Kao što je slučaj i sa ostalim simbolima u Bibliji i ramena svoje značenje crpu iz uloge koju imaju u životnim situacijama. Prva asocijacija na ramena obično je nešto što se na njima nosi. Zbog toga ramena ukazuju na teret koji se nosi u fizičkom ili prenesenom značenju.
Teret
Pred kraj svog života Jakov izriče, kako je sam tvrdio, jednu vrstu proročanstva za svoje sinove (1. Mojsijeva 49:1). Za Isahara je rekao: „I vidjev da je počivanje dobro i da je zemlja mila, sagnuće ramena svoja da nosi, i plaćaće danak.” (1. Mojsijeva 49:15). Tekst ukazuje da će Isaharovi potomci poneti određeni teret. Međutim, u samom stihu se vidi da teret ne mora da bude samo fizički, jer će oni nositi i breme plaćanja danka.
Ukazujući na ono što se desilo u Misiru Asaf piše: „Uklonio sam ramena njegova od bremena, ruke njegove oprostiše se kotarica. U nevolji si me zazvao, i izbavih te, usliših te usred groma, na vodi Merivi iskušah te.” (Psalam 81:6, 7). Budući da su robovali u Egiptu, jasno je da ovaj tekst govori o oslobađanju od fizičkih poslova koje je Božiji narod bio primoran da radi, ali i više od toga. U nastavku vidimo da je Bog spreman da pomogne i kada imamo neprilike. Taj teret možda jeste drugačije prirode, ali ga je često mnogo teže nositi od fizičkog.
Sličnu ideju možemo da prepoznamo u poznatim Hristovim rečima: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojijem. Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako.” (Matej 11:28-30).
S aspekta večnosti, naš glavni problem je greh, ali daleko od toga da je to jedini teret i briga tokom našeg života. Hristos nas zato poziva da svoje brige prepustimo Njemu, jer je On sposoban da ih skine s naših ramena. A kao recept nudi da „zamenimo” terete. Sva Njegova briga na ovom svetu bila je da spasi i učini dobro drugim ljudima. Drugim rečima, Hristos nam kaže da kada se trudimo oko večne i ovozemaljske dobrobiti drugih ljudi, On će da se pobrine za naše ostale probleme koje nam život donosi. Kao i u 81. psalmu, ideja je da se Bog brine o brigama i nevoljama svog naroda.
Na početku 10. poglavlja knjige koju je napisao Isaija govori se da Bog ne gleda s odobravanjem na svoj narod. Oni donose nepravedne zakone i njima uništavaju nezaštićene, kako bi stekli ličnu korist. Bog je zato rekao da će dozvoliti da ih Asirci porobe i da će oni biti prut u Njegovoj ruci (Isaija 10:5). Ali taj Božiji gnev će proći i na kraju će ih On izbaviti i osloboditi tereta ropstva u koje su upali svojom zaslugom: „I tada će se skinuti breme njegovo s ramena tvojega i jaram njegov s vrata tvojega, i izlomiće se jaram od pomazanja.” (Isaija 10:27).
Situaciju nalik prethodnoj nalazimo i u 14. poglavlju iste knjige: „Potrću Asirca u zemlji svojoj, na gorama svojim izgaziću ga; tada će se skinuti s njih jaram njegov, i breme njegovo s pleća[1] njihovijeh skinuće se.” (Isaija 14:25).
Ovde bismo mogli da napravimo malu digresiju. Iako izgleda da ovi stihovi mogu da se primene samo na starozavetno vreme, Biblija u sledećem stihu pokazuje svoju slojevitost nudeći širu perspektivu. „To je namišljeno svoj zemlji, i to je ruka podignuta na sve narode.” (Isaija 14:26)[2]. Izrazi sva zemlja i, naročito, svi narodi govore da će se ovi događaji desiti na planetarnom nivou i uključiti sve narode.
Sve to postaje još jasnije kada sagledamo celinu u okviru koje je ovo napisano. Počinje se s pričom o Vavilonu (). Bog će dozvoliti jednom pokvarenom i bezbožnom sistemu, kojeg Biblija slikovito naziva Vavilonom, da vlada ovom planetom, jer na njoj nestaje dobra. Prilikom Hristovog povratka, kojeg Stari zavet često naziva dan Gospodnji (), Bog će se obračunati s ovim sistemom. Na kraju će doći do raščišćavanja računa s carem duhovnog Vavilona, tj. sa Sotonom (). Sve ovo zajedno ukazuje da se istorijska dešavanja koriste kao platforma na kojoj se gradi prikaz budućih događaja, a Bog nas takvim tekstovima priprema za vreme koje treba da dođe.
Još jedan detalj je ovde zanimljiv. Asirci i Vavilon ovde su izjednačeni (), što istorijski ne bi baš moglo da se kaže. Iako postoje mnoge kulturne i civilizacijske sličnosti, kao i uticaj u istom geografskom području, Asirija i Vavilon su zapravo odvojena carstva. To dodatno ukazuje da svrha biblijskog teksta nije samo da verno prikaže šta se desilo, nego i da sliku iskoristi na mnogo efikasniji način – osim istorijske pouke, približavaju nam se budući događaji, kako bismo mogli da ih prepoznamo i da znamo koju stranu tada treba da izaberemo, ako sve to doživimo.
Ako se nakon ovog malog izleta u eshatologiju vratimo ramenima i teretima, možemo da zapazimo da i Novi zavet praktično koristi istu terminologiju. Pred kraj svoga života na Zemlji, Hristos upozorava narod i učenike na lošu praksu tadašnjih verskih vođa, osuđujući njihov način ponašanja. Između ostalog kaže: „Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća[3] ljudska; a prstom svojijem neće da ih prihvate.” (Matej 23:4).
Iz ovog primera ponovo je jasno da se tovari na ramenima ne odnose samo na fizičke terete, nego da mogu da imaju i figurativno značenje, upravo kao i u našem jeziku. I baš kao i kod nas ramena se povezuju s nošenjem tereta odgovornosti i vlasti.
Odgovornost
Iz prethodnog primera, iz Mateja 23:4, vidi se da je reč o određenoj vrsti odgovornosti, jer se od ljudi koji su natovareni nešto očekuje. Verske vođe svojim uticajem i autoritetom često postavljaju visoka očekivanja od običnih vernika, iako se sami toga ne pridržavaju.
Ako prosto uporedimo ranije citiranu Hristovu izjavu, da je breme koje nam On daje lako i blago (), s ovom izjavom, da verske vođe stavljaju teške i nezgodne terete, nije teško doći do zaključka da crkve i religiozni autoriteti često „pretovaruju” vernike. Oni od ljudi očekuju ono što Bog uopšte nije odredio. Prekoračenjem svojih ovlašćenja, svojim pravilima i ljudskim zapovestima (), oni od vere stvaraju jedan mučan, opterećujući život.
Jedna Jovova rečenica takođe povezuje ramena i odgovornost. Posle svih nedaća koje je imao, Jov želi da dobije odgovor zašto se sve to desilo. „O da bih imao koga da me sasluša! Gle, želja je moja da mi svemogući odgovori i suparnik moj da mi napiše knjigu. Nosio bih je na ramenu svom, vezao bih je sebi kao vijenac.” (Jov 31:35, 36). Bez obzira što bi ovo saznanje moglo da bude nepovoljno i neprijatno, ali i što bi mogao da snosi posledice odgovornosti za svoje postupke, kao što se i konstatuje u narednim stihovima (), Jov prihvata taj teret. Čak kaže da bi s radošću nosio takvu odgovornost, samo da shvati razlog svojih nevolja.
U Lukinom jevanđelju, u priči o izgubljenoj ovci, postoji deo koji donekle podseća na prethodnu Jovovu izjavu. „Koji čovjek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se” (Luka 15:4, 5). Čovek koji je pronašao svoju izgubljenu ovcu ne stenje i ne gunđa pod njenim teretom, nego se raduje.
Kao i u Jovovom slučaju, moguće je radovati se nečemu do čega nam je stalo čak i onda kada taj teret sam po sebi ne predstavlja zadovoljstvo. Satisfakcija koju dobijamo, kada se nešto dogodi ili reši, uzrokuje da stvarni teret ne osećamo i ne doživljavamo kao opterećenje. I ovo možemo da povežemo s Hristovom izjavom o lakoći Njegovog bremena. Kada dođemo u stanje da ljudima činimo dobro iz zadovoljstva, takav teret postaje lak. Međutim, onaj ko samo pokušava da čini ono što Bog traži, a to mu ne predstavlja radost, vremenom postaje iscrpljen zbog tereta koji su mu teški, a mora da ih nosi. Ova pojava predstavlja veliki problem, jer se takva vera neminovno gasi i potrebno je tražiti pomoć (), da se sasvim ne izobliči ili potpuno ne nestane.
Slučaj žene koja je Avramu rodila prvenca takođe bismo mogli da svrstamo u grupu tekstova koji uključuju ramena, a ukazuju na odgovornost, iako se to tek posredno može zaključiti. Agara je bila sluškinja Avramove žene, Sare. Pošto Sara nije mogla da ima decu, ona Agaru šalje Avramu, da bi bar preko svoje sluškinje dobila dete. Međutim, problemi su nastali kada je Agara zatrudnela, jer je sada pomislila da je postala bitnija i dala sebi za pravo da to pokaže ().
Posle godina neprijatnih situacija i rivalstva između Sare i Agare, Sara zahteva da Avram otera Agaru i njenog sina. Iako Avramu to nije bilo drago, Bog mu kaže da posluša Saru (). „I Avram ustav ujutru rano, uze hljeba i mješinu vode, i dade Agari metnuvši joj na leđa[4], i dijete, i otpusti je.” (1. Mojsijeva 21:14). Stavljanje potrebnih namirnica na ramena je običan fizički čin, koji je bio potreban u datom trenutku i ne mora ništa da znači, ali je zanimljivo upravo to da ujedno imamo i teret odgovornosti koju Agara dobija tom prilikom. Sve to što joj je Avram dao, uključujući i povereno dete, zapravo znači da je sav teret odgovornosti za njenog sina Ismaila, kako bismo to rekli, svaljen na njena ramena, a čin doslovnog stavljanja na ramena upravo i jezikom simbola dodatno pojačava ono što je jasno iz samog konteksta.
Nasledstvo i vlast
U starozavetno vreme prvi sin je nasleđivao dvostruko više od ostalih sinova[5]. To je čak kao norma ušlo i u zakone, koje je Bog dao Mojsiju za Izrailj. Ako bi neko imao ženu, koja mu je draža od druge, i ako bi obe imale sinove, a ova druga prva rodi sina, čovek nema prava da kasnije rođenog, od omiljene žene, učini glavnim naslednikom, tj. prvencem. „Nego za prvenca neka prizna sina od nemile i dade mu dva dijela od svega što ima, jer je on početak sile njegove, njegovo je pravo prvenačko.” (5. Mojsijeva 21:17). Prvenac, dakle, dobija dvostruki deo.
Jakov je imao 12 sinova, a Ruvim je bio najstariji. Međutim, Ruvim je učinio nešto što nije trebalo da uradi: „I kad Izrailj življaše u onoj zemlji, otide Ruvim i leže s Valom inočom oca svojega.” (1. Mojsijeva 35:22). Zbog ovoga je izgubio svoje prvenaštvo: „Ruvime, ti si prvenac moj, krjepost moja i početak sile moje; prvi gospodstvom i prvi snagom. Navro si kao voda; nećeš biti prvi; jer si stao na postelju oca svojega i oskvrnio je legav na nju.” (1. Mojsijeva 49:3, 4).
To prvenaštvo Jakov prenosi na Josifa: „I ja ti dajem jedan dio više nego braći tvojoj, koji uzeh iz ruku Amorejskih mačem svojim i lukom svojim.” (1. Mojsijeva 48:22). U hebrejskom doslovno stoji: „I ja ti dajem jedno rame nad tvojom braćom…” Daničić je, sasvim opravdano, ovo smisaono preveo, jer nije u duhu našeg jezika. Međutim, tako smo u prevodu izgubili jednu lepu finesu – da je rame praktično sinonim za nasledstvo ili vlast.
Kada se govori o spasenju, Biblija često o njemu govori kao o nasledstvu. To je zato što se čoveku vraća ono za šta je stvoren – vlast nad Zemljom. Padom u greh, čovek je izgubio vlast nad ovom planetom. Privremeni gospodar je Sotona (), koji je prevarom uspeo da uzurpira vlast. Hristos će, prilikom svog povratka, tu vlast vratiti ljudima.
Sa idejom vlasti ide i ideja o nasledstvu, jer kada neko nešto nasledi, on ima vlast nad onim što je nasledio. Ako govorimo u okvirima spasenja, onda je to nerazdvojno, jer da bi ljudi vladali Zemljom, ona im se mora vratiti u nasledstvo. „Pravednici će naslijediti zemlju, i živjeće na njoj dovijeka.” (Psalam 37:29).
Povezanost vlasti i ramena verovatno se najbolje vidi iz stihova koje je zabeležio prorok Isaija: „Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom otsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.” (Isaija 9:6, 7).
Ovde je praktično nemoguće pogrešiti o kome se radi. Tekst govori o nekom ko je otac od večnosti, tj. Stvoritelj, a ujedno treba da se i rodi i postane sin, čija vlast donosi mir, ali je i silan Bog; sešće na Davidov presto, jer je on taj koji vlada i donosi mir; takođe, njegovo carstvo zauvek će doneti pravdu. Pitanje je da li je bilo moguće dati sažetiji opis Hrista, koji istovremeno sadrži toliko pojedinosti o Njemu i Njegovoj ulozi u planu spasenja.
Rečima da Mu je vlast na ramenu toliko je jasno stavljeno do znanja da je On nosilac vlasti i da Mu se ona daje, da nije potreban bilo kakav dodatni komentar. Logiku koja proizilazi iz prakse nije potrebno posebno objašnjavati.
Još jedan tekst iz iste knjige na sličan način, preko ramena, govori o vlasti: „I metnuću mu ključ od doma Davidova na rame: kad on otvori, neće niko zatvoriti, i kad on zatvori, neće niko otvoriti.” (Isaiji 22:22). Iako su ove reči direktno upućene Elijakimu, on u ovoj slici zapravo predstavlja Hrista. On se naziva ocem Jerusalimljana i Judinog doma (), i dobija vlast nad Davidovim domom. Već smo mogli da vidimo da je Hristos taj koji će da dobije vlast i koji će da sedi na Davidovom prestolu. Takođe, kakav god bio, teško da Elijakima opravdano možemo nazvati ocem Božijeg naroda, ali to sasvim dobro odgovara onome ko je večni otac i silan Bog. Na kraju, sam Hristos, u rečima zapisanim u Otkrivenju Jovanovom, ove stihove primenjuje na sebe ().
Kao ni danas, ni tada niko nije stavljao ključ na rame, nego se on obično držao za pojasom. Ključ ukazuje da se dobija pristup onome što je zaključano, a rame ponovo ima ulogu dobijanja vlasti nad onim što je pod ključem. Zato je ključ na ramenu. Pošto ovo nije uobičajena slika iz života, čak bismo mogli da tvrdimo da je rame ovde upotrebljeno s namerom da pojača i naglasi ulogu vlasti u poruci koja nam se prenosi.
Grad Sihem
Grad Sihem (שְׁכֶם – čita se šehem) igra značajnu ulogu u simbolici ramena, jer je upravo to njegovo značenje. Sihem je bio grad utočište (). Ovakvi gradovi služili su kao pribežišta za ljude koji su nekoga ubili iz nehata. Čovek koji drugoga ubije s namerom tretira se kao zločinac koga čeka smrtna kazna. Međutim, onaj koji slučajno ubije nekoga ne može da se smatra ubicom, jer nije postojala namera. Uslov pod kojima je u ovim gradovima važio azil za ubistvo iz nehata bio je da čovek ne napušta granice tog grada dok ne umre prvosveštenik (). Ako napusti grad pre smrti prvosveštenika, onda osvetnik ima pravo da ga ubije bez posledica (). A kada umre prvosveštenik čovek je slobodan da se vrati na svoje nasledstvo ().
Slika grada utočišta je jevanđelje u malom. Čin ubistva, kao jedan od najtežih prestupa pred Bogom, predstavlja greh. Kao i kod ubistva, čovek i u drugim slučajevima može da greši sa ili bez namere. Pošto nema onoga koji nije zgrešio (), a plata za greh je smrt (), svi bismo umrli da nam Bog nije ponudio spasenje. Ali, iako je Hristos umro za očišćenje svih ljudi (), ipak neće svi biti spaseni. Razliku pravi upravo namera da se greši ili njeno odsustvo, jer za one koji namerno greše, znajući šta je ispravno, Hristova žrtva više ne važi ().
Bog je naše utočište (). I kao što čovek ostaje u međama grada utočišta, tako čovek ostaje „u Bogu” ako Mu je poslušan. Prestupom Njegove volje mi se udaljavamo od Njega i osvetnik ima pravo da nam naudi.
Konačno oslobođenje dobija se po smrti prvosveštenika. Naš prvosveštenik je Hristos (), koji nas je oslobodio osude greha i večne smrti svojom smrću na krstu (). A pre Njegove smrti zakon, tj. poslušnost Bogu, bio je čuvar do Hrista ().
Gradovi utočišta su tako svedočili o načinu kako je Bog želeo da spasi ljude – da će On čuvati grešnike koji nisu svesno istrajavali u svojim gresima i koji su bili spremni da Ga poslušaju, da će, smrću prvosveštenika, skinuti s njih teret krivice greha i da će oni, tom smrću, ujedno povratiti pravo na svoje nasledstvo, koje im je namenjeno od samog početka.
Takođe je zanimljivo da su gradove utočišta dobili Leviti (), koji su odvojeni za službu Bogu, te se i na taj način svedoči o profilu ljudi koji će živeti u takvim gradovima.
Već ranije smo mogli da vidimo da koncept dobijanja vlasti nad nasledstvom možemo da povežemo s ramenima, a sada to isto možemo da vidimo i u slici gradova utočišta. I baš se jedan od tih gradova, u kojima se skida teret krivice i stavlja novi „teret” vlasti nad nasledstvom, zove rame.
Povezanost dobijanja vlasti i nasledstva s gradom Sihemom ne postoji samo u primeru grada utočišta. Dva čoveka su se zacarila u Sihemu. Solomunov sin, Rovoam, postao je car u Sihemu (), kao i Avimeleh, jedan od Gedeonovih sinova, koji je to uradio na svoju ruku, u dogovoru sa Sihemljanima (). I na taj način Sihem asocira na primanje vlasti.
Isus Navin je svojevrsna predslika Hrista. Njemu je Bog rekao da je on taj koji će uvesti Božiji narod u obećanu zemlju (). S druge strane, Hristos je taj koji nas, svojim zaslugama, uvodi u pravu obećanu zemlju i vraća nam pravo na nasledstvo koje smo padom u greh davno izgubili.
Pred svoju smrt Isus Navin skuplja narod u Sihemu. „Potom sabra Isus sva plemena Izrailjeva u Sihem, i sazva starješine Izrailjeve i poglavare njegove i sudije njegove i upravitelje njegove, i stadoše pred Bogom” (Isus Navin 24:1). Okupivši sav narod Isus ih podseća kako ih je Bog vodio, kako su prolazili kada su Mu okretali leđa i poziva ih da, zbog svega toga, ponovo utvrde zavet sa Bogom – tu u Sihemu. „Tako učini Isus zavjet s narodom onaj dan i postavi im uredbe i zakone u Sihemu.” (Isus Navin 24:25).
Ovim se slika koju smo već imali proširuje. Sihem je mesto gde se dobija vlast i nasledstvo. Isus Navin predstavlja Hrista koji nam je to omogućio. Upravo on poziva narod da načine zavet s Bogom da više neće grešiti i služiti drugim bogovima (). Prema tome, spasenje – a samim tim i nasledstvo – dobijaju oni koji su u zavetnom odnosu s Bogom, tj. oni koji su, kako se vidi u tekstu ovog poglavlja, odlučili da ne greše i služe Bogu.
O takvom zavetu piše prorok Jeremija: „Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevijem i s domom Judinijem nov zavjet, ne kao onaj zavjet koji učinih s ocima njihovijem, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske, jer onaj zavjet moj oni pokvariše, a ja im bijah muž, govori Gospod; nego ovo je zavjet što ću učiniti s domom Izrailjevijem poslije ovijeh dana, govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod. I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: poznajte Gospoda; jer će me znati svi od maloga do velikoga, govori Gospod; jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grijeha njihovijeh neću više pominjati.” (Jeremija 31:31-34).
Iz same činjenice da je Bog oprostio bezakonja i da više neće da pominje grehe, jasno je da su bezakonja i gresi prošlost. Ovi stihovi, dakle, govore o vremenu kada je već usledilo spasenje. Naravno da je moguće da se ovakav zavet ne izvrši formalno, jer su svi koji se budu našli među spasenima već odlučili da ne žive po zlu i grehu. Ono što je važno je da je njima u srcu sprovođenje Božije volje. Poslušnost Bogu nije više stvar moranja, nego odraz želje.
Na samom kraju ovog poglavlja imamo još jedan zanimljiv detalj: „I kosti Josifove, koje donesoše sinovi Izrailjevi iz Misira, pogreboše u Sihemu” (Isus 24:32). Misir je zemlja u kojoj je Božiji narod robovao, kao što mi robujemo pod grehom. Sudbina ljudi koji su bili verni Bogu ne završava se smrću na ovoj Zemlji, kao što Josifove kosti nisu ostale u Misiru.[6] Naša suština, čak i ako umremo na ovome svetu, neće biti izgubljena, nego će biti sačuvana do vaskrsenja, koje će se dogoditi kada se Hristos bude vratio. I kao što su Josifove kosti prenesene u zemlju nasledstva, u Sihem, tako će i verni Bogu vaskrsenjem primiti večno nasledstvo.
Završni delovi psalama 60 i 108 su identični. Ovi istovetni delovi u sebi sadrže stih koji pominje grad Sihem: „Bog reče u svetinji svojoj: veseliću se, razdijeliću Sihem, i dolinu Sokot razmjeriću.” (Psalmi 60:6; 108:7). Ako pročitamo stih koji im prethodi, uočićemo da govori o izbavljenju onih koji su mili Bogu. Kao što smo već mogli da vidimo, Sihem asocira na dobijanje nasledstva, koje se događa upravo prilikom izbavljenja onih koji su, slobodno možemo da kažemo, mili Bogu. Zanimljivo je, međutim, da i drugi grad koji se ovde spominje ukazuje na spasenje. Sokot (סֻכּוֹת – čita se sukot) označava senicu, mesto stanovanja, prebivanja.
Veče pred svoje pogubljenje Hristos svojim učenicima govori: „Da se ne plaši srce vaše, vjerujte Boga, i mene vjerujte. Mnogi su stanovi u kući oca mojega. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mjesto. I kad otidem i pripravim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gdje sam ja.” (Jovan 14:1-3). Dakle, Hristos kaže da će svojim sledbenicima da pripremi mesto prebivanja kod Oca – tamo gde će i On u međuvremenu da bude – i da će tamo da ih odvede. Prilikom Hristovog povratka vaskrsnuće svi pravednici iz cele istorije, biće uzeti Hristu na oblake () i privremeno odvedeni na Nebo (), gde je Hristos pripremio mesto za njih. Nakon hiljadu godina spaseni se vraćaju s Bogom da i praktično preuzmu vlast nad nasledstvom koje su pravno dobili prilikom vaskrsenja ().
Upravo ovo dobijamo kada simbole Sihema i Sokota pretvorimo u njihovo značenje. Oni koji su mili Bogu biće izbavljeni i dobiće vlast nad nasledstvom, kao i pripremljeno mesto stanovanja kod Boga.
Poznato je da se Avram smatra ocem vere (). Njega je Bog pozvao u hanansku zemlju i obećao da će mu je dati (). Zato se ona i naziva obećana zemlja. Osim zemlje, Bog mu obećava da će postati veliki narod, da će ga blagosloviti, ali i da će se u Avramu blagosloviti svi narodi na Zemlji (). Avram je poslušao Božiji poziv i došao u Hanan ().
„I prođe Avram tu zemlju do mjesta Sihema i do ravnice Moreške; a bijahu tada Hananeji u toj zemlji. I javi se Gospod Avramu i reče: tvojemu sjemenu daću zemlju ovu. I Avram načini ondje žrtvenik Gospodu, koji mu se javio.” (1. Mojsijeva 12:6, 7). Upravo tu, u Sihemu, Avram dobija obećanje. Opet je obrazac dobijanja vlasti nad nasledstvom povezan s gradom Sihemom. Tu je i jedna vrsta obećanja o službi, kao u primeru zaveta koji Isus Navin sklapa s narodom, jer je Avram podigao žrtvenik Bogu i tako izrazio svoju nameru da Mu služi.
Sve ovo je, naravno, slika dobijanja pravoga nasledstva, gde će svi, koji se u simboličnom smislu budu smatrali Avramovom decom, primiti nasledstvo koje je njemu obećano. Nasledstvo obećano Avramu i njegovom telesnom potomstvu zapravo je proročka predslika o pravom nasledstvu i pravoj obećanoj zemlji koju će dobiti Avramovo duhovno potomstvo – deca vere koja su odlučna da služe Bogu, a grad Sihem je ponovo tu kada se govori o nasledstvu koje treba da se dobije.
Još jedan Božiji poziv povezan je s gradom Sihemom u Prvoj knjizi Mojsijevoj. „A Bog reče Jakovu: ustani, idi gore u Vetilj i ondje stani; i načini ondje žrtvenik Bogu, koji ti se javio kad si bježao od Isava brata svojega. I Jakov reče porodici svojoj i svijema koji bijahu s njim: bacite tuđe bogove što su u vas, i očistite se i preobucite se; pa da se dignemo i idemo gore u Vetilj, da načinim ondje žrtvenik Bogu, koji me je čuo u dan nevolje moje i bio sa mnom na putu kojim sam išao. I dadoše Jakovu sve bogove tuđe koji bijahu u njihovijem rukama, i oboce, koje imahu u ušima; i Jakov ih zakopa pod hrastom kod Sihema.” (1. Mojsijeva 35:1-4).
Praktično ceo tekst ovde može da se pretvori u simboličku sliku. Jakov, kao onaj kome je Bog već dao ime Izrailj (), i njegova porodica slika su duhovnog Izrailja, tj. Božijeg naroda. Vetilj je grad čije ime znači Božija kuća. Žrtvenik je, kako je ranije već rečeno, slika službe Bogu. Čak su i čišćenje i preoblačenje slika dobijanja pravde (). Sada bismo mogli sve da spojimo u jednu celinu.
Bog poziva svoj narod da dođe u Božiju kuću i da Mu tamo služi. Već je bilo reči o tome da je Hristos obećao da će kod Oca načiniti stanove svojim pravim sledbenicima i da će ih, po svom povratku na ovaj svet, tamo odvesti.
Dakle, Bog je namerio da Njegov narod dođe k Njemu da Mu služi tamo gde je On. Kada se krene na taj put, svi lažni bogovi pre toga moraju da budu odbačeni, jer među ovim ljudima više neće biti greha. Osim toga, oni su očišćeni i preobučeni, što znači da je Bog s njih skinuo krivicu greha, kojeg više nema na njima. A sve se to dešava kod hrasta u Sihemu – u vreme kada dobiju svoje nasledstvo, tj. prilikom drugog Hristovog dolaska.
Cela jedna priča o spasenju ispričana je u svega četiri stiha!
Na kraju ćemo se posvetiti stihu koji na prvi pogled može da izgleda čudno. Bog preko proroka Osije govori o sveštenicima svog naroda tog vremena: „A družina je sveštenička kao četa koja dočekuje ljude, ubijaju na putu u Sihem, čine grdilo.” (Osija 6:9).
Ako Sihem asocira na primanje večnog nasledstva, onda je put za Sihem put kojim se ide ka nasledstvu, put u spasenje. Zapanjujuće je da na tom putu ka spasenju vrebaju sveštenici Božijeg naroda. Da ovo nije problem samo Osijinog vremena može da se zaključi iz već pominjanih Hristovih reči iz 23. poglavlja Matejevog jevanđelja.
Niko nema toliku moć da zavede čoveka i da ga liši večnog nasledstva kao loš uticaj pokvarenih ili nemarnih religioznih lidera. Za verske autoritete svog vremena Hristos je rekao: „Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji šćadijahu da uđu, zabraniste im.” (Luka 11:52). Ne samo da su odbacili ono što Bog nudi i nametnuli se kao jedini pravi tumači Njegove volje, nego nisu dozvoljavali ni drugima da žive kako Bog od ljudi očekuje.
O istom problemu imamo i sledeću Hristovu izjavu: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prehodite more i zemlju da bi prisvojili jednoga, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenijem udvoje većijem od sebe.” (Matej 23:15). Traže pristalice za svoje ideje, a onda ih načine svojim, a ne Božijim sledbenicima. Tako temeljno ih iskvare, da oni postanu sluge zla, gori i od njih samih.
Kada se autoritet denominacije ili verskih vođa stavi iznad Božijeg, pa čak i ako se zanemarivanjem Božije volje drugi loše poduče, posledice su obično pogubne. Nesporna je činjenica da se od mnogih istaknutih verskih ličnosti može mnogo naučiti, ali takođe postoji opasnost da budemo zavedeni. Kako to kaže apostol Pavle: „Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.” (Kološanima 2:8).
Pavle jasno govori da odgovornost za ono što prihvatamo leži na nama. Naše je da pazimo da nas neko ne prevari. Ako to sami nećemo, rizikujemo da posledice budu loše. Veoma je važno da vernik shvati da je on Božiji sledbenik, a ne sledbenik nekog Njegovog predstavnika, pa čak ne ni Njegove crkve. I jedno i drugo je tu da nam olakša da se približimo Bogu, a ne da Ga zameni.
Zaključak
Kada stihove u kojima se javljaju ramena čitamo odvojeno od ostalog dela Biblije, ništa posebno ne možemo da uočimo. Međutim, čitajući u kontekstu cele knjige, možemo da uočimo obrazac u korišćenju ramena i drugih običnih reči na odgovarajućim mestima. Zbog toga bi, u najmanju ruku, trebalo da izrazimo sumnju da je ovako mala verovatnoća da se reči tako zgodno poređaju plod puke slučajnosti. Logično bi bilo razmotriti mogućnost da je sve to delo nekoga ko je vodio računa o svakoj reči u ovoj knjizi.
Kako je to Hristos rekao: „Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.” (Matej 5:18). Značaj biblijske simbolike ogleda se u tome što, ne samo da nam otvara jednu novu perspektivu u istraživanju i razumevanju Pisma, nego i svedoči da iza svega što je napisano postoji plan. Shvatanje značenja simbola ne mora da bude spektakularno. Dovoljno je i da samo dosledno obogaćuje ideje koje već postoje i tako nam izoštrava sliku o onome što očima ne može da se vidi.
- U prevodu Daničić-Karadžić dešava se da se ramena prevedu kao pleća, kao što je slučaj u ovom stihu. ↑
- Isto može da se primeni i na prethodni primer. Videti stih Isaija . ↑
- Videti fusnotu 1. ↑
- Videti fusnotu 1, samo što se ovde ne radi o plećima, nego o leđima. ↑
- Kćeri su se udavale pa nisu nasleđivale zemlju, a zemlja je bila osnovno nasledstvo. ↑
- Više o ovom primeru i onome što predstavljaju kosti može da se vidi u tekstu „Simbolika kostiju”. ↑