U ovakvom svetu, u kojem vlada greh, nije lako doći do predstave o Bogu. Odsustvo neposredne komunikacije i nemogućnost da Ga detektujemo svojim čulima stvara nam veliki problem u formiranju ispravnih predstava o Njemu. Kada bismo, recimo, mogli direktno da Ga vidimo, ateizam bi se sveo na mentalni poremećaj. Kao što niko normalan ne negira postojanje čoveka kojeg viđa svaki dan, tako niko ne bi mogao ni da negira postojanje Boga. Ali, u okolnostima u kojima živimo, rasprava o samom postojanju bića koje je sve stvorilo postaje sasvim logična, a možda čak i opravdana.
Međutim, čak i kod onih koji „u nešto” veruju postoje različita gledišta o objektu njihove vere. Postoji verovanje u jednog ili više bogova, verovanje da je u pitanju ličnost, princip ili sila, mnoge rasprave vode se o Njegovoj prirodi, a kada dođemo na područje tumačenja Njegove volje i Njegovih objava, nemoguće je nabrojati sva verovanja koja postoje.
Iz naših stavova o Bogu proizilazi ne samo način kako se odnosimo prema Njemu, nego i sveukupno ponašanje u svetu u kojem živimo. Od predstave o svom poreklu i svrsi postojanja zavisi način na koji ćemo se postaviti prema svemu ostalom.
Govoreći o vaskrsenju mrtvih apostol Pavle se čudi kako neki Hristovi sledbenici zastupaju stav da vaskrsenja nema (). Ako nema vaskrsenja, onda ni Hristos nije oživeo (). „A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša. A nalazimo se i lažni svjedoci Božiji što svjedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kojega ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju.” (1. Korinćanima 15:14, 15). Sav naš trud, sva naša stremljenja, sva naša očekivanja, sve je uzalud, ako se uzdamo u nešto što ne postoji. A osim toga, iako možda nenamerno, mi smo i lažljivci.
Pošto je još malo govorio o posledicama pogrešne predstave o vaskrsenju, Pavle je napisao: „I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od sviju ljudi.” (1. Korinćanima 15:19). Iako se ova izjava odnosi na stav o negiranju vaskrsenja, možemo da je primenimo i na ostale pojave. Biće koje promaši svrhu svog postojanja mora da bude nesrećno. A promašena svrha je sinonim za promašen život.
S druge strane, svako misli da su njegovi stavovi o životu i svetu ispravni. U suprotnom bi ih menjao. Međutim, niko ih se lako ne odriče. Baš zbog toga su naše predstave i predrasude moćno sredstvo samoobmane. Ujedno, to je ograničavajući faktor u uspostavljanju odnosa s Bogom, jer ako imamo pogrešne predstave o Njemu, činićemo ono što Mu nije po volji.
Iz jednostavne činjenice da su neistine o Bogu mnogobrojnije od istina o Njemu, nije teško zaključiti da, statistički gledano, postoji velika verovatnoća da sam u zabludi. Ipak, gotovo svi, po pitanju nastanka čoveka i njegove uloge u svetu, polaze od pretpostavke da su u pravu. Zbog toga postoji imperativ razmatranja mogućnosti da su drugačiji stavovi ispravni, kao i neprestanog preispitivanja istinitosti sopstvenih.
Razumeti Boga
Boga nije uvek lako razumeti. Jedan od razloga su naše loše predstave o Njemu, kao i pokušaj da Boga posmatramo samo u okvirima nama već poznatog. Teško prihvatamo bilo šta izvan naših zamisli kako Bog treba da se ponaša. Kao da mi Njemu određujemo kako bi trebalo da se radi, a ne pristupamo kao oni koji treba da budu podučavani.
Pojava Hrista svedoči o takvom načinu ponašanja. Božiji narod nije prepoznao ono što je, najblaže rečeno, mogao da nasluti iz Pisma. Ko je tada mogao da pretpostavi da će Bog poslati svog Sina, koji će se roditi kao čovek, da svojom smrću izbavi ljudski rod ()? Cela ta ideja je stala u jednu jedinu, ne tako dugačku rečenicu, a ipak je bila toliko udaljena od svih u Božijim narodu. Čak i apostoli koji su Ga sledili opirali su se ideji da bi On, kao Mesija, mogao da strada (). Ako su najbliži Hristovi učenici imali teškoće u razumevaju i prihvatanju Božijih zamisli, šta očekivati od ljudi koji su odgajani u sasvim drugačijim religioznim sistemima?
Da se poslužimo jednim dobro poznatim primerom. Budući da je živeo po Božijoj volji, Avramu se javlja Bog i kaže mu da će ga štititi i učiniti mu mnoga dobra (). Ali Avram pita Boga šta to ima da mu da, kada on živi bez naslednika (). Bog mu tada daje obećanje o sinu koji će mu se roditi (). Kasnije mu je rečeno da će mu tog sina roditi Sara (, kao što se i ispunilo ().
Kada je Isak malo poodrastao, Bog se javlja Avramu: „I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati.” (1. Mojsijeva 22:2). Ko bi ovako nešto mogao da očekuje? Bog Avramu prvo obeća da će dobiti sina, od kojeg će imati nebrojeno potomstvo, a onda traži od njega da tog sina ubije i prinese na žrtvu.
Ne znamo kako se ovoga puta Bog javio Avramu, ali možemo da pretpostavimo da je u pitanju nešto nalik viziji, kao što je ranije bio slučaj (). Ovaj Božiji zahtev u pogledu Isaka naizgled je u potpunoj suprotnosti s ranijim Božijim izjavama o njemu. Avram je imao svaku osnovu da bar posumnja u autentičnost poslednjeg Božijeg uputstva, jer se suprotilo onome što je Bog ranije govorio. Međutim, Avram nije sebe postavio u ulogu onoga koji tačno zna šta i kako Bog treba da radi, iako je malo ljudi tada, pa i do današnjih dana, moglo da se pohvali takvim odnosom s Bogom, kakav je imao Avram. On je verno ostao u ulozi onoga koji sluša, a ne onoga koji propisuje.
Šta je tačno Avram mislio ne možemo sa sigurnošću da znamo, ali imamo jedan kratak novozavetni osvrt na ovaj događaj. U njemu se kaže da je Avram verovao da će Bog Isaka vratiti iz mrtvih (). Odatle, kao i iz samog događaja, možemo da zapazimo da Avram do samog kraja nije imao predstavu da će Bog poštedeti Isaka (). Ipak, Avram je poslušao ono što je naizgled bilo apsurdno. On se vodio jednostavnom logikom – Bog valjda zna šta radi. Zato se on često uzima kao oličenje vernika. Ne samo da je bio nepokolebljivo poslušan, nego nije ni preispitivao Božije reči, kao da on bolje od Boga zna šta i kako treba da se radi.
Uvek treba uzeti u obzir mogućnost da su naše predstave pogrešne u nekim delovima, a možda čak i u potpunosti.
Pogrešne predstave
Uzroci pogrešnih stavova mogu da budu različiti, ali bismo mogli da kažemo da postoje četiri glavna razloga: 1) pogrešne informacije, 2) nedostatak informacija, 3) loš način dolaženja do zaključaka i 4) predrasude, tj. unapred stvoreni stavovi. Svakako treba imati u vidu da ovi uzroci mogu da se prepliću i budu međusobno povezani.
Pogrešne informacije. Samo po sebi je jasno da početne pogrešne informacije nose izuzetno visok rizik da zaključci doneseni na osnovu njih takođe budu pogrešni. Zapravo je čudo ako se ikada desi da se dobije dobar rezultat iz pogrešnih početnih postavki.
Na primer, neki iz naroda su mislili da se za Mesiju koga očekuje neće znati odakle je: „I gle, kako govori slobodno i ništa mu ne vele: da ne doznaše naši knezovi da je on zaista Hristos? Ali ovoga znamo otkuda je; a Hristos kad dođe, niko neće znati otkuda je.” (Jovan 7:26, 27). Nije jasno odakle njima informacija da niko neće znati odakle je Mesija, ali je očigledno pogrešna.
Nedostatak informacija. Iskustvo nas uči da nedostatak potrebnih informacija može da bude gotovo podjednako poguban po zaključke, kao i pogrešne informacije. Nepoznavanje svih okolnosti pod kojima se nešto dešava često nas odvede u ćorsokak.
U istom poglavlju Jovanovog jevanđelja, iz kojeg smo uzeli prethodan primer, imamo i zaključak izveden na osnovu nedostatka pravih informacija: „A mnogi od naroda čuvši ove riječi govorahu: ovo je zaista prorok. Drugi govorahu: ovo je Hristos. A jedni govorahu: zar će Hristos iz Galileje doći? Ne kaza li pismo da će Hristos doći od sjemena Davidova, i iz sela Vitlejema odakle bješe David?” (Jovan 7:40-42).
Za razliku od onih prethodnih, ovi ljudi znaju odakle Mesija treba da bude. Na osnovu toga zaključuju da Isus ne može da bude Mesija, jer je iz Galileje, a ne iz Vitlejema, ne znajući da se On u stvari rodio u Vitlejemu. Odsustvo informacije gde se Hristos rodio navelo ih je da razmišljaju onako kako je tada bilo uobičajeno – da se neko rodio tamo gde je i živeo. Malo kasnije u tekstu možemo da uočimo da, pored nekih ljudi iz naroda, i fariseji čine istu grešku ().
Loše zaključivanje. Mora se priznati da su nekada čudni putevi čovekovog načina razmišljanja. Nije retka pojava da se začudimo kako je neko došao do svog zaključka, mada to ne znači odmah da takav zaključak mora biti i pogrešan. Mi smo pogrešiva i nesavršena bića, a takav je i naš proces mišljenja. Previše je faktora koji na to utiču, ali je jasno da su greške u zaključivanju sastavni deo života svakog čoveka.
Jednom prilikom učenici su zaboravili da uzmu hleba (). Baš tada se desilo da Hristos kaže nešto što je imalo veze s hlebovima: „A Isus reče im: čuvajte se kvasca farisejskoga i sadukejskog. A oni mišljahu u sebi govoreći: to je što nijesmo hljeba uzeli.” (Matej 16:6, 7). Kao i u ovom slučaju, nekada nas određene stvari navedu na pogrešno razmišljanje.
Pošto je shvatio Njihovu zabludu, Hristos ih ukorava, navodeći primere iz njihovog zajedničkog iskustva, na osnovu kojih su mogli da shvate koliko je njihovo zaključivanje bilo neosnovano (). „Tada razumješe da ne reče kvasca hljebnoga da se čuvaju, nego nauke farisejske i sadukejske.” (Matej 16:12). Lepo je kada postoji neko ko može da nam ukaže na greške u razmišljanju, kao što je to uradio Hristos u ovom slučaju, ali to se u životu ne dešava uvek.
Unapred stvoreni stavovi
Uslovno rečeno, unapred stvorene stavove bismo mogli da izjednačimo s predrasudama. Za razliku od predrasuda, pod kojima uglavnom podrazumevamo pogrešno mišljenje, unapred stvoreni stavovi ne moraju uvek da budu pogrešni. Međutim, pojava stvaranja stavova, bez adekvatnog načina dolaženja do zaključaka, sama po sebi je loša. Samo je pitanje u kojoj meri će se javiti loše predstave.
Problem pogrešnih predstava nije samo u tome što ćemo imati neodgovarajuće mišljenje o nekoj pojavi, nego što ćemo, pre svega, na osnovu tog mišljenja, delovati u svemu što je povezano s tom pojavom. Nema potrebe posebno objašnjavati koliko su u tom slučaju velike šanse da postupamo pogrešno.
Govoreći o predrasudama i unapred stvorenim stavovima, možda bismo mogli da kažemo da one spadaju u grupu grešaka koje su plod lošeg razmišljanja. Problem je, međutim, u tome što se o njima obično uopšte i ne razmišlja, nego ih prihvatamo i sprovodimo spontano.
Na primer, u školi su nas naučili da mahovina raste na severnoj strani drveta. Takvu, kao i mnoge druge informacije, prihvatili smo bez mnogo proveravanja. Koliko se ljudi, kada naiđe na mahovinu, zapita da li je to tačno i uvek pokuša da ustanovi da li je to istina. Svako je to sigurno uradio ponekad, ali najverovatnije ne toliko mnogo puta, da bi na osnovu svojih posmatranja mogao da kaže da je to pravilo. Mi to znamo zato što smo tome naučeni, a ne zato što smo sami to nedvosmisleno utvrdili. Drugim rečima, ako hoćemo precizno da se izrazimo, ova informacija nije znanje, nego verovanje. Veliki deo onoga što smatramo svojim znanjem zapravo su prihvaćene informacije. Ko može da nam garantuje da su sve one ispravne? Ovo je naročito izraženo u religijskim pitanjima, gde se „znanja” proveravaju teže od podatka gde raste mahovina.
Svako misli da su njegova verovanja i životna filozofija ispravni. Često nismo ni svesni da takvi stavovi mogu da potiču iz porodice, škole i okruženja u kojem živimo. Naše neposredno okruženje vrši snažan uticaj na naš način razmišljanja. Zašto među verujućima u Grčkoj dominiraju pravoslavci, u Italiji katolici, a u Iranu muslimani? I to nije trenutna statistika. Tako je vekovima. Velika većina ljudi odlučuje se za ono čemu je više „medijski” izložena.
Ovako jasni statistički podaci otvoreno svedoče da se mi, u velikoj većini slučajeva, nismo odlučili za ono u šta verujemo, nego smo se samo zatekli u određenom religijskom sistemu. Religijom, prilično suverno, vlada tradicija, a ne zdrav razum.
Tradicija i ljudske zapovesti
Iz iskustva znamo da različite tradicije mogu da budu međusobno isključive. Već nam to samo po sebi govori da nije svaka tradicija zasnovana na istini. Moguće je da obe takve tradicije budu pogrešne, ali ako se suprote jedna drugoj, nikako ne mogu da budu ispravne i jedna i druga.
Neka tradicija, naravno, ne mora da bude loša. Međutim, ako se kosi s Božijim uredbama – ili uopšte s Božijom voljom – onda se javlja problem prioriteta, čemu ćemo se prikloniti. Iako može da bude zasnovana na onome što Bog govori ili zahteva, tradicija je ljudska tvorevina. Zbog toga je Hristos za tradiciju koristio i frazu ljudske zapovesti i time jasno napravio razliku od Božijih.
Desilo se da su fariseji iz Jerusalima primetili da Hristovi učenici čine nešto što je po njihovom mišljenju bilo nedolično: „I vidjevši neke od učenika njegovijeh da nečistijem, to jest neumivenijem, rukama jedu hljeb, ukoriše ih. Jer fariseji i svi Jevreji ne jedu dok ne umiju ruku do lakata, držeći se onoga što im je ostalo od starijeh; i kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe. A potom pitahu ga fariseji i književnici: zašto učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od starijeh, nego jedu hljeb neumivenijem rukama?” (Marko 7:2-5).
Problem koji su fariseji postavili bio je religiozne, a ne higijenske prirode. Pranje ruku do lakata oni su smatrali religioznom obavezom, a ne samo dobrom navikom. Primedba upućena Hristu trebalo je Njegove učenike da označi kao prestupnike. Insistiranje da tako mora da se radi bila je zasnovano na praksi, tj. tradiciji, koja im je ostala od starih, a ne zato što je Bog odredio da tako treba da bude.
Budući da pranje ruku samo po sebi nije loše, Hristos im daje jedan drugi primer, da bi im razjasnio na čemu su zasnovane njihove pogrešne predstave. „A on odgovarajući reče im: zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za običaje svoje? Jer Bog zapovijeda govoreći: poštuj oca i mater; i koji opsuje oca ili mater smrću da umre. A vi kažete: ako koji reče ocu ili materi: prilog je čim bih ti ja mogao pomoći; može i da ne poštuje oca svojega ili matere. I ukidoste zapovijest Božiju za običaje svoje.” (Matej 15:3-6).
Izvršena je izmena Božije zapovesti. Ljudi su sebi dali za pravo da preformulišu i modifikuju nešto što je Bog rekao. Ispada da su oni pametniji od Boga, kao da Bog nije bio sposoban da nešto sroči kako valja. Zapravo, u pozadini svega stoji pokušaj da se opravdaju sopstvena loša dela, koja Bog otvoreno osuđuje. Još je gore što Bog na ovaj način izgleda potkupljivo. Ako damo prilog, On će da zažmuri na zlo delo. Zamislite zakon koji bi propisao oslobađanje od svakog krivičnog gonjenja, za neka ili sva počinjena krivična dela, ukoliko finansijski poduprete političku kampanju vladajuće stranke. Bog se ne da kupiti šarenim perlama. „Čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce.” (1. Samuilova 16:7).
Insistiranjem na onome što je ostalo od starih, ljudi se primoravaju da rade nešto što Bog uopšte ne traži i ne očekuje od njih. Stvori se takva situacija da neke Božije zapovesti mogu slobodno da se prestupaju, ali ljudske ne smeju.
U prilog svojim tvrdnjama, Hristos citira proroka Isaiju i na taj način ukazuje da bi ovakav model ponašanja farisejima trebalo da bude poznat. „Licemjeri! dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojijem, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskima.” (Matej 15:7-9).
Reči koje je zapisao Isaija sasvim jasno su prenele Hristovu poruku. Postoje oni koji se prikazuju kao Božiji ljudi, čak se i predstavljaju kao učitelji Njegovog naroda, a u stvari se pretvaraju i samo Ga ustima poštuju. Zbog toga su, znali ili ne znali, udaljeni od Boga – jer im srce stoji daleko od Njega. Iluzija kojom održavaju taj privid su ljudske zapovesti. Međutim, sve je to uzalud, jer se Bog ne može prevariti na tako jeftin način.
Možda će nekima rečenica koja sledi izgledati grubo, ali je mnogo važnije da li je istinita. Budući da je tradicija ljudska tvorevina, u potrazi za istinom ona ne znači ništa! Čak je obrnuto. Tradicija često zavede. Ona može da bude povezana s istinom, pa i zasnovana na njoj, ali i u tom slučaju predmet našeg traganja je njen uzrok, a ne ona sama.
Da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, još jednom ćemo naglasiti da tradicija ne mora da bude loša, osim ako nije zasnovana na pogrešnim osnovama, kao u primerima iz prethodnog događaja. Jedan primer govori o menjanju Božijih uputstava (davanje priloga može da pokrije nepoštovanje roditelja), a drugi o insistiranju na nečemu što Bog nije tražio (obredno pranje ruku pre jela).
Takva tradicija, u Božije ime, zahteva poslušnost ljudima ili religioznom sistemu, a ne Bogu. Posledice onda ne mogu da budu dobre. Kako pred Bogom možemo da se opravdamo da smo tradiciju stavili ispred Njega? Hoću li reći da su me tako naučili, a mene je mrzelo da proverim šta je ispravno, iako sam imao mogućnosti da to učinim, ili da mi je bilo lakše da se ne suprotstavljam većini? Kao što je Hristos rekao rečima pozajmljenim iz Knjige proroka Isaije, takva pobožnost je uzalud.
Umišljena iskrenost
U burnim vremenima vladavine vavilonskog cara Navuhodonosora Judeja je izgubila svoju nezavisnost. Nakon svrgavanja cara Sedekije, Navuhodonosorovi izaslanici postavljaju Godoliju nad Judejom (). Mnogi iz naroda, koji su se ranije razbežali, vratili su se kada su čuli da je Godolija postavljen da upravlja zemljom (Jeremija 40:7, 8, 11, 12).
Neki od njih su saznali za zaveru protiv Godolije i to mu rekli, ali on u to nije želeo da poveruje (). Nakon toga mu i Joanan, jedan od povratnika, nasamo ponavlja da je u opasnosti (). Godolija opet odbija da poveruje (Jeremija 40:16).
Na Godolijinu nesreću, upozorenja su bila tačna. Ismailo ga ubija (). Joanan i ostale vojvode u narodu, strahujući od odmazde Haldejaca, spremaju se da s narodom pobegnu u Misir ().
Pre nego što su krenuli, odlaze Jeremiji, kao Božijem proroku, da u njihovo ime pita Boga kako želi da oni postupe (). Nakon što je Jeremija pristao da pred Boga iznese njihovu molbu, oni mu kažu: „A oni rekoše Jeremiji: Gospod neka nam je svjedok istinit i vjeran da ćemo činiti sve što ti Gospod Bog tvoj zapovjedi za nas. Bilo dobro ili zlo, poslušaćemo riječ Gospoda Boga svojega ka kojemu te šaljemo, da bi nam dobro bilo kad poslušamo glas Gospoda Boga svojega.” (Jeremija 42:5, 6). Ovo je, svakako, očekivana reakcija. Niko ne ide da pita nešto Boga, a onda da se suprotstavlja Njegovoj volji.
Međutim, nije sve tako jednostavno kako na prvi pogled može da izgleda. Nakon deset dana Jeremija dobija odgovor od Boga i iznosi ga pred narod koji je došao da pita. On kaže da je Božija poruka da ostanu u zemlji i da se ne boje vavilonskog cara, a Bog će da im učini milost i da ih sačuva. Ali ako neće da poslušaju Boga i ako odu u Misir bežeći od rata i gladi, tamo će ih stići i rat i glad i pomor i biće gonjeni, a na kraju će svi izginuti. Sve to što je Bog rekao moglo bi da se sumira u dva stiha, koji dolaze nakon detaljnijeg opisa: „Jer ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: kao što se gnjev moj i jarost moja izli na stanovnike Jerusalimske, tako će se izliti gnjev moj na vas, ako otidete u Misir, i bićete uklin i čudo i kletva i rug, i nećete više vidjeti ovoga mjesta. Gospod vam govori, ostanci Judini! ne idite u Misir. Znajte da vam ja svjedočim danas.” (Jeremija 42:18, 19).
U samoj poruci nema toliko toga čudnog, ali je Bog Jeremiji otkrio još nešto: „Jer varaste duše svoje kad me poslaste ka Gospodu Bogu svojemu rekavši: pomoli se za nas Gospodu Bogu našemu, i kako reče Gospod Bog naš, javi nam i učinićemo. A kad vam javih danas, nećete da poslušate glasa Gospoda Boga svojega niti išta što mi zapovjedi za vas. Znajte dakle da ćete izginuti od mača i od gladi i od pomora na mjestu kuda ste radi otići da se stanite.” (Jeremija 42:20-22).
Bog je otkrio Jeremiji da su ovi ljudi lagali sami sebe. Oni su došli da pitaju Boga, ali nisu bili spremni da Ga poslušaju. Problem je što toga uopšte nisu bili svesni, jer da jesu ne bi ni došli da pitaju. Gledajući sa strane, izgleda prosto neverovatno da ovi ljudi nisu bili svesni svoje neiskrenosti. Šta je to u čoveku što ga učini slepim za sebe samoga?
„Tada Azarija sin Osajin i Joanan sin Karijin i svi oni ljudi oholi rekoše Jeremiji govoreći: nije istina što govoriš; nije te poslao Gospod Bog naš da nam kažeš: ne idite u Misir da se ondje stanite. Nego Varuh sin Nirijin podgovara te na nas da nas preda u ruke Haldejcima da nas pogube ili da nas presele u Vavilon. I tako Joanan sin Karijin i sve vojvode i sav narod ne poslušaše glasa Gospodnjega da ostanu u zemlji Judinoj.” (Jeremija 43:2-4). Nakon ovih reči, poveli su narod u Misir, a zajedno sa sobom odveli su i Jeremiju i njegovog pomoćnika Varuha.
Gde je nestala ona zakletva „Gospod neka nam je svjedok istinit i vjeran da ćemo činiti sve što ti Gospod Bog tvoj zapovjedi za nas” (Jeremija 42:5)? Došli su kod Božijeg proroka s ubeđenjem da traže Božiju volju, a kada su dobili odgovor koji im se nije sviđao optužili su ga da je prevarant, kojeg je na laž nagovorio njegov pomoćnik, koji je inače radio u korist njihovih neprijatelja. Da su ovi ljudi zaista verovali da je moguć ovakav scenario koji su izneli, oni sigurno ne bi ni išli kod Jeremije da ga pitaju za Božije mišljenje.
Možemo da zaključimo da su ovi ljudi, po svoj prilici, očekivali sve, samo ne ovakav odgovor. Bili su toliko sigurni da neće dobiti odgovor da ostanu u Judeji, da su ukalupili Boga. Svojim već postojećim predstavama unapred su odredili šta Bog može, a šta ne može da kaže. Na taj način su nesvesno ograničili Boga i postavili se iznad Njega. U svojim glavama su propisali kakva Njegova volja mora ili bar ne može da bude.
Ovo je otišlo toliko daleko da je njihov tvrdokorni stav čak počeo da menja njihova mišljenja o drugim stvarima – u ovom slučaju o Jeremiji i Varuhu. Počeli su da prilagođavaju stvarnost svojim unapred stvorenim predstavama. Samo po sebi je jasno koliko ovakva pojava može da bude opasna, naročito u pitanjima večnog spasenja.
Ovaj primer je zanimljiv i zbog svega onoga što mu je prethodilo. Isti ovi ljudi, koji su narod odveli u Misir, dva puta su izašli pred Godoliju s upozorenjem o smrtnoj opasnosti koja mu preti. On je odbio da u to poveruje i životom platio svoje nepoverenje. Kada oni, ne od čoveka, nego od Boga, dobiju slično upozorenje o smrtnoj opasnosti koja im preti zbog njihove odluke, na isti način reaguju nepoverenjem i nastavljaju svojim putem u propast.
Razmatranjem ovog primera možemo da dođemo do zaključka da, kada neko o sebi ima lažnu sliku o sopstvenoj iskrenosti, ne pomažu ni potpuno otvorena upozorenja, čak i ako ih sam Bog daje. Za onoga ko je u ovakvom stanju samoobmane, ovo je veoma nepovoljna situacija.
Kada bi ovo bio usamljen slučaj, sve to ne bi predstavljalo veliki problem. Međutim, iskustvo nas uči da većina ljudi sebe smatra iskrenima, iako iz prakse znamo da to nije tako – upravo kao u primeru ovih ljudi koji su „potpuno iskreno” krenuli da traže i poslušaju Božiju volju. Kako da sam znam da li se ova pojava odnosi i na mene? Ne mogu da rešavam neki problem čijeg postojanja nisam svestan.
Uzroci neiskrenosti
Jedna reč iz prethodnog primera daje nam nagoveštaj uzroka njihovih odluka – oholi (). Oni ne samo da su bili uvereni da nikako ne treba da ostanu u Judeji, nego su, pre no što su došli k Jeremiji da pitaju za Božiju volju, već krenuli za Misir (). Sujeta im nije dozvolila da pomisle kako njihova odluka može da bude pogrešna. Oni su u svojoj glavi već projektovali šta je Božija volja, a Bog je preko Jeremije samo trebalo da potvrdi ono što su oni smatrali neospornom istinom. Ista sujeta, koja im nije dozvolila da sumnjaju u svoje procene i odluke, naterala ih je da pogaze svoju reč o poslušnosti onome što budu saznali, kao i da urade ono što su od početka nameravali, bez obzira na otvorenu Božiju opomenu i pretnju da se tako ne radi.
Možemo da zapazimo da je, iz perspektive spasenja, sujeta veoma moćno oružje za samouništenje. Perfidno podilazeći našem egu, navodeći nas da donosimo potpuno nerazumne odluke, odluke koje su drugima sa strane, očigledno, pogrešne.
Pitanje je, naravno, da li je oholost ono jedino što nas navodi na neiskrenost ili postoje i drugi uzroci. Zbog toga bi bilo dobro odgovor potražiti i u drugim primerima.
Na početku Rimljanima poslanice apostol Pavle se osvrće na ljude koji, kako on to kaže, drže istinu u nepravdi, tj. koji znaju šta je ispravno, ali nastavljaju da žive ne obazirući se na saznanje koje su dobili ().
Zatim nastavlja: „Jer što se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio; jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se poznati i vidjeti na stvorenjima, i njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.” (Rimljanima 1:19, 20). On govori da su ovaj svet i stvorenja na njemu tako dobro i svrhovito stvoreni, da nije moguće u tome ne videti osmišljeni i savršeno sprovedeni plan. Ali ljudi koji su to spoznali ne žele to da prihvate.
„Jer kad poznaše Boga, ne proslaviše ga kao Boga niti mu zahvališe, nego zaludješe u svojijem mislima, i potamnje nerazumno srce njihovo. Kad se građahu mudri, poludješe” (Rimljanima 1:21, 22). Pavle piše da su oni koji ne žele da se suoče s istinom zaludeli mislima. Potamnelo srce ukazuje na odsustvo želje da se prihvati istina. Na kraju kaže da su, u pokušaju da ispadnu mudri, poludeli. Kao i u prethodnom primeru iz Knjige proroka Jeremije i ovde postoji pokušaj prilagođavanja činjenica onome što nam odgovara. Želje mogu da utiču na nas tako da ne prihvatamo očigledne istine, jer nam se to ne sviđa. A za ljude koji nisu u stanju da prihvate i da se nose s realnošću kažemo da su poludeli, upravo kako je to Pavle ovde i napisao.
Osim Jeremije, o potrazi za utočištem u Misiru i Božijem savetu da se ostane u Judeji pisao je i prorok Isaija. „Jer će Misirci uzalud i naprazno pomagati; zato vičem o tom: jačina im je da sjede s mirom. Sada idi, napiši ovo pred njima na daščicu, napiši u knjigu, da ostane za vremena koja će doći, dovijeka; jer su narod nepokoran, sinovi lažljivi, sinovi koji neće da slušaju zakona Gospodnjega; koji govore vidiocima: nemojte viđati, i prorocima: nemojte nam prorokovati što je pravo, govorite nam mile stvari, prorokujte prijevaru; svrnite s puta, otstupite od staze, neka nestane ispred nas sveca Izrailjeva.” (Isaija 30:7-11).
Isaija ovde piše o Božijem mišljenju o ljudima koji nisu hteli da Ga poslušaju da ne idu u Misir, nego da ostanu u zemlji. Oni su nepokorni – žele da žive, ne po onome što je ispravno, nego po svojim željama; lažljivi su – jedno govore, a ponašaju se drugačije; neće da slušaju Božiji zakon – žele ono što nije dobro i što je greh. U takvoj situaciji jasno nam je zašto ne žele da slušaju ono što je ispravno, nego žele da čuju ono što odgovora njihovim grešnim prohtevima.
Naravno, nigde u Pismu nemamo zabeleženu javnu izjavu u kojoj neko zahteva da mu ne govore istinu, nego da želi da ga lažu i varaju. Ovo je više opis stanja čoveka koji ne želi ono što Bog nudi. Zapravo, najverovatnije je da oni svoje neiskrenosti uopšte nisu ni svesni. Čak i da to nije otvoreno zapisano, iz svega ostalog jasno proističe da oni ne žele Boga u svom životu.
O ovakvoj pojavi, da ljudi ne žele da čuju ono što je ispravno, nego samo ono što im godi, govori se i u Novom zavetu. Pavle je pisao Timotiju: „Jer će doći vrijeme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojijem željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe, i odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka gatalicama.” (2. Timotiju 4:3).
Pavle nagoveštava Timotiju da će biti onih koji će se odvratiti od istine i okružiti se ljudima koji im govore samo ono što žele da čuju. Poslednja reč u ova dva stiha, koja je kod nas prevedena kao gatalice, zapravo je grčka reč od koje je nastala naša reč mit (μῦθος – mitos), a koja ima značenje bajke ili izmišljene priče. Mnogi će se radije okrenuti izmišljotinama, samo da ne prihvate ono što im se ne sviđa.
Možda bismo mogli da kažemo da nije veliki problem ako neko želi sam sebe da obmanjuje. Suđenje Hristu pokazuje koliko takav pristup može da bude naivan. Ni manje ni više, nego vođe Božijeg naroda organizovale su hvatanje, suđenje i pogubljenje nevinog čoveka, da bi mirno mogli da nastave da žive po svojim predstavama. Previše toga se desilo i reklo u događajima oko Hristovog suđenja, a što bi moglo da se uvrsti u ovu temu, zato ćemo ovde pomenuti samo par detalja.
„I kad svanu, sabraše se starješine narodne i glavari sveštenički i književnici, i odvedoše ga u svoj sud Govoreći: jesi li ti Hristos? kaži nam. A on im reče: ako vam i kažem, nećete vjerovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti ćete me pustiti. Otsele će sin čovječij sjediti s desne strane sile Božije.” (Luka 22:66-69).
Hristos otvoreno kaže da ovo što oni rade nije sud, nego farsa. Nije postojala mogućnost da se On s ovog suda izvuče. Oni su unapred odlučili kako će glasiti presuda. Cela ova predstava oko suđenja napravljena je da bi narodne starešine koje su mu sudile u svojim i očima naroda imale legitimitet za svoje postupke. Da su samo čekali bilo šta što im ide u prilog dokazali su već nakon sledećeg pitanja i Isusovog odgovora (). Odmah su proglasili presudu, bez ikakve ukazane šanse da se brani ili bar objasni šta je mislio.
Odveli su Hrista Pilatu, koji je shvatio o čemu se radi i, pošto nije našao nikakvu objektivnu krivicu, pokušao da Ga oslobodi, nudeći, na njihov praznik, oproštaj za jednog osuđenika (): „Jer znadijaše da su ga iz zavisti predali.” (Matej 27:18; Marko 15:10). Narodne starešine su podgovorile narod da traže oslobođenje za Varavu, iako su znali da je on razbojnik, a za Hrista su tražili razapinjanje, iako nisu mogli da kažu za šta je kriv ().
Pošto su shvatili Pilatove namere da Hrista oslobodi, izvršili su pritisak na njega, pretvarajući se da sve ovo rade u interesu Rimskog carstva, kao njegove odane sluge: „Od tada gledaše Pilat da ga pusti. Ali Jevreji vikahu govoreći: ako ovoga pustiš nijesi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru. … A oni vikahu: uzmi, uzmi, raspni ga. Pilat im reče: zar cara vašega da razapnem? Odgovoriše glavari sveštenički: mi nemamo cara osim ćesara.” (Jovan 19:12, 15).
Da bi postigli ono što su želeli, pogazili su sve što se može pogaziti. To što su unizili i obeščastili sebe bio je njihov lični izbor, budući da su sve ovo uradili bez ičijeg pritiska sa strane. Problem je pak što su gazili i preko ljudskih života, da bi došli do svog cilja. Zbog toga niko ne može da tvrdi da je pokušaj življenja u sopstvenim iluzijama potpuno bezazlen.
Naravno, najveću štetu čine sebi samima i onima koje su zaveli na svoj put, jer one koje ugnjetavaju, iskorišćavaju i ubijaju ne mogu da liše spasenja, ali sebe i ostale zavedene mogu.
Apostol Petar opominje na pojave koje mogu da se dese u redovima Božijeg naroda: „A bijaše i lažnijeh proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnijeh učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovijem nečistotama kojima će se huliti na put istine. I u lakomstvu loviće vas izmišljenijem riječima. Njihov sud odavno ne docni, i pogibao njihova ne drijema.” (2. Petrova 2:1-3).
Sama činjenica da se neka grupa ljudi smatra Božijim narodom nije garancija da su svi među njima dobri i pred Bogom ispravni. Petar je prilično jasan u stavu da je u Božijem narodu prevare bilo i da će je biti. Naglašava da to nije zanemarljiva pojava, jer kaže da će mnogi poći za njihovim nečistotama. Pogibao je, kako to nekoliko puta piše u našem prevodu, posledica sleđenja puta koji oni propagiraju. Apostol, takođe, piše i da je osnova za prevaru u nama. Na osnovu naših lakomstava, želja da nečega imamo još više, drugi mogu da nađu uporište da nas zavode. Od naše iskrenosti prema sebi i svojim verovanjima zavisi kako ćemo da se postavimo prema takvim pojavama.
Petrova opomena ukazuje na činjenicu da Božija zajednica nije imuna na prevaru i loše stavove. Naša odgovornost, za ono u šta ćemo da verujemo, šta ćemo da prihvatimo, kako ćemo da se ponašamo i kako ćemo da koristimo sposobnosti koje imamo, ne prestaje onog trenutka kada postanemo deo Božijeg naroda. Zapravo, moguće je da mi umislimo da smo deo Božije porodice, a da je, svesno ili nesvesno, potkopavamo.
Pavlove reči upućene Solunjanima još jasnije govore o pojavi kako neiskrenost može da nas odvede u propast. Govoreći o drugom Hristovom dolasku on piše: „Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnijem čudesima, i sa svakom prijevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli.” (2. Solunjanima 2:9, 10).
Pavle upozorava da će pred Hristov povratak Sotona biti veoma aktivan. Koristiće sve svoje sposobnosti, znake i lažna čuda, da bi prevario ljude. Uspeha će, međutim, imati samo među onima koji nemaju ljubavi prema istini, tj. među neiskrenima. Najgore je to što je prevara tako osmišljena da ljude odvoji od spasenja.
Apostol dalje nastavlja: „I zato će im Bog poslati silu prijevare, da vjeruju laži; da prime sud svi koji ne vjerovaše istini, nego volješe nepravdu.” (2. Solunjanima 2:11, 12). Ovi stihovi na prvi pogled navedu čoveka da misli da sam Bog šalje prevaru, ali smo već iz prethodnih stihova videli da to čini Sotona. U stvari, Bog dopušta prevaru, dopušta Sotoni mnogo više nego što je to ranije činio.
Budući da je Hristov ponovni dolazak finale borbe protiv greha, Bog dozvoljava da se sve karte otkriju, da bi se pokazalo ko je kakav. Svi oni koji nisu hteli da veruju u istinu, kojima su laž i neistina bili miliji, biće osuđeni. Prevara je samo mehanizam koji to razobličava. Drugim rečima, dopuštajući Sotoni da vara, Bog je omogućio potpunu slobodu izbora, čije je izražavanje na najočigledniji način pokazalo ko je kakav.
Preko proroka Isaije Bog jednostavnim rečima objašnjava koliko je idolopoklonostvo apsurdno. Za idole napravljene od drveta kaže: „Polovinu loži na oganj, uz polovinu jede meso ispekavši pečenje, i biva sit, i grije se i govori: aha, ogrijah se, vidjeh oganj. A od ostatka gradi boga, rezan lik svoj, pada pred njim na koljena i klanja se, i moli mu se i govori: izbavi me, jer si ti bog moj.” (Isaija 44:16, 17).
Međutim, tragično je što ljudi ne uviđaju ovako jednostavnu logiku : „Ne znaju, niti razumiju, jer su im oči zaslijepljene da ne vide, i srca, da ne razumiju. … Taki se hrani pepelom, prevareno srce zavodi ga da ne može izbaviti duše svoje, niti reći: nije li laž što mi je u desnici?” (Isaija 44:18, 20).
Ovi stihovi sumiraju mnogo toga što je do sada rečeno. Zaslepljenost našim željama može da bude tolika da uopšte nismo u stanju da uvidimo šta je ispravno, a takvo stanje dovodi do večne propasti.
Naizgled nerešiv problem
Sigurno ne bismo pogrešili ako bismo rekli da svako ima neke predrasude, mada ne zvuči prijatno kada to pripišemo sebi. Svestan sam da sigurno imam stavove koji nisu ispravni. Život me je više puta doveo u situaciju da shvatim da ono što sam smatrao istinom zapravo ne mora da bude tačno – bar ne u potpunosti. Međutim, kada o tome razmišljam, muči me to što ne znam gde se takva pogrešna mišljenja kriju niti koliko ih ima.
Čak i kada smo svesni da nismo nepogrešivi, mi se ponašamo kao da su sve naše predstave ispravne. Problemi nastaju kada smo suočeni sa svojim pogrešnim stavovima, ali ne želimo da ih menjamo i odbijamo da prihvatimo da nismo u pravu. Pogrešna mišljenja su neminovna na ovom svetu. Zato i kažemo da se učimo dok smo živi. Ali sasvim je drugačija situacija s odbijanjem da promenimo ono za šta imamo dovoljno argumenata da je pogrešno. To je već krivica.
Bog neće kažnjavati ljude zato što su bili prevareni, nego zato što su prevaru želeli. Prevara udaljava čoveka od spasenja, jer ga čini nesposobnim za život u svetim uslovima. Ona sama nije toliki problem, koliki je odsustvo želje da se iz nje izađe.
Pred Bogom ne bi bilo nikakve odgovornosti kada ne bi postojala nikakva šansa da se obmana izbegne. Osuda nekog dela mora da nosi obeležje odgovornosti i mogućnost da se na to delo utiče, u suprotnom je nepravedna! Drugim rečima, ako Bog kaže da će oni koji su živeli u prevari biti osuđeni, znači da postoji odgovornost za prihvatanje prevare, a ako postoji odgovornost za njeno prihvatanje, znači da je u našoj moći da utičemo na to, inače se odgovornost od nas ne bi ni očekivala.
U svim prethodnim primerima, počinjući s primerom bežanja u Misir nakon ubistva Godolije, možemo da uočimo dva zajednička elementa koji dominiraju. Prvi je uključenost emotivne komponente. Bez obzira da li se radi o sujeti, zavisti, lakomstvu ili nekim drugim grešnim željama, neiskrenost neminovno uključuje neke emocije. Baš zato je teška za razobličavanje i odstranjivanje.
Drugi element proističe iz prvog. To je neprihvatanje stvarnih činjenica ili pokušaj da se one prikažu na prihvatljiv način, u skladu s našim željama. Bez obzira da li se težnja da se iskrivi realnost javlja kao spremnost da se prihvati prevara ili kao samostalno prilagođavanje stavova, rezultat je isti – samoobmana.
Trebalo bi da je do sada očigledna ozbiljnost problema. Istrajavanje u neiskrenosti donosi nam večnu propast, a postoji mehanizam koji veoma efikasno sakriva ovu pojavu. Od izuzetne je važnosti da se, ukoliko postoji, ta teško uočljiva koprena skine s naših očiju.
Na početku poslednjeg poglavlja poslanice upućene Galatima možemo da čitamo kako nas Pavle upućuje da se Hristov zakon ispunjava tako što se pomaže onima koji su u potrebi (Galatima 6:1, 2). Ujedno nas i upozorava da se u pomaganju drugima sami čuvamo iskušenja.
Zatim nastavlja: „Jer ako ko misli da je što a nije ništa, umom vara sebe. A svaki da ispita svoje djelo, i tada će sam u sebi imati slavu, a ne u drugome. Jer će svaki svoje breme nositi.” (Galatima 6:3-5). Uvek postoji opasnost da imamo nerealno mišljenje o sebi. Zbog toga je lično preispitivanje veoma važno. Na kraju svako pred Bogom odgovara za svoje misli, reči i dela. Pozvani smo da, koliko do nas stoji, pomažemo drugima, ali ne možemo umesto njih da donosimo odluke niti da umesto njih snosimo odgovornost koju svaki čovek lično ima pred Bogom.
Samoispitivanje je model koji nam Pavle preporučuje protiv varanja samog sebe. Takav proces podrazumeva korišćenje razuma. Međutim, ostaje pitanje koje kriterijume da koristimo, kako bismo uočili samoobmanu ili sopstvenu neiskrenost.
Oruđe zaštite
U celoj tiradi optužbi, zabeleženih u 23. poglavlju Jevanđelja po Mateju, koje je Hristos izneo protiv verskih vođa svog vremena, postoji jedna koja na prvi pogled ne izgleda logična: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zidate grobove prorocima i krasite rake pravednika, i govorite: da smo mi bili u vrijeme svojijeh otaca, ne bismo s njima pristali u krv proroka. Tijem samo svjedočite za sebe da ste sinovi onijeh koji su pobili proroke. I vi dopunite mjeru otaca svojijeh.” (Matej 23:29-32). Šta je loše u tome što kažu da ne bi pristali na zlo koje su činili njihovi preci?
Ničeg lošeg nema u stavu da se ne progone ljudi koji nisu ništa skrivili. Problem je u tome što to nije bila istina. Hristos je činio mnoga čuda za koja su oni znali. Ipak, slali su uhode koje su vrebale neku Njegovu neopreznu reč, sami su dolazili s pričama u kojima su Mu postavljali zamke, zabranjivali su narodu da Ga sledi, a u više navrata su želeli da Ga ubiju. Njihova praksa svedočila je protiv njihovih umišljenih predstava o sebi.
Sopstvena neprepoznata neiskrenost dovela ih je u situaciju da imaju potpuno obrnutu sliku o sebi, u odnosu na stvarno stanje. Hristos ne kritikuje stav da se ne pristaje na ubijanje Božijih proroka, nego naivnu samouverenost, odsustvo opreznosti i nedostatak samoispitivanja. Njihove sopstvene reči su ih optužile, jer su potvrdili da su znali kako treba postupati, ali su sami radili drugačije.
Lako je zidati grobove proroka i ukrašavati rake pravednika, kada je život pokazao ko je u pravu. Nije teško stvarati sudove o proteklim događajima, kada znamo kako se i zašto sve izdešavalo. Realni događaji, čiji kraj još uvek ne znamo, otkrivaju ko smo mi. Mišljenje da bi trebalo da se stane na pravu stranu ne znači da će se to i desiti u stvarnim situacijama.
Zbog toga treba biti oprezan i, po Pavlovom savetu, ispitivati sebe i svoje postupke, jer naša dela, a ne naše reči i naše mišljenje o sebi, govore ko smo mi. Dela pokazuju ko je stvarno bio iskren i dosledan, a ko je samo umislio svoju iskrenost i doslednost.
U čuvenoj propovedi na gori Hristos je rekao: „Čuvajte se od lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.” (Matej 7:15-20).
Vrlo jednostavnom slikom iz prirode Hristos šalje veoma značajnu poruku. Mogu o sebi da mislim da sam grožđe ili smokva, a da zapravo budem trnje ili čičak. Kada dođe rod, pokazaće se ko sam. Na isti način i nas naša dela razotkrivaju. Ako su mi dela loša, ja sam za oganj. Mišljenje o sebi ne pomaže mi ništa.
Hristova izjava da loše drvo mora da donese loš rod nije baš ohrabrujuća. Šta dakle da radim, ako sam loše drvo? Da li sam neminovno osuđen da ostanem loš i predodređen za oganj?
Da bi se čovek borio protiv nekog problema, neophodno je da bude svestan njegovog postojanja. Shvatanje da postoji problem je početak svake borbe. Ako grešnik ne shvata da je grešnik, on od Boga neće tražiti pomoć u nastojanju da se promeni i prestane da bude grešnik. Upravo tu nam pomažu učinjena dela. Ona ne služe samo da bismo uvideli kakvi su drugi ljudi, nego ih na isti način možemo koristiti i za prepoznavanje samih sebe.
Nadovezujući se na priču o rodovima Hristos upravo nastavlja s temom o neprepoznavanju svog stanja: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7:21-23).
Hristos ovde tvrdi da postoje mnogi koji se smatraju Njegovim sledbenicima, a koji će se na kraju silno iznenaditi. Oni su bili uvereni da su Božija deca, ali to nije bila istina. U pitanju je bila samo iluzija da nešto rade i govore u Božije ime. Na Božiju stranu ne svrstavamo se samo tako što tvrdimo i mislimo da smo na Njegovoj strani. A šta ih je to smestilo u pogrešan tabor?
Ovi ljudi su činili bezakonje, tj. radili su stvari protivne Božijem zakonu. Budući da je zakon izraz Njegove volje, možemo da kažemo da su oni u stvari radili ono što Bogu nije bilo po volji. A upravo to je rečeno u prvom delu ovog citata – u nebesko carstvo neće ući oni koji nisu radili po Božijoj volji.
Opet možemo da vidimo da dela pokazuju kakav je neko, a ne njegove reči ili njegovo mišljenje. Posmatranjem svojih postupaka, dakle, možemo da dođemo do zaključaka da li su naše predstave o nama pogrešne.
Procenu po delima Hristos preporučuje i Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj je bio utamničen zbog kritikovanja nemoralnosti Iroda (Matej 14:3, 4). Da li zbog toga što je očekivao da bude izbavljen ili da Mesija treba drugačije da radi, on počinje da se pita da li je Isus taj Mesija kojeg očekuju. Iz zatvora šalje poruku svojim učenicima da Hrista to i pitaju. „A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova posla dvojicu učenika svojijeh, i reče mu: jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?” (Matej 11:2, 3).
Hristos mu ne odgovara direktno, nego ga upućuje na to da posmatra šta praksa pokazuje i iz toga bi trebalo sam da izvuče zaključak. „A Isus odgovarajući reče im: idite i kažite Jovanu što čujete i vidite: slijepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se jevanđelje.” (Matej 11:4, 5). Hristos je smatrao da uopšte nije bilo potrebe da se sam izjašnjava. Njegova dela svedočila su dovoljno sama za sebe. Na taj način, On je pokazao koliko je takav metod procenjivanja dobar.
Međutim, nekada nije dovoljno samo posmatrati praksu, jer posledice nekih dela, a naročito pobude s kojima su učinjena, nisu uvek tako jasne. Potrebno nam je merilo, kriterijum na osnovu kojeg ćemo vršiti procenu u situacijama koje same po sebi nisu jasne.
Dokaz mesijanstva nije tražio samo Jovan Krstitelj. I fariseji i sadukeji došli su Hristu sa zahtevom da im znakom s neba dokaže svoju ulogu (Matej 16:1). Hristos ni njima ne odgovara direktno. „A on odgovarajući reče im: uveče govorite: biće vedro; jer je nebo crveno. I ujutru: danas će biti vjetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemjeri! lice nebesko umijete poznavati, a znake vremena ne možete poznati? Rod zli i kurvarski traži znak, i znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka. I ostavivši ih otide.” (Matej 16:2-4).
Oni su sigurno znali za Hristova dela, tako da su mogli dobro da procene, da su to stvarno želeli. Ali Hristos ih ovde ne upućuje samo na to. Fariseji i sadukeji su smatrani jednom vrstom religijskih autoriteta u narodu. Trebalo bi da, na osnovu svoje stručnosti, razumeju ko je Isus. On im kaže da se razumeju u stvari koje nisu njihova stručna oblast, a ne razumeju se u ono što jeste. Na osnovu Svetih spisa i Isusovih dela trebalo je da prepoznaju o kome se radi. Zbog toga ih ostavlja bez direktnog odgovora, ali im kaže da će znak dobiti – upravo iz Pisma koje je trebalo da razumeju.
Možda to nije odmah toliko očigledno, ali Hristos ovde „stručnjacima” za Pismo prilično jasno nagoveštava koji kriterijum je trebalo koristiti u proceni – prvo, ukoravanjem da ne znaju ono što bi trebalo da znaju, a potom i upućujući ih upravo na Pismo
Hristos je ranije već rekao da nije došao da pokvari Pismo, nego da ispuni što u njemu piše (Matej 5:17), dodajući da će ono ostati neiskvareno, dok se iz njega sve ne ispuni (). Petar o istom kaže: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.” (2. Petrova 1:19). Pišući Timotiju i Pavle je imao šta da kaže o Pismu: „I budući da iz malena umiješ sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenije u Hrista Isusa. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen.” (2. Timotiju 3.15-17).
Svi oni se, svako svojim rečima, jednodušno slažu da je Pismo izuzetan vodič, sigurno i pouzdano merilo kojim možemo da procenjujemo događaje i pojave oko sebe, nešto što nije samo ljudska tvorevina, nego nešto iza čega stoji sam Bog. Zato nije bez osnove to što Bibliju ili Pismo nazivamo i Božija reč.
Dve malo duže rasprave koje je Hristos imao zabeležene su u Jovanovom jevanđelju. I u jednoj i u drugoj Hristos kombinuje pozivanje na dela i na Pismo, kao kriterijume na osnovu kojih ljudi mogu da prepoznaju Njegovu ulogu.
Tokom jednog od praznika Hristos je bio u Jerusalimu: „A bijaše tada praznik obnovljenja u Jerusalimu, i bješe zima. I hodaše Isus u crkvi po trijemu Solomunovu. A Jevreji ga opkoliše, i govorahu mu: dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si ti Hristos kaži nam slobodno.” (Jovan 10:22-24). Kao što smo to već mogli da zapazimo, ljudi vole direktne odgovore po pitanjima koja mogu da budu diskutabilna. Međutim, nekada direktni i jednostavni odgovori ne samo da mogu da budu nepotpuni, nego mogu i da zavedu. Kako Hristos odgovara?
„Isus im odgovori: ja vam kazah, pa ne vjerujete. Djela koja tvorim ja u ime oca svojega ona svjedoče za me.” (Jovan 10:25). Hristos kaže da oni traže direktne odgovore, ali kada ih dobiju u njih ne veruju. Ponovo na delu imamo model navodne iskrenosti, dok se prihvataju samo oni odgovori kojima smo zadovoljni. Zbog toga Isus pažnju prebacuje s iskaza na argumente. Pokušava da im ukaže da treba da posmatraju šta se dešava, pa da iz toga, koristeći razum, izvuku zaključke. Ako neko stvarno želi istinu, mora da se izdigne iznad predrasuda i unapred stvorenih mišljenja, inače će ostati zauvek skučenih vidika.
Nakon što im je rekao za svoju zajednicu s Ocem i da oni nisu od Njegovih ovaca – budući da se sve ovo nastavlja na priču o dobrom pastiru – nastaju problemi: „A Jevreji opet uzeše kamenje da ga ubiju.” (Jovan 10:31). Na njihovu reakciju Hristos ponovo pokušava da ih podstakne da racionalno razmišljaju i da donesu sud na osnovu realnosti, a ne na osnovu unapred zamišljenih ideja: „Isus im odgovori: mnoga vam dobra djela javih od oca svojega; za koje od onijeh djela bacate kamenje na me?” (Jovan 10:32).
Međutim, oni imaju izgovor za svoje ponašanje: „Odgovoriše mu Jevreji govoreći: za dobro djelo ne bacamo kamenja na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovjek budući, gradiš se Bog.” (Jovan 10:33). Zbog toga Hristos sada kombinuje teoretske argumente s praktičnim argumentima, uključuje Pismo i poziva se na dela: „Isus im odgovori: ne stoji li napisano u zakonu vašemu: ja rekoh: bogovi ste? Ako one nazva bogovima kojima riječ Božija bi, i pismo se ne može pokvariti; kako vi govorite onome kojega otac posveti i posla na svijet: hulu na Boga govoriš, što rekoh: ja sam sin Božij? Ako ne tvorim djela oca svojega ne vjerujte mi. Ako li tvorim, ako meni i ne vjerujete, djelima mojima vjerujte, da poznate i vjerujete da je otac u meni i ja u njemu.” (Jovan 10:34-38).
Citirajući 82. psalam, Isus kaže da se neki u njemu nazivaju bogovima (). Potom se poziva na Pismo kao zajednički autoritet, kriterijum koji nije iskvaren. Drugim rečima, ako prihvataju Pismo kao autoritet, a u njemu imaju primere ovoga što On radi, onda nemaju nikakav izgovor za nameru da Ga ubiju.
S druge strane, Hristos ukazuje na svoja dobra dela. Kako bi neko mogao da čini dobra dela, a da ujedno huli na Boga? Osim toga, oni su dobro znali da je Hristos učinio mnoga čuda, dela koja prevazilaze ljudske sposobnosti. On to nije činio sam, nego je samo tražio od Boga da učini dobro drugima. Nespojivo je s razumom da Bog pomaže nekom ko Ga kleveta i iznosi neistine (). Dakle, ne samo da Pismo dozvoljava ono što je Hristos za sebe govorio, nego i neverovatna dela koja je činio svedoče da se On ne protivi Bogu, nego da Ga Bog podupire.
Koliko god da je nelogična, reakcija Jevreja je donekle očekivana: „Tada opet gledahu da ga uhvate; ali im se izmače iz ruku.” (Jovan 10:39). Da su imali bilo kakve, makar i pogrešne argumente oni bi ih izneli. Iako su u raspravi potučeni, mišljenje nisu promenili, ali, što je najgore, ni namere da ubiju čoveka. Njihov pokušaj nije tamo neka beznačajna stvar. To je bio pokušaj oduzimanja nečijeg života! Zar to nije zasluživalo da se obuzdaju, makar dok ne nađu dobre razloge za svoje namere? Ovaj događaj lepo ilustruje kakva je moć slepog predubeđenja. Bez argumenata i bez preispitivanja, ono je nepokolebljivo i u najstrašnijim delima. A zastrašujuća je pomisao da to može da bude i moja realnost.
Druga rasprava zapisana je u petom poglavlju Jovanovog jevanđelja. Pred kraj tog poglavlja Hristos govori o tome šta svedoči Njemu u prilog pa, između ostalog, kaže: „Ali ja imam svjedočanstvo veće od Jovanova; jer poslovi koje mi dade otac da ih svršim, ovi poslovi koje ja radim svjedoče za mene da me otac posla.” (Jovan 5:36). Poslednji deo ovog stiha su argumenti koje smo već razmatrali. Dela koja je Hristos činio ne bi bio u stanju da čini, da Ga Bog nije podržavao. To su činjenice koje ne mogu da se posmatraju odvojeno od pitanja ko je On i šta je Njegova uloga.
Pošto im je rekao da bi trebalo svoje ideje da usaglase s realnošću, Hristos ih usmerava na drugi kriterijum: „Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život vječni; i ona svjedoče za mene.” (Jovan 5:39). Ovo nije isto kao kada nekoga potpuno neobaveštenog uputite da čita Bibliju. Ljudi s kojima je Hristos razgovarao ceo život su se učili porukama iz Pisma. Ipak, iz Hristovih reči proizilazi da im je, i pored sveg tog podučavanja, promakla suština. Ovo nam govori da je moguće zastraniti čak i kada koristimo najpouzdaniji kriterijum. Iz iskustva je dobro poznato da sve može da se zloupotrebi. Ako je nešto u istoriji bilo zloupotrebljavano, to je Biblija. Mnoga zla učinjena su u njeno ime ili pokušana da budu opravdana njenim rečima. Ali to nikada nije bila njena namena. Tako i Hristos govori svojim sagovornicima da pogrešno tumače ono što stoji u Pismu.
U čemu je bio njihov problem? Prvo im je rekao da On zna da nemaju Očevu ljubav u sebi (Jovan 5:42). Božija ljubav u nama – bilo kao ljubav od Boga ili ljubav prema Bogu – podrazumeva i ljubav prema istini. Očigledno je da ćemo bez istinoljubivosti prekrajati činjenice po svojoj volji.
Pošto ljubav prema istini nije bio princip kojim su se oni vodili u tumačenju Pisma, nešto drugo je moralo da bude. „Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite?” (Jovan 5:44). Kada nam je važnije da dobijemo odobravanje od ljudi nego do Boga, normalno je da ćemo se radije prikloniti tradiciji nego istini. U takvoj situaciji oni koji misle da služe Bogu zapravo su sluge ljudima i ljudskim teorijama.
Zbog toga je logično što Hristos završava ovaj razgovor zaključkom da oni nisu ni mogli da Ga prihvate. „Ne mislite da ću vas tužiti ocu; ima koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate. Jer da ste vjerovali Mojsiju tako biste vjerovali i meni; jer on pisa za mene. A kad njegovijem pismima ne vjerujete kako ćete vjerovati mojijem riječima?” (Jovan 5:45-47).
Ako su tvrdili da se uzdaju u Mojsijeve spise, biće opravdani ako se po njima ponašaju, a osuđeni ako rade protiv njih. Ako su pogrešili u svojim predstavama o Mojsijevim spisima, onda im zapravo i ne veruju, jer imaju pogrešne predstave o čemu ti spisi govore. A kada imaju pogrešne predstave o čemu spisi govore, naravno da ne mogu da veruju onome ko ih tumači na ispravan način, pošto veruju u drugačije stvari.
Unapred stvorene predstave, kojih ne želimo da se odreknemo, moraju da dovedu do pogrešnih tumačenja i interpretacija. U pristupu bilo kojim pitanjima, a naročito onima koja su delikatna i osetljiva, trebalo bi pristupiti otvorenog uma, a nikako s pozicije da su stavovi, koje već imamo, neminovno ispravni. Zatvorenost za mogućnost da nisam u pravu temelj je svake samoobmane.
Otvoren um
Velika je zabluda mišljenje da je važno samo da čovek ima dobre namere, a da nije važno ono u šta veruje. Istina i činjenice nisu relativna stvar, zato i verovanje u njih može samo da bude ili ispravno ili pogrešno. Boga ili ima ili nema. Pismo je ili Božija reč ili prevara. Svet je ili stvoren ili je oduvek postojao. Pogrešno zauzimanje stavova nas dovodi do toga da donosimo pogrešne odluke zbog pogrešnih predstava koje imamo.
Pišući svoju poslanicu vernicima u Efesu, Pavle govori o potrebi da vernici ne budu kao mala deca koju ljulja i zanosi svaki vetar nauke, u lažima i prevarama, nego da bi trebalo da se vladaju po istini i ljubavi i da u tome napreduju i uzrastaju (Efescima 4:14, 15). U nastavku iznosi razlog zašto pogrešne predstave mogu da budu opasne.
„Ovo dakle govorim i svjedočim u Gospodu da više ne hodite kao što hode i ostali neznabošci u praznosti uma svojega, koji imaju smisao tamom pokriven, i udaljeni su od života Božijega za neznanje koje je u njima, za okamenjenje srca svojijeh; koji ostavivši poštenje predadoše se besramnosti, na činjenje svake nečistote i lakomstva.” (Efescima 4:17-19).
Ovde Pavle tako jasno objašnjava zašto pogrešni stavovi dovode do izopačenog života. Čovek se ponaša po predstavama koje ima o životu i smislu postojanja. Ako su predstave pogrešne, i život je u neskladu s našom suštinom. Po Pavlovim rečima, to je život praznoga uma, smisao pokriven tamom. Zbog neznanja koje je u ljudima, oni su udaljeni od spasenja, jer ih to neznanje navodi na delovanje koje okamenjuje srce, da se ostavlja poštenje, a čini besramnost, svaka nečistota i lakomstvo. Pogrešni stavovi direktno utiču na izgrađivanje lošeg karaktera, čime postajemo loši ljudi.
Biti zatvoren za otvoreno razmatranje, kako tuđih, tako i svojih stavova, znači nezainteresovanost za to kakvi ćemo biti ljudi i da li ćemo promašiti svoju suštinu. Otvorenost za nove ideje svakako ne predstavlja obavezu da se prihvati svaka ideja koja se pred nas iznese, nego davanje šanse i spremnost da proverimo i ono za šta mislimo da verovatno nije istinito.
Nekada postoje objektivni razlozi zbog kojih ljudi ne žele, ili se čak boje, da priznaju da nisu bili u pravu. To može da bude čista sujeta, ali i strah zbog odbačenosti, strah od pritiska okruženja ili potreba za ulaganjem truda u promene koje treba uvesti s promenom stava. Tačno je da sve to oko promene stavova nekada uopšte nije lak proces, ali istina bi trebalo da nas oslobodi, a ne da nas optereti, naročito ako iza početnih teškoća dolazi trajna korist.
„Jer ništa ne možemo na istinu nego za istinu.” (2. Korinćanima 13:8). Kako jednostavna, a moćna rečenica. Negiranjem istine ne možemo ništa da postignemo, osim svoje samoobmane. Istina će ostati istina. Posledice našeg izbora će doći, bez obzira da li mi to prihvatali ili odbijali. Ali stajanjem na stranu istine i borbom za nju možemo sebi učiniti trajnu dobrobit, a potencijalno i drugima, koji se ugledaju na naš izbor. Tako ćemo da učinimo nešto za istinu.
Možemo da završimo rečima saveta koje je apostol Pavle uputio vernicima u Rimu: „I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija. Jer kroz blagodat koja je meni data kažem svakome koji je među vama da ne mislite za sebe više nego što valja misliti; nego da mislite u smjernosti kao što je kome Bog udijelio mjeru vjere.” (Rimljanima 12:2, 3).
Pavle savetuje da ne razmišljamo pod pritiskom razmišljanja ljudi oko nas. Trebalo bi težiti da se promenimo obnovom uma, iz koje proizilazi mogućnost da na pravi način razumemo Božiju volju, a sa shvatanjem Njegove volje i sami ćemo bolje znati kako treba da živimo. Odmah iza toga upozorava nas da ne mislimo da smo posebni, bolji i pametniji od drugih. Biti oprezan i prihvatiti mogućnost da nisam u pravu je mudrost, a ne slabost.
Upravo sve to je otvoren um, um koji je obnovljen neopterećenošću mišljenjem drugih i um koji ne misli da je nepogrešiv. Misliti svojom glavom znači misliti samostalno, neopterećen ne samo tuđim stavovima, nego i sopstvenim. Nepristrasan pogled na svet je vid poštenja. Iz tog poštenja mogu da proizađu mnoga dobra, kao i ono najvažnije – da živimo ono za šta smo stvoreni.