carevima 5:1 I bješe Neman vojvoda cara Sirskoga čovjek velik u gospodara svojega i u časti, jer preko njega sačuva Gospod Siriju; ali taj veliki junak bješe gubav.). Zarobljena jevrejska devojka koja je služila njegovu ženu predložila je da ode u Izrailj, proroku Jelisiju koji ga može izlečiti (2. Carevima 5:2-4*2. O carevima 5:2 A iz Sirije izide četa i zarobi u zemlji Izrailjskoj malu djevojku, te ona služaše ženu Nemanovu. 2. O carevima 5:3 I ona reče svojoj gospođi: o da bi moj gospodar otišao k proroku u Samariji! on bi ga oprostio od gube. 2. O carevima 5:4 Tada on otide k svome gospodaru i javi mu govoreći: tako i tako kaže djevojka iz zemlje Izrailjske. ). Kada je Neman sa svojom svitom došao kod Jelisija (2. Carevima 5:9), prorok mu kaže da ode i sedam puta se okupa u Jordanu pa će ozdraviti (2. Carevima 5:10).

„Tada se rasrdi Neman i pođe govoreći: gle! ja mišljah, on će izaći k meni, i staće, i prizvaće ime Gospoda Boga svojega, i metnuti ruku svoju na mjesto, i očistiti gubu. Nijesu li Avana i Farfar vode u Damasku bolje od svijeh voda Izrailjskih? ne bih li se mogao u njima okupati i očistiti? I okrenuvši se otide gnjevan.” (2. Carevima 5:11, 12).

Zašto se Neman ljuti? Iz teksta vidimo da je ova reakcija uzrokovana njegovom predstavom o tome kako sve treba da se odvija. Nikakav razlog za njegovu ljutnju ne postoji. Neman je taj koji je došao proroku da ga izleči, a ne prorok njemu. Normalno bi bilo da ga pusti da uradi kako misli da je najbolje. On je praktično već odustao i bio spreman za odlazak, ali je, srećom, imao razumne sluge.

„Ali sluge njegove pristupivši rekoše mu govoreći: oče, da ti je kazao prorok što veliko, ne bi li učinio? a zašto ne bi kad ti reče: okupaj se, pa ćeš se očistiti? I tako siđe, i zaroni u Jordan sedam puta po riječi čovjeka Božijega, i tijelo njegovo posta kao u maloga djeteta, i očisti se.” (2. Carevima 5:13, 14).

Ovaj primer vrlo dobro pokazuje kako pogrešne predstave mogu da nas ograniče. Ako nismo otvoreni za druge mogućnosti, predrasude su ono što nas vodi. Gnev se pojavio kao posledica ukalupljenog načina razmišljanja i potpuno je bio neopravdan. Jedino na šta bi Neman mogao objektivno da se ljuti je sopstveni način razmišljanja.

Prorok Jona je jedini Božiji prorok u Bibliji koji je bežao od Boga i proročkog zadatka koji je trebalo da obavi. Kada mu je Bog rekao da treba da ide i prorokuje protiv Ninevije, Jona je pokušao da pobegne od Njega. Pošto mu to nije pošlo za rukom, ipak je otišao i obavio posao koji mu je Bog poverio, proričući kako će Ninevija propasti za četrdeset dana.

Međutim, Ninevljani su se pokajali i Bog je obustavio izvršenje svog proročanstva. Sve ovo nije toliko čudno koliko Jonina reakcija: „A Joni bi vrlo nedrago, i rasrdi se. I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! ne rekoh li to kad još bijah u svojoj zemlji? zato šćah prije pobjeći u Tarsis; jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem, i kaješ se oda zla. Sada Gospode, uzmi dušu moju od mene, jer mi je bolje umrijeti nego živjeti.” (Jona 4:1).

Joni je bilo toliko krivo što je nešto propovedao, a to se nije ispunilo, da je poželeo da umre. Zato ga Bog pita: „A Gospod reče: je li dobro što se srdiš?” (Jona 4:4). Prorok je potom izašao izvan grada da vidi šta će se s njim desiti (Jona 4:5*Jona 4:5 I Jona izide iz grada, i sjede s istoka gradu, i načini ondje kolibu, i sjeđaše pod njom u hladu da vidi što će biti od grada. ).

Da bi mu pokazao koliko greši što se ljuti, Bog je podigao tikvu koja je Joni pravila hlad. On joj se veoma obradovao (Jona 4:6*Jona 4:6 A Gospod Bog zapovjedi, te uzraste tikva nad Jonom da mu bude sjen nad glavom da mu pomože u muci njegovoj; i Jona se obradova tikvi veoma. ). Sledećeg jutra Bog je učinio da se tikva osuši. „I kad ogranu sunce, posla Bog suh istočni vjetar; i sunce stade žeći Jonu po glavi tako da obamiraše i poželje da umre govoreći: bolje mi je umrijeti nego živjeti.” (Jona 4:8). Jonina frustracija dovela ga je do želje da umre.

A onda ponovo sledi Božije pitanje: „A Bog reče Joni: je li dobro što se srdiš tikve radi? A on reče: dobro je što se srdim do smrti.” (Jona 4:9). Jona se ponaša kao uvređeno dete. Tada Bog konačno ukazuje na poentu u vezi s tikvom koju je podigao i osušio. „A Gospod mu reče: tebi je žao tikve, oko koje se nijesi trudio, i koje nijesi odgajio, nego jednu noć uzraste a drugu noć propade. A meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kom ima više od sto i dvadeset tisuća ljudi koji još ne znaju šta je desno šta li lijevo, i mnogo stoke?” (Jona 4:10, 11).

Kao i Jona, i mi se nekada ljutimo i besnimo oko beznačajnih stvari. Jona je bio zaokupljen samo sobom – kako će njemu biti, ako se ne desi ono što je propovedao; kako se on osećao kada se tikva osušila. Kada sebe stavimo u centar svega, a svoje probleme posmatramo kao pitanja od kosmičkog značaja, neizostavno moraju da nastupe gnev i ljutnja, jer nije moguće da nam sve bude potaman na ovakvom svetu. Jonin primer možda izgleda naivno i ogoljeno, ali isto to radimo i mi, samo se mnogo bolje maskiramo.

U ovom i u prethodnom primeru s Nemanom srdnja je štetila samo njima samima. Međutim, kao što vrlo dobro znamo iz života, postoji i gnev koji ugrožava druge.

Asvir, persijski car, uzdigao je Amana više od ostalih knezova u carstvu. Tom Amanu su se svi klanjali, osim jednog Jevrejina: „I sve sluge careve što bijahu na vratima carevijem klanjahu se i padahu pred Amanom, jer tako bješe car zapovjedio za nj. Ali Mardohej ne klanjaše se niti padaše.” (Jestira 3:2).

Mardohejevo ponašanje je probudilo radoznalost nekih, pa su ga i pitali za razlog njegovog ponašanja. „I sluge careve što bijahu na vratima carevijem govorahu Mardoheju: zašto prestupaš zapovijest carevu? I pošto mu od dana na dan govoriše a on ne posluša, javiše Amanu da vide hoće li ostati riječi Mardohejeve, jer im bješe kazao da je Judejac.” (Jestira 3:3, 4).

Mardohej je, dakle, kao razlog svog odbijanja da se pokloni Amanu našao u tome što je Judejac, tj. u zakonu koji je Bog dao svom narodu. Druga zapovest Dekaloga zabranjuje klanjanje idolima (2. Mojsijeva 20:4-6*2. Mojsijeva 20:4 Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. 2. Mojsijeva 20:5 Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; 2. Mojsijeva 20:6 A činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje. ), a, po svoj prilici, Mardohej je ovu zapovest doslovno primenjivao na sve ostalo što nije Bog.

„A kad vidje Aman da se Mardohej ne klanja niti pada pred njim, napuni se gnjeva Aman.” (Jestira 3:5). Mogli bismo da kažemo da ovakva reakcija možda čak nije ni neočekivana. Nije teško shvatiti koliku je sujetu mogao da razvije čovek kojem su ukazivane sve počasti jednog tako moćnog carstva. Ipak, on je otišao mnogo dalje.

„Ali mišljaše da nije vrijedno da digne ruku na Mardoheja samoga, jer mu kazaše kojega naroda bješe Mardohej, nego gledaše da istrijebi sve Judejce što bijahu po svemu carstvu Asvirovu, narod Mardohejev.” (Jestira 3:6). Ovo je već gnev koji prelazi u mržnju, gnev koji traži da uništava i zatire. Sama pomisao da ubije Mardoheja zato što mu se nije klanjao već je previše, ali želja da se istrebi ceo narod potpuna je izopačenost.

Ovaj primer najbolje pokazuje koliko zlo može da proizvede gnev. Zbog toga nije čudo što neki žele da svaki gnev prikažu kao loš. Ali bez obzira na bojazan od posledica gneva to još uvek nije dokaz da je svaki gnev neopravdan.

Razlozi za gnev

Iz prethodnih primera neopravdanog gneva mogli smo da zapazimo da gnev uvek ima neki povod za svoje pojavljivanje. Gnev se ne javlja niotkuda. Čak i kada izgleda da ne postoje uzroci da se pokaže, on je bar posledica unutrašnjeg stanja čoveka. Razlozi uvek postoje, pitanje je samo da li su opravdani.

Kada je srdžba neopravdana, lako je pričati da nisu postojali pravi razlozi za nju. Ali šta je u situacijama koje nisu tako jasne? Nečije neprimerene reakcije mogu da služe kao okidač za čovekovu ljutnju.

Jakov je imao dve žene, sestre Liju i Rahilju. Iako je Rahilju voleo više, ona nije mogla da dobije dete, pa je počela da se oseća frustrirano. U međuvremenu, Lija je Jakovu rodila četiri sina.

„A Rahilja vidjevši gdje ne rađa djece Jakovu, pozavidje sestri svojoj; i reče Jakovu: daj mi djece, ili ću umrijeti. A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda?” (1. Mojsijeva 30:1, 2). Iz ove kratke Jakovljeve rečenice ne možemo tačno da govorimo o stepenu ljutnje koju je doživeo, pošto nismo imali priliku da vidimo reakciju i čujemo na koji način je to izgovorio. Zato ne možemo ni da kažemo da li je ova ljutnja opravdana ili ne. Ipak, možemo da kažemo da je postojao opravdan razlog za njegovo negodovanje, jer se od njega očekivalo nešto što nije u okvirima njegove moći.

U jednoj ranijoj situaciji Jakov je bio taj koji je izazvao gnev. Kada je njegov otac Isak, koji je već veoma loše video i znao da mu se bliži smrt, želeo da da blagoslov Isavu, starijem Jakovljevom bratu, poslao ga je u lov da mu spremi obrok koji je voleo da jede (1. Mojsijeva 27:1-4). Dok je Isav bio u lovu, njihova majka Reveka smislila je kako da obmane svog muža i da blagoslov dobije njen mezimac Jakov.

Budući da je Isak bio veoma slabog vida, Jakov uspeva da prevaru sprovede u delo. Naravno da Isavu nije bilo pravo kada je čuo šta se desilo. „I Isav omrze ljuto na Jakova radi blagoslova, kojim ga blagoslovi otac, i govoraše u srcu svojem: blizu su žalosni dani oca mojega, tada ću ubiti Jakova brata svojega.” (1. Mojsijeva 27:41).

Tačno je da je Isav Jakovu svoje prvenaštvo, zbog kojeg je i trebalo da dobije blagoslov, prodao za jedno jelo od sočiva (1. Mojsijeva 25:29-34*1. Mojsijeva 25:29 Jednom Jakov skuha jelo, a Isav dođe iz polja umoran. 1. Mojsijeva 25:30 I reče Isav Jakovu: daj mi da jedem toga jela crvenoga, jer sam umoran. Otuda se prozva Edom. 1. Mojsijeva 25:31 A Jakov mu reče: prodaj mi danas prvenaštvo svoje. 1. Mojsijeva 25:32 A Isav odgovori: evo, hoću da umrem, pa što će mi prvenaštvo? 1. Mojsijeva 25:33 A Jakov reče: zakuni mi se danas. I on mu se zakle; tako prodade svoje prvenaštvo Jakovu. 1. Mojsijeva 25:34 I Jakov dade Isavu hljeba i skuhanoga leća, i on se najede i napi, pa usta i otide. Tako Isav nije mario za prvenaštvo svoje.). Tačno je i da je njegova reakcija preterana. Ali sve to ne opravdava Jakovljev postupak. Svojom prevarom Jakov je dao povod za onakvu Isavovu reakciju. Drugim rečima, ne može se reći da ne postoje razlozi koji su isprovocirali Isava.

Čak se i Hristos našao u situaciji u kojoj je doveo druge do gneva. Nije reč o nekom dobrom delu koje se ljudima nije svidelo, nego o rečima koje su direktno izazvale prisutne ljude. Događaj se odigrao u Nazaretu, mestu Hristovog odrastanja, gde je Isus u zbornici uzeo da čita odlomak iz Knjige proroka Isaije (Luka 4:16, 17). Prvobitna reakcija na Njegovo čitanje i komentare bila je pozitivna: „I svi mu svjedočahu, i divljahu se riječima blagodati koje izlažahu iz usta njegovijeh, i govorahu: nije li ovo sin Josifov?” (Luka 4:22).

Međutim, tada nastaje preokret. „I reče im: vi ćete meni bez sumnje kazati ovu priču: ljekaru! izliječi se sam; što smo čuli da si činio u Kapernaumu učini i ovdje na svojoj postojbini. Reče pak: zaista vam kažem: nikakav prorok nije mio na svojoj postojbini. A zaista vam kažem: mnoge udovice bijahu u Izrailju u vrijeme Ilijno kad se nebo zatvori tri godine i šest mjeseci i bi velika glad po svoj zemlji; i ni k jednoj od njih ne bi poslan Ilija do u Sareptu Sidonsku k ženi udovici. I mnogi bijahu gubavi u Izrailju za proroka Jelisija; i nijedan se od njih ne očisti do Neemana Sirijanina. I svi se u zbornici napuniše gnjeva kad čuše ovo. I ustavši istjeraše ga napolje iz grada, i odvedoše ga navrh gore gdje bijaše njihov grad sazidan da bi ga bacili odozgo. Ali on prođe između njih, i otide.” (Luka 4:23-30).

Ne ulazeći sada u razloge zašto je Hristos ovako postupio u trenucima kada je imao njihovu naklonost, očigledno je da su ljudi u Nazaretu ovako reagovali zbog neprijatnih reči koje su im upućene. Opet možemo da vidimo krajnje neprimerenu gnevnu reakciju, što i jeste jedna od propratnih odlika gneva – prenaglašeno, agresivno i neobuzdano delovanje.

Takođe bismo mogli da postavimo pitanje da li ima osnove za gnev ili ljutnju kada su nam upućene istinite reči, čak i ako način nije bio najtaktičniji. Tačno je da istina može da nam povredi osećanja, ali je valjda važnije da nam budu otvorene oči u pogledu sopstvenog stanja i postupaka. Prava slika o sebi samo može da pomogne, naročito kada je potrebno da se nešto popravi i poboljša.

Do sada smo mogli da vidimo da uvek postoje razlozi koji pokreću ljutnju i gnev. Razlozi koji do toga dovode mogu biti opravdani i neopravdani, ali čak i kada su ti razlozi opravdani, ljutnja i gnev to ne moraju da budu. Drugim rečima, opravdano je da nas određeni način ophođenja uznemiri, ali ne znači da je opravdano da odgovor na to bude gnev. Ako tome dodamo da je gnev i ljutnju teško kontrolisati – jer ono što ključa, lako i iskipi – postavlja se pitanje da li je ispoljavanje gneva i ljutnje ikada dobro.

Božiji gnev

Ako gnev automatski proglasimo za zlo, teško da možemo reći da je Bog dobar. Božiji gnev je toliko zastupljen u Bibliji da bi mnoge knjige o tome mogle da se napišu. Ljudi ne vole previše da slušaju i razmišljaju o Božijem gnevu. Lepše je misliti o tome kako je Bog dobar, kako svakoga voli i ne želi da propadne nijedan čovek. Bez obzira što su te informacije tačne, ako zanemarujemo one druge stvara se pogrešan utisak da ništa drugo i ne postoji.

Kada se govori o Božijem gnevu uvek lakše vidimo spektakularne događaje, kataklizme epskih razmera, a premalo pažnje se posvećuje onome što do toga dovodi. Priče o Potopu, uništenju Sodoma i Gomora ili Sudnjem danu skoro su svima poznate, ali koliko ljudi stvarno zna šta Boga ljuti? A ako i znaju, kako je moguće da se toliki koji veruju ne suzdržavaju od onoga što uzrokuje taj gnev?

Jedan od svojih psalama Asaf počinje sledećim rečima: „Zašto se, Bože, srdiš na nas dugo; dimi se gnjev tvoj na ovce paše tvoje?” (Psalmi 74:1). Ovakvo pitanje dolazi iz redova Božijeg naroda. Dakle, ni vernicima nije uvek jasno šta se dešava i zašto se Bog ljuti. Jasno je da Bog nije pristrasan. Njegov narod nema privilegiju da mu se uvek sve oprašta, nego i oni koji veruju mogu da budu na udaru Božijeg gneva.

U psalmu koji se pripisuje Mojsiju piše: „Ko zna silu gnjeva tvojega i tvoju jarost, da bi te se kao što treba bojao? Nauči nas tako brojiti dane naše, da bismo stekli srce mudro.” (Psalmi 90:11, 12*Psa 90:11 Ko zna silu gnjeva tvojega i tvoju jarost, da bi te se kao što treba bojao? Psa 90:12 Nauči nas tako brojiti dane naše, da bismo stekli srce mudro. ). Kada upoznamo veličinu Božijeg gneva, bolje razumemo Boga. Kada Ga bolje razumemo, bolje i znamo šta nam valja činiti – drugim rečima, stičemo mudrost.

Nekada, posmatrajući sa strane, ljudima izgleda da se Bog gnevi iz čiste sujete, jer se ne slušaju Njegova uputstva, od kojih nam neka mogu čak izgledati i kao potpuno bespotrebna i nelogična. Mnogima ovakvo rasuđivanje služi kao argument za neverovanje ili postupanje po sopstvenoj volji. Ali zapravo nije tako, jer sve što Bog od nas očekuje ima svoju svrhu, iako nismo u stanju uvek da je vidimo.

„Neće se odvratiti gnjev Gospodnji dokle ne učini i izvrši što je u srcu naumio; najposlije ćete razumjeti to sasvijem.” (Jeremija 23:20; 30:24). Ograničenost našeg znanja dovodi nas u situaciju da ne razumemo uvek šta to Bog radi. I ne samo da ne mogu da očekujem da ću uvek sve razumeti, nego je i moguće da neko drugi razume ono što meni nije jasno. Zbog mog neznanja ne znači da je nešto nerazumljivo, čak ni za mene samoga. To samo znači da u tom trenutku ja to ne znam.

Osim toga, kratkoća našeg života na ovom svetu dodatno nas ograničava, jer često ne razmišljamo o onome što prevazilazi naš životni vek. Neke od stvari koje je Bog rekao nalaze svoje ispunjenje nakon par hiljada godina. U već citiranom 90. psalmu piše: „Jer je tisuća godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna.” (Psalmi 90:4). Kao što je i sasvim logično očekivati, Božija perspektiva je mnogo šira nego naša.

Takođe, mnogo je lakše razumeti stvari kada vidimo njihov kraj i sve posledice do kojih su doveli različiti postupci. Zato Bog i kaže da ćemo na kraju sasvim da razumemo šta je tačno On radio, pa i zašto se u nekim situacijama gnevio.

Na kraju krajeva, vernici se i zovu vernici, zato što svoje poverenje poklanjaju Bogu čak i kada im nije u potpunosti jasno šta su Njegove namere. Razlika između poklanjanja i nepoklanjanja poverenja Bogu je razlika između toga da li Ga prihvatamo ili ne. A odnos prema tome da li smo Ga prihvatili definiše naše spasenje.

Možda bi bilo dobro naglasiti, iako bi to trebalo da se podrazumeva, da Božiji gnev nije bio deo Njegovih prvobitnih namera. On je odgovor na naše neprimereno ponašanje. „Jer nas Bog ne postavi za gnjev, nego da dobijemo spasenije kroz Gospoda svojega Isusa Hrista” (1. Solunjanima 5:9). Čak i pošto je ljudski rod pao u greh, Božije namere su bile da nas spasi, a ne da se gnevi na nas.

„Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena riječ, jer ne vjerovaše oni koji čuše. Jer mi koji vjerovasmo ulazimo u pokoj, kao što reče: zato se zakleh u gnjevu svojemu da neće ući u pokoj moj, ako su djela i bila gotova od postanja svijeta.” (Jevrejima 4:2, 3). Ako preteramo u svom naopakom ponašanju, ostaje gnev umesto spasenja, iako je ono od samog početka bilo pripremljeno. Da li će neko biti ostavljen za gnev ili spasenje upravo zavisi – kao što piše – od verovanja ili neverovanja Bogu.

Prema tome, uopšteno govoreći, Božiji gnev je uzrokovan neposlušnošću Njegovoj volji. A da bi neko bio poslušan, mora da zna šta treba da sluša, što znači da se to više odnosi na Njegov narod, koji je upućen u Njegovu volju, nego na one koji uopšte nemaju predstavu o Bogu i Njegovim očekivanjima od ljudi.

Zato je preko proroka Isaije zapisano: „Ko je dao Jakova da se potlači i Izrailja otimačima? Nije li Gospod, kojemu zgriješismo? Jer ne htješe hoditi putovima njegovijem niti slušaše zakona njegova. Zato izli na njih žestoku jarost svoju i silan rat, i zapali ga unaokolo, ali on ne razumje; zapali ga, ali on ne mari.” (Isaija 42:24, 25). Često ljudi veruju u Boga, očekujući samo da će se okoristiti, ali im, u stvari, kao što u ovim stihovima stoji, uopšte nije stalo da razumeju Božije planove, niti mare za ono što On radi.

Bez obzira što na osnovu ovoga možemo da imamo generalni uvid u razloge Božijeg gneva, ne bi bilo loše da se naglase neke njegove osnovne odlike.

Svesna neposlušnost. Oni koji veruju da postoji Bog i namerno prestupaju Njegova uputstva praktično se rugaju Bogu u lice. Po ovom pitanju, u prvom redu nalazi se služba drugim bogovima. „Čuvajte se da se ne prevari srce vaše da se odmetnete i služite tuđim bogovima i poklanjate im se; da se ne bi razgnjevio Gospod na vas i zatvorio nebo da ne bude dažda, i zemlja da ne da roda svojega, te biste brzo izginuli u dobroj zemlji koju vam Gospod daje.” (5. Mojsijeva 11:16, 17). Ne postoji otvoreniji način da se pokaže prezir prema Bogu i Njegovima namerama od idolopoklonstva.

Za vreme judejskog cara Josije, službenici u hramu pronašli su zakonske knjige i poslali caru da se pred njim pročitaju. Kada je Josija shvatio stepen odudaranja njihove religiozne prakse, koju su nasledili od svojih prethodnika, poslao je delegaciju proročici Oldi da pita Boga šta će s njima biti.

Preko proročice Bog im je odgovorio: „Ovako veli Gospod: evo pustiću zlo na to mjesto i na stanovnike njegove, sve što govori knjiga koju je pročitao car Judin, zato što me ostaviše, i kadiše drugim bogovima da bi me gnjevili svijem djelima ruku svojih; zato se gnjev moj raspalio na to mjesto, i neće se ugasiti.” (2. Carevima 22:16, 17). Naravno da Bog doživljava da Ga je Njegov narod ostavio, kada su izabrali da služe drugim bogovima – čak i ako nisu u potpunosti prestali sa službom Bogu.

U današnje vreme ne postoji više tako otvoreno idolopoklonstvo, kao nekada u istoriji. Međutim, mi možemo da stvorimo sopstvene idole, služeći im na isti način kao što su stari Izrailjci služili lažnim bogovima. Zbog toga su naši moderni „bogovi” mnogo opasniji, budući da su maskirani i teško uočljivi.

U svakom slučaju, idolopoklonstvo možda jeste najočiglednije ostavljanje Boga, ali nije i jedino. Svako upoznavanje s onim što je ispravno i onda namerno zanemarivanje istog dovodi do Božijeg gneva.

Na početku Rimljanima poslanice apostol Pavle se bavio i pitanjem namernog odbacivanja istine. „Jer se otkriva gnjev Božij s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi.” (Rimljanima 1:18). Božiji gnev se, dakle, otkriva u svemu što znamo da je ispravno, ali ne želimo da primenjujemo.

Ljudi često kalkulišu pravdajući se kako nešto što čine nije tako strašno. Tačno je da postoje manje i više važne stvari, ali problem ostaje u karakteru. Dvoličnost ostaje model ponašanja koji će svoju ružnu glavu kad-tad promoliti i u mnogo važnijim pitanjima.

Zbog toga na samom kraju istog poglavlja Pavle piše: „A neki i pravdu Božiju poznavši da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo to čine, nego pristaju na to i onima koji čine.” (Rimljanima 1:32). Zaprepašćujuće je da neki ljudi shvataju da određena dela zaslužuju smrt, ali ipak u njima učestvuju i odobravaju ih. Kakav bi to Bog bio koji bi prešao preko ovakvih stvari i ne bi se gnevio?

Zbog toga su i posledice očekivane. U narednom poglavlju Pavle je napisao šta će takve snaći: „A onima koji se uz prkos suprote istini a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnjev.” (Rimljanima 2:8).

Nepravda. Način na koji se odnosimo prema drugim ljudima najviše utiče na Božiji stav prema nama. Većina zakona i uputstava koje je Bog dao primenjuju se na međuljudske odnose. Šest od deset zapovesti Dekaloga govore o tome kako treba da se ponašamo prema drugima.

Bog je naročito osetljiv kada je u pitanju odnos prema ugroženim pojedincima u društvu, onima koji su nezaštićeni i kojima je lako naneti nepravdu bez posledica. „Nemojte cvijeliti udovice i sirote. Ako li koju cvijeliš u čem god, i poviče k meni, čuću viku njezinu, i zapaliće se gnjev moj, i pobiću vas mačem, pa će vaše žene biti udovice i vaša djeca sirote.” (2. Mojsijeva 22:22-24).

Kako se ponašamo prema pojedincima nije samo lična, nego i kolektivna odgovornost. Društvo koje gleda kroz prste moćnima i bogatima, a kažnjava samo siromašne, slabe i nezaštićene, ne može da ima Božije odobravanje.

Bog kaže svom narodu kakvo je ponašanje želeo: „Ovako govori Gospod nad vojskama: sudite pravo i budite milostivi i žalostivi jedan drugom. I ne činite krivo udovici ni siroti, inostrancu ni siromahu, i ne mislite zlo jedan drugom u srcu svom.” (Zaharija 7:9, 10). On očekuje pravdu u odnosima među ljudima, spremnost da oprostimo, pa čak i da ne mislimo zlo jedni drugima, a kamoli da ga sprovodimo. Takođe, Bog posebno ukazuje na odnos prema ugroženima – udovicama, siročadi, siromašnima i strancima, tj. manjinskim etničkim grupama, kako bismo to danas rekli. Svaka od ovih grupa može na svoj način da bude na udaru socijalnih nepravdi.

Šta je bila posledica društvenih nepravdi u Njegovom narodu možemo da vidimo iz nastavka teksta: „Ali ne htješe slušati, i uzmakoše ramenom natrag, i zatiskoše uši svoje da ne čuju. I srcem svojim otvrdnuše kao dijamanat da ne čuju zakona i riječi koje sla Gospod nad vojskama duhom svojim preko proroka pređašnjih; zato dođe velik gnjev od Gospoda nad vojskama. Zato kao što on vika a oni ne slušaše, tako i oni vikaše a ja ih ne slušah, govori Gospod nad vojskama. Nego ih razmetnuh vihorom po svijem narodima, kojih ne poznavaše, i zemlja opustje iza njih da niko u nju ne dohođaše niti se iz nje vraćaše, i obratiše milu zemlju u pustoš.” (Zaharija 7:11-14).

Društvo koje je izvor nepravdi, koje po istim zakonima jedne tlači, a druge nagrađuje, ne zaslužuje da dobije bilo šta od Boga osim gneva. Naravno da običan pojedinac nema moć da menja celo društvo, ali svojim ličnim primerom, rečima i stavovima može da vrši uticaj na svoje okruženje.

Božija volja je izraz želje da postoje normalni odnosi, ali ne samo naši odnosi s Njim, nego i naši međuljudski odnosi. Koji bi roditelj mogao da bude srećan kada bi mu deca ukazivala dužno poštovanje, a međusobno imala loše odnose pune svađe, nepravdi, podmetanja, spletkarenja i ogovaranja? Zbog toga je jedan od glavnih uzroka Božijeg gneva nepravda koju ljudi čine jedni drugima.

Po delima. Božiji osećaj za pravdu ogleda se u tome što će svako dobiti po zaslugama. S jedne strane, ovo mnogima može da deluje čudno, jer je dobro poznata stvar da ne možemo da zaradimo spasenje, s obzirom da je ono Božiji dar. S druge strane, verovatno najčešći motiv u Bibliji je da će Bog ljudima vratiti po delima, bez obzira da li je to izrečeno na ovaj ili neki drugi način.

Kako pomiriti ove dve stvari? Prvi stav proizilazi iz činjenice da su svi ljudi zgrešili (Psalmi 14:3; Rimljanima 3:23*Psa 14:3 Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema nijednoga. Rim 3:23 Jer svi sagriješiše i izgubili slavu Božiju,), a plata za greh je smrt (Rimljanima 6:23*Rim 6:23 Jer je plata za grijeh smrt, a dar Božij je život vječni u Hristu Isusu Gospodu našemu. Tooltip text). Prema tome, svi grešnici su zaslužili smrt, a jedina nada u spasenje je Hristova žrtva, kojom smo očišćeni i otkupljeni (1. Jovanova 2:2; Gal. 2:16*1.Jovanova 2:2 I on očišća grijehe naše, i ne samo naše nego i svega svijeta. Gal 2:16 Pa doznavši da se čovjek neće opravdati djelima zakona, nego samo vjerom Isusa Hrista, i mi vjerovasmo Hrista Isusa da se opravdamo vjerom Hristovom, a ne djelima zakona: jer se djelima zakona nikakvo tijelo neće opravdati. ). Pošto ta žrtva nije naše, nego Božije delo, spasenje nije stvar naših zasluga.

Međutim, sam Hristos u Otkrivenju kaže: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem.” (Otkrivenje 22:12). Može da zvuči paradoksalno, ali iz ovih tekstova direktno proističe da možemo da budemo spaseni, po svojim delima, iako se čovek delima ne spasava.

Do ove zabune, između ostalog, dolazi i zbog prirode jezika i načina na koji koristimo reči zasluga ili zaslužiti. Na primer, ako se čovek negde legalno zaposli i svoj posao pošteno radi, očekuje se da redovno prima platu. Poslodavac je dužan da isplati platu svom radniku, jer je on za nju i radio. Ovako može da se zaradi plata, ali spasenje ne može. Budući da smo svi grešili, mi smo u tom „poslu” zakazali, pa poslodavac nema obavezu da nas isplati.

Međutim, ako je neko živeo pošteno, pomažući i čineći dobro drugima, pa mu se, recimo, desi da strada u nesreći, često ćemo čuti komentar da nije to zaslužio. Ovaj čovek nije živeo svoj život za platu, nego zato što je mislio da tako treba da se radi. On ni sa kim nije imao ugovor niti postoji bilo čija obaveza da mu se u određenom obliku plati za njegov način života. Ipak, mi nekako osećamo da nije baš u redu što je jedan tako dobar čovek doživeo nesreću, pa kažemo da nije zaslužio takav kraj.

O ovakvoj vrsti zasluga možemo da pričamo kada govorimo o spasenju. To nije bio život „po ugovoru”, to nisu bili postupci kojima se trguje s Bogom, nego izraz želje da se tako živi bez interesa, zato što je to samo po sebi dobro, ne očekujući da će se to na kraju „unovčiti”. To je pokušaj usmerenja života ka dobrim idealima, a ne potrebama džepa.

Stih koji prethodi citiranim Hristovim rečima iz Otkrivenja je: „Ko čini nepravdu, neka čini još nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet, neka se još sveti.” (Otkrivenje 22:11). Kada kaže da će dati platu po delima, Hristos ne kaže ništa drugo osim da će ljudima dati ono što su oni već živeli.

Bez Hristove žrtve ne bi bilo spasenja. Niko svojim moćima ne bi mogao da se spasi. Budući da je Hristos umro za sve ljude, a da neće svi biti spaseni, mora da postoji način kako će se napraviti razlika među spasenima i izgubljenima. Naš život definiše u kojoj grupi ćemo se naći. To su naše „zasluge”. Ali ne zasluge kojima Boga obavezujemo da je dužan da nas spasi, nego zasluge naših težnji, koje baš zato On i odobrava.

Izbor za spasenje je, kao i sve ostalo što Bog radi, pravedan. Zbog toga ni Njegov gnev nije nasumičan, nego je plod naših postupaka. „Sine čovječji, ovako kaže Gospod Gospod za zemlju Izrailjevu: kraj, dođe kraj na četiri strane zemlji. Dođe ti kraj, i pustiću gnjev svoj na te, i sudiću ti po putovima tvojim i obratiću na te sve gadove tvoje. … Sada ću odmah izliti jarost svoju na te, i navršiću gnjev svoj na tebi, i sudiću ti po tvojim putovima, i obratiću na te sve gadove tvoje.” (Jezekilj 7:2, 3, 8).

Prema tome, jasno je da za gnev mora da postoji opravdanje, inače je nepravedan. Toliko pominjanja Božijeg gneva na taj način svedoči da gnev i te kako može da ima opravdanje.

Uvređenost. Svako racionalno biće, koje ima osećanja, može da bude povređeno. Zbog Njegove silne moći, retko Boga doživljavamo kao nekoga ko može da bude uvređen. Međutim, kao i kod ljudi koji su stvoreni po Njegovom obličju, i On može da doživi povredu osećanja. I slično kao i mi kada smo uvređeni, Bog se uglavnom povlači.

„I reče Gospod Mojsiju: evo, ti ćeš počinuti s ocima svojim; a narod ovaj ustavši činiće preljubu za tuđim bogovima one zemlje u koju ide, i ostaviće me i pokvariće zavjet moj, koji učinih s njima. I onda će se raspaliti moj gnjev na njih, i ostaviću ih, i sakriću lice svoje od njih; oni će se proždrijeti, i snaći će ih zla mnoga i nevolje; i onda će reći: da me ne snađoše ova zla zato što Bog moj nije posred mene? A ja ću onda sasvijem sakriti lice svoje za sva zla koja učiniše obrativši se k drugim bogovima.” (5. Mojsijeva 31:16-18).

Ovo je gotovo uobičajeni scenario. Kada živimo po svojim prohtevima, Bog ispoštuje našu slobodu izbora da ne živimo po Njegovim načelima i povuče se. Ono što je zanimljivo je da je posledica Božijeg gneva, kako se u tekstu otvoreno govori, Njegovo povlačenje. Dakle, jedna od manifestacija Njegovog gneva je prepuštanje ljudi njihovim izborima.

Tada, pošto kao prirodna posledica povlačenja Boga, a sa Njim i Njegove zaštite, počnu da nam se dešavaju zla, mi proglasimo Boga za vinovnika naše nesreće, tj. kažemo da je bio nezainteresovan za nas. Pored svega što je za nas učinio, od stvaranja do spasenja, pa čak i pored ostavljene slobode da, ako baš tako želimo, živimo kako ne valja, svoj izbor koji nam je doneo nevolje proglasimo za Njegovu krivicu. Naravno da se Bog onda oseti povređenim i još više se povuče.

Nekada nije jasno šta je gore kada se Bog gnevi: da li kada nas direktno kažnjava ili kada nas ostavi, jer Bog nikada ne preteruje u kažnjavanju. Ono ne samo da je uvek s merom, nego je i sa svrhom. Bog ne kažnjava samo da bi zasluženo kaznio, već to ujedno služi kao pokazatelj da s nama nešto nije u redu.

I kada smo već kod mere Božijeg gneva, možemo da se osvrnemo na jednu od Njegovih osnovnih karakteristika povezanih s gnevom – Bog je spor na gnev.

Spor na gnev. Ova fraza se više puta javlja u Bibliji. Prvi put je upotrebljena kada se Bog javio Mojsiju na Sinaju. Ovo bismo čak mogli da uzmemo kao jednu vrstu Božijeg objašnjenja samog sebe, bar kada je u pitanju Njegov odnos prema ljudima. „A Gospod siđe u oblaku, i stade ondje s njim, i povika po imenu: Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grijehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga koljena.” (2. Mojsijeva 34:5-7).

Ovde ima dosta informacija. Bog prvo o sebi kaže da je milostiv i žalostiv, tj. da je spreman da oprosti greške i saoseća s nama. Kao prirodna posledica toga proizilazi da je spor na gnev. Fraza spor na gnev znači upravo to što i kaže. Kada se Bog gnevi – a Njegov gnev ne može da bude neopravdan – On se suzdržava da ga primeni. Na takav način On ostavlja mogućnost da se prizovemo pameti, ispravimo greške i izbegnemo kaznu koju smo zaslužili. To ne važi samo za pojedinačne situacije, već je na toj ideji zasnovan i Božiji odnos prema grehu i grešnicima uopšte. On nam je ostavio vreme i čeka da Mu se vratimo, ne žuri da kazni, nego se čak može reći da trpi preko svih granica.

U tipičnom maniru jezika kojim su Jevreji tada pričali, nastavak teksta donosi praktično istu ideju izrečenu na malo drugačiji način. Bog kaže da je spreman da oprosti bezakonja, nepravde i grehe, ali da ne pravda krivog. Koliko god da je trpeljiv, Njegovo strpljenje ima granice. Zbog ove veoma značajne Božije osobine, mi se često prevarimo, pa Njegovo strpljenje protumačimo kao odobravanje naših loših postupaka ili bar počnemo da smatramo da te greške nisu toliko važne. Međutim, ako takvo stanje ostane, na kraju će se pokazati da Bog ne pravda krivog, tj. naći ćemo se krivi, a tako i opravdano kažnjeni, iako smo kaznu mogli da izbegnemo.

Prema tome, Bog ne prašta – kako to neki vole da kažu – bezuslovno. Kada ne bi bilo nikakvih uslova svima bi bilo oprošteno i Bog nikada ništa ne bi učinio protiv zla. Njegovu spremnost i želju da nam oprosti, kao i sporost u izlivanju gneva na krivce, mi pogrešno doživljavamo kao dozvolu da grešimo bez posledica. Ali na kraju se ipak desi, na veliko iznenađenje mnogih, da krivac odgovara za svoja dela. Zbog toga Božiju sporost na gnev treba da posmatramo kao ustupak koji nam je dat, kao drugu šansu da ispravimo ono što smo pogrešno uradili, a ne kao Njegovu slabost koju treba da iskorišćavamo. Boga ne možemo da prevarimo, jedino sami sebe možemo da obmanemo, a time i da propadnemo.

Sudnji dan. Kao direktna posledica svega ovoga o čemu smo pričali, doći će vreme kada će Bog završiti s ovakvim stanjem stvari. On je spor na gnev, dugo trpi, ali neće dozvoliti da ovakvo stanje traje neogreničeno. „Ne docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni, nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje.” (2. Petrova 3:9).

Vreme koje zovemo Sudnjim danom, Danom Gospodnjim, Drugim Hristovim dolaskom, krajem sveta, pokazaće svu veličinu Božijeg gneva, koji sada prilično potcenjujemo, a nekada mu se, direktno ili indirektno, rugamo. Tada će se u potpunosti ispuniti ono što je zapisano u Jevrejima poslanici: „Strašno je upasti u ruke Boga živoga.” (Jevrejima 10:31). Takođe će postati jasno da je On bio suviše dobar, dajući nam toliko mnogo vremena da se popravimo, a ne da je bio previše mlak i nesposoban da reši probleme.

Opisi tih događaja nisu baš prijatni. Oni svedoče da Bog nije nezainteresovan niti ravnodušan prema problemu greha, nego da je strpljiv s nama želeći nam dobro. Ali, kada se pokaže Božiji gnev, neće biti dileme kakav je Njegov stav o grehu. „Vika stoji ljudstva na gorama kao da je velik narod, vika i vreva carstva skupljenijeh naroda; Gospod nad vojskama pregleda vojsku ubojitu. Dolaze iz daljne zemlje, s kraja nebesa, Gospod i oruđa srdnje njegove, da zatre svu zemlju. … Evo, ide dan Gospodnji ljuti s gnjevom i jarošću da obrati zemlju u pustoš, i grješnike da istrijebi iz nje.” (Isaija 13:4, 5, 9).

Još strašniji je zapis u Knjizi proroka Sofonije: „Taj je dan dan, kada će biti gnjev, dan, kada će biti tuga i muka, dan, kada će biti pustošenje i zatiranje, dan, kada će biti mrak i tama, dan, kada će biti oblak i magla, dan, kada će biti trubljenje i poklič na tvrde gradove i na visoke uglove. I pritijesniću ljude, te će ići kao slijepi, jer zgriješiše Gospodu; i krv će se njihova prosuti kao prah i tjelesa njihova kao gnoj. Ni srebro njihovo ni zlato njihovo neće ih moći izbaviti u dan gnjeva Gospodnjega; i svu će zemlju proždrijeti oganj revnosti njegove; jer će brzo učiniti kraj svjema stanovnicima zemaljskim.” (Sofonija 1:15-18).

I nije problem to što Božije strpljenje ima granice – jer On može da trpi neograničeno – nego je problem što dalje čekanje više nema smisla. „I svi glavari između sveštenika i narod griješiše veoma mnogo po svijem gadnijem djelima drugih naroda, skvrneći dom Gospodnji, koji bješe osvetio u Jerusalimu. I Gospod Bog otaca njihovijeh slaše k njima zarana jednako glasnike svoje, jer mu bješe žao naroda njegova i stana njegova. A oni se rugahu glasnicima Božjim, i ne marahu za riječi njegove, i smijahu se prorocima njegovijem, dokle se ne raspali gnjev Gospodnji na narod njegov, te ne bi lijeka.” (2. Dnevnika 36:14-16).

Kao što se desilo Judejcima pred odlazak u vavilonsko ropstvo, tako će biti i na kraju sveta, samo što će slika biti globalna. Bogu je žao da ljudi propadnu. Ne samo da nam daje vreme, nego pokušava i da nas osvesti, na različite načine šaljući nam poruke. Kada više ništa ne može da urodi plodom, Bog nema više razloga da čeka one koji se neće vratiti. To je vreme za Njegov gnev.

Već iz same ove činjenice da postoji Božiji gnev, koji je opravdan, lako je doneti zaključak da i mi, koji smo stvoreni po Njegovom obličju, možemo opravdano da se gnevimo. Međutim, kao što vrlo dobro znamo iz života, naš gnev često niti je opravdan niti je primeren. Potrebno je napraviti razliku između opravdanog i neopravdanog gneva.

Ukoravanje kao pokazatelj

Gnev i ljutnja mogu da se obuzdaju i sakriju. Ako nam nije izričito saopšteno da postoje, gnev i ljutnja mogu da se prepoznaju samo po postupcima, reakcijama i rečima. Međutim, trebalo bi da budemo sigurni da li smo to dobro protumačili.

Na primer, pišući Korinćanima, Pavle kaže: „Vrlo se glasi da je kurvarstvo među vama, i takovo kurvarstvo kakovo se ni među neznabošcima ne čuje, da nekakav ima ženu očinu. I vi se još nadimate, mjesto da plačete, da se izvadi između vas onaj koji je učinio to djelo. … Nije dobra hvala vaša. Ne znate li da malo kvasca sve tijesto ukiseli? Očistite dakle stari kvasac, da budete novo tijesto, kao što ste prijesni; jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos. Zato da praznujemo ne u starome kvascu, ni u kvascu pakosti i lukavstva, nego u prijesnome hljebu čistote i istine.” (1. Korinćanima 5:1, 2, 6-8).

U prvom delu citata možemo da zapazimo, najblaže rečeno, Pavlovu uznemirenost. Pravi razlog zašto je ovaj događaj u njemu podstakao burna osećanja vidimo u drugom delu citata. Svako ima slobodu da izabere kako će da živi i za to će sam snositi odgovornost pred Bogom (Rimljanima 14:10, 12*Rim 14:10 A ti zašto osuđuješ brata svojega? Ili ti zašto ukoravaš brata svojega? Jer ćemo svi izići na sud pred Hrista. Rim 14:12 Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe. ), ali kao deo neke zajednice u kojoj se nalazi, čovek ima i kolektivnu odgovornost. Poruka koju neki postupci šalju ljudima u zajednici, pa čak i onima izvan nje, koji su u prilici da je posmatraju, može da bude veoma štetna (ili korisna, u zavisnosti od prirode postupka). Ako se na štetne postupke ne reaguje, oni postaju prihvatljivi. Zbog toga Pavle i kaže da malo kvasca ukiseli sve testo.

Jasno nam je, dakle, da je odsustvo njihove reakcije na loš postupak pojedinca među njima uzburkalo Pavlova osećanja. Ali da li je to dovoljno da bismo rekli da se Pavle ljuti? Ako i postoje bilo kakve sumnje, mali uvod, koji je apostol napravio neposredno pre nego što je prešao na ukazivanje na samo delo, rasteruje nedoumice: „Neki se naduše kao da ja neću doći k vama. Ali ću vam doći skoro, ako Bog da, i neću gledati na riječi onijeh što su se naduli, nego na silu. Jer carstvo Božije nije u riječi nego u sili. Šta hoćete? da dođem k vama s prutom ili s ljubavi i duhom krotosti?” (1. Korinćanima 4:18-21).

Na samom početku ovog članka je rečeno da nije cilj da se postavljaju jasne razlike između reči sličnog značenja, nego da je težište na situacijama koje dovode do neodobravanja i protivljenja nekom postupku ili ponašanju, a često i do burnih reakcija. Zbog toga bi način na koji se Pavle izražavao – jer ih je grdio i ukoravao – trebalo da bude dovoljan pokazatelj njegove ljutnje.

Praktično svaka vrsta ukoravanja u osnovi ima određeni stepen neslaganja i protivljenja, a to bi morala da prate i adekvatna osećanja. Ako nije tako, onda ukoravanje nije samo neopravdano, već i nepotrebno. Sama potreba da nekoga grdimo ili nešto ukorimo trebalo bi da nosi lični pečat osude. Inače se ne treba protiviti onome što nije loše.

Jedino ako je nešto loše, i zbog toga drugi trpe štetu, može opravdati našu ljutnju na nečije postupke. U svakom drugom slučaju to je pokušaj oduzimanja lične slobode i prava izbora drugima, kao i propisivanje naših zamisli kao jedino ispravnih. Drugim rečima, gnev i ljutnja mogu da budu opravdani kada nečije ponašanje ugrožava druge.

Biblija je puna ukora. Naravno, to nije ništa čudno, pošto je osnova za pisanje celog biblijskog sadržaja neusklađenost čoveka s Bogom, padom ljudskog roda u greh. Treba imati u vidu da ukoravanje može da bude neopravdano, kao što je slučaj i s gnevom, ali ako to radi Bog ili Njemu verni ljudi, onda bi to trebalo da prihvatimo kao manifestaciju ljutnje ili gneva koji su opravdani.

Primeri opravdanog gneva

Apostol Pavle nije se libio da ukori čak ni Petra, kojeg je smatrao za jednog od stubova crkve (Galatima 2:9*)Gal 2:9 I poznavši blagodat koja je meni dana, Jakov i Kifa i Jovan, koji se brojahu da su stubovi, dadoše desnice meni i Varnavi, i pristadoše da mi propovijedamo u neznabošcima, a oni u obrezanima; , kada je shvatio da se ne ponaša kako priliči jednom verniku. „A kad dođe Petar u Antiohiju, u oči njemu protiv stadoh; jer bješe zazoran. Jer prije dok ne dođoše neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima, a kad dođoše, ustručavaše se i odvajaše bojeći se onijeh koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista u njihovo dvoličenje. A kad ja vidjeh da ne idu pravo k istini jevanđelja, rekoh Petru pred svima: kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne Jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?” (Galatima 2:11-14).

Jevreji tog vremena su sve druge narode smatrali nečistima. Učestvovanje u obroku s nekim od neznabožaca za njih je bio religiozni prekršaj. Prvi Hristovi učenici, i sami Jevreji, odbacili su ovakav običaj. Donekle je tragično da je taj isti Petar, koji je ovde dvoličio i dodvoravao se Jevrejima koji su došli, bio prvi kojeg je Bog poslao da propoveda nekome ko nije Jevrejin (Dela 15:7*Dela 15:7 I po mnogom vijećanju usta Petar i reče: ljudi braćo! vi znate da Bog od prvijeh dana izabra između nas da iz mojijeh usta čuju neznabošci riječ jevanđelja i da vjeruju. Tooltip text).

Naravno da Pavle nije mogao da ostane ravnodušan kada je shvatio kakve posledice ovo može da donese. Jedan takav autoritet, kao što je bio Petar, uticao je na mnoge. Pavle je u ovom tekstu pomenuo da se čak i Varnava, pod Petrovim uticajem, pridružio ovoj praksi. Njegova ljutnja sasvim je opravdana, jer su rezultati ovakvog ponašanja mogli da budu veoma loši po razvoj i međuljudske odnose svih Hristovih sledbenika tog vremena.

Ovde se veoma dobro vidi kada gnev ili ljutnja mogu da budu opravdani. On se nije ljutio na Petra zbog sebe, jer mu ovaj nije ništa loše učinio. Nije se ljutio na Petra ni zbog njega samoga, jer ima pravo da izabere šta hoće. Ljutio se zbog lošeg uticaja koji je vršio na druge, što se vidi iz poslednje rečenice citata: „Kad ti koji si Jevrejin, neznabožački a ne Jevrejski živiš, zašto neznabošce nagoniš da žive Jevrejski?” Iz opisa je jasno da Petar nikoga nije ništa direktno primoravao da uradi, ali njegovo ponašanje jeste. Svojim primerom koji nije vodio „pravo k istini jevanđelja” Petar je ugrožavao druge, jer su mogli da se ugledaju na njega.

Jovan Krstitelj je imao zadatak da priprema put za Hrista. On je na Jordanu krštavao ljude koji su ispovedali svoje grehe. Međutim, Jovan nije oberučke prihvatao sve kandidate koji bi došli, kao što to crkve mahom rade danas. „A kad vidje (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gdje idu da ih krsti, reče im: porodi aspidini! ko kaza vama da bježite od gnjeva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja.” (Matej 3:7, 8).

Pokušajte da se stavite na Jovanovo mesto. Krštenje koje je obavljao je čisto religijska radnja. I sada mu dolaze crkveni autoriteti, religiozni učitelji u narodu, a on ih ovako, pred svima, naruži i otera! Njegova hrabrost nije pod znakom pitanja. Međutim, uraditi jednu ovakvu stvar, koristiti ovakve reči, na javnom mestu, prema ovakvim ljudima, mora da nosi visok stepen rezignacije, inače je i nesmotreno i nenormalno.

Upravo ta rezignacija pokazuje koliko je Jovan cenio to što za Boga radi i koliko uticajnim smatra pokušaj glume i dvoličenja u religiji. Možemo da primetimo da on nije rekao: „Za vas ne može”, nego: „Za takve ne može”, poslednjom rečenicom da rode rod dostojan pokajanja, da pravo pokajanje mora da se vidi u životnoj praksi. Tako nije čak dozvolio ni da ta ljutnja pređe na lični nivo, tj. nije dozvolio da ga gnev nosi i upravlja njime, jer u tom slučaju nikako ne bi mogao da bude opravdan.

Ni Isus nije bio imun na gnev. Hristovo isterivanje trgovaca iz hrama dobro je poznat primer. Zapravo, pitanje je da li se ovo desilo jednom ili dvaput. U prva tri jevanđelja, Matej, Marko i Luka ovaj događaj smeštaju u poslednju sedmicu Hristovog života, dok Jovan to opisuje na samom početku Njegove službe. Osim toga, Jovanov opis sadrži detalje koji ne postoje u ostalim izveštajima, pa je sasvim realno da su to dva posebna događaja.

Ali bez obzira na to da li se radi o zasebnim slučajevima ili o istom događaju, nama je važno kako se Hristos ponašao tom prilikom. Koristićemo Jovanov opis: „I nađe u crkvi gdje sjede oni što prodavahu volove i ovce i golubove, i koji novce mijenjahu. I načinivši bič od uzica, izgna sve iz crkve, i ovce i volove; i mjenjačima prosu novce i stolove ispremeta; i reče onima što prodavahu golubove: nosite to odavde, i ne činite od doma oca mojega doma trgovačkoga.” (Jovan 2:14-16).

Da li bi uopšte trebalo pominjati šta je Hristos osećao? Njegova dela govore sama za sebe. Sigurno im se nije obraćao „jagnjećim glasom”, smeškao se i govorio kako ih voli. Od onoga što je trebalo da svedoči o večnom spasenju pravio se unosan posao. Nažalost, ovaj očigledan primer odnosa prema službi Bogu nije sprečio Hristove sledbenike da suštinski, samo u malo izmenjenoj formi, čine isto što su u jerusalimskom hramu činili i trgovci koje je njihov Učitelj bičem isterao napolje.

Ali ovo nije jedino mesto gde je Hristos doživeo i pokazao gnev. Takvih situacije bilo je još. Evo jednog primera, u kojem pisac jevanđelja izričito pominje Hristovu srdnju: „I uđe opet u zbornicu, i ondje bješe čovjek sa suhom rukom. I motrahu za njim neće li ga u subotu iscijeliti da ga okrive. I reče čovjeku sa suhom rukom: stani na srijedu. I reče im: valja li u subotu dobro činiti ili zlo činiti? dušu održati, ili pogubiti? A oni mučahu. I pogledavši na njih s gnjevom od žalosti što su im onako srca odrvenila reče čovjeku: pruži ruku svoju. I pruži; i posta ruka zdrava kao i druga. I izišavši fariseji odmah učiniše za njega vijeću s Irodovcima kako bi ga pogubili.” (Marko 3:1-6).

Hrista je veoma pogodila njihova neosetljivost, odsustvo saosećajnosti prema drugima. Kada kod ljudi vidimo bezosećajnost, naročito kada ona povređuje, ugrožava ili čini štetu drugima, teško da možemo da ostanemo ravnodušni. Osećaj za pravdu i moral, koji je ugrađen u nas koji smo stvoreni po Božijem obličju, budi se – ukoliko delo nismo sami počinili – kada prepozna bezobzirnost.

Znajući da Ga vrebaju da li će subotom nešto učiniti, Hristos izvodi čoveka s osušenom rukom pred ostale. Način na koji je Isus postavio pitanje jasno je ukazivao na to kakav odgovor je jedini ispravan. Niko nije bio toliko lud da tvrdi da je forma ponašanja Bogu važnija od živog čoveka. Da li su se postideli svojih misli? Jesu li promenili svoje pogrešne stavove? Ne, nego su još pronašli saveznike i dogovorili se da ubiju Hrista.

Čovek prosto ne zna da li takve ljude treba pre da žali ili da se gnevi na njih. Mi nismo izolovane jedinke. Stvoreni smo da živimo kao socijalna bića, u zajednici s drugima. Ljudi koji su neosetljivi na tuđe potrebe i patnje nisu normalni. Ovo je jedna od najdramatičnijih posledica greha, kada je nekom stalo samo do sebe, svojih stavova i svojih zadovoljstava, ne obazirući se kakve će to posledice imati na druge. Kao da je smisao postojanja svega i svih da se samo meni udovolji. Biće koje tako funkcioniše je otrov za društveni život i zbog toga će, ako se ne promeni, iz života nestati.

Možda je najgore u svemu što je lako prepoznati nepravdu kada je drugi čine i gneviti se na nju, ali je teško uočiti je kod sebe. I kao što Hristovi vrebači nisu odgovorili na Hristovo pitanje kada su imali priliku, ali su ipak svoje stavove zadržali, tako i mi lako možemo da uočimo šta je ispravno na tuđim primerima, a da to kod sebe ne primećujemo, jer se nije desila situacija koja bi nas razotkrila.

Bog za ljude svog naroda kaže: „Ugojiše se, sjaju se, mimoilaze zlo, ne čine pravde ni siročetu, i opet im je dobro, i ne daju pravice ubogima. Zato li neću pohoditi? veli Gospod, i duša moja neće li se osvetiti takvom narodu?” (Jeremija 5:28, 29). Boga pogađa kada nas ne pogađa šta će biti s drugima, kada samo sežemo za svojom korišću i svojim zadovoljstvom, ne mareći da li gazimo preko mrtvih. Neosetljivo i bezobzirno postupanje s pravom izaziva gnev.

Primer koji sledi veoma je osetljiv i može da bude diskutabilan. Zbog toga je važno pravilno ga postaviti, da ne bi bio opravdanje za nedolično, a možda čak i opasno ponašanje. Reč je o događajima pred ulazak Izrailjaca u obećanu zemlju. Narodi koji su tu živeli i videli njihovo veliko mnoštvo, uplašili su ih se. Moavske i madijanske starešine pokušale su da plate Valamu da prokune jevrejski narod (4. Mojsijeva 22:7*4. Mojsijeva 22:7 I otidoše starješine Moavske i starješine Madijanske noseći darove za vračanje; i dođoše k Valamu, i kazaše mu riječi Valakove. ), misleći da će ih tako sprečiti da dođu kuda su naumili. Međutim, Bog je to proklinjanje preokrenuo u blagoslov. Pošto to nije uspelo, Valam ih je savetovao da primene drugačiju taktiku (4. Mojsijeva 31:16; Otkrivenje 2:14*4. Mojsijeva 31:16 Ta one po riječi Valamovoj navratiše sinove Izrailjeve da zgriješe Gospodu s Fegora, te dođe ona pogibija na narod Gospodnji. Otkrivenje 2:14 No imam na tebe malo, što imaš tu koji drže nauku Valaama, koji učaše Valaka da položi sablazan pred sinovima Izrailjevijem, da jedu žrtve idolske, i da se kurvaju. ) – da pošalju devojke koje će zavesti Izrailjce, a onda ih privoleti da s njima prinose žrtve drugim bogovima. Kada ih Bog ostavi zbog idolopoklonstva, oni bi tako ostali bez Njegove zaštite.

„I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovijem. I Izrailj prionu uz Velfegora; i razgnjevi se Gospod na Izrailja.” (4. Mojsijeva 25:1-3). Kao da ovo nije bilo dosta, jedan čovek je otvoreno doveo Madijanku u svoj šator. „I gle, jedan između sinova Izrailjevijeh dođe i dovede k braći svojoj jednu Madijanku na oči Mojsiju i na oči svemu zboru sinova Izrailjevijeh; a oni zaplakaše na vratima šatora od sastanka.” (4. Mojsijeva 25:6).

Fines, Aronov unuk, rezigniran tim postupkom, odlučio je da reaguje: „A kad to vidje Fines sin Eleazara sina Arona sveštenika, usta isred zbora i uze koplje u ruku; i uđe za čovjekom Izrailjcem u šator, i probode ih oboje, čovjeka Izrailjca i onu ženu, kroz trbuh, i presta pogibija među sinovima Izrailjevijem. I izgibe ih od te pogibije dvadeset i četiri tisuće.” (4. Mojsijeva 26:7-9). Tačno je da je ovo uvredilo Boga i tačno je da su zbog toga ljudi u narodu ginuli, kako se vidi s kraja citata, ali da nije pomalo preterano ovakvo reagovanje?

U nastavku teksta vidimo da se Bog pohvalno izražavao o Finesovom postupku: „Tada reče Gospod Mojsiju govoreći: Fines sin Eleazara sina Arona sveštenika odvrati gnjev moj od sinova Izrailjevijeh otvorivši revnost za me među njima, da ne bih istrijebio sinove Izrailjeve u revnosti svojoj. Zato mu kaži: evo dajem mu svoj zavjet mirni. I imaće on i sjeme njegovo nakon njega zavjet sveštenstva vječnoga, jer revnova za Boga svojega i očisti sinove Izrailjeve.” (4. Mojsijeva 25:10-13). Imamo li pravo ovako da postupamo čak i ako smo se opravdano razgnevili?

Primeri kao što je ovaj ljudima često služe kao opravdanje za neobuzdavanje gneva i loše postupke prema drugima. Oni su se zapravo, po sopstvenim tvrdnjama, opravdano gnevili i revnovali za Božiju stvar. Nije potrebna velika mudrost da bi se shvatilo kolika je moć zloupotrebe ovakvih argumenata. Svako ko bi pomislio da se opravdano ljuti mogao bi sebi dati za pravo da ugrožava i povređuje druge – i da na kraju to još nazove Božijom voljom.

Kako je onda Fines mogao to da uradi? Reći da je sve bilo očigledno, da su ljudi zbog toga ginuli i da ih je on spasio od istrebljenja i očistio, kako piše u citiranom tekstu, jednostavno nije dovoljno! Bez obzira što je sve to tačno, kada bismo se u ovako osetljivim stvarima oslanjali na ličnu procenu očiglednog, suočavali bismo se s mnogim neprijatnim pokušajima sprovođenja pravde iz ubeđenja. Svaki čovek drugačije razmišlja. Ono što jednom može da izgleda očigledno, drugom može da se čini kao ludost.

Nemamo pravo da svoj način razmišljanja proglasimo za Božiji. Ako sebi dajemo za pravo da represivno delujemo kada mislimo da neko nije u pravu, dovoljno je samo jednom da pogrešimo u proceni. U proceni i u samo tom jednom slučaju posledice bi mogle da budu nepopravljive. Zamislite da je Fines pogrešio u proceni! Bog ga tada ne bi hvalio, nego bi bio proglašen ubicom, a oduzeti ljudski životi više ne bi mogli da se vrate.

Pravo da deluje u ovom, a ne u svakom drugom slučaju, Fines je imao u izričitom Božijem uputstvu koje je dato preko Mojsija, pre odigravanja samog događaja: „I reče Gospod Mojsiju: uzmi sve knezove narodne, i objesi ih Gospodu prema suncu, da se odvrati gnjev Gospodnji od Izrailja. I reče Mojsije sudijama Izrailjevijem: pobijte svaki svoje koji su prionuli uz Velfegora.” (4. Mojsijeva 25:4, 5). Fines nije sam doneo odluku, on je samo poslušao Božije reči.

Naravno, ovde bi moglo da se postavi novo pitanje: Da li su Božiji zahtevi morali da budu tako strogi i da li je ovo adekvatna kazna za takav prekršaj? Ovo je tema za sebe, ali bismo ukratko mogli da kažemo da se osnova za odgovor nazire u Božijim rečima Finesu, nakon što je ubio ovo dvoje ljudi. Fines je tim postupkom sprečio teže posledice. Neke stvari nama nisu očigledne, pa čak mogu da nam zvuče i neverovatno, ali Bog je sposoban da bolje sagleda šta posledice nekih dela donose, nego što smo mi to u stanju.

Kada smo već kod toga, zanimljivo je zapaziti da se u svim primerima iz ovog dela gnev i ljutnja javljaju na postupke koji nikoga direktno ne ugrožavaju – iako to uopšte nije bio kriterijum za izbor primera.

Petar se odvajao od neznabožaca da bi se pokazao u očima drugih Jevreja. Sadukeji i fariseji koji su došli da ih Jovan krsti želeli su pred narodom da pokažu svoju nepostojeću pobožnost. Trgovci su jednostavno hteli da zarade. Oni koji su vrebali Hrista samo su bezosećajno ćutali kada su Ga razgnevili. Jevrejin koji je doveo Madijanku u svoj šator tražio je samo svoje zadovoljstvo.

Niko od njih nije direktno preduzeo neku akciju protiv drugog čoveka, a ipak su svi izazvali opravdan gnev. Naravno da postoje i drugačije situacije, ali ovo dovoljno svedoči o tome da postupci koji izazivaju opravdan gnev mogu da budu podmukli. Njihovi ishodi ne vide se odmah. To ljudima i daje slobodu delovanja, jer bi inače mogli da se uplaše svojih zlih dela ili postide njihovih posledica, što bi ih odvratilo od dela koje su namerili da izvrše. Zbog toga ovakva dela mogu da budu i opasnija, jer neprimetno ratuju protiv čovekovog spasenja.

Obuzdavanje gneva

Već smo pomalo ušli u područje odnosa prema samom gnevu. Ako se gnev već javi, na koji način treba da se postavimo prema njemu? Posebno bi trebalo voditi računa o razlici između opravdanog gneva i opravdavanja gneva. U mnogim slučajevima ljudi su skloni da opravdavaju gnev, pre svega svoj. Postoje razni mehanizmi koje koristimo u ovu svrhu. Najčešće se dešava da pokušavamo da nađemo argumente zašto smo u pravu, ne razmišljajući uopšte da li je to stvarno tako. Čak i ako shvatimo neopravdanost svojih reakcija, tražićemo propuste u ponašanju drugih, koji nekada nemaju nikakve veze s onim na šta se ljutimo, samo da bismo opravdali svoj stav.

Kada se nađemo u situaciji da preterano reagujemo pod uticajem gneva, bio on opravdan ili neopravdan, time sami automatski izazivamo Božiji gnev. Upravo zbog takve mogućnosti apostol Pavle u Poslanici Efescima daje sledeći savet: „Gnjevite se i ne griješite; sunce da ne zađe u gnjevu vašemu.” (Efescima 4:26). Prvi deo stiha je najverovatnije citat iz 4. psalma: „Gnjeveći se ne griješite; razmislite u srcima svojim na posteljama svojim, i utolite.” (Psalimi 4:4). Smisao je dakle da, ako se već gnevimo, pripazimo da taj gnev ne postane neobuzdan i ne pređe granice. Ne treba da dozvolimo da gnev vlada nama, nego mi treba da vladamo njim.

Pojavu samog gneva ne možemo da kontrolišemo. Ja ne mogu da biram na šta ću da se ljutim, to jednostavno dođe samo od sebe, ali mogu da izaberem kako ću da se ponašam ukoliko se ljutnja pojavi. I, kao što je već rečeno, u gnevu možemo da budemo potpuno neobjektivni i zbog toga je bolje suzdržati se, nego učiniti nešto što kasnije ne može da se ispravi. Primer Adamovih sinova, Kajina i Avelja, to najbolje pokazuje.

Obojica su prineli Bogu svoje žrtve, ali je Bog prihvatio samo Aveljevu: „A poslije nekoga vremena dogodi se, te Kajin prinese Gospodu prinos od roda zemaljskoga; a i Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos, a na Kajina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promijeni.” (1. Mojsijeva 4:3-5).

Videvši u kakvom je stanju Kajin, Bog pokušava da ga urazumi: „Tada reče Gospod Kajinu: što se srdiš? što li ti se lice promijeni? Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? a kad ne činiš dobro, grijeh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji.” (1. Mojsijeva 4:6, 7). Poslednja rečenica nije najbolje prevedena u Daničićevom prevodu, pa može da se pomisli da se odnosi na Avelja. Ona bi doslovno trebalo da glasi: „A na tebi je njegova želja i ti vladaš nad njim.” Rečenica se odnosi na ono što činimo, hoćemo li grešiti ili ne. Dakle, čak i kada se rasrdimo i lice nam se promeni, još uvek smo odgovorni za svoje postupke, jer su oni u našoj vlasti.

Kajin je ubio svog brata (1. Mojsijeva 4:8*1. Mojsijeva 4:8 Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga. ). Kako to apostol Jovan lepo primećuje, kada spominje ovaj događaj: „I za koji ga uzrok zakla? Jer djela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna.” (1. Jovanova 3:12). Sav apsurd Kajinovog čina teško je shvatiti. Avelj nikakve veze nije imao s odbacivanjem Kajinove žrtve. On ništa nije uradio protiv Kajina. Ako je već na nekog trebalo da se ljuti, to je bio Bog. Bog je odbacio njegovu žrtvu, a ne Avelj.

Zbog toga Biblija na mnogo mesta savetuje da se treba suzdržavati od ispoljavanja gneva. Gnev ume da bude slep i, ne samo da je moguće da se prekomerno odreaguje pod njegovim uticajem, nego se u brzopletosti i plahosti mogu povrediti i oni koji ništa nisu skrivili.

Ali postoji još jedna stvar koju je ovde značajno istaći. Mi imamo vlast nad svojim postupcima, inače za njih ne bismo ni bili odgovorni. Bog je Kajinu rekao da je on taj koji ima vlast nad njima. U ovome bi trebalo da su ugledamo na Boga. Kao što je On spor na gnev i mi bi trebalo tako da radimo. „Zato, ljubazna braćo moja, neka bude svaki čovjek brz čuti a spor govoriti i spor srditi se; jer srdnja čovječija ne čini pravde Božije.” (Jakov 1:19, 20). Puštati da se gnev ispoljava svaki put kada ga osetimo nije po Božijoj volji, čak i ako je gnev opravdan.

Ako uzmemo u obzir da nismo sveznajući i da često nismo upoznati sa svim okolnostima koje su dovele do postupaka na koje se ljutimo, bilo bi pametno suzdržati se od nesmotrenih reakcija, naročito u prvom naletu gneva, jer smo tada najskloniji burnom postupanju.

Tema obuzdavanja gneva naročito je zastupljena u Pričama Solomunovim. Iz nekoliko rečenica možemo jasno da vidimo kakav stav prema gnevu zastupa ova biblijska knjiga.

„Gnjevljiv čovjek zameće svađu, i ko je naprasit, mnogo griješi.” (Priče 29:22). Po ovoj rečenici neobuzdavanje je greh. Možemo i da zapazimo da se u ovom stihu ne osuđuje sam gnev, nego način kako reagujemo kada se on javi. Problem su gnevljivost i naprasitost.

Nešto malo ranije u istom poglavlju piše: „Sav gnjev svoj izliva bezumnik, a mudri ustavlja ga natrag.” (Priče 29:11). Obuzdavanje gneva smatra se mudrošću. Stanje gneva podrazumeva intenzivna osećanja i pod njihovim uticajem moguće su svakakve reakcije. Zbog toga je uloga razuma veoma važna u tom stanju. Razumom pravimo ravnotežu da ne bismo učinili nešto nepromišljeno. Njime treba da zauzdamo osećanja.

Ovo nije jedina izjava o povezanosti razuma i obuzdavanja gneva u Pričama Solomunovim. „Razum zadržava čovjeka od gnjeva”, piše u prvom delu 11. stiha 29. poglavlja. Pet poglavlja ranije imamo istu ideju: „Ko je spor na gnjev, velika je razuma; a ko je nagao pokazuje ludost.” (Priče 14:29). Odlika razumnog bića je ne ponašati se po prvim impulsima, nego uključiti svest u ono što radimo. Zato je i Bog spor na gnev, jer ne dopušta da osećanja upravljaju Njim, a budući da smo stvoreni po ugledu na Njega, i mi bi trebalo tako da se ponašamo.

Zanimljiva je i sledeća rečenica iz iste ove knjige: „Bolji je spor na gnjev nego junak, i gospodar od svoga srca bolji je nego onaj koji uzme grad.” (Priče 16:32). Naša i biblijska merila vrednosti umnogome se razlikuju. Mi se divimo ljudima koji su bili umešni u ratovima i osvajanjima. I što su više i efikasnije drugih ljudi pobili, to su slavniji. A Biblija veliča one koji su u stanju da vladaju sobom i svoj gnev stave pod kontrolu.

Kada se govori o ljudima koji ne obuzdavaju svoj gnev, Priče Solomunove idu i korak dalje. Nekada nije dovoljno samo obuzdavati gnev, ako ostavimo druge da utiču na nas. „Ne druži se s čovjekom gnjevljivijem i ne idi sa žestokim, da se ne bi navikao na putove njegove i metnuo zamke na dušu svoju.” (Priče 22:24, 25). Provoditi vreme s ljudima koji se ne obuzdavaju znači navikavati se na nekontrolisani gnev, a to ne može da ne ostavi posledice na nas. Ono što bi trebalo da nam bude nenormalno, postaje uobičajeno i prihvatljivo. Zato i samo posmatranje neobuzdanosti može da nas dovede u to isto stanje.

Preterana popustljivost

Naravno, obično postoji i druga krajnost koja takođe nije dobra. Obuzdavati gnev, biti pomirljiv i spreman na opraštanje velike su osobine, ali granice negde moraju da postoje. Ako je neko popustljiv prema lošim stvarima, ne nanosi štetu samo sebi, nego i ljudima u svom okruženju. Možda će izgledati čudno, ali primer preterane popustljivosti potražićemo među vernim Božijim ljudima, a ne među bezbožnicima – i to će biti čovek za koga Bog kaže da je po Njegovom srcu.

Na taj način se vidi da vernici nisu imuni na loše postupke i da i oni mogu da greše jednako kao i svi drugi. Razlika je samo u tome što se pravi vernik pokaje i promeni svoje ponašanje kada mu se greške jasno predoče.

Dok je njegova vojska vodila rat, David je ostao u Jerusalimu. U jedno predvečerje, s krova svog dvora video je lepu ženu. Raspitao se o njoj, saznao da je to žena jednog od njegovih vojnika, Urije Hetejina, i poslao poslanike da je dovedu. Onda je učinio preljubu, a žena je zatrudnela. Pošto je shvatio da će biti osramoćen, poslao je po Uriju da se navodno raspita o ratu, a nameravajući da ga zapravo pošalje ženi, ne bi li, pošto provode noć s njom, pomislio da je dete njegovo. Međutim, Urija nije želeo da ode svojoj kući dok su njegovi saborci spavali pod šatorima, nego je prespavao pred vratima dvora. Sledećeg dana David ga je opio, misleći da će ga tako lakše privoleti da ode svojoj ženi, ali je Urija ostao dosledan. David je onda isplanirao da nameste situaciju u ratu u kojoj će Urija da pogine. Poslao je poruku svom vojskovođi Joavu, koji je to i sproveo u delo. Svi ovi događaju zapisani su u 11. poglavlju Druge knjige Samuilove*.2Sa 11:1 A kad prođe godina, u vrijeme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava i sluge svoje s njim, i svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, i opkoliše Ravu; a David osta u Jerusalimu. 2Sa 11:2 I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gdje se mije, a žena bijaše vrlo lijepa na oči. 2Sa 11:3 I David posla da propitaju za ženu i rekoše: nije li to Vitsaveja kći Elijamova žena Urije Hetejina? 2Sa 11:4 I David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom, a ona se bješe očistila od nečistote svoje; poslije se vrati svojoj kući. 2Sa 11:5 I zatrudnje žena, te posla i javi Davidu govoreći: trudna sam. 2Sa 11:6 Tada David posla k Joavu i poruči: pošlji mi Uriju Hetejina. I posla Joav Uriju k Davidu. 2Sa 11:7 I kad Urija dođe k njemu, zapita ga David kako je Joav i kako je narod i kako ide rat. 2Sa 11:8 Potom reče David Uriji: idi kući svojoj, i operi noge svoje. I Urija izide iz careva dvora, a za njim iznesoše jelo carsko. 2Sa 11:9 Ali Urija leže na vratima dvora careva sa svijem slugama gospodara svojega, i ne otide kući svojoj. 2Sa 11:10 I javiše Davidu govoreći: Urija nije otišao kući svojoj. A David reče Uriji: nijesi li došao s puta? zašto ne ideš kući svojoj? 2Sa 11:11 A Urija reče Davidu: kovčeg i Izrailj i Juda stoje po šatorima, i Joav gospodar moj i sluge gospodara mojega stoje u polju, pa kako bih ja ušao u kuću svoju da jedem i pijem i spavam sa ženom svojom? Tako ti bio živ i tako bila živa duša tvoja, neću to učiniti. 2Sa 11:12 Tada reče David Uriji: ostani ovdje još danas, pa ću te sjutra otpustiti. Tako osta Urija u Jerusalimu onaj dan i sjutradan. 2Sa 11:13 I pozva ga David da jede i pije s njim, te ga opije. A uveče otide, te leže na postelju svoju sa slugama gospodara svojega, a kući svojoj ne otide. 2Sa 11:14 A ujutru napisa David knjigu Joavu, i posla po Uriji. 2Sa 11:15 A u knjizi pisa i reče: namjestite Uriju gdje je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine. 2Sa 11:16 I Joav opkolivši grad namjesti Uriju na mjesto gdje je znao da su najhrabriji ljudi. 2Sa 11:17 I izidoše ljudi iz grada i pobiše se s Judom. I pogibe iz naroda nekoliko sluga Davidovijeh; pogibe i Urija Hetejin. 2Sa 11:18 Tada Joav posla k Davidu, i javi mu sve što bi u boju. 2Sa 11:19 I zapovjedi glasniku govoreći: kad pripovjediš caru sve što je bilo u boju, 2Sa 11:20 Ako se razgnjevi car i reče ti: zašto ste išli tako blizu grada da se bijete? zar nijeste znali kako se strijelja s grada? 2Sa 11:21 Ko je ubio Avimeleha sina Jeruvesetova? nije li žena bacila na nj komad žrvnja sa zida, te pogibe u Tevesu? zašto ste išli blizu zida? tada reci: poginuo je i sluga tvoj Urija Hetejin. 2Sa 11:22 I otide glasnik, i došavši javi Davidu sve za što ga je poslao Joav. 2Sa 11:23 I reče glasnik Davidu: bijahu jači od nas, i izidoše u polje na nas, ali ih uzbismo do vrata gradskih. 2Sa 11:24 A strijelci stadoše strijeljati na sluge tvoje sa zida, i pogibe nekoliko sluga carevijeh, tako i sluga tvoj Urija Hetejin pogibe. 2Sa 11:25 Tada reče David glasniku: ovako reci Joavu: ne budi zlovoljan za to; jer mač proždire sad ovoga sad onoga; udri još jače na grad i raskopaj ga. Tako ga ohrabri. 2Sa 11:26 A žena Urijina čuvši da je poginuo muž njezin Urija, plaka za mužem svojim. 2Sa 11:27 A kad prođe žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne bješe po volji Gospodu što učini David.

Nakon tih događaja, Bog Davidu šalje svog proroka Natana. „I posla Gospod Natana k Davidu; i on došav k njemu reče mu: u jednom gradu bijahu dva čovjeka, jedan bogat a drugi siromah. Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo; a siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu, koju bješe kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz djecu njegovu, i jeđaše od njegova zalogaja, i iz njegove čaše pijaše, i na krilu mu spavaše, i bijaše mu kao kći. A dođe putnik k bogatome čovjeku, a njemu bi žao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dođe k njemu; nego uze ovcu onoga siromaha, i zgotovi je čovjeku, koji dođe k njemu. Tada se David vrlo razgnjevi na onoga čovjeka, i reče Natanu: tako živ bio Gospod, zaslužio je smrt onaj koji je to učinio. I ovcu neka plati učetvoro, što je to učinio i nije mu žao bilo.” (2. Samuilova 12:1-6).

Gledajući sa strane, ovaj gnev je sasvim opravdan. Davidova reakcija uopšte nije nenormalna, samo što nije očekivao ono što sledi: „Tada reče Natan Davidu: ti si taj.” (2. Samuilova 12:7). Natanova priča samo je bleda slika onoga što je David uradio. U priči strada samo ovčica, a u stvarnosti je David preoteo tuđu ženu, a čoveka ubio. Kako to da se tako razgnevio za ovčicu, a nije dok je planirao ubistvo čoveka? Šta je to što nas čini toliko neobjektivnima kada smo mi ili osobe koje volimo u pitanju, a inače sasvim dobro razumemo šta je ispravno?

Iako je u svim prethodno opisanim događajima delovao kao neko ko uopšte ne smatra da postoji Bog, kada je Natan pred njega izneo Božije mišljenje, u Davidu je proradio vernik. „Tada reče David Natanu: sagriješih Gospodu. A Natan reče Davidu: i Gospod je pronio grijeh tvoj; nećeš umrijeti. Ali što si tijem djelom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umrijeti sin koji ti se rodio.” (2. Samuilova 12:13, 14). David je priznao svoj greh, što mu je možda i spasilo život, jer je već sam rekao da takav zaslužuje smrt, ali posledice su ostale.

David je prema sebi bio previše popustljiv, iako je sam dokazao da prema drugima ne bi bio takav. Bog, međutim, u postupanju s Davidom, čovekom po Njegovom srcu, nije napravio istu grešku. Iako je Bog spreman da prašta, u nekim situacijama popustljivost samo šalje pogrešnu poruku. Sam Bog preko Natana kaže da su Davidovi postupci uticali na stvaranje izvitoperene slike o Njemu. On je morao da reaguje da se ovakva slika ne bi nametnula kao prava i tako ugrozila spasenje mnogih. Da Bog Davidove avanture nije smatrao bezazlenim, vidimo po ceni koju je David morao da plati – umro mu je sin koji se rodio iz njegove preljube.

Davidovom najstarijem sinu Amnonu sviđala se njegova polusestra Tamara. On se pretvarao da je bolestan i zatražio je od Davida da ona dođe da ga neguje. Kada ju je David poslao, Amnon je Tamaru silovao. „A poslije omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju bješe veća od ljubavi kojom je prije ljubljaše. I reče joj Amnon: ustani, odlazi. A ona mu reče: to će biti veće zlo od onoga koje si mi učinio što me tjeraš. Ali je on ne htje poslušati.” (2. Samuilova 13:15, 16). Tako je Amnon svoju polusestru Tamaru, koju je navodno voleo, prvo silovao, a onda oterao.

„I car David čuvši sve ovo razgnjevi se vrlo.” (2. Samuilova 13:21). Međutim, ništa nije preduzeo. Po zakonu koji je Bog dao preko Mojsija, silovanje se tretira kao ubistvo s predumišljajem, a za to sledi smrtna kazna (5. Mojsijeva 22:25, 26*5. Mojsijeva 22:25 Ako li u polju nađe čovjek djevojku isprošenu, i silom je obleži, tada da se pogubi samo čovjek koji je obleža; 5. Mojsijeva 22:26 A djevojci ne čini ništa, nije učinila grijeha koji zaslužuje smrt, jer kao kad ko skoči na bližnjega svojega i ubije ga, takva je i ta stvar; ). David je opet bio previše popustljiv. Ne samo da nije pošteno primenjivati zakone samo kada se ne dotiču naših voljenih, nego je David ostavio svoju kćerku osramoćenu, a na kraju ni Amnona nije spasio.

Avesalom, drugi Davidov sin i Tamarin brat od iste majke, sačekao je svoju priliku nakon dve godine i ubio Amnona. (2. Samuilova 13:28, 29). Pošto je izvršio bratoubistvo, Avesalom je pobegao: „A kad Avesalom uteče i dođe u Gesur, osta ondje tri godine.” (2. Samuilova 13:38).

Posle ovog perioda David je Avesaloma primio nazad, iako je, opet po Božijem zakonu, trebalo da se pogubi onaj ko namerno ubije drugog čoveka (3. Mojsijeva 24:17*3. Mojsijeva 24:17 I ko ubije čovjeka, da se pogubi. ). Tačno je, možda, da je Amnon zaslužio da umre, ali pojedincima nije bilo dozvoljeno da samostalno sprovode pravdu, tako da je i Avesalomov čin pravno zahtevao smrtnu kaznu.

I opet Davidova popustljivost nije donela ništa dobro. Avesalom se kasnije pobunio protiv Davida i u toj pobuni poginuo, a i posle Avesalomove smrti David opet pokazuje znake popustljivosti. Kada su došli glasnici da jave vesti o sukobu koji se desio, David ih ne pita za tok bitke, nego ih pita kako mu je prošao sin. Pošto je čuo da je Avesalom poginuo, David plače za njim: „Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klijet nad vratima, i stade plakati, a idući govoraše: sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! kamo da sam ja umro mjesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!” (2. Samuilova 18:33).

„I pobjeda onoga dana pretvori se u žalost svemu narodu, jer narod ču u onaj dan gdje govore: žali car sina svojega. I narod se u onaj dan krijaše ulazeći u grad kao što se krije narod koji se stidi kad pobjegne iz boja. A car pokri lice svoje; i vikaše iza glasa: sine moj Avesalome! Avesalome sine moj, sine moj!” (2. Samuilova 19:2-4). Roditeljska ljubav je razumljiva, čak i prema deci koja je nisu zaslužila. Ipak, David se nije dobro poneo prema onima koji su ga sačuvali. Zbog toga su se oni koji su u bici pobedili stideli, kao da su je izgubili. Onaj za koga su ratovali i branili ga oplakivao je onoga protiv koga su ratovali. Nečiji sinovi su svojim životima branili Davida od Avesaloma, koji je želeo da ga ubije i smeni na carskom prestolu.

Kada je čuo za Davidovu reakciju, Joav odlazi kod njega. „Tada uđe Joav k caru u kuću, i reče: posramio si danas sve sluge svoje, koje ti danas dušu sačuvaše, i sinovima tvojim i kćerima tvojim i ženama tvojim i inočama tvojim. Jer ljubiš one koji mrze na te, a mrziš na one koji te ljube; jer si pokazao danas da ne mariš za vojvode i za sluge; i vidim danas da bi ti milo bilo da je Avesalom živ a mi svi da smo izginuli. Zato ustani sada, i izidi i progovori lijepo slugama svojim; jer zaklinjem se Gospodom, ako ne izideš, neće nijedan ostati kod tebe ovu noć, i to će biti gore po te negoli sva zla koja su te snalazila od mladosti tvoje do sada.” (2. Samuilova 19:5-7). Šta god mislili o Joavu, u ovoj prilici bio je u pravu.

Međutim, ovde nije kraj priči o Davidovoj popustljivosti. Još jedan njegov sin želeo je da bude car. Na početku izveštaja o Adoniji i njegovim namerama piše: „I otac ga nigda ne nakara, niti mu reče: zašto radiš tako?” (1. Carevima 1:6). Očigledno je da je pisac smatrao ovu informaciju važnom za opis njegove ličnosti.

Budući da je David ostario, Adonija je u dogovoru s Joavom i sveštenikom Avijatarom pokušao da se zacari još tokom Davidovog života, iako su sigurno znali da je carstvo, po Božijem uputstvu koje je dao Davidu, namenjeno Solomunu. Na dan kada su pokušali da izvrše ceremoniju proglašenja za novog cara, u tome su ipak bili sprečeni brzom reakcijom, pre svega, proroka Natana. Pre nego što su uspeli da postave Adoniju za cara, David i ljudi oko njega uspeli su da se mobilišu i carski autoritet prenesu na Solomuna.

„Tada se prepadoše, i ustaše sve zvanice Adonijine, i otidoše svak svojim putem. A Adonija bojeći se Solomuna usta i otide, i uhvati se za rogove oltaru. I javiše Solomunu govoreći: eno, Adonija se uplašio od cara Solomuna, i eno ga, uhvatio se za rogove oltaru, i veli: neka mi se zakune car Solomun da neće ubiti sluge svojega mačem. A Solomun reče: ako bude pošten čovjek, ni dlaka s glave njegove neće pasti na zemlju; ali ako se nađe zlo na njemu, poginuće.” (1. Carevima 1:49-51).

Međutim, Adonijine carske ambicije nisu se ugasile, iako je Solomun jasno rekao da njegov život zavisi od njegovih postupaka. Adonija je pokušao preko Solomunove majke da izdejstvuje da mu za ženu daju devojku Avisagu koja je dvorila Davida u njegovoj starosti. Na taj način je pokušao da se predstavi kao legalan Davidov naslednik. Solomun je odmah prozreo njegovu nameru: „A car Solomun odgovori materi svojoj i reče: zašto išteš Avisagu Sunamku za Adoniju? išti i carstvo za nj, jer je on brat moj stariji i ima uza se Avijatara sveštenika i Joava sina Serujina. I zakle se car Solomun Gospodom govoreći: tako da mi učini Bog i tako da doda, sebi na smrt kaza to Adonija danas.” (1. Carevima 2:22, 23). David je prema Adoniji bio popustljiv, ali Solomun nije. Dao mu je jednu šansu, koju Adonija nije iskoristio.

Tako je prevremeno izgubio život i četvrti Davidov sin. Prvo dete koje je dobio iz preljube s Vitsavejom, potom Amnon, zatim Avesalom i na kraju Adonija. Kada je, nakon priče proroka Natana, David rekao da bogataš treba onu ovčicu učetvoro da plati, kao da je sam sebi prorekao šta će ga snaći. Izgubio je četiri sina, zato što je bio preterano popustljiv, prvo prema samom sebi, a onda i prema deci.

Možda bi neko mogao da kaže da je David bio milostiv kada je trebalo da kazni, ali vidimo da su svaki put rezultati bili samo još gori. Nekada je neophodno pokazati ljutnju i gnev, neophodno je primeniti kaznu, ukoliko ne želimo da posledice budu još gore. Dakle, gnev ne samo da može da bude opravdan, nego je u nekim situacijama i potreban.

Kada tako posmatramo stvari, mnogo je jasnije zašto Bog nekada mora da kažnjava i pokazuje svoj gnev. Adonija je možda kod Davida navikao da ne bude kažnjavan, ali bolje bi bilo da je to na vreme uradio David, nego kasnije život, s mnogo težim ishodom. Zato i Bog mora povremeno da pokaže svoje neslaganje oličeno u gnevu, da bismo shvatili šta ne valja činiti i da ne bismo zalutali na putu do večnog života.

Zagovaranje bezuslovne popustljivosti, svejedno da li naše ili Božije, zapravo je kratkovidost, bolećiva saosećajnost, kao i odsustvo želje da se preuzme odgovornost. Lako je u gnevu i ljutnji delovati protiv onih koje ne volimo ili čak mrzimo. Nekima bi to moglo da bude i uživanje. Mnogo je teže gnev primenjivati nad onima koje stvarno (a ne umišljeno) volimo, jer je tako kažnjen i onaj koji kažnjava.

„Jer svako karanje kad biva ne čini se da je radost, nego žalost; ali poslije daće miran rod pravde onima koji su naučeni njime.” (Jevrejima 12:11). Iskazivanje opravdanog gneva je pedagoški čin kojim se podučava ili onaj koji se kažnjava ili oni koji su u prilici da vide kaznu. Opravdani gnev šalje jasnu poruku da nešto nije prihvatljivo.

Šira slika

Sada se postavlja pitanje kako naći pravu ravnotežu između obuzdavanja i opraštanja nasuprot preteranoj popustljivosti. Nažalost, kao i u mnogo čemu drugom u životu, ne postoji jedinstveno i nedvosmisleno uputstvo koje bi moglo da se primeni za svaku situaciju. Međutim, postoji nešto što može da nam pomogne.

Posmatranje događaja, ne samo u okvirima onoga što se desilo, nego njihovo stavljanje u širi kontekst, može da nam izoštri sliku. Uvek se treba pitati šta je najveći prioritet, ne u pojedinačnim situacijama, nego uopšte u životu. Šta je smisao čovekovog života? Za šta je stvoren? U odnosu na taj prioritet treba se pitati šta će dati najbolje rezultate.

Uzmimo za primer ranije pominjano Finesovo ubistvo dvoje ljudi. Veoma je važno da li uključujemo ostale elemente koji nam šire sliku, kako o samom događaju, tako i o posledicama koje su mogle da uslede. Ako iz slike izbacimo Boga, spasenje, buduću sudbinu nacije, pogibiju koja je bila u toku, rekli bismo da je Fines izvršio ubistvo ljudi koji su svojom voljom, obostrano, pristali na blud. Koliko god osuđivali ono što su ovo dvoje radili, Fines u tom slučaju ne bi imao pravo da ih ubije.

Međutim, kada u sliku dodamo sve važne faktore, onda vidimo da je opstanak jevrejske nacije, a kroz to i spasenje celog ljudskog roda, dovedeno u pitanje. S tog stanovišta, odnos prema učinjenom delu značajno se menja.

Usko gledanje na stvari možemo da uočimo u Hristovoj paraboli o izgubljenom ili, kako to još neki kažu, raspusnom sinu. Ukratko, priča govori o čoveku koji je imao dva sina. Njegov mlađi sin tražio je od oca deo imanja. Kada ga je dobio, otišao je u drugu zemlju i u raspusnom životu potrošio sve što je imao. Pošto mu ništa nije ostalo, uvideo je da sluge kod njegovog oca žive bolje od njega i odlučio je da se vrati ocu i živi kao sluga. Otac ga radosno dočekuje i pravi gozbu u čast povratka. Međutim, stariji sin, koji se vraća iz polja i vidi slavlje, naljuti se i ne želi da uđe u kuću.

„A on se rasrdi i ne šćadijaše da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovijesti, pa meni nikad nijesi dao jareta da bih se proveselio sa svojijem društvom; a kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno.” (Luka 15:28-30). Nema šta mnogo da se zameri ovoj logici, sa stanovišta samih događaja koje je stariji sin pomenuo.

Otac ga pak podseća da gleda isuviše usko, da se ovde desila mnogo veća stvar od toga da li će neko da se proveseli: „A on mu reče: sine! ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bješe, i oživlje; i izgubljen bješe i nađe se.” (Luka 15:31, 32). Za njih ovaj mlađi sin kao da je bio mrtav. Otišao je iz njihovog života i postojala je šansa da ga više nikada ne vide. Povod za veselje nije ravnopravna raspodela dobara niti nečija zasluga, nego to što im se sin i brat vratio.

Naravno, Hristos zapravo govori o odnosu Boga, kao oca, i ljudi, koji su Njegova deca. Izgubljeni sin je slika onoga koji ide putem propasti, ali se opameti i vrati Bogu. Na taj način on se svrstava među one koji će biti spaseni. Parabola ukazuje na Božiju radost kada Mu se grešnik vrati. To je perspektiva koju treba da imamo na umu i kada govorimo o gnevu. S aspekta spasenja i večnosti mnogo toga što bi bilo normalno na ovom svetu gubi smisao – baš kao što je ljutnja starijeg sina. Mnoge stvari oko kojih se ljutimo prosto su nevažne, a možda nas čak i ometaju na putu ka spasenju – baš kao ponašanje starijeg sina. S druge strane, ispoljavanje gneva, koje nam se nekada čini preteranim, zapravo može da bude potrebno – kao Finesovo ubistvo.

Šira slika je važna, zato što gnevu daje pravu meru. Bez šire slike veoma lako ćemo reagovati neadekvatno, čak i ako za gnev postoji osnova. Sa stalnom svešću o pravim prioritetima lakše će nam biti da oprostimo stvari koje nisu od večnog značaja, ali će ta svest ujedno staviti breme odgovornosti da se reaguje na način koji drugima može da izgleda čudan i zbunjujući.

Ako gledamo samo ovozemaljskim očima, može da nam se desi ono što je Asaf opisao u jednom od svojih psalama. „Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca. A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive.” (Psalmi 73:1-3).

Na početku ovog psalma je jasno da je Asaf imao pogrešno mišljenje. Nije na dobar način sagledavao stvari. Video je da nepošteni i nepravedni napreduju u životu, a to je izazivalo gnev u njemu, jer je mislio da to nije u redu. Kada je čovek vernik, kao što je bio Asaf, ovakva pitanja još teže padaju. Verovati da postoji Bog koji je dobar i pravedan, a usput sveznajuć i svemoguć, teško je spojiti s onim što vidimo na ovom svetu. Ako već dozvoljava slobodu, da ljudi greše po svom izbora, zar mora da dozvoli i da najgori budu među najuspešnijima?

Opisujući kako do smrti ne vide nevolju, kako im ništa ne fali, kako se ne muče s ostalim ljudima, a pored toga su oholi, pakosni i podsmevaju se drugima, Asaf dolazi do svoje dileme: „Pa eto, ovi bezbožnici srećni na svijetu umnožavaju bogatstvo. Zar dakle uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazlenošću ruke svoje, dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?” (Psalmi 73:12-14). Drugim rečima, isplati li se uopšte nastojanje da se čestito živi?

Na kraju, kada je proširio vidike, i sagledao stvari sa stanovišta večnosti, sve je došlo na svoje mesto: „Dok najposlije uđoh u svetinju Božiju, i doznah kraj njihov. Ta na klizavom mjestu postavio si ih, i bacaš ih u propast! Kako začas propadaju, ginu, nestaje ih od nenadne strahote!” (Psalmi 73:17-19). Božija svetinja je mesto gde se sprovodi plan spasenja. Zemaljski hram bio je slika nebeske svetinje, tj. mesta gde prebiva Bog. Preko obreda u zemaljskom hramu – od umivanja i prinošenja žrtava ispred svetinje do radnji i predmeta u samoj svetinji – opisano je ono što se pred Bogom čini u našu korist. Zato, kada pominje da je ušao u Božiju svetinju, Asaf zapravo govori o tome kako je razumeo ko će biti spasen, a ko izgubljen.

S aspekta večnosti, ono što se dešava na ovom svetu samo je usputna neprijatnost. Šta je nekoliko decenija života naspram beskraja? Trka za uspehom može da bude velika varka, klizavo mesto koje preti da nas odvuče u propast. Ono što je na početku psalma izgledalo kao nedokučiva nepravda, postalo je jasno sagledavanjam stvari sa stanovišta večnosti i spasenja.

Imajući na umu upravo ovu širu sliku, u poslanici koju je uputio vernicima Rima, apostol Pavle govori kako se treba ponašati kada nam se dešavaju nepravde, kada osećamo gnev ili kada želimo da se svetimo. „A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tom što je dobro pred svijem ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svijem ljudima. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mjesto gnjevu, jer stoji napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrom.” (Rimljanima 12:17:21).

Čak i kada nam ljudi učine nepravdu, nema potrebe za osvetom, gnevom i vraćanjem. Ništa neće ostati neraščišćeno, jer će Bog na kraju sve da vrati. Izbor da činimo dobro vratiće nam se dobrim. Ako drugi, i pored dobra koje im se vraća za njihovo zlo, nastave da istrajavaju u zlu, vratiće im se zlo. Međutim, ako se opomenu dobra koje im se činilo za njihovo zlo, i promene svoje ponašanje, i njima će se vratiti dobro, zato što su se dobru na vreme okrenuli.

Mnogo toga na ovom svetu izaziva gnev. Živimo u uslovima za koje nismo stvoreni. Gnev je samo jedan od načina kako se ispoljavaju naše frustracije na ovo „strano” okruženje. Opravdanog gneva može, a nekada i treba da bude. U većini slučajeva gnev treba obuzdavati, ali, ako i procenimo da ga treba pokazati, dobro bi bilo da smo u stanju da ga kontrolišemo – a pravu meru daje nam živo saznanje o tome kuda smo krenuli.