Kakvim načelima smo verni

Listajući neke stare beleške naišao sam na prepis dela članka iz „Blica”, objavljenog 7. maja 2009. godine. Iako mi je ovog puta sve bilo poznato, stari osećaj zaprepašćenja ponovo se javio, gotovo jednakim intenzitetom. Sledi deo članka koji opisuje šta se desilo i kako su to komentarisali roditelja glavnih aktera.

Novosadska policija podigla je krivičnu prijavu protiv šesnaestogodišnjeg N. M. koji je polovinom marta bez ikakvog povoda šutnuo u glavu svoju šezdesetšestogodišnju sugrađanku Justinu Urban dok je prolazila ulicom. Prijava za nasilničko ponašanje obuhvatila je i njegovog vršnjaka E. J., koji je ceo slučaj zabeležio kamerom mobilnog telefona.

…

Objavljivanje snimka iznenadilo je i roditelje maloletnika, koji insistiraju na tome da se incident dogodio „čak u martu mesecu” i da nije bilo „nikakvog razloga za takvu reakciju” [prijavu]. Sam snimak nasilja otac je okarakterisao kao „neslanu šalu” sa ružnim završetkom.

– Dete je htelo samo da se našali s njom. Ni sam ne zna zašto je to uradio i jako se kaje – rekao je za „Blic” dečakov otac, koji je i sam priznao da je bio šokiran onim što se vidi na snimku.

Ružan osećaj koji je ovaj članak stvorio u meni nije samo posledica bahatog postupka ovih mladića, nego pre svega reakcije roditelja na ono što su njihova deca učinila.

Odanost

Šta brane ovi roditelji? Čemu su lojalni? Da budemo jasni, nije problem što roditelji brane svoju decu, nego način na koji pokušavaju to da urade. Normalno je da se roditelji nađu deci u ovakvim situacijama i da pokušaju da im pomognu. Međutim, od načina na koji to rade pokazuje se kakav stav imaju prema životu i kakav profil ljudi će takvim uticajem postati njihova deca.

Ono što roditelji pokušavaju jasno se vidi iz njihovih reči. Indirektno, oni pokušavaju krivicu da prebace na sistem. Insistiraju na tome kako se događaj desio čak u martu mesecu, kao da se to desilo pre nekoliko godina ili decenija i da su ova deca neki sasvim drugi, promenjeni ljudi. Takođe kažu da nije bilo nikakvog razloga za prijavu. Opet je sistem kriv što uopšte pokreće jednu tako nepravednu optužbu protiv njihove dece. Sigurno tako ne bi pričali da se neko iz čista mira, zato što mu je tako došlo, zatrči i šutne u glavu njih ili njihove stare roditelje.

Ako kažete da nešto ne treba procesuirati zato što se, eto, desilo tako davno, pre čitava dva meseca, ili da nema razloga za prijavu kada nekoga namerno šutnete u glavu, vi zapravo tvrdite da to nije ništa nenormalno. Gotovo je izvesno da oni to nisu želeli da kažu, ali posredno dolazimo do zaključka da su nagovestili kako bi takvi postupci mogli da se smatraju nekažnjivim, a samim tim i prihvatljivima. Jer, zašto bi samo njihova deca bila izuzetak? U pokušaju da na neadekvatan način odbrane svoju decu, oni promovišu određeni sistem vrednosti i ponašanja.

Rečima roditelja da je sve ovo bila neslana šala, da se dete samo šalilo, da ne zna zašto je to uradilo i da se jako kaje, samo se još više otkriva da je njima važno samo šta će na kraju biti s njihovom decom. Da su ovakve izjave otvorena laž, jasno se može videti na samom snimku. Pošto je žena dobila udarac u glavu i pala, mladići se cerekaju, a ne pokušavaju da joj pomognu ili da vide da li je ozbiljnije povređena. Njima je sve to zabava, a to što je objekat, koji im je poslužio u tu svrhu, drugo ljudsko biće, uopšte nije važno. Ako se i kaju, kaju se zbog posledica koje su došle, a ne zbog samog dela koje su počinili.

Bilo bi mnogo prihvatljivije da su situaciju realno prikazali, da su priznali krivicu svoje dece i tako pokušali da im pomognu. Svako greši, pa traženje oproštaja ili blage kazne za maloletnike, uz garancije da će nadgledati njihovo buduće ponašanje, uopšte ne bi bilo neprimereno. Ovako još ostaje utisak da pokušavaju da nas naprave budalama govoreći nam da nije tačno ono što smo na snimku videli, što samo još više može da raspali ljutnju onih koji su pogođeni ovim događajem.

Jedno od pitanja koje mi se nametnulo povodom ovog događaja jeste da li su roditelji bili svesni kakve dugoročne posledice može da stvori pokušaj da na manipulativan način odbrane svoju decu. Poruka koju oni svojoj deci, ali i svima ostalima, šalju je da nije važno šta si uradio, nego da li ćeš se izvući. Stvara se okruženje u kojem smo i mi i svi ljudi do kojih nam je stalo potencijalne žrtve takvih principa, jer se zavarava svako ko misli da će zauvek biti i ostati najjači – ako je to ikada i bio.

Bolno je to što ovo nije usamljeni slučaj. Nažalost, mnogi se ponašaju na istovetan način, samo što njihova dela nisu izašla u javnost. Svet koji smo na takav način stvorili je onaj u kome toliko često može da se čuje izjava da se poštenje ne isplati. Zbog toga ne mogu da se otmem utisku da ovi roditelji ne brane svoju decu, nego svoje emocije koje prema njima imaju. Kao da im nije važno ili kao da o tome uopšte ne razmišljaju kakvi ću ljudi ta deca postati i u kakvom će društvu živeti. Ako se ne zalažemo za zaštitu svakog pojedinca, čak i ako smo mi oni koji ga ugrožavaju, onda taj princip potkopavamo i trebalo bi da budemo svesni da i sami možemo biti ugroženi, bez posledica po krivca.

Ne treba da se čudimo kada se političari ili neki drugi moćnici protivzakonito bogate ili kada javno blate i fizički napadaju one koji ih ne podržavaju, pa ni kada se ne reše ubistva onih koji su o njihovim nezakonitim radnjama javno i dokumentovano govorili. Živimo u svetu, kakvom smo možda i sami doprineli, u kojem nije važno šta je učinjeno, čak ni da li je to dokazano, već samo da li je to kažnjeno.

Mogli bismo da kažemo da je to normalno, da je princip života da najsposobniji preživljavaju i napreduju. Ali ako je tako, zašto nas onda vesti poput prethodne toliko uznemiravaju? Zašto smo besni kada se krivci izvuku i nastave da deluju po svojim „sposobnostima preživljavanja”? Zašto ne možemo da se pomirimo da nam je nepravedno nanesena šteta?

Kada celoj slici pridodamo Boga, sve ovo dobija posebnu težinu, jer više ne pričamo samo o tome kakve ćemo osobe biti i u kakvom svetu ćemo živeti, nego se postavlja i pitanje večne sudbine – kako nas samih, tako i drugih na koje utičemo svojim postupcima.

Hristos je rekao: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan.” (Matej 10:37). Ovakva rečenica zvuči pomalo čudno. Zašto Hristos suprotstavlja našu ljubav prema onima koji su nam najrođeniji s ljubavlju prema Njemu i šta je time želeo da kaže?

Daleko od toga da Biblija na bilo kom mestu govori o zanemarivanju nama najbližih. Zapravo je, kako to Pavle piše, obrnuto: „Ako li ko za svoje a osobito za domaće ne promišlja, odrekao se vjere, i gori je od neznabošca.” (1. Timotiju 5:8). Nebriga o onima koji s nama žive smatra se odbacivanjem vere.

Kontekst koji prethodi onoj Hristovoj izjavi je sledeći: „Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nijesam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine: i neprijatelji čovjeku postaće domašnji njegovi.” (Matej 10:34-36). Isus kaže da će među ljudima biti suprotstavljenih stavova u pogledu onoga što Bog preko Njega nudi. Javiće se razmimoilaženja i između najrođenijih. Ali, ako se tada priklonimo čoveku, makar to bio naš roditelj ili naše dete, nismo dostojni onoga što Bog nudi, jer Bog ne radi ni protiv našeg ni protiv njihovog interesa. Na takav način, one do kojih nam je stalo, a koji su zbog svog neprijateljstva prema Bogu već u nezavidnom položaju, guramo još korak dalje od Njega.

Ovo biranje strane između Boga i bližnjih se, naravno, ne odnosi samo na banalno pitanje da li prihvatam Boga ili ne, nego i na sve sitaucije koje zahtevaju iskazivanje principa istine i poštenja u svakodnevnom životu. Stati uz Boga podrazumeva da se stane uz istinu i pravdu. Bez toga nema dobrog odnosa s Bogom.

Pošto je rekao da će se pokazati pravedan Božiji sud i da će svako dobiti po delima, Pavle, u poslanici napisanoj vernicima Rima, nastavlja: „Onima dakle koji su trpljenjem djela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život vječni; a onima koji se uz prkos suprote istini a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnjev.” (Rimljanima 2:7, 8). Nije moguće suprotstavljati se pravdi i istini, a biti na Božijoj strani. U stvari, oni će od Boga dobiti samo, kako to u stihu piše, nemilost i gnev.

Na početku 59. poglavlja Knjige proroka Isaije zapisane su Božije reči da su naša bezakonja i gresi razlog zašto nam se čini da Bog ne deluje i ne čuje nas (Isaija 59:1, 2). Između ostalog, pominje se i sledeće: „Nema nikoga da viče za pravdu, niti ima koga da se pre za istinu; uzdaju se u ništavilo, i govore laž; začinju nevolju, i rađaju muku.” (Isaija 59:4). Odsustvo našeg stajanja uz istinu i pravdu udaljava nas od Boga, onemogućava Ga da nam pomogne i stvara utisak da nas ne čuje i ne mari za nas.

Malo kasnije u istom poglavlju piše: „Zato sud otstupi natrag, i pravda stoji daleko; jer istina pade na ulici i pravda ne može da prođe. I istine je nestalo, i ko se uklanja oda zla, postaje plijen. To vidje Gospod, i ne bi mu milo što nema suda.” (Isaija 59:14, 15). Zbog toga što se ljudi nisu borili za pravdu i istinu nastalo je okruženje u kojem nema više pravde i istine ni za njih. Svet je onakav kakvim ga svojim postupcima činimo. Ljudsko društvo je sastavljeno od pojedinaca, a zbir svakog pojedinačnog stava i dela stvara konačnu sliku naše realnosti. Zato je važno šta je to čemu smo odani.

Roditelji iz primera s početka teksta, verovatno potpuno nesvesno, bili su propovednici bezakonja i zagovarali su da i njima neko ima pravo da uradi sličnu stvar i da se izvuče bez posledica, jer će i taj biti nečije dete. Kada god tražimo nerealne izgovore i izbegavamo da se otvoreno suočimo sa situacijom i posledicama, mi svoje okruženje guramo k stanju gde je sud odstupio natrag i gde pravda stoji daleko.

A pošto Bog kaže da Mu takvo stanje nije milo, jasno je zašto je Hristos rekao da Boga nije dostojan onaj koji zbog ljubavi prema nekome ili nečemu stane nasuprot Božijih principa. Kada trenutnu emotivnu satisfakciju stavimo ispred dugoročnog interesa, ratujemo i protiv onih za koje se navodno borimo. Prema tome, ne možemo ni da kažemo da volimo nekoga zbog koga smo izdali Boga i Njegove principe, jer nismo radili u korist njegovog trajnog dobra, nego u korist svojih osećaja prema njemu koje smo stavili ispred svega. Svoju popustljivost i slabost, želju da nama bude što lakše, zamaskirali smo samoobmanom o sopstvenoj ljubavi.

Baš zbog toga, ono čemu smo odani pokazuje ko smo mi pred Bogom. Stati na stranu onoga što je ispravno može mnogo da košta, ali se privrženost tako i pokazuje. Realno suočavanje s posledicama nekog dela, bez manipulacija i lažnih opravdanja, može da donese mnogo bola, ali pokazuje gde je naše srce, šta su zapravo naši ideali i u kakvom svetu želimo da živimo. A Bog će nam upravo dati po principima za koje smo se pred svima zalagali rečima i delima. Kako je to Pavle u citiranim stihovima Rimljanima poslanice rekao, večni život će dobiti oni koji su istrajavali u dobru, a nemilost i gnev oni koji su, znajući šta je ispravno, odstupali od tih principa zarad lične satisfakcije.

Institucionalizovana poslušnost

Iako se većina ljudi na ovom svetu smatra vernicima, oni su uglavnom poslušni ljudskim autoritetima. Čovek se najčešće identifikuje s određenom grupacijom – bilo da je to verska denominacija, politička stranka, udruženje ili neformalna grupa ljudi – i počinje da se zalaže za njene ciljeve kao svoje sopstvene. Najveći problem, međutim, nastaje, kada pokušava da brani i opravdava svaki stav i svako delo koje proizađe iz te grupacije, čak i kada je to očigledno pogrešno. Nije retkost da se na takav način ide i protiv ideala koji se deklarativno zastupaju. Drugim rečima, ne sledimo više ideale za kojima smo prvobitno krenuli, nego ljude koji predvode grupu koja te ideale zagovara.

Religija ne da nije izuzetak od ovoga, nego se čak može smatrati predvodnikom ovakve pojave. Pod izgovorom da se sledi Bog, zapravo se slepo slušaju verske vođe i zastupaju interesi verske zajednice kojoj neko pripada. Iluzija da se sledi Bog održava se mišljenjem da sam Bog vodi našu organizaciju i postavlja ljude na bitna mesta. Problem je u tome što praktično svaka zajednica to tvrdi isključivo za sebe.

Zbog sve većeg broja verskih zajednica se može činiti da je ovakva pojava nešto novo, ali ona je prisutna odavno. Pošto je preko proroka Isaije Bog svom narodu saopštio da će ih snaći nevolje (Isaija 29:1-9*)Isa 29:1 Teško Arilu, Arilu, gradu gdje je stajao David. Dodajte godinu na godinu, neka kolju žrtve praznične. Isa 29:2 Ali ću pritijesniti Arila, i biće žalost i tuga, jer će mi biti kao Aril. Isa 29:3 Jer ću te opkoliti vojskom, i stegnuću te opkopima i podignuću suprot tebi kule. Isa 29:4 Te ćeš oboren govoriti sa zemlje i iz praha ćeš mucati, i glas će ti biti sa zemlje kao u bajača i iz praha ćeš šapćući govoriti. Isa 29:5 A mnoštvo neprijatelja tvojih biće kao sitan prah i mnoštvo nasilnika kao pljeva kad se razmeće; i to će biti začas, iznenada. Isa 29:6 Gospod nad vojskama pohodiće ga gromom i trusom i hukom velikom, vihorom i burom i plamenom ognjenijem koji proždire. Isa 29:7 I mnoštvo svijeh naroda koji vojuju na Aril i svi koji udaraju na nj i na zidove njegove i koji ga pritješnjuju, biće kao utvara noćna u snu. Isa 29:8 Biće kao kad gladan sni da jede, pa kad se probudi a duša mu prazna; ili kad sni žedan da pije, pa kad se probudi, a on iznemogao i duša mu žedna; tako će biti mnoštvo svijeh naroda što vojuju na goru Sionsku. Isa 29:9 Stanite i čudite se; vapijte i vičite: pijani su, ali ne od vina; posrću, ali ne od silovita pića. i da neće razumeti ono što im On poručuje (Isaija 29:10-12*)Isa 29:10 Jer je Gospod izlio na vas duh tvrdoga sna i zatvorio vam oči, oslijepio proroke i vidioce, glavare vaše. Isa 29:11 I svaka utvara biće vam kao riječi u zapečaćenoj knjizi, koju dadu čovjeku koji zna čitati govoreći: čitaj to; a on reče: ne mogu, jer je zapečaćeno. Isa 29:12 Ili da dadu knjigu onom koji ne zna čitati govoreći: čitaj to; a on reče: ne znam čitati. , Bog kaže i šta je bar jedan od uzroka tim pojavama: „Zato reče Gospod: što se ovaj narod približuje ustima svojima i usnama svojim poštuje me, a srce im daleko stoji od mene, i strah kojim me se boje zapovijest je ljudska kojoj su naučeni” (Isaija 29:13).

Religija u kojoj ljudi ne slušaju šta kaže Bog, nego profesionalni tumači Njegove volje, obična je obmana, a najverovatnije i samoobmana. Ljudi ustima poštuju Boga, tj. pred drugima govore da su Božiji sledbenici, ali srce im stoji daleko od Njega, jer su razvijanje svog odnosa s Njim prepustili drugima. Ljubav se rađa iz odnosa, a divljenje obično iz slušanja o nekome. To što svoje divljenje prema Bogu nekada pomešamo s ljubavlju prema Njemu ne znači da je to isto. Ljubav podrazumeva da imamo želju da lično provodimo vreme s onim koga volimo. Ako to ne radimo ili ne pokušavamo da radimo, onda je to najbolji pokazatelj odsustva naše ljubavi. Naravno, moraju se uzeti u obzir okolnosti u kojima ne možemo da uspostavimo direktnu komunikaciju s Bogom i prilagoditi se tome.

Kada se povodimo za drugima, tada neminovno na Božiji presto u našim životima zasednu tradicija, verska zajednica ili verske vođe, a da mi to i ne primetimo. Naravno da je lakše prepustiti odgovornost za večno spasenje nekom drugom. Ali u svetu u kojem vlada greh i gde postoji mnogo vlastoljubivih, koji vole da dominiraju i upravljaju drugima, to je velika opasnost. Zbog toga će se mnogi naći začuđeni kada shvate da su izbačeni iz nebeskog carstva.

Ovo nikako ne treba shvatiti kao povod da se svaki autoritet po svaku cenu odbaci. Obično postoji opravdana osnova zašto neko ima autoritet. Tačno je da to ne mora uvek da bude tako, ali baš to što postoji mogućnost da autoritet zakaže, ukazuje nam da lično moramo da se uključimo u stvaranje stavova i donošenje odluka.

Prilikom svog poslednjeg boravka u Jerusalimu, kada je i razapet, Hristos je govorio narodu o problemu institucionalne zloupotrebe u religiji. „Tada Isus reče k narodu i učenicima svojima Govoreći: na Mojsijevu stolicu sjedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam reku da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite; jer govore a ne čine.” (Matej 23:1-3).

Kada kaže da su na Mojsijevu stolicu seli književnici i fariseji, Hristos hoće da ukaže na pojavu o kojoj se nedovoljno razmišlja. Ovaj narod Bog jeste smatrao svojim. U začetku ustrojavanja ispravnih principa u narodu Bog je upotrebio Mojsija. Međutim, Mojsija je Bog lično izabrao i vodio, što ne može da se kaže za sve one koji su kasnije došli u poziciju da predvode Božiji narod. Zanimljivo je da mnogi hrišćani, čitajući ove Isusove reči, sasvim lepo prepoznaju princip, ali ga onda primene samo na Njegovo vreme, a u praksi nastave da se ponašaju kao književnici i fariseji iz Hristove kritike.

Osim toga, Hristos nas poziva na razboritost. Iako je fariseje i tadašnje tumače Pisma smatrao uzurpatorima Božije volje, nije ih u potpunosti potcenio i odbacio. U njihovim rečima može biti mnogo znanja i mudrosti. Zbog toga ne treba da odbacujemo sve što oni kažu, već treba da koristimo svoj um, kako bismo raspoznali kada se njihove reči razmimoilaze s praksom, pravdom ili istinom.

Ono što je, po svemu sudeći, najvažnije, jeste zaključak koji sledi posle jednog dugog govora i mnoštva primera zloupotrebe verskih lidera. „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! koliko puta htjeh da skupim čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjeste! Eto će vam se ostaviti vaša kuća pusta.” (Matej 23:37, 38). Iako se kritika sve vreme odnosi samo na verske vođe, na kraju će stradati svi – ne samo oni koji su obmanu vršili, nego i oni koji su ih u tome sledili.

Sledeći vođe i svoju versku organizaciju, bez razmišljanja o ispravnosti njihovih postupaka i stavova, stvaramo okruženje koje praktično neminovno dovodi do Božijeg odbacivanja. Ne možemo uticati na globalne tokove događaja i na postupke drugih, ali možemo pokušati da u drugima razvijemo svest o problemu zajedničke odgovornosti za sve ono što nam se dešava. Na kraju krajeva, to je i sam Isus radio. Pokušao je ljudima da otvori oči, da uvide zabludu u kojoj žive i stanu na stranu dobra, jer čak i ako ne promene način razmišljanja većine, oni sami će se svrstati među Božiju decu i tako se naći među spasenima.

Jedna od najboljih ilustracija poslušnosti religioznom sistemu, umesto Bogu zbog koga takav sistem postoji, možemo da sagledamo u događaju koji je zapisan u Matejevom i Markovom jevanđelju. „I skupiše se oko njega fariseji i neki od književnika koji bijahu došli iz Jerusalima. I vidjevši neke od učenika njegovijeh da nečistijem, to jest neumivenijem, rukama jedu hljeb, ukoriše ih. Jer fariseji i svi Jevreji ne jedu dok ne umiju ruku do lakata, držeći se onoga što im je ostalo od starijeh; i kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe. A potom pitahu ga fariseji i književnici: zašto učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od starijeh, nego jedu hljeb neumivenijem rukama?” (Marko 7:1-5).

Pranje ruku pre jela nije loša stvar, ali ovde je taj običaj podignut na mnogo viši nivo. Čim fariseji i književnici na njemu insistiraju, to znači da su oni ovaj običaj smatrali religioznom obavezom. Jedna dobra, ali ipak obična praksa pranja ruku postala je verska tradicija i od ljudi se zahtevalo da je poštuju kao da je to Božija zapovest.

Međutim, osim što ljude opterećuje onim što Bog od njih ne zahteva, tradicija zalazi i u domen onoga što Bog jeste rekao: „A on odgovarajući reče im: zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za običaje svoje? Jer Bog zapovijeda govoreći: poštuj oca i mater; i koji opsuje oca ili mater smrću da umre. A vi kažete: ako koji reče ocu ili materi: prilog je čim bih ti ja mogao pomoći; može i da ne poštuje oca svojega ili matere. I ukidoste zapovijest Božiju za običaje svoje.” (Matej 15:3-6).

Religiozni sistem, kroz tradiciju i običaje, počinje da postavlja drugačije zahteve od onih koje je Bog izneo pred ljude. Na taj način posredno se menja i sistem vrednosti i prioriteta. Vernici se ne ohrabruju da samostalno ostvare odnos s Bogom i da samostalno razmišljaju o stvarima povezanim s verom, nego da se u tome oslanjaju na verske vođe i zajednicu kojoj pripadaju. Bog je tako gurnut u drugi plan, a verska organizacija zauzima Njegovo mesto.

Hristos nije ni morao da izvlači nikakav zaključak, jer o ovoj pojavi već postoji Božiji stav, zapisan u stihu iz Isaijine knjige, koji smo već citirali: „Licemjeri! dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojijem, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskima.” (Matej 15:7-9).

Vera se u tom slučaju, kako sam stih kaže, svodi na usmeno priznavanje Boga, a ljudi su svojim srcem zapravo udaljeni od Njega i poslušni ljudima umesto Bogu. Ali, osim što je citirao tekst iz Knjige proroka Isaije, Hristos ih je još nazvao licemerima. Jasno je i zašto. Ljudi koji se navodno zalažu za veru u Boga zapravo je potkopavaju, usmeravajući poslušnost vernika ka organizaciji i verskim autoritetima. A najopasnije od svega je što se, utvrđivanjem službe ljudima, stvara iluzija pokoravanja Bogu.

Pošto je rekao da čoveka ne pogani ono što ulazi na usta, nego ono što izlazi iz usta (Matej 15:10, 11*)Mat 15:10 I dozvavši ljude, reče im: slušajte i razumijte. Mat 15:11 Ne pogani čovjeka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čovjeka. , Hristu dolaze učenici saopštavajući Mu kakav su utisak Njegove reči ostavile na fariseje. „Tada pristupiše učenici njegovi i rekoše mu: znaš li da fariseji čuvši tu riječ sablazniše se? A on odgovarajući reče: svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskorijeniće se. Ostavite ih: oni su slijepi vođi slijepcima; a slijepac slijepca ako vodi, oba će u jamu pasti.” (Matej 15:12-14).

Učenici govore Hristu da ih je sablaznio. Čitajući sa strane, sve izgleda kristalno jasno. Isus im je predočio, ne samo da od ljudi zahtevaju ono što Bog ne traži, nego još i izvrću i ukidaju Njegove zapovesti. Zašto su onda fariseji bili šokirani Hristovim rečima? Ova rečenica o njihovom sablažnjavanju tako jasno pokazuje da ljudi koji su podučavani da bespogovorno slušaju svoju versku zajednicu i njene vođe, kao Božiji glas, ne mogu tako lako da shvate i prihvate da to može biti protiv Božije volje. Do te mere su poistovetili svoju versku zajednicu s Božijom voljom, da to više ne mogu da razdvoje i zato se prema zajednici odnose kao prema Bogu.

Zbog takvog stava sami su slepi, a slepi su i svi oni koji ih slede. Posledica toga da, kako Hristos kaže, slepac vodi slepca, jeste da će obojica pasti u jamu. Drugim rečima, neće propasti samo oni koji stvaraju takav sistem, nego i svi oni koji ih slede.

Rečenica da će se iskoreniti svako drvo koje Bog nije usadio govori nam da bez Božijeg uticaja i vođstva nema spasenja. Ako svoje poverenje stavimo u ruke ljudi, čak i kada njih vodi Bog, mi smo vođeni ljudima. Bog najbolje zna šta je najbolje za nas. I pored svih dobrih namera, ljudsko vođstvo može da bude neuspešno. Da nam Bog za spasenje nije potreban, On se u spasenje ne bi ni mešao.

Organizovanje vernika, međutim, nije samo po sebi zlo. Sam Bog je napravio uređenje u svom narodu i u Pismu nema naznake da On od tog principa odustaje. Problem je u tome što je prvobitna namera bila da organizovanje vernika bude nešto što ljude lakše i efikasnije usmerava na Boga, a ne nešto što Ga zamenjuje.

Kakvu poslušnost Bog želi?

Neretko se dešava da se religiozni ljudi optuže da ne koriste razum. Ruku na srce, ne može se reći da česte ateističke primedbe vernicima za slepu, dogmatsku poslušnost nemaju osnovu. Međutim, da li se prava religija zalaže za takvu poslušnost? Da li su, zapravo, oni koji se tako ponašaju slepo poslušni Bogu ili verskim autoritetima koji ih tome uče? Kada Bog želi da imamo poverenju u Njega, na čemu treba da se temelji takvo poverenje? Šta Biblija kaže, zašto treba slušati i slaviti Boga?

„Poznajte Gospod da je Bog. On nas je stvorio, i mi smo dostojanje njegovo, narod njegov i ovce paše njegove.” (Psalmi 100:3). U ovom pslamu, koji je pesma u slavu Boga, pozivamo se da se uverimo ko je naš Bog i šta je uradio za nas.

Dva stiha kasnije psalmista daje još razloga zašto bi trebalo prihvatiti Boga: „Jer je dobar Gospod; milost je njegova uvijek, i istina njegova od koljena na koljeno.” (Psalmi 100:5). Bog ne želi da Ga prihvatimo zbog straha od toga šta će nam se desiti, nego zato što je dobar, milostiv i istinit. To su osobine kojima On zaslužuje da bude prihvaćen, a ujedno, na osnovu njih, možemo zaključiti i da nam želi dobro.

U 135. psalmu direktno se pozivamo da hvalimo Boga zato što je dobar: „Hvalite Gospoda, jer je dobar Gospod; pojte imenu njegovu, jer je slatko.” (Psalmi 135:3). To je preporuka da se slavi Bog.

David je zapisao: „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čovjeku koji se uzda u nj.” (Psalmi 34:8). Pozvani smo da ispitamo, okusimo kakav je Bog. Pozvani smo da imamo iskustvo, razvijemo odnos s Njim iz kog ćemo shvatiti da je dobar. Drugi deo stiha koji je David napisao je samo posledica Davidove lične spoznaje o Božijoj dobroti. Zato što je on sam iskustveno shvatio kakav je Bog, David nas ne poziva da mu verujemo na reč, nego da se i sami praktično u to uverimo.

U Knjizi proroka Jeremije Bog govori da će svoj narod vratiti iz zasluženog ropstva u Vavilonu. „Jer ću povratiti roblje Judino i roblje Izrailjevo, i sazidaću ih kao prije. I očistiću ih od svakoga bezakonja njihova kojim mi sagriješiše, i oprostiću im sva bezakonja njihova, kojima mi sagriješiše i kojima se odmetnuše od mene. I biće mi milo ime i hvala i slava u svijeh naroda na zemlji koji će čuti za sve dobro što ću im učiniti, i uplašiće se i drktaće radi svega dobra i radi svega mira što ću im ja dati. Ovako veli Gospod: na ovom mjestu, za koje vi velite da je pusto i nema u njemu ni čovjeka ni živinčeta, u gradovima Judinijem i po ulicama Jerusalimskim opustjelim da nema čovjeka ni stanovnika ni živinčeta opet će se čuti glas radostan i glas veseo, glas ženikov i glas nevjestin, glas onijeh koji će govoriti: slavite Gospoda nad vojskama, jer je dobar Gospod, jer je dovijeka milost njegova; koji će prinositi prinose zahvalne u domu Gospodnjem; jer ću vratiti roblje ove zemlje kao što je bilo prije, govori Gospod.” (Jeremija 33:7-11).

Preko slike izbavljenja iz Vavilona, Bog zapravo opisuje spasenje i konačno izbavljenje svog celokupnog naroda od greha. Ovo možemo da zaključimo ne samo zbog toga što Novi zavet koristi istu sliku izlaska iz Vavilona kada se spasenje približava (Otkrivenje 14:8; 18:2-5*)Otkrivenje 14:8 I drugi anđeo za njim ide govoreći: pade, pade Vavilon grad veliki: jer otrovnijem vinom kurvarstva svojega napoji sve narode. Otkrivenje 18:2 I povika jakijem glasom govoreći: pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakome duhu nečistome, i tamnica sviju ptica nečistijeh i mrskijeh; jer otrovnijem vinom kurvarstva svojega napoji sve narode; Otkrivenje 18:3 I caOtkrivenjei zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njezine. Otkrivenje 18:4 I čuh glas drugi s neba koji govori: iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. Otkrivenje 18:5 Jer grijesi njezini dopriješe tja do neba, i Bog se opomenu nepravde njezine, nego i zato što preko Jeremije Bog kaže da će u to vreme oprostiti i očistiti sva bezakonja svog naroda. Opraštanje svih greha, a naročito očišćenje svih greha, ne može da se desi dok gresi ne prestanu da se čine, tj. dok ne dođe spasenje. Na osnovu ovakvih tvrdnji možemo da vidimo da je Bog unapred isplanirao da događaje oko Vavilonskog ropstva i izlaska iz njega koristi kao nešto što ukazuje na dešavanja neposredno pred izbavljenje svih koji će biti spaseni.

Ljudi će se prosto uplašiti kada budu uvideli kakvo dobro i mir im je Bog pripremio. Zato što je dobar i večno milostiv, kako to stoji u prethodnom citatu, On zaslužuje da bude slavljen.

Biblija ne zagovara neosnovanu i neutvrđenu poslušnost prema Bogu, nego poslušnost iz razumnog osvedočenja koje je proisteklo iz praktičnog odnosa s Njim. Kako je to apostol Pavle zapisao govoreći da ne sudimo drugima, da se ne bi sudilo nama: „Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2:4). Do pravog pokajanja za zla koja smo činili i prihvatanja Boga dolazi kada takvi porivi izviru iz srca zbog Njegove dobrote, blagosti i strpljenja, kada smo oduševljeni Njegovim karakterom, a ne obećanom nagradom ili uplašeni kaznom.

Bog je dostojan da se prihvati, jer je On taj koji nas je zamislio, poželeo i stvorio: „Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si ti sazdao sve, i po volji tvojoj jest i stvoreno je.” (Otkrivenje 4:11).

A još je više dostojan jer je odlučio da glavni teret i žrtvu izbavljenja čoveka preuzme na sebe: „Jer Bogu tako omilje svijet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni. Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj.” (Jovan 3.16, 17).

Bog od nas ne traži poslušnost zato što je najjači i što će kazniti svakoga ko mu se ne pokori, nego zato što nam želi dobro i što je to jedini put da se vratimo i Njemu i životu. A ako nam to nije jasno, On nas poziva da se lično uverimo, da s Njim razvijemo odnos koji će nam pokazati kakav je On, jer želi da naša odluka bude zasnovana na razumu i iskustvu, a ne na proračunosti i strahu.

Apostol Pavle, u poslanici Titu, govoreći o Hristu kojeg čekamo da se vrati, piše i sledeće: „Koji je dao sebe za nas da nas izbavi od svakoga bezakonja, i da očisti sebi narod izbrani koji čezne za dobrijem djelima.” (Tit 2:14). Bog traži ljude koji su oduševljeni dobrom. Njih će da očisti i izbavi od svakog bezakonja, tj. da promeni i opravda – što su u Pismu svojevrsni sinonimi za spasenje.

Bog ljude ne tera u spasenje, iako je Hristovom žrtvom dao otkup za svakoga, već im ostavlja izbor. Oni koji ne žele da žive po principima dobra i pravde mogu da ostanu u tome, ali će njihov izbor važiti večno po završetku njihovog života. S druge strane, oni koji čeznu za pravdom i dobrom, po prirodi stvari slede i slušaju Boga kada shvate kakav je On, jer u Njemu nalaze ispunjenje svojih težnji.

Međutim, kada se uverimo da je Bog pravedan i da radi u našem najboljem interesu, odsustvo poslušnosti je jedna vrsta uvrede za Njega. „Slušajte šta govori Gospod: ustani, sudi se s gorama, i neka čuju humovi glas tvoj. Slušajte, gore i tvrdi temelji zemaljski, parbu Gospodnju, jer Gospod ima parbu s narodom svojim, i s Izrailjem se sudi. Narode moj, šta sam ti učinio? i čim sam ti dosadio? Odgovori mi.” (Mihej 6:1-3).

Pošto je rečeno kako je Bog svoj narod izveo iz ropstva u Misiru, vodio ih preko Mojsija i sačuvao od drugih naroda (Mihej 6:4, 5*)Mih 6:4 Jer te izvedoh iz zemlje Misirske i iskupih iz kuće ropske i poslah pred tobom Mojsija, Arona i Mariju. Mih 6:5 Narode moj, opomeni se što naumi Valak car Moavski i što mu odgovori Valam sin Veorov, od Sitima do Galgala šta bi, da poznaš pravdu Gospodnju. , tekst nastavlja o tome kakav odnos Bog očekuje od čoveka u takvim okolnostima. „Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama? s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? desetine tisuća potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj? plod utrobe svoje za grijeh duše svoje? Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim?” (Mihej 6:6-8).

Osnovne i najvažnije stvari koje se od nas očekuju su krajnje jednostavne – da činimo što je ispravno, budemo milostivi i ne budemo gordi. Ovu su osobine koje i bez uplitanja religije smatramo dobrima. A šta je sa žrtvama? Nije li i to Bog tražio da se radi? Ne vidi li se i tu poslušnost na delu?

Tačno je da postoje obredi koje je Bog dao, ali oni nisu sami sebi svrha. Oni su tu da bismo bolje shvatili duhovnu realnost i Božiji način rada s nama – ono što ne možemo otvoreno da vidimo. Naravno da i u njima može da se vidi poslušnost i vernost, ali postoje mnogo važnije stvari.

U svojoj kritici tadašnjih verskih vođa Hristos kaže: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.” (Matej 23:23). Iako nije trebalo izostavljati ni „desetak od metvice i od kopra i od kima”, nije to ono što je najvažnije niti vernost u tome može da pokrije odsustvo stvari koje su neodvojive od vere. Međutim, pravda, milost i vera pred ljudima mogu da se odglume, a davanje desetka od metvice, kopra i kima ne može.

Nažalost, u verskim zajednicama se često težište stavlja upravo na obrede, propise, tradiciju i poslušnost organizaciji i verskim vođama. Ističu se razlike u odnosu na druge i tako podilazi egu članova svoje crkve. Pošten može da bude i ateista, tako da, u ovakvim poređenjima, naša „veličina” toliko ne dolazi do izražaja. Međutim, da li se neko krsti zdesna nalevo, sleva nadesno ili se uopšte ne krsti, očigledan je pokazatelj različitosti.

Na taj način tradicionalizam, pod velom iskrenog verovanja, postaje pomodarstvo, što u crkvene redove privlači ne samo otvorene ateiste, nego čak i kriminalce – zapravo, sve one kojima je veoma stalo do mišljenja većine. Glavni kriterijumi postaju podobnost i lojalnost prema organizaciji, a ne kvalitet karaktera i odanost Božijim principima, jer, sakloni Bože, nekome bi još moglo da padne na pamet da kritikuje Božiju crkvu kada se u njoj rade loše stvari.

U nastavku teksta Knjige proroka Miheja, pošto je rečeno da Bog više ceni kada se čini ono što je ispravno, voli milost i živi smerno nego darove, priloge i ispunjavanje obreda, govori se i o razlogu zbog kojeg se On ljuti na svoj narod: „Nije li jošte u kući bezbožnikovoj blago nepravo? i efa krnja, gadna? Hoće li mi biti čist u koga su mjerila lažna i u tobocu prijevarno kamenje? Jer su bogatuni njegovi puni nepravde, i stanovnici govore laž, i u ustima im je jezik prijevaran. Zato ću te i ja biti da oboliš, pustošiću te za grijehe tvoje.” (Mihej 6:10-13).

Bez obzira što ih zove svojim narodom, Bogu se činjenje zlih stvari u njemu ne sviđa. Nepravedno bogaćenje, nepoštenje u poslu, laganje i prevare dovode do toga da se Bog okreće protiv svog naroda i, umesto da im pomaže, počinje da ih pustoši.

Prava poslušnost dolazi iznutra, a ne spolja. Ona se odlikuje željom da se uradi ono što je dobro, a ne moranjem da se preko volje uradi ono za šta ćemo biti nagrađeni. Onaj koji čezne za dobrim delima sluša glas svog bića i ima satisfakciju u samom učinjenom dobru, dok onaj koji u religiji traži interes očekuje da će mu se poslušnost isplatiti.

Svrha zakona

Verovatno najznačajnija stvar u pitanju poslušnosti je kako se postaviti prema zakonu, tj. prema uputstvima i propisima koje je dao Bog. Mnogo reči i vremena u istoriji potrošeno je na ovu temu. Izneto je toliko različitih mišljenja, da je pitanje da li bismo ih mogli i pobrojati. Ona se kreću od insistiranja na besprekornoj poslušnosti svakoj uredbi do negiranja da je poslušnost zakonu uopšte potrebna, tj. tvrdi se da je čak pogrešna i štetna.

Ovaj problem je osetljiv i zato što ga treba sagledavati u kontekstu – kako u neposrednom tako i u kontekstu celog Pisma – jer pojedine izjave mogu da nas zavedu. Na primer, u prvom poglavlju Knjige proroka Isaije je zapisano: „Ako hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše.” (Isaija 1:19, 20). Iako se zakon ili zapovesti ne pominju direktno, sam ovaj tekst kao da ukazuje na to da Bog očekuje bespogovornu poslušnost, jer u protivnom sledi smrt. Međutim, tekst koji prethodi ovoj izjavi je malo kompleksniji od toga.

Samo poglavlje, nakon uvoda o autoru knjige i vremenu kada je pisana, počinje rečima: „Čujte, nebesa, i slušaj, zemljo; jer Gospod govori: sinove odgojih i podigoh, a oni se odvrgoše mene. Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.” (Isaija 1:2, 3). Cela knjiga, dakle, počinje postavkom da je Bog podigao i pomagao svoj narod koji je od Njega odstupio, a tome je uzrok njihovo nerazumevanje Boga i Njegovih očekivanja.

Posle izveštaja o grešnosti naroda i posledicama koje je to donelo, prelazi se na sam problem: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi.” (Isaija 1:11-14).

Na početku ovog citata se vidi da oni pokušavaju da služe Bogu prinošenjem žrtava. Međutim, zanimljivo je da Bog te žrtve naziva njihovim žrtvama, iako je sam organizovao i dao uputstva o žrtvenom sistemu. Kaže da je sit žrtava, da ne mari za njih, da je žrtvovanje uzaludno, da se gadi na kad koji je sam tražio, a da ne može da podnosi okupljanja i službu na mladine i subote koje je On uspostavio, dešavanja na mladine i praznike naziva njihovima, kao da su ih sami izmislili, pa još kaže da Mu je sve to dosadilo i da to mrzi. Čak kaže da nije tražio da dođu u hram da se pojave pred Njim.

Izgleda kao da je Bog protivrečan sam sebi. Čas se zalaže za poslušnost, čas kaže da Mu služba koju je od njih zahtevao nije potrebna. Šta je problem počinje da se naslućuje u stihu koji sledi: „Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:15). Ali pre nego što se pozabavimo samim problemom, važno je uočiti veoma značajnu stvar koja je rečena u prvom delu ovog stiha. Posledice Njegovog neodobravanja dovode do toga da Bog više ne sluša naše molbe i uskraćuje nam potrebnu pomoć. Ovaj princip ljudi često previde ili zanemare, a onda se čude zašto Bog ne odgovara. Božije delovanje umnogome zavisi od načina na koji mi sami živimo.

Sam problem se ogleda u poslednjim rečima stiha „ruke su vaše pune krvi”. Drugim rečima, naši odnosi s drugima su loši, u stanju smo da povređujemo i uništavamo druge, da bismo postigli svoje ciljeve ili ispunili svoja zadovoljstva. Na ovaj način Bog nam saopštava da služba Njemu i poslušnost Njegovim zapovestima ne znači ništa ako nismo dobri ljudi. Nastavak teksta to i potvrđuje.

„Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.” (Isaija 1:16, 17). Bog ne želi da živimo samo za sebe i svoje interese. On želi da pomažemo drugima, da se zalažemo za njih i branimo ih kada su ugroženi. Kada bi svi pojedinci, ili bar velika većina njih, tako mislili i delovali, to društvo bi bilo gotovo idealno.

„Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija 1:18). Ako razmišljamo ne samo o sebi nego i o drugima, ako im činimo dobro kada imamo priliku, onda će Bog da nam oprosti grehe i očisti nas od njih. Bog ne želi da se ljudi Njemu pokoravaju i hvale Ga, dok su u duši pokvareni. Njemu su miliji oni koji su dobronamerni, čak i ako prave greške.

Nakon ovoga slede stihovi od kojih smo krenuli: „Ako hoćete slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše.” (Isaija 1:19, 20). Pošto imamo prethodnu osnovu, lako je na pravi način shvatiti šta Bog ovde govori. Dobrota i poštenje su daleko iznad poslušnosti propisanoj službi i obrednim zakonima. Kada smo takvi, Bog će očistiti naše druge grehe, a kada nismo, Bogu su naša poslušnost i služba mrski. A poslušnost u ovim poslednjim stihovima podrazumeva ono što proizilazi iz prethodnog teksta – poslušnost čestitosti, pravdi i dobroti.

Malo kasnije Bog ljude iz svog naroda, koji gaze preko svega zarad svog interesa, naziva svojim protivnicima i svojim neprijateljima: „Knezovi su tvoji odmetnici i drugovi lupežima; svaki miluje mito i ide za darovima; siroti ne daju pravice, i parnica udovička ne dolazi pred njih. Zato govori Gospod, Gospod nad vojskama, silni Izrailjev: aha! izdovoljiću se na protivnicima svojim, i osvetiću se neprijateljima svojim.” (Isaija 1:23, 24).

Iz svega ovoga nije teško zaključiti da je suština važnija od forme. Nije važno da li neko glumi dobrotu i vernost, nego da li želi da čini dobro i bude veran. Poslušnošću zapovestima, dok ostajemo sebični, pokvareni i bez želje da se menjamo, ne možemo da izmanipulišemo Boga i prošvercujemo se u večni život. Večni život je samo prirodni nastavak onog životnog smera koji smo već ovde zauzeli.

Na sličan način kako je započela tako i završava Knjiga proroka Isaije. Poslednje poglavlje ove knjige započinje temom kojom se bavilo prvo: „Ovako veli Gospod: nebo je prijesto moj i zemlja podnožje nogama mojim: gdje je dom koji biste mi sazidali, i gdje je mjesto za moje počivanje? Jer je sve to ruka moja stvorila, to je postalo sve, veli Gospod; ali na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i ko drkće od moje riječi. Ko kolje vola, to je kao da ubije čovjeka; ko kolje ovcu, to je kao da zakolje psa; ko prinosi dar, to je kao da prinese krv svinjeću; ko kadi kadom, to je kao da blagoslovi idola. To oni izabraše na putovima svojim, i duši se njihovoj mile gadovi njihovi. Izabraću i ja prema nevaljalstvu njihovu, i pustiću na njih čega se boje; jer zvah a niko se ne odazva, govorih a oni ne slušaše, nego činiše što je zlo preda mnom i izabraše što meni nije po volji.” (Isaija 66:1-4).

Bog je naklonjen onima koji iz srca žele da Mu služe, a ne onima koji to rade samo formalno dok, u isto vreme, čine ono što je zlo i ono što nije po Njegovoj volji. Zapravo, pretvaranje putem formalne poslušnosti Bogu, dok se otvoreno greši, samo produbljuje zlo koje se već čini. Njihova predstava da služe Bogu tretira se kao ubistvo čoveka, skrnavljenje onoga što je sveto i služba lažnim bogovima, jer se time stvara privid da Bog odobrava ono što oni čine u životu, a druge podučavaju da slede njihov primer.

Njihov način delovanja i razmišljanja mnogo je približniji mnogobožačkom pogledu na svet, gde se božanstvo umilostivljuje žrtvama i traži se božanstvo koje će biti naklonjeno onome što oni rade. To je praktično jedna vrsta trgovine koja kaže ostavi me na miru, a ja ću ti prineti darove – trgovine koju Bog prezire. Boga nemamo čime da podmitimo, jer je svakako sve Njegovo. Sve oko nas On je sam stvorio.

Ovo podmićivanje božanstava zasniva se na istom principu kao i korupcija. Pravom čoveku dam poklon i pravila za mene ne važe. Traženje rupa u zakonu nije sposobnost i domišljatost, nego pokvarenost. Zakon, i Božiji i ljudski, donosi se da ostvari pravdu i spreči zlo, a pokušaji izvrdavanja zbog njegove nesavršenosti ili nedorečenosti su, samim tim, nepravda i zlo.

Zbog toga, u istoj Isaijinoj knjizi Bog kaže: „Čujte ovo, dome Jakovljev, koji se zovete imenom Izrailjevijem, i iz vode Judine izidoste, koji se kunete imenom Gospodnjim, i Boga Izrailjeva pominjete, ali ne po istini i po pravdi. Jer se imenuju po svetom gradu, oslanjaju se na Boga Izrailjeva, kojemu je ime Gospod nad vojskama.” (Isaija 48:1, 2). Bog saopštava da takvu manipulaciju lako pročita i da ne može tako jeftino da bude nasamaren.

Kakve je namere Bog imao kada je stvarao pravosudni sistem u Izrailju možemo da vidimo iz 5. Mojsijeve 16:18-20: „Sudije i upravitelje postavi sebi po svijem mjestima koja ti da Gospod Bog tvoj po plemenima tvojim, i neka sude narodu pravo. Ne izvrći pravde i ne gledaj ko je ko; ne primaj poklona; jer poklon zašljepljuje oči mudrima i izvrće riječi pravednima. Sasvijem idi za pravdom, da bi bio živ i naslijedio zemlju koju ti daje Gospod Bog tvoj.”

Primećujemo da Bog stavlja akcenat na ono što je ispravno, na nepristrasnost i pravdu, a ne na sama pravila. Ovaj sistem, kao i oni koje mi pravimo u državama, napravljen je da donese pravdu i uredi društvo na jedan pošten način. Danas se često kaže: „Svako zaslužuje najbolju odbranu.” Takva rečenica deluje veoma snažno, ali, osim što ima svoju očigledno pozitivno konotaciju, može da se koristi kao izgovor za manipulaciju sistemom i izvrtanje pravde. Mislim da ova rečenica u najmanju ruku zahteva dodatak: „… u skladu s onim što se stvarno desilo”, a ne po svaku cenu.

Postaje važnije pobediti u sudskom procesu, nego doneti pravdu. Tužilac svim sredstvima pokušava da dokaže krivicu i kada je nema, branilac pokušava da oslobodi krivce i kada zna da su počinili zločin, traže se nepravilnosti i propusti u proceduri da bi se postupak oborio, na razne načine pokušavaju da se dokažu pobude i namere, kopa se po prošlosti, ako je dostupna, iznose se najintimnije stvari – sve u službu dobijanja procesa. Dešava se da, sasvim mirno, bez griže savesti, i društveno opravdano, nevin bude oštećen ili upropašćen, a zločinac oslobođen, uz znanje nekih učesnika u procesu da se presuda ne zasniva na istini. Važnije je ispuniti proceduru, nego učiniti ono što je pravo.

Bog, međutim, kao što smo mogli da pročitamo, savetuje da se sudi pravo, a da se pravda ne izvrće. Zašto na tome insistira nije teško dokučiti: „Jer je Gospod Bog vaš Bog nad bogovima i gospodar nad gospodarima, Bog veliki, silni i strašni, koji ne gleda ko je ko niti prima poklona” (5. Mojsijeva 10:17). Principi poštenja i pravde su Božiji principi, sastavni deo Njegovog karaktera i bića, a mi smo stvoreni po Njegovom obličju (1. Mojsijeva 1:27*)1. Mojsijeva 1:27 I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. . Mi smo normalni samo kada se vladamo po principima po kojima i za koje smo stvoreni, čak i u ovom nenormalnom svetu greha.

Odgovornost postaje još veća kada znamo kako treba da se ponašamo po istini i pravdi, a najveća je kod onih koji su uključeni u proces donošenja pravde: „Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovijeh usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama. Ali vi zađoste s puta, i učiniste te se mnogi spotakoše o zakon, pokvariste zavjet Levijev, veli Gospod nad vojskama. Zato i ja vas učinih prezrenim i poništenim u svega naroda, kao što se vi ne držite mojih putova i u zakonu gledate ko je ko.” (Malahija 2:7-9).

Kada oni koji treba da donose pravedne odluke i koji podučavaju druge o ispravnim načelima sami postanu korumpirani, pristrasni i pokvareni, ceo sistem počinje da se ruši, a mnogi dolaze do zaključka da, ili zakon nije dobar ili se ne isplati pridržavati ga se. Zbog toga se Bog okreće protiv onih koji su znali šta je ispravno, ali su izabrali drugačije puteve.

Pravu žestinu Božijeg stava prema onima koji izvrću pravdu možemo da vidimo u Isaijinim spisima: „Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo, koji prave od mraka svjetlost a od svjetlosti mrak, koji prave od gorkoga slatko a od slatkoga gorko. Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni. … Koji pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu. Zato kao što oganj proždire strnjiku i slame nestaje u plamenu, tako će korijen njihov biti kao trulež i cvijet njihov otići će kao prah, jer odbaciše zakon Gospoda nad vojskama i prezreše riječ sveca Izrailjeva.” (Isaija 5:20, 21, 23, 24).

Najviši stepen razbojništva je kada ljudi koji upravljaju sistemom napravljenim da donese red, sigurnost i pravdu počnu da ga zloupotrebljavaju, kako u svrhu lične koristi tako i u svrhu obračuna s neistomišljenicima. Nažalost, na ovom svetu smo veoma dobro upoznati kako to funkcioniše. Mislim da je nemoguće naći čoveka koji nije živeo u okruženju gde su ljudi u vlasti, umesto zastupanja zakona, vladavine prava i državnih interesa, bili korumpirani, protivzakonito sticali materijalnu korist i borili se za stranačke interese kada je trebalo da zastupaju opšte. Najgore od svega je što mnogi misle da je to loše samo onda kada sami nisu deo vladajuće strukture.

Pišući kako treba da živimo verom i kako smo Hristovom žrtvom dobili mogućnost da budemo oslobođeni osude zakona, koji smo svi kao grešnici prestupili, apostol Pavle pokušava da objasni ulogu Božijeg zakona i kako se ona odražava na nas. „Šta ćemo dakle reći? Je li zakon grijeh? Bože sačuvaj! nego ja grijeha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju da zakon ne kaza: ne zaželi.” (Rimljanima 7:7).

Iako je mnogo pisao o deformaciji koja se pojavila u praksi, da Božiji narod služi Njegovom zakonu umesto Njemu, tj. formi umesto suštini, Pavle upozorava da takvo saznanje ne bi smelo da nas odvede u drugu, podjednako lošu krajnost, da zakon smatramo nečim što je loše. Zakon dolazi od Boga i zbog toga ne može da bude nešto što ne valja, jer bi Bog tako sam sebe osuđivao. Zapravo, pošto je ustvrdio da Božiji zakon nije greh, on nastavlja da piše zašto je zakon dat. Zakon je postavljen da bismo znali šta je greh, jer u svetu u kojem živimo nismo uvek sigurni šta je ispravno, a šta loše. Zato je zakon dat kao smernica koja će nam ukazivati kako da živimo. On je tu da nas obavesti kako stvari stoje.

Pavle, na sebi svojstven način, nastavlja dalje svoje izlaganje: „A grijeh uze početak kroz zapovijest, i načini u meni svaku želju; jer je grijeh bez zakona mrtav. A ja življah nekad bez zakona; a kad dođe zapovijest, onda grijeh oživlje, a ja umrijeh, i nađe se da mi zapovijest bi za smrt koja bješe data za život. Jer grijeh uzevši početak kroz zapovijest prevari me, i ubi me njome.” (Rimljanima 7:8-11). Apostol se služi jezikom kojim jeste pomalo apstraktan, ali zato zadire u ovu temu dublje od svih ostalih biblijskih pisaca.

Kada piše da je greh uzeo početak kroz zapovest i da je on bez zakona mrtav, Pavle hoće da kaže da greh ne može da postoji, ukoliko ne počiva na kršenju ispravnih načela i principa. Da bi nešto bilo greh, mora da postoji dobro koje taj greh narušava. Zapovesti i zakon samo definišu šta je dobro, a šta ne. Nema smisla reći da je greh to što sam obukao plavu košulju, a ne belu. Ipak, greh je ako nekome ukradem košulju. Izbor boje košulje je stvar ličnog izbora, čak i kada se ne uklapa dobro s ostalim odevnim predmetima koje nosimo. Može se reći da neko nema ukusa, jer ne ume da složi boje, ali to nije greh. Međutim, krađa jeste greh, a zapovest „Ne kradi” zapisana je da nas obavesti da je to zlo, ako kojim slučajem sami toga nismo svesni.

Dakle, zakon je dat da bi nas usmerio na pravi put, kako bismo došli do spasenja i večnog života. Zato je, kako to Pavle piše, zapovest data za život. Ali, budući da je plata za greh smrt (Rimljanima 6:23*)Rim 6:23 Jer je plata za grijeh smrt, a dar Božij je život vječni u Hristu Isusu Gospodu našemu. i da smo do vremena kada se sa zakonom upoznajemo već grešili, ispada da nas zapovest data za život osuđuje na smrt. Ne ulazeći dublje u ovu temu, dovoljno je samo da kažemo da je, kao rešenje tog problema, Bog ponudio život svog Sina kao zamene za zahteve zakona da se za greh plati smrću.

U stihovima koji slede Pavle ponovo naglašava da sam zakon nije loš, da problem nije u njemu, nego u nama koji grešimo: „Tako je dakle zakon svet i zapovijest sveta i pravedna i dobra. … Jer znamo da je zakon duhovan; a ja sam tjelesan, prodan pod grijeh” (Rimljanima 7:12, 14). Pavle koristi veoma snažne atribute koje pripisuje zakonu i zapovestima, a budući da je samo nekoliko stihova pre toga već rekao da zakon nije greh, jasno je da želi da izbegne mogućnost pogrešnog shvatanja ili zloupotrebe svojih reči.

Do sada smo mogli da uočimo da je Božiji zakon dat kako bi se odnosi uredili na temelju pravde, ali i kako bi se ljudi putem zakona poučili o pravdi. Ovo bi principijelno moglo da se kaže i za ljudske zakone, tj. da zakon uređuje naša prava i obaveze prema drugim pojedincima i društvu kao celini. Međutim, Božiji zakon ide i korak dalje.

„A namjera je zapovijesti ljubav od čista srca i dobre savjesti i vjere nelicemjerne” (1. Timotiju 1:5). Iako ne tako duga, ovo je ipak veoma upečatljiva rečenica, koja nam mnogo toga govori. Božija namera u pogledu zakona je da nam on posluži kao osnova da postanemo bolji ljudi, ljudi koji će voleti druge čistog srca, imati mirnu savest i veru u Boga koja nije licemerna. Bog želi da nas zakon podstakne i usmeri da idemo putem kojim ćemo postati dobri i pošteni.

„I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga; jer koji ljubi drugoga zakon ispuni. Jer ovo: ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svjedoči lažno, ne zaželi, i ako ima još kakva druga zapovijest, u ovoj se riječi izvršuje, to jest: ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. Ljubav ne čini zla bližnjemu; daklem je ljubav izvršenje zakona.” (Rimljanima 13:8-10).

Božiji zakon ne samo da teži pravdi, već nas usmerava na mnogo viši nivo – da pravda, putem ljubavi i dobrote, izvire iz nas. Nije cilj da se uzdržavamo od zla zbog straha od kazne, nego da činimo ono što je ispravno zato što tako želimo. Onima protiv kojih nešto imamo ne možemo spontano činiti dobro, jer im dobro ne želimo. Kada nekog volimo, onda mu želimo dobro, a dobrota, kao i pravda, dolaze kao prirodne posledice takvog stanja.

Slovo ili duh zakona?

Zakon je, prema tome, sam po sebi dobar, ali svrha ljudskog postojanja nije pridržavati se propisa koje je neko doneo. Zakon je pomoćno sredstvo, alatka koja služi da nam bude bolje. Zbog toga u njemu treba tražiti svrhu za koju je napravljen, a ne insistirati na pravilima čak i kada su ona apsurdna.

Ne postoji zakon koji je u stanju da predvidi i opiše svaku moguću situaciju. U životu se dešava da se nađemo u okolnostima kada moramo da biramo kojem ćemo propisu da se priklonimo, a koji da prekršimo. Moramo da izaberemo šta je veći prioritet. Zato bi zakon trebalo da bude okvir za donošenje pravde, a ne instrument za sprovođenje nedorečenih propisa i kada oni nemaju smisla.

Slušajući o sudskim postupcima koje je dobio lopov, kada je za nasilje tužio one koje je došao da pljačka, budući da su se od njega branili, logično je da postavimo pitanje opravdanosti zakona. Kada se obesmisli pravda i sam zakon je obesmišljen, jer je njegova svrha promašena. Ako zakon nije u stanju da donese pravdu, on ne samo da gubi svoj smisao, nego postaje neugodno opterećenje koje pokušavamo da zaobiđemo u postizanju nekog cilja. Zato Bog naglašava da se sudije u pravosudnom sistemu Njegovog naroda drže pravde.

Kako se Hristos postavljao prema zakonu i čemu je davao prioritet? „U to vrijeme iđaše Isus u subotu kroz usjeve: a učenici njegovi ogladnješe, i počeše trgati klasje, i jesti. A fariseji vidjevši to rekoše mu: gle, učenici tvoji čine što ne valja činiti u subotu.” (Matej 12:1, 2). Tumačeći trganje klasja kao rad, fariseji opominju Isusa da se Njegovi učenici ne ponašaju po zakonu koji je dao Bog, jer je On naložio da se subotom ne radi nikakav posao (2. Mojsijeva 20:10; 3. Mojsijeva 23:3).

Ne čitajući dalje, nekako se najlogičnije čini da bi im trebalo odgovoriti na osnovu njihovog tumačenja reči posao. Zašto je trganje klasja u hodu posao, a nije, recimo, ustajanje iz kreveta, hodanje do zbornice na subotnu službu Bogu, podizanje kašike prilikom jela ili bilo koja druga radnja koja se obavlja tokom tog dana? U zakonu nije tačno definisano šta je rad, a šta ne, da bi oni tako proizvoljno mogli da tumače ovu reč. Oni ovo govore na osnovu pravila koja su doneli mimo Božijeg zakona, pa tako ni zahtevi nisu Božiji, nego ljudski. Nema smisla onda to koristiti kao religioznu primedbu.

Međutim, Hristovi argumenti kreću drugim putem, verovatno zato što On ne želi samo da ukaže na to da Njegovi učenici nisu uradili ništa loše, nego i da je njihov pristup zakonu i način kako ga doživljavaju pogrešan: „A on reče im: nijeste li čitali što učini David kad ogladnje, on i koji bijahu s njim? Kako uđe u kuću Božiju, i hljebove postavljene pojede, kojijeh nije valjalo jesti njemu ni onima što su bili s njim, nego samijem sveštenicima. Ili nijeste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u crkvi subotu pogane, pa nijesu krivi? A ja vam kažem da je ovdje onaj koji je veći od crkve.” (Matej 12:3-6).

Hristos im predočava da je David jeo hlebove koje je Bog namenio sveštenicima (3. Mojsijeva 24:9) i da zbog toga nije bio smatran krivim. Takođe, sam Bog je uredio da sveštenici imaju službu subotom, ali se to ne tretira kao greh. Drugim rečima, uprkos Božijoj zapovesti da se tog dana ne radi nikakav posao, to se ne primenjuje bukvalno ili bar postoje okolnosti kada to ne važi.

Izjavom da je među njima prisutan neko ko je veći od crkve, Hristos kaže da ono što On sa svojim učenicima radi ima veći značaj od pokoravanja njihovom tumačenju zapovesti. To se možda još više ogleda u rečenici koju je malo kasnije izgovorio: „Jer je gospodar i od subote sin čovječij.” (Matej 12:8). Ovim rečima Isus nije želeo da kaže da On može da radi šta god hoće, kako mu se prohte, nego da oni uopšte ne shvataju ko je On i kakav posao obavlja. Da bi bio gospodar od subote, koju je Bog uspostavio još prilikom stvaranja sveta, On mora da bude nešto mnogo više od samozvanog učitelja, kakvim su Ga smatrali.

Ali, pre ove poslednje rečenice, Hristos ukazuje na njihov pogrešan način razumevanja zakona: „Kad biste pak znali šta je to: milosti hoću a ne priloga, nikad ne biste osuđivali pravijeh” (Matej 12:7). Isus ovde tvrdi upravo ono što je Pavle kasnije otvorenije napisao, da je suština u tome da čovek bude dobar, a ne poslušan. Poslušnost će doći sama, kada postoje poštenje i dobrota. Time što to ne razumeju, oni se bore protiv onoga što Bog radi, jer osuđuju i sputavaju one koji rade ispravno.

Iako izveštaj iz Markovog jevanđelja sadrži manje detalja, postoji jedna rečenica koje nema kod Mateja, a veoma je važna za temu o kojoj govorimo: „I govoraše im: subota je načinjena čovjeka radi, a nije čovjek subote radi.” (Marko 2:27). Ovo je, naravno, princip koji ne važi samo za subotu, nego za svaku zapovest i ceo zakon. Nisu ljudi stvoreni zato što je Bogu bio potreban neko da sluša Njegov zakon, već je zakon dat da pomogne ljudima, olakša njihov život i uredi međusobne odnose. U situacijama u kojima postaje smetnja i opterećenje on gubi svoj smisao, a tada je pogrešno insistirati na slepom izvršavanju zapovesti.

Dan od odmora uspostavljen je da čoveku bude milina (Isaija 58:13*)Isa 58:13 Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnijem, i budeš ga slavio ne idući svojim putovima i ne čineći što je tebi drago, ni govoreći riječi, , dan na koji su stavljeni svetost i blagoslov (1. Mojsijeva 2:3*)1. Mojsijeva 2:3 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svijeh djela svojih, koja učini; . Ništa od toga suštinski ne bi postojalo ako čovek mora da ga provodi u grču od straha koju radnju sme, a koju ne sme da učini.

Iz ideje da je zakon zbog čoveka, a ne čovek zbog njega, proističe nedvosmislen zaključak da je duh zakona iznad slova zakona, tj. da je važnije učiniti dobro, nego poslušati propis. Ova rečenica mnogima može da zvuči krajnje jeretički, ne samo u religioznim okvirima.

Podučavani smo i primoravani smo da se držimo propisa, čak i u situacijama kada oni nemaju nikakvog smisla i kada je svima jasno da se tako samo čine nepravda, šteta i zlo. Insistirati da se propis sprovodi po svaku cenu, i kada praksa demantuje njegovu pravičnost, kao i okretanje glave od očiglednog zla, samo zato što o tome ne postoji propis, obično je bezumlje. Ali to je svet u kakvom živimo.

Mi smo oni koji zakonu dajemo smisao. Ako mu pristupamo bez ikakvog razuma, može se desiti da on postane oruđe nepravde – upravo obrnuto od namere s kojom je načinjen.

Uopšte nije potrebno posebno naglašavati koliko je velika mogućnost zloupotrebe, ukoliko bi bilo moguće da se zakon i propisi ne primenjuju u slučajevima kada se proceni da donose štetu. U takvim situacijama nije dovoljna samo pronicljivost da se prosudi šta je ispravno, već i nepokolebljivo poštenje onih koji bi imali pravo da propise ne primene.

Izjavama da je subota radi čoveka, a ne čovek radi subote i da Bog hoće milosti, a ne priloga, Hristos je zapravo kazao da su trenutna potreba i činjenje dobra iznad poslušnosti zapovestima. Drugim rečima, uprkos velikoj mogućnosti zloupotrebe, Bog od nas očekuje da uključimo razum, preuzmemo odgovornost i delujemo po pravdi i istini, a zanemarimo uredbe i propise, ako situacija tako nešto nalaže – za šta je Hristos i dao primere Davida i sveštenika.

Ovakav rizik, ako tako može da se kaže, Bog je svesno preuzeo. Da bismo ponovo postali ljudi po Božijem obličju, kako smo prvobitno sazdani, neophodno je da naučimo da se svrstamo uz istinu, pravdu i dobro, ne samo verbalno i kada nam to ide u prilog, već i u situacijama kada to može mnogo da nas košta.

Možda može da se stekne utisak da se ovde govori protiv poslušnosti, ali ništa nije dalje od istine, nego takav zaključak. Poslušnost je sama po sebi veoma pozitivna. Bog očekuje da Mu verujemo i budemo poslušni. Ali poslušnost bez razuma veoma lako može da deluje u korist zla. Istorija religije ima da kaže mnogo o tome. Kolika su samo zlodela bila učinjena u Božije ime. Mnogo toga bilo bi izbegnuto da su ljudi koji su ih činili shvatili da imaju i slobodu i odgovornost da misle svojom glavom i da njihovi postupci uopšte nisu bili Božija volja.

Bog nam je dao razum, takav razum koji nas uzdiže iznad ostalih bića na ovoj planeti. Ako ga ne koristimo, onda i ne zaslužujemo da se nazivamo ljudima. Svaka mašina može da se napravi da bespogovorno sluša komande. To i nije neka velika mudrost. Potreban je razum da shvatimo koja naredba ili kada nije dobra.

Um nam daje mogućnost da nešto preispitamo, a sloboda mogućnost da izaberemo kako ćemo da reagujemo. Tačno je, recimo, da su upravo razum i sloboda omogućili da dođe do prvog greha. Zmija je navela Evu da preispituje ispravnost Božijeg uputstva o jedenju s drveta poznanja dobra i zla (1. Mojsijeva 3:4, 5*)1. Mojsijeva 3:4 A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; 1. Mojsijeva 3:5 Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. , a Eva je, iako vođena dezinformacijama, donela odluku da se ogluši o Božije upozorenje (1. Mojsijeva 3:6*)1. Mojsijeva 3:6 I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. .

Da su sloboda i razum štetni, ili samo nepotrebni, Bog ih ne bi ugradio u nas i tako bi izbegao sve ove mučne peripetije s grehom. Ali kada bi njih ukinuo, ne bi dobio biće po svom obličju, biće koje je sposobno da voli, jer za ljubav su potrebni i sloboda, kojom biramo da volimo, i razum koji će razlučiti šta i koga da volimo. Kada bi ljubav bila samo ugrađena instrukcija, ne bi imala nikakvu vrednost, jer bi se svela na moranje. A tada ne bismo ni mogli da je nazovemo ljubavlju, jer bi to samo bio programirani način ponašanja.

Ako je Bog onakav kakvim se predstavlja, pravedan i dobar, a zakon izraz Njegove volje, onda je jasno da je Njegova želja da se vlada po dobru i pravdi, a ne po slepoj poslušnosti zakonu. Bog nije sujetan, da Mu je potrebna naša poslušnost. Poslušnost Bogu je ono što je potrebno nama, jer tako se vraćamo u prirodan poredak stvari i sebe postavljamo na mesto stvorenja, koje nam i pripada. Nije li prirodno slušati Stvoritelja, pred kojim nema tajni ni u prirodi ni u nama? Slušati onoga ko najbolje zna nije čak ni izraz vere, nego razuma i mudrosti. Drugim rečima, vera, tj. poverenje u Sveznajućeg, stvar je razuma. Ako ima Boga, Solomunova rečenica: „Uzdaj se u Gospoda svijem srcem svojim, a na svoj razum ne oslanjaj se.” (Priče Solomunove 3:5), najrazumniji je mogući stav.

Iz svega ovoga proizilazi, koliko god to izgledalo čudno, da biti poslušan Bogu ne znači isto što i biti poslušan Božijem zakonu. Kako je to sam Hristos pokazao, postoje situacije u kojima je insistiranje na slepoj poslušnosti Božijem zakonu i licemerno i protivno Božijoj volji. Tu nije reč o tome da pravila postoje da bi se kršila, jer su pravila u velikoj većini situacija i dobra i korisna. Ovde je reč o tome da se, pridržavanjem pravila u specifičnim okolnostima, čini šteta i nepravda.

Svi mi dobro znamo kako se osećamo kada se nama učini šteta i nepravda. Ako se oglušimo o poziv pravde i dobra, insistirajući da pravila moraju da se poštuju, samo zato što se nas to nije dotaklo, gasimo u sebi svoju čovečnost i udaljavamo se od Boga i spasenja koje nam je namenio.

Bog se ne zadovoljava polovičnim rešenjima. On ne želi samo da uguši posledice koje je greh doneo, već želi da promeni uzroke koji su do njega doveli – želi da ponovo postanemo onakvi ljudi kakvima nas je u početku stvorio. Zbog toga je pravda prioritet nad propisom, jer ne samo da je pravda cilj propisa, nego i borbom za pravdu postajemo i sami pravedni.

I temelji i građevina

Ono što smo mi ne definišu toliko naše reči i naša verovanja koliko način života. Da li smo stvarno prihvatili neka načela najbolje se vidi u tome da li ih sprovodimo. Međutim, postavlja se pitanje kako izabrati ili shvatiti koja su načela najbolja. Postoje mnoga, međusobno različita, tumačenja ispravnih načela i Božije volje. Šta, dakle, treba da gradimo i na kakvim osnovama?

Na kraju svoje najčuvenije propovedi Hristos kaže: „Svaki dakle koji sluša ove moje riječi i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovjek koji sazida kuću svoju na kamenu: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer bješe utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje riječi a ne izvršuje ih, on će biti kao čovjek lud koji sazida kuću svoju na pijesku: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno.” (Matej 7:24-27).

Da bi građevina bila dobra, temelji moraju da budu čvrsti i pouzdani. Naravno, ove Hristove reči ne primenjujemo samo na ono što je tog trenutka izrečeno, nego na sva uputstva koja dolaze od Boga. Apostol Petar za Pismo kaže: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.” (2. Petrova 1:19).

Nije se teško složiti da vernik treba da se ugleda i da uči od Boga, da Njegove reči treba da ceni i da živi po uputstvima koja On daje. Međutim, jasno je da postoje različita tumačenja ispravnih načela i Božije volje, kao i različita tumačenja svega onoga što je zapisano u Pismu.

Neposredno pre završnih reči o dobrim i lošim temeljima od kamena i peska, Isus upozorava da nije uvek sve onako kako vidimo i onako kako nam je predstavljeno. Prvo govori o uskom putu: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tijesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze.” (Matej 7:13, 14).

Postoje oni koji govore da svaki put vodi ka Bogu, ali ove Hristove reči su u direktnoj suprotnosti s tim. Put je uzak i tesan, što znači da nam nije ostavljeno mnogo prostora za manevar. Stvoreni smo po određenim principima i po njima treba da živimo. Odstupanje od tih principa nas je već gurnulo u greh i smrt. Nemamo luksuz da živimo onako kako hoćemo, a da ipak očekujemo da nasledimo večni život, jer onaj ko ide širokim putem ide u propast.

Osim što je put uzak, vidi se i da je malo onih koji njime idu. Međutim, zanimljivo je da Hristos nije tako rekao, nego da je malo onih koji taj put nalaze. Iz te činjenice je jasno da mora da bude i malo onih koji njime idu, jer ne možete ići putem koji ne možete da nađete. Dakle, problem nije samo u tome što se ne prihvata bilo koji način življenja, nego je problem i pronaći, tj. shvatiti, kakav je taj ispravan način življenja. Pored toga što imamo borbe sa sobom da se odreknemo navika, ponašanja i karakternih osobina koje je u nama razvio greh, možda još veći izazov predstavlja zabluda u kojoj možemo da se nađemo, jer ako nemamo pravu predstavu kako treba da živimo, nikada nećemo ni pokušati da živimo po načelima kojih nismo svesni.

Odmah iza reči o širokom i uskom putu dolazi upozorenje o prevari: „Čuvajte se od lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.” (Matej 7:15-20). Veoma jednostavna, ali i jasna slika.

Ne znači da onaj ko se izdaje za Božijeg predstavnika to i jeste. Hristos nas je ovde upozorio da ne budemo lakoverni. Dva puta je naglasio da se po rodovima – po načinu kako neko živi – vidi kakav je ko. Mnogi se, posebno u religiji, predstavljaju kao pitome i bezazlene ovce, a zapravo su nemilosrdni vukovi. Naše je da obratimo pažnju, a ne da naivno verujemo svemu što čujemo. Pravljenje poređenja između onoga što neko priča i njegovog života, ali i Božijih načela, daće nam odgovor na to da li je takav čovek prevarant.

Sledi još jedno upozorenje, koje možda i najviše zaprepašćuje: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7:21-23).

Za ove ljude koji tvrde da prihvataju Hrista, pozivaju se na Njega, kažu da su u Njegovo ime prorokovali i činili čuda Njegovim imenom, Isus kaže da ih nikada nije znao. Sudeći po ovim rečima, moguće je da sebe decenijama, možda čak i ceo život, smatram vernikom, a da to uopšte nije bila istina. Još veću težinu ovim Hristovim rečima daje Njegova tvrdnja da to nije usamljeni slučaj, nego da će se mnogi naći u toj poziciji. Mogućnost ovakvog stepena i obima samoobmane prosto je zastrašujuć.

Ipak, nismo u potpunom mraku. Date su nam smernice po kojima možemo i sebe da preispitamo. Kriterijumi su praktično isti kao kod testiranja drugih. Pozivanje na Boga ili mišljenje o sebi kao prihvaćenom verniku ništa ne pomaže ako živim neprimereno, protivno Božijoj volji. Moj život, načela po kojima živim, svrstavaju me na stranu dobra ili zla.

Tri povezana primera govore da putem istine niti je lako ići niti ga je tako lako pronaći, da će biti prevara s kojima ćemo morati da se nosimo, kao i da sami sebe možemo da obmanemo da smo na Božijoj strani. U svetlu toga, značaj pravih temelja dolazi do potpunog izražaja.

S raznim teorijama nije se uvek lako nositi, čak i kada znamo gde da tražimo uputstva. Na primer, na osnovu jednog stiha iz Efescima poslanice neki tvrde da je zakon ukinut. Ovakva rečenica je zapravo eufemizam za: „Bog me voli i dovešće me u spasenje kako god ja živeo.” Već iz prethodnih primera možemo da vidimo da takvo mišljenje nema stvarno uporište u Pismu. Međutim, kada pročitamo taj stih, ne izgleda sve tako jednostavno i jasno.

Kontekst koji prethodi govori o Hristu koji nam je svojom žrtvom omogućio spasenje. Sam stih o kome je reč glasi: „Zakon zapovijesti naukama ukinuvši; da iz oboga načini sobom jednoga novog čovjeka, čineći mir” (Efescima 2:15). Kako je to zakon, oličen u zapovestima koje ga sačinjavaju, ukinut naukama? Nije li isti ovaj Pavle, kako je već citirano u ovom tekstu, rekao da su zakon i zapovesti i sveti i pravedni i dobri i duhovni?

Sve ovo postaje još zanimljivije kada glagol, koji je u Vukovom prevodu preveden kao ukinuti, nađemo u jednoj drugoj Pavlovoj rečenici, koja se takođe tiče zakona, a izgleda kao da je u potpunoj suprotnosti s ovim što smo ovde pročitali: „Kvarimo li dakle zakon vjerom? Bože sačuvaj! nego ga još utvrđujemo.” (Rimljanima 3:31). U grčkom tekstu glagol kvariti u ovom stihu jednak je glagolu ukinuti u prethodnom. Ovaj glagol καταργέω (katargeo) doslovno znači deaktivirati, obesnažiti, tj. staviti van snage. O čemu se zapravo radi u Efescima 2:15*Efescima 2:15 Zakon zapovijesti naukama ukinuvši; da iz oboga načini sobom jednoga novog čovjeka, čineći mir; ?

Grčka reč prevedena kao nauka je δόγμα (dogma) i ima značenje uredbe, propisa. Ono što je Hristos pričao pisci Novog zaveta doživljavaju kao uredbu, na isti način kao što se savet apostola o neznabošcima smatrao uredbom (Dela 16:4*Dela 16:4 I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starješine u Jerusalimu. ; koristi se ista reč dogma). Možemo videti da to nisu bile izričite naredbe, jer tri puta kažu da su oni i Duh sveti „našli za dobro”(Dela 15:22, 25, 28*)Dela 15:22 Tada nađoše za dobro apostoli i starješine sa svom crkvom da izberu između sebe dvojicu i da pošlju u Antiohiju s Pavlom i Varnavom, Judu koji se zvaše Varsava, i Silu, ljude znamenite među braćom. Dela 15:25 Zato nađosmo za dobro mi jednodušno sabrani izbrane ljude poslati vama s ljubaznijem našijem Varnavom i Pavlom, Dela 15:28 Jer nađe za dobro sveti Duh i mi da nikakvijeh tegoba više ne mećemo na vas osim ovijeh potrebnijeh: da se od obraćenika iz neznaboštva ne zahteva previše. Na istovetan način radi i Bog. On svoj zakon daje u formi saveta i uputstava, jer ne kažnjava odmah onoga ko ih se ne pridržava, kako to rade ljudski zakoni. Ali očekuje da mi, kao razumna bića, shvatimo da iza naših izbora i postupaka stoje posledice. Za pametnog je to na nivou naredbe, jer mu je jasno koliko skupo lakomislenost može da košta. Na takav način možemo da kažemo da su pouke koje je Hristos iznosio na nivou naredbi za one koji Njega prihvataju. Prema tome, iako doslovno stoji uredbe, naš prevod nauke bismo sasvim dobro mogli da prihvatimo kao ispravan, naročito zbog toga što prirodnije zvuči kada za sve ono što je Hristos pričao kažemo da su to pouke ili nauk, a ne uredbe ili propisi.

Svojim podučavanjem ljudi Hristos je, na neki način, stavio zakon van snage. Ipak, iz oboga – iz Božijeg zakona i iz svojih pouka – u sebi je načinio novog čoveka, donoseći mir. Mir koji je ovde spomenut je, po svoj prilici, pomirenje s Bogom o kojem se govori i u narednom stihu. Hristos je u sebi (sobom ili kroz sebe) načinio novog čoveka tako što je On postao prototip na koji se mi ugledamo (Rimljanima 8:29; Galatima 4:19; Efescima 4:13*)Rim 8:29 Jer koje naprijed pozna one i odredi da budu jednaki obličju sina njegova, da bi on bio prvorođeni među mnogom braćom. Gal 4:19 Dječice moja, koju opet s mukom rađam, dokle Hristovo obličje ne postane u vama; Efescima 4:13 Dokle dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanje sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta visine Hristove. Karakterno treba da se menjamo u novog čoveka(Jovan 3:3-5*)Jovan 3:3 Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega. Jovan 3:4 Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Jovan 3:5 Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Tooltip content, a uzor kako to treba da bude je Hristov život (1. Jovanova 2:6*).1. Jovanova 2:6 Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je on hodio.

Ostaje nam da objasnimo taj, verovatno, najteži deo – kako se postaje novi čovek, nalik na Hrista, kroz zakon i Njegove pouke, i kako je to zakon tim poukama stavljen van snage? Čim se pročita cela rečenica jasno je da nema smisla da zakon u potpunosti bude ukinut, a da se na osnovu njega stvara taj bolji novi čovek. Hristos je živeo po zakonu i često je citirao Pismo kao presudni argument u raspravama. Božiji zakon, zapisan u Bibliji, za Njega je bio osnova svih donetih odluka i učinjenih dela. Čak i Njegova učenja su zasnovana na tom zakonu. Zapravo, možda bi najbolje bilo reći da je Hristos kroz svoja učenja usavršio zakon. Ne zato što je zakon bio nesavršen, nego zato što ga je Božiji narod unazadio svojim shvatanjem i pogrešnom praksom. Upravo tu na scenu stupaju Hristove pouke, koje pokušavaju da vrate pravi smisao zakonu.

Ovakvim shvatanjem bismo, prema tome, mogli da kažemo da je Hristos svojim učenjima stavio van snage pogrešnu praksu zakona, a u prvi plan istakao njegovu pravu suštinu i pravo značenje. Na osnovu takvog poimanja zakona i Božije volje, On je svojim životom postavio primer novog čoveka, čoveka koji ide u večni život i koji će biti pomiren s Bogom.

I bez obzira što bi ovo samo po sebi trebalo da bude jasno, mogli bismo da damo neke očigledne primere Isusove „obnove” zakona. Primeri Hristovog tumačenja zakona iz prvog dela Propovedi na gori čine se kao idealan izbor. Hristos svoj komentar o načinu kako se doživljava neka zapovest obično započinje sa: „Čuli ste…”, a nastavlja sa: „A ja vam kažem…”. Takvim načinom izražavanja On hoće da im kaže da te zapovesti treba shvatiti donekle drugačije od onoga kako je to tada bilo opšteprihvaćeno. Evo nekih primera.

„Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom. … Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu. … Tako je kazano: ako ko pusti ženu svoju, da joj da knjigu raspusnu. A ja vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme preljubu čini.” (Matej 5:21, 22, 27, 28, 31, 32).

Da li ovo liči na ukidanje zapovesti? Ne samo da nikoga ne treba ubiti, nego ako se neko bezrazložno ljuti na drugoga čovek, biće osuđen na Božijem sudu i primiti večnu kaznu, tj. neće biti spasen. Nije dovoljno suzdržati se od čina preljube, već je loše i ako čovek to zamišlja. Davanje raspusne knjige, kojom je muž imao pravo da otpusti ženu (videti o tome i Matej 19:3-9*Mat 19:3 I pristupiše k njemu fariseji da ga kušaju, i rekoše mu: može li čovjek pustiti ženu svoju za svaku krivicu? Mat 19:4 A on odgovarajući reče im: nijeste li čitali da je onaj koji je u početku stvorio čovjeka muža i ženu stvorio ih? Mat 19:5 I reče: zato ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Mat 19:6 Tako nijesu više dvoje, nego jedno tijelo; a što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja. Mat 19:7 Rekoše mu: zašto dakle Mojsije zapovijeda da se da knjiga raspusna, i da se pusti? Mat 19:8 Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako. Mat 19:9 Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu. ), Hristos proglašava zloupotrebom zapovesti, osim u slučaju da je izvršena preljuba, jer je u tom slučaju sama žena prekršila bračni zavet i stavila do znanja da ne želi takvu zajednicu sa čovekom za kog se udala. Svako teranje žene bez pravog razloga doprinosi tome da se žena navodi na preljubu, da onaj ko je kasnije uzme takođe bude učesnik u preljubi, a preljubnikom se smatra i muž koji ženu pusti i oženi se drugom, kako je to Isus rekao na drugom mestu (Matej 19:9).

Nakon tumačenja još dve zapovesti, ovaj deo se završava veoma upečatljivo: „Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.” (Matej 5:43-48).

Ovakvim rečima Hristos nam posredno saopštava i da neprijatelja treba smatrati svojim bližnjim i da, koliko do nas stoji, treba da se borimo za njegovo spasenje i za promenu na bolje. Želeti dobro samo onima koji su s nama u dobrim odnosima je odlika grešnog čoveka. Isus želi da i o neprijatelju razmišljamo kao o čoveku koji ima svoje želje, težnje, strahove, ljubavi, uporedo sa zabludama i pogrešnim koncepcijama. Nečije nedolično ponašanje prema nama ne treba da doživljavamo kao povod za osvetu, nego kao apel za pomoć, jer će propasti onaj ko se bezrazložno srdi na drugoga, kako je to sam Hristos rekao, komentarišući zapovest „Ne ubij”.

Bog želi da postanemo savršeni kao i On, ali ne u snazi, moći ili sveznanju, jer to nije moguće. On želi da postanemo savršeni u namerama. Naše namere treba da budu čiste, srce neiskvareno, a sve to da prati ponašanje u skladu s principima dobra i poštenja.

Prema tome, ne da Hristos nije ukinuo zapovesti, nego ih je podigao na znatno viši nivo. On u zakonu nije tražio pokoravanje formi koju je nametnuo viši autoritet, nego suštinu i, kako je to Pavle pisao Timotiju, nameru s kojom su zapovesti napisane. Hristos se zapravo zalaže da mi postanemo takvi da spontano živimo po zapovestima, a ne da moramo da budemo poslušni nečemu što nam se ne mili. Zakon je postavljen da pokaže kakvi treba da budemo, kao bića koja žele da žive u svetom okruženju. A plata za greh je smrt, ne zato što će Bog kazniti svakoga ko Ga nije slušao, nego zbog toga što je smrt prirodna posledica odsustva prvobitnog moralnog i karakternog obličja. Božija milost nije tu da bi nam omogućila da nesmetano grešimo, nego da nam pruži vreme da se vratimo u normalno stanje – jedino stanje u kojem se ne umire.

Ova tumačenja zapovesti deo su propovedi koju je Hristos završio sa zaključkom o postavljanju pravih temelja. I njih Hristos smatra dobrom osnovom na kojoj treba graditi. Ipak, nekada nisu dovoljni samo dobri temelji. I sama građevina mora biti dobro sazidana, kako se ne bi srušila. Nije dovoljno obavestiti se o tome šta je istina i načelno se složiti i prihvatiti Božija uputstva kao ispravna, ako po tome ne živimo.

Apostol Pavle je zapisao: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, koji je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, sijeno, slamu, svakoga će djelo izići na vidjelo; jer će dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svako djelo pokazaće oganj kao što jest. I ako ostane čije djelo što je nazidao, primiće platu. A čije djelo izgori, otići će u štetu: a sam će se spasti tako kao kroz oganj.” (1. Korinćanima 3:11-15).

Postoji mnogo onih koji se izjašnjavaju kao vernici i grade na temelju Hrista. Sada se možda ne vidi ko šta gradi, ali će se jednog dana sve pokazati. Neko ulaže najbolje što ima u građevinu na tom temelju, a neko samo ono što mora, kako bi i dalje mogao da se naziva vernikom. Kada dođe kritično vreme, oličeno vatrom u ovoj Pavlovoj slici, pokazaće se ko je šta ulagao u svoj život i svoju veru. Zlato, srebro i drago kamenje su materijali koji mogu da podnesu vatru, ali drvo, seno i slamu vatra potpuno uništi. Zato će prvi dobiti platu, tj. nagradu, kako bi ovde bolje bilo prevesti reč μισθός (mistos). Drugi će, međutim, otići u štetu i, kako to Pavle ovde pomalo ironično kaže, spasiće se kao kroz oganj, tj. neće se spasiti, jer se u ognju niko ne spasava, a naročito ne u tvorevini od drveta, sena i slame.

Ova druga grupa ljudi, na koje apostol ukazuje, isti su oni o kojima priča Hristos, kada kaže da će mnogi govoriti da su u Njegovo ime i Njegovim imenom nešto činili(Matej 7:21-23*)Mat 7:21 Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mat 7:22 Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? Mat 7:23 I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje. . Oni imaju dobre temelje, ali njihova građevina je mnogo lošijeg kvaliteta. Čovek koji dobro razume šta je ispravno, a ne živi po tome, gori je od onoga koji čini nešto loše iz ubeđenja da tako treba. Nečija odgovornost se meri u skladu sa saznanjima koja ima. Ako je neko umesto nas već izgradio kvalitetne temelje za našu kuću, najmanje što se od nas očekuje je da pokušamo da nastavimo gradnju u skladu sa standardima koji su postavljeni.

Pošto je napisao da s krotošću treba da primimo usađenu reč koja može da nam spasi duše (Jakov 1:21), tj. da pravi temelji mogu da nas dovedu do spasenja, Isusov brat, Jakov, nastavlja: „Budite pak tvorci riječi, a ne samo slušači, varajući sami sebe. Jer ako ko sluša riječ a ne tvori, on je kao čovjek koji gleda lice tijela svojega u ogledalu; jer se ogleda pa otide, i odmah zaboravi kakav bješe. Ali koji providi u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego tvorac djela, onaj će biti blažen u djelu svojemu.” (Jakov 1:22-25).

Jakov jednostavnim rečima poručuje da teoretsko znanje ne pomaže ništa ako se ne primeni u praksi. Prihvatiti ispravna načela samo je deo celokupnog posla koji je potrebno da se obavi. Nažalost, mnogi se na tome zaustavljaju.

Svi dobro znamo kako nešto treba da se uradi. Još bolje znamo da prepoznamo kada drugi rade loše. Međutim, kada sami pogrešimo ili propustimo da učinimo dobro, obično tražimo opravdanja. Nije uvek lako držati se ispravnih načela, jer to često zahteva ne male žrtve.

Zbog toga ne treba sanjati o junačkim delima, već krenuti od običnih stvari. Samo živeti pošteno i truditi se da činimo dobro može da bude velika stvar, ne samo zato što je to dobro, nego i zato što takav pozitivan uticaj može da se širi na druge. Čini se da se u današnje vreme u velikoj meri zanemaruje i potcenjuje moć dobrog primera. Često se desi da nam nečija obična reč ili bezazleno delo otvori oči o nama samima, iako onaj ko je to učinio uopšte nije svestan kako je to delovalo. Upravo takva spontanost nam je potrebna, spontanost koja nadahnjuje druge.

U priči o talantima, koji predstavljaju sposobnosti i darove koje smo od Boga dobili, Hristos hvali one koji su ih umnožili rečima: „Dobro, slugo dobri i vjerni! u malom bio si mi vjeran, nad mnogijem ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.” (Matej 25:21, 23). Kada čovek nauči da bude pošten, veran i iskren u malim stvarima, to polako postaje njegov životni princip, a tako postaje i sposoban da taj princip primeni u značajnijim stvarima. Ako, na primer, neko izbegava svaki konflikt, spletkari, koristi takozvane bele laži i ne govori celu istinu, taj obično nije ni sposoban da se na pravi način suoči s istinom. Ozbiljna situacija samo će istaći ovakav način ponašanja, a grdno se vara svako ko misli da će stajati za istinu pod pretnjom smrti, ako nema hrabrosti ni da kaže svoje mišljenje kada se nepravda čini na njegove oči.

„I sve šta god činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao ljudima; znajući da ćete od Gospoda primiti platu našljedstva; jer Gospodu Hristu služite. A koji skrivi primiće što je skrivio: i nema gledanja ko je ko.” (Kološanima 3:23-25). Sve što radim na ovom svetu treba da radim sa svešću da nisam sam i da moje potrebe i želje nisu od kosmičkog značaja, da su i drugi ljudi Božija deca i da prema njima treba da se ponašam onako kako bih želeo da se drugi ponašaju prema meni.

Na kraju neće biti diskriminacije i pristrasnosti. Kako živimo, tako će nam se platiti, jer nema gledanja ko je ko. I kao što je Bog beskompromisno iskren u presudi, koliko god to emotivno moglo da Ga boli, tako i mi u životu treba da budemo odani istinskim načelima i vrlinama.

„Ali čekamo po obećanju njegovu novo nebo i novu zemlju, gdje pravda živi. Zato, ljubazni, čekajući ovo starajte se da vas on nađe čiste i prave u miru.” (2. Petrova 3:13, 14). Budući da čeznemo za spasenjem, gde živi pravda, logično je da treba da budemo čisti i pravi, inače se tamo nećemo naći.

Kako je to Jakov krajnje jednostavno rekao: „Jer koji zna dobro činiti i ne čini, grijeh mu je.” (Jakov 4:17). Biblija, dakle, a samim tim i Bog, odsustvo angažovanja oko činjenja dobra smatraju grehom. Posredno možemo zaključiti da je loše i samo nepostojanje želje da se čini dobro. A kada imamo želju da ga činimo, činjenje dobra će postati sastavni i sasvim normalni deo našeg života, na koji možda i ne obraćamo pažnju. Tako ćemo živeti pravednim životom, bez opterećenja i stalnih podsećanja da treba činiti dobro.

Na kraju krajeva, ne možemo ni sami da očekujemo dobro, ako samo parazitiramo, ne čineći ništa, nadajući se da će dobro doći samo od sebe tamo odakle je odavno proterano. Porobljeni narodi koji su čeznuli za slobodom su se za nju borili. Neko je u tim borbama morao i da pogine, čega su oni bili i te kako svesni. Ipak, oni su mislili da je san o slobodi vredan rizika.

Na sličan način možemo da posmatramo i želju za okruženjem u kojem vladaju poštenje, dobro, istina i pravda. Oružje je možda drugačije, ali težnja ka tome se isto tako meri visinom žrtve koju smo spremni da podnesemo za takve ideale. Ruganja, poniženja, a nekada i fizička ugroženost, sastavni su deo svake promene, ali, uprkos tome, ako nam je milo da živimo u uslovima u kojima vladaju uzvišena načela, najmanje što možemo da uradimo je da živimo po njima.

Odanost pravim načelima neće doneti samo prijatnije okruženje na ovom svetu, nego i večno spasenje, jer, ako postoji Bog, onda istina i pravda na kraju moraju da pobede. I nije pitanje da li će se to desiti, nego kada će se to desiti. U tom slučaju, jednostavna Pavlova rečenica, upućena vernicima u Korintu, objašnjava celu problematiku: „Jer ništa ne možemo na istinu nego za istinu.” (2. Korinćanima 13:8). Pitanje je, dakle, samo na kojoj ćemo se mi strani naći.