Strah je tema koja je sama po sebi preobimna, čak i ako se o njemu govori samo s biblijskog aspekta. Ovaj tekst pre svega će se usredsrediti na problem straha koji vlada našim postupcima, naročito po pitanjima vere, mada iste principe možemo da primenimo univerzalno. Ostali aspekti straha usput mogu da budu pomenuti u sklopu same teme, ali ne postoji namera da se o njima detaljnije diskutuje.
Pojavu straha gotovo uvek doživljavamo negativno, iako za to nema uvek osnove. Mogli bismo čak da kažemo da je mehanizam straha ugrađen u nas kako bismo se sačuvali od opasnih situacija koje bi mogle da nam ugroze život ili dovedu do težih povreda. Očigledno je da takav strah može da bude pozitivan.
Odsustvo bilo kakvog straha ne bi bilo normalno. Bez obzira što smo razumna bića, često smo u stanju da radimo sulude stvari. Kada nas strah od opasnosti ili od posledica počinjenih dela ne bi držao na distanci, i sebi i drugima bismo zadavali mnogo nevolja, sa fatalnim ili nepopravljivim posledicama.
Određena mera straha nije loša, ali je teško reći kolika je ta mera. Da li će se strah pojaviti ili neće ne možemo da kontrolišemo. Međutim, za mnoge strahove možemo da odlučimo hoćemo li se ponašati po njima ili nećemo. Iako zanemarivanje osećaja straha može da dovede do neugodnosti ili opasnosti, nekada smo svesni da će dugoročne posledice biti još gore ako mu se povinujemo.
Mnogo takvih situacija ima u životu. Kada neko ostavi dobar posao i ugrozi svoju životnu egzistenciju da bi ostvario svoje snove smatramo ga preduzimljivim. Kada neko rizikuje svoj život da bi spasao drugoga smatramo ga i hrabrim i plemenitim. Ovakve zaključke obično dobijamo u primerima koji imaju pozitivan ishod. Ako je ishod negativan, velika je verovatnoća da će se isto delo smatrati nepromišljenim ili čak glupim.
U posebnu grupu nadvladavanja strahova spada postojanost u svojim idealima. Činiti ono što je ispravno, uprkos strahova od teškoća, opasnosti i unutrašnjih dilema, smatra se doslednošću i gotovo nema onoga ko to ne poštuje, čak i kada ima drugačije stavove. Ljudi su bića koja teže većim idealima od pukog preživljavanja. Prevazilaženje strahova koji ih ugrožavaju svakoj osobi je veoma važno, jer ne samo što će ih drugi smatrati licemerima ako takve strahove ne pobede, nego bi se to odrazilo na gubitak samopoštovanja i prezir prema samome sebi. Upravo to se desilo proroku Iliji.
Zanimljivo je da se to desilo baš nakon jednog od najspektakularnijih događaja u istoriji Izrailja. Tri godine ranije Ilija je, po Božijem uputstvu, „zatvorio nebo” da ne bude padavina dok on ne kaže drugačije (). Posle tri godine Bog kaže Iliji da se pojavi pred Ahavom, carem Izrailja, i da će On učiniti da padne kiša (). Kada su se Ilija i Ahav sreli, car optužuje proroka da donosi nesreću na svoj narod (), a Ilija mu odgovara da je sve što se desilo zapravo Ahavova zasluga, jer je ostavio Božiji zakon i odao se idolopoklonstvu (). Nakon toga Ilija kaže Ahavu da na goru Karmil dovede ceo narod i proroke drugih bogova (), pa da oni i on prinose žrtve, a čiji se bog odazove vatrom, to je pravi bog ().
Od jutra do večeri proroci su pokušavali da prizovu svoje bogove da spuste oganj na njihovu žrtvu, ali se to nije desilo. U vreme večernje žrtve Ilija je zatražio od Boga da vatrom spali žrtvu, što se i dogodilo (). Videći šta se desilo, narod se poklonio Bogu (). Ilija im je onda naložio da pohvataju i pobiju proroke lažnih bogova, a oni su to i izvršili (). Nakon toga se pomolio Bogu i kiša je konačno pala ().
Kada je čula šta se desilo s prorocima koji su jeli za njenim stolom (), Ahavova žena, Jezavelja, šalje glasnike Iliji: „Tada Jezavelja posla glasnike k Iliji i poruči mu: tako da učine bogovi i tako da dodadu, ako sjutra u ovo doba ne učinim od tebe što je od kojega god tijeh.” (1. Carevima 19:2).
Nakon svega što se desilo Ilija se uplašio: „A on videći to usta i otide duše svoje radi, i dođe u Virsaveju Judinu, i ondje ostavi momka svojega.” (1. Carevima 19:3). Do tog trenutka izgledao je neustrašivo. Stajao je sam protiv cara, naroda i 850 proroka. Bog ga je uslišio i za vatru i za kišu. Narod ga je, pod uticajem svih tih događaja, poslušao i ubio idolopokloničke proroke. Kada je izgledalo da nema čega više da se plaši, Ilija je poklekao.
Ne možemo tačno da kažemo šta je sve doprinelo tome da se Ilija uplaši, ali možemo da pročitamo kako se zbog toga osećao. „A sam otide u pustinju dan hoda; i došav sjede pod smreku, i zaželje da umre, i reče: dosta je već, Gospode, primi dušu moju, jer nijesam bolji od otaca svojih.” (1. Carevima 19:4).
Prorok je toliko bio razočaran svojim činom, da je zaželeo da umre. U rečima da nije ništa bolji od svojih predaka vidi se lična osuda, pa čak i određena doza prezira prema sebi. Pokazivanje straha bilo je pokazatelj nepoverenja prema Bogu. Bez obzira što je to, po svoj prilici, bio trenutak slabosti, na Iliju je sopstveni postupak delovao toliko poražavajuće da više nije imao volju da živi.
Nema potrebe posebno naglašavati koliko su vernicima značajni ideali u pitanjima vere. Podleći strahu na uštrb ideala smatra se izdajom. Ovakav stav, s druge strane, direktno znači da strahovi nemaju apsolutnu moć nad nama, da možemo da im se suprotstavimo i da ne bi trebalo da dopustimo da oni upravljaju nama, nego da u određenim aspektima života mi možemo da upravljamo njima.
Kukavičluk ili razum
Da li je povinovanje strahu kukavičluk ili razum, umnogome zavisi od situacije. Iako kukavice niko ne voli, suludo ispoljavanje hrabrosti obično se završi loše. Pošto ne postoji savršeni recept kada se zbog straha treba povući, a kada mu se odupreti, bilo bi dobro da koristimo razum, ali i savest. Ako uvek izbegavamo situacije koje u nama izazivaju strah, život može da nam donese gorke plodove preko posledica koje dođu. S nekim stvarima je bolje što pre se suočiti i rešiti ih, naročito kada ne mogu da nestanu same od sebe. Međutim, nisu sve situacije takve. Nekada je upravo obrnuto. Dokazivanje hrabrosti može da stvori velike neprijatnosti i probleme.
Zbog toga je potrebno dobro izvagati šta je najbolje. Ne treba se ponašati po trenutnim impulsima, bilo da zbog straha želimo nešto da izbegnemo ili da se odupremo samom strahu. Često treba uzeti u obzir ne samo lične interese, nego i interese drugih. Jasno je da bi zato bilo dobro poznavati okolnosti u kojima delujemo, jer ako ne znamo sve činioce koji utiču na ishod i posledice nekih naših postupaka, postoje velike šanse da se to neće dobro završiti.
Bog ne želi da se ljudi vladaju po strahu, naročito kada je On s njima. Pre ulaska u obećanu zemlju, preko Mojsija je saopštio narodu: „I neka im reče: slušaj Izrailju! vi polazite danas u boj na neprijatelje svoje, neka ne trne srce vaše, ne bojte se i ne plašite se, niti se prepadajte od njih.” (5. Mojsijeva 20:3).
Međutim, u tekstu koji sledi, gde Bog govori ko ne bi trebalo da ide u boj, između ostalog je rečeno i sledeće: „Još i ovo neka kažu vojvode narodu i reku: ko je strašiv i trne mu srce? neka ide, nek se vrati kući svojoj, da ne bi trnulo srce braći njegovoj kao njemu.” (5. Mojsijeva 20:8). Kada se saborci plaše, to utiče na onoga ko se s njima bori. Takav vojnik je nepouzdan, jer nikada se ne zna hoće li početi da paniči i hoće li napustiti svoje mesto u boju, a to onda počinje da ugrožava one koji se s njim bore.
Možemo da zapazimo da Bog nije insistirao da ovakvi ljudi očvrsnu, prekale se i reše se straha, nego je zaključio da je bolje da takvi, zbog svog uticaja na druge, uopšte ne idu. Donekle ovakva odluka nije baš korektna prema onima koji će ići u borbu, jer oni moraju da rizikuju i bore se, dok kukavice na sigurnom čekaju da neko završi posao od kojeg će na kraju i oni imati koristi. Bog je ipak odlučio da bi bilo bolje da takve izostavi. To svakako ne važi za sve ostale situacije povezane sa strahom.
Samouverenost i hrabrost
Ne bi bilo dobro da pomešamo ova dva pojma, iako na prvi pogled mogu da nam deluju slično. Hrabar je onaj koji je u stanju da nadvlada strah, a samouveren je onaj koji smatra da je nešto u stanju da učini. Hrabrost je osobina koja se ceni u Bibliji, baš kao i u životu. Samouverenost, s druge strane, nosi sa sobom i negativne posledice. Samouveren čovek lako može da bude nerealan, ako je uveren da može više, nego što je stvarno u stanju. Takođe, takav čovek lako može da postane sujetan, zbog dobrog mišljenja koje je o sebi izgradio.
Sticajem okolnosti ili Božije pomoći nekada se desi da čovek postigne određene uspehe ili dođe do nekih materijalnih dobara, pa sebe proglasi za uspešnog i sposobnog, ne znajući da sve to može da bude plod okolnosti ili vođstvo Božijom rukom.
Solomun je napisao: „Opet vidjeh pod suncem da nije do brzijeh trka, ni rat do hrabrijeh, ni hljeb do mudrijeh, ni bogatstvo do razumnijeh, ni dobra volja do vještijeh, nego da sve stoji do vremena i zgode.” (Propovednik 9:11). Neko se nađe na pravom mestu u pravom trenutku, zbog takvih okolnosti postigne nešto, a onda pomisli da je bolji, pametniji i sposobniji nego što jeste. Preterana samouverenost čoveka dovodi u situaciju da, u najboljem slučaju, postaje neoprezan, misleći da je više nego sposoban da se nosi s okolnostima pred sobom. Zato Solomun govori da se okolnosti lako mogu okrenuti protiv nas i da se ne dešava uvek onako kako sigurno očekujemo.
Bog upozorava narod koji vodi u obećanu zemlju da ne misli da je nešto postigao svojim zaslugama, jer da Njega nije bilo oni bi ostali podjarmljeni: „Nemoj da se ponese srce tvoje i zaboraviš Gospoda Boga svojega, koji te je izveo iz zemlje Misirske, iz kuće ropske; koji te je vodio preko one pustinje velike i strašne gdje žive zmije vatrene i skorpije, gdje je suša a nema vode; koji ti je izveo vodu iz tvrdoga kamena; koji te je hranio u pustinji manom, za koju ne znaše oci tvoji, da bi te namučio i iskušao te, i najposlije da bi ti dobro učinio. Niti govori u srcu svojem: moja snaga, i sila moje ruke dobavila mi je ovo blago. Nego se opominji Gospoda Boga svojega; jer ti on daje snagu da dobavljaš blago, da bi potvrdio zavjet svoj, za koji se zakleo ocima tvojim, kao što se vidi danas.” (5. Mojsijeva 8:14-18).
Tačno je da odsustvo svakog samopouzdanja čoveka može potpuno da paralizuje, da pomisli da ni za šta nije sposoban, ali je takođe tačno da samouverenost ima tendenciju da osobu uzoholi i da zbog toga postane nerealna, nepromišljena i, kao posledica toga, počne da donosi pogrešne i neobjektivne odluke.
To su razlozi zašto Bog uglavnom ne bira samouverene, nego pre one koji skeptično gledaju na svoje sposobnosti. Velika biblijska imena, kao što su Mojsije, Gedeon ili Jeremija, nisu se smatrali doraslim zadatku koji je pred njih izneo Bog[1], ali ih je Bog baš zbog toga izabrao. Takvi su prinuđeni da se onda oslanjaju na Njega, a ne da iz svoje samouverenosti rešavaju stvari kako su sami zamislili, jer oni i nisu u stanju da okolnosti sagledaju onako kako to može Bog.
Hrabrost je, s druge strane, nešto što je uvek pozitivno. Da bi se postupalo onako kako smatramo da je ispravno, često je potrebno suočiti se s mnogim strahovima. Prilikom svog boravka u Listri apostol Pavle je kamenovan. To je jedini zabeleženi slučaj u Bibliji da je neko preživeo kamenovanje. „Dođoše iz Antiohije i iz Ikonije nekaki Jevreji, i kad se oni prepirahu slobodno, podgovoriše narod da ih odustanu, govoreći da ništa pravo ne govore, nego sve lažu. I podgovorivši narod zasuše Pavla kamenjem i izvukoše ga iz grada misleći da je mrtav. A kad ga opkoliše učenici njegovi, ustade i uđe u grad, i sjutradan iziđe s Varnavom u Dervu. I propovjedivši jevanđelje gradu onome i naučivši mnoge vratiše se u Listru i Ikoniju i Antiohiju utvrđujući duše učenika i svjetujući ih da ostanu u vjeri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božije.” (Dela apostolska 14:19-22).
Pavle je imao hrabrosti da se vrati na mesto svog kamenovanja, kao i da ponovo ode u gradove onih ljudi koji su bili i uzrok tog kamenovanja. Budući da su znali šta se desilo u njihovom gradu, stanovnicima kojima je propovedao da se u Božije carstvo ulazi kroz mnoge nevolje njegove reči morale su da zvuče uverljivo. Nije moglo da se kaže da on ne živi ono što je druge podučavao.
Pozivajući se na te događaje (), Pavle u svojoj poslednjoj poslanici piše Timotiju: „A i svi koji pobožno hoće da žive u Hristu Isusu, biće gonjeni.” (2. Timotiju 3:12). Život po ispravnim principima ne može da ne donese nevolje. On u poslanici hrabri i poučava Timotija kako treba da živi, a ujedno kaže da će sam uskoro umreti: „Jer ja se već žrtvujem, i vrijeme mojega odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, vjeru održah.” (2. Timotiju 4:6, 7). Mi obično bodrimo one koji znaju da će uskoro umreti, a ovde onaj koji treba da umre to čini Timotiju, koji će da nastavi da živi.
Prve asocijacije na hrabrost obično su rat i suočavanje sa smrću. Kada govorimo o junacima evociramo velike bitke i dela ljudi koji su u njima pokazali junaštvo. Biblijski standardi su donekle drugačiji. „Bolji je spor na gnjev nego junak, i gospodar od svoga srca bolji je nego onaj koji uzme grad.” (Priče 16:32). Ipak, to ne znači da ljudi vere neće biti suočeni sa smrću, nego da će se drugačije ponašati u tim situacijama. Oružje koje se u takvom ratu koristi je drugačijeg tipa (), ali potreba za hrabrošću je možda još izraženija, jer nema direktnog opiranja smrtnoj opasnosti.
Jedanaesto poglavlje Jevrejima poslanice priča o, kako se to obično kaže, junacima vere. Na kraju tog poglavlja, nakon što je ukazao na mnoge starozavetne ličnosti i dela koja su proistekla iz njihove vere, Pavle piše o neizbežnosti nevolja koje su podnosili: „A drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenja, da dobiju bolje vaskrsenije; a drugi ruganje i boj podnesoše, pa još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomriješe; idoše u kožusima i u kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojijeh ne bijaše dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem.” (Jevrejima 11:35-38). Hrabrost je neophodna za ovakav život. Zato ih nazivamo junacima vere, jer da bi se neko nazvao junakom trebalo bi da uradi nešto što podrazumeva hrabro suočavanje s opasnostima. Zbog toga je i rečeno da takvih, koji su od većine bili prezreni, svet nije dostojan.
Usmeravanje strahom
Strah može da utiče na naše postupke i donošenje važnih odluka. To je razlog zašto je izazivanjem straha kod ljudi moguće usmeriti njihovo delovanje. Sasvim je jasno da se u velikom broju slučajeva smišljeno izazvanog straha, pokušajem usmeravanja ponašanja, radi o određenoj vrsti manipulacije. Ako vam okupator kaže da će za jednog svog ubijenog vojnika streljati sto vaših stanovnika, a za ranjenog pedeset, savršeno je jasno kakav efekat želi da se postigne. Ne samo da će mnogi biti odvraćeni od bilo kakve vrste otpora, nego će i u svojim redovima, iz straha od odmazde, pokušavati da spreče one koji i pored pretnji ne odustaju.
Jovan je u svom jevanđelju zabeležio događaj kada je Hristos izlečio čoveka slepog od rođenja. Pošto se to desilo u subotu, odmah su se tu našli verski učitelji koji su protumačili da je Isus prekršilac zakona, iako nisu baš svi delili takav stav: „Tada govorahu neki od fariseja: nije ovaj čovjek od Boga, jer ne svetkuje subote. Drugi govorahu: kako može čovjek grješan takova čudesa činiti? I posta raspra među njima.” (Jovan 9:16).
Iako su već dva puta pitali bivšeg slepca o Isusu – jednom su to učinili ljudi koji su ga prepoznali (Jovan 9:8-12), a onda i fariseji kojima su ga odveli (Jovan 9:13-15) – sada ga pitaju opet, ali je reakcija na njegov odgovor zanimljiva, jer počinje da otkriva neke stvari: „Rekoše dakle opet slijepcu: šta veliš ti za njega što ti otvori oči tvoje? A on reče: prorok je. Tada Jevreji ne vjerovaše za njega da bješe slijep i progleda, dok ne dozvaše roditelje onoga što je progledao” (Jovan 9:17, 18). Zašto neko postavlja pitanje, ako ne želi da čuje odgovor?
Ovi ljudi su imali unapred izgrađen stav, koji nisu ni pokušavali da preispitaju. To ide toliko daleko da, pošto nisu dobili zadovoljavajući odgovor, sumnjaju da je on uopšte bio slep, tj. indirektno tvrde da je prevarant. Da li bi tako razmišljali i tako se postavili da je čovek imao drugačiji iskaz, koji se slaže s njihovim stavom? Ako njegovo mišljenje uopšte nisu uvažavali, šta su hteli da postignu pitanjem?
Mada to još uvek nije potpuno jasno, fariseji pitanjima pokušavaju da izvrše pritisak. Kada neko više puta postavlja pitanje o istoj stvari, obično želi da dobije revidiranje starih odgovora. Kako ne bi bili optuženi za manipulaciju, oni ne smeju da vrše direktan pritisak, ali mogu ovakav – tihi, nenapadni. Pošto niko ne može da im čita misli, lako mogu da se izgovore da im to nisu bile namere. Ipak, pretnja ostaje da visi u vazduhu, bez obzira što nije izrečena.
Sve ovo u nastavku postaje jasnije, po reakciji roditelja ovog čoveka, koje su doveli. „I zapitaše ih govoreći: je li ovo vaš sin za koga vi govorite da se rodi slijep? kako dakle sad vidi? A roditelji njegovi odgovoriše im i rekoše: znamo da je ovo sin naš i da se rodi slijep; a kako sad vidi ne znamo; ili ko mu otvori oči mi ne znamo; on je veliki, pitajte njega neka sam kaže za sebe. Ovo rekoše roditelji njegovi, jer se bojahu Jevreja; jer se Jevreji bijahu dogovorili da bude odlučen od zbornice ko ga prizna za Hrista. Zato rekoše roditelji njegovi: on je veliki, pitajte njega.” (Jovan 9:19-23).
Čak je i roditeljska ljubav ustuknula pred strahom. Umesto da odbrane svog sina, oni njega guraju u prvi plan i stavljaju ga u nezavidnu poziciju da sam rešava ovu problematičnu situaciju.
Budući da su živeli u državi koja je bila protektorat Rimskog carstva, nacionalna osećanja među Jevrejima bila su veoma izražena, kako to biva u vremenima tuđinske okupacije. U takvim okolnostima sve postaje crno-belo – ili ste rodoljub ili ste izdajnik. Nije lako živeti kada ste prezreni i odbačeni u takvom društvu. Njihov strah je zbog toga bio opravdan, mada to ne može da se kaže i za njihovu reakciju. Prisustvo straha ne znači da moramo po njemu i da se ponašamo.
Sada svrha postavljanja pitanja postaje jasnija, kao i dileme onih kojima se postavljaju. Ako priznaju Hrista, biće izbačeni iz religijskog života, koji je bio okosnica društva tog vremena, a ako Ga odbace, fariseji bi imali odlične argumente protiv Isusa, jer Ga ne priznaju ni oni kojima je učinio dobro.
Latentni pritisak, koji su postigli postavljanjem pitanja, fariseje stavlja u veoma dobru poziciju. Nikoga direktno ne primoravaju pa ne mogu da budu optuženi za to, ali prava pretnja ostaje, iako nije verbalno iskazana.
Pošto roditelji nekada slepog čoveka nisu odgovorili, nego su nezavidnu situaciju prebacili na sina, fariseji se ponovo okreću njemu, očekujući da će pritisak na njega imati sličan efekat i uroditi plodom. Već su ga pitali da se direktno izjasni o Hristu, a njegov odgovor toliko su vrednovali da su ga proglasili za laž. Da li su očekivali da je čovek u međuvremenu promenio mišljenje? Da li su naprasno stekli poverenje u njega? Ili su mu sugerisali da treba da promeni stav?
„Tada po drugi put dozvaše čovjeka koji je bio slijep, i rekoše mu: podaj Bogu slavu; mi znamo da je čovjek ovaj grješan. A on odgovori i reče: je li grješan ne znam; samo znam da ja bijah slijep, a sad vidim. Tada mu opet rekoše: šta ti učini? kako otvori oči tvoje? Odgovori im: ja vam već kazah, i ne slušaste; šta ćete opet slušati? Već ako i vi hoćete učenici njegovi da budete? A oni ga ukoriše, i rekoše mu: ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo otkuda je.” (Jovan 9:24-29).
Ponovo pozivajući čoveka da se izjasni, fariseji više i ne postavljaju pitanje, nego otvoreno govore da nikada i nisu imali nameru da menjaju svoje mišljenje o događaju kojem nisu prisustvovali. Oni su znali šta se desilo, a jedinom svedoku su naložili šta treba da kaže. Ovo je otvoreni pokušaj demonstracije moći. Više nema ni skrivanja namera. Nastoje da nametnu svoj stav, a oruđe kojim pokušavaju to da postignu je strah.
Međutim, čovek koji je ceo svoj život bio slep razoružava učitelje u narodu jednostavnim odgovorima i logičnim razmišljanjem. Prvo kaže da ne može da govori o gresima čoveka kojega još uvek nije ni video, pošto je bio slep dok je pričao s njim. Na ponovljeno pitanje o tome kako mu je Hristos vratio vid odgovara da im je to već kazao i da nisu hteli da čuju.
Njegovu opasku da možda žele da postanu Hristovi učenici s gnušanjem su odbacili, naglašavajući da se drže onoga što svi prihvataju. Tada sledi fantastično zapažanje, naročito za čoveka koji je ceo svoj život bio slep: „Čovjek odgovori i reče im: to i jest za čudo, što vi ne znate otkuda je a on otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grješnika; nego ako ko poštuje Boga i volju njegovu tvori onoga sluša. Otkako je svijeta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slijepcu. Kad on ne bi bio od Boga ne bi mogao ništa činiti.” (Jovan 9:30-33).
Kao verske vođe i učitelji u narodu oni bi trebalo da budu stručnjaci po tom pitanju, a tvrde da ne znaju. A zatim je ovaj čovek rekao ono što je moralo direktno ili indirektno da potekne upravo od verskih učitelja – da Bog ne sluša grešnika i da Hristos, kao grešnik, ne bi mogao da mu vrati vid, jer ljudi nemaju takve sposobnosti, nego samo mogu da zatraže od Boga da tako nešto učini.
Raskrinkani i osramoćeni fariseji postupaju upravo onako kako to često rade oni koji odgovore znaju pre nego što pitaju, a ponestane im argumenata – vređaju i omalovažavaju. „Odgovoriše i rekoše mu: ti si se rodio sav u grijesima[2], pa zar ti nas da učiš? I istjeraše ga napolje.” (Jovan 9:34).
Opisani događaj pokazuje kako ljudi nekada svesno pokušavaju da manipulišu drugima širenjem straha. Fariseji su imali moć, tako da strah kojim su nastojali da upravljaju nije bez osnova. Iako nisu imali moć da fizički kazne, njihov autoritet u narodu davao im je vlast i uticaj koji su mogli da koriste za postizanje svojih ciljeva. Međutim, nije uvek tako. Strah može da se koristi i kada opasnosti nema, ali se stvori iluzija da postoji.
Posle pada Vavilona u medopersijske ruke Jevreji su dobili pravo da se iz izgnanstva vrate u svoju otadžbinu ukoliko to žele. Međutim, proces obnove bio je dugotrajan i nimalo lak, jer su ljudi, koji su tamo naseljeni iz drugih naroda, pokušavali da ih spreče u tome. Dvadesete godine cara Artakserksa Nemija je dobio dozvolu da ode u svoju zemlju i rukovodi obnovom Jerusalima.
Stalnim tužbama caru i raznim spletkama protivnici obnove su pokušavali da radove obustave ili bar otežaju i uspore. Čak su u nekoliko navrata pokušavali da zakažu sastanak s Nemijom, nameravajući da ga ubiju (). Širili su lažne glasine nastojeći da obeshrabre graditelje: „Jer oni svi šćahu nas uplašiti govoreći: klonuće ruke njihove od posla i neće se svršiti. Zato, Bože, ukrijepi ruke moje.” (Nemija 6:9).
Pošto nisu uspeli u svojim namerama, isplanirali su da igraju na kartu straha za sopstveni život, podmećući lažna proročanstva za Nemiju. „Jošte otidoh u kuću Semaji sinu Dalaje sina Metaveliova, koji se bješe zatvorio, i reče mi: da otidemo zajedno u dom Božji usred crkve i da zaključamo vrata crkvi, jer će doći da te ubiju, doći će noću da te ubiju. A ja rekoh: zar će čovjek kakav sam ja bježati? ili ko bi ovaki kakav sam ja ušao u crkvu da ostane u životu? neću ići. I razumjeh da ga nije Bog poslao, nego to proroštvo kaza za me, jer ga Tovija i Sanavalat potkupiše. Zato bješe potkupljen da me uplaši da onako učinim i zgriješim da bih se osramotio da me mogu ružiti. Pomeni, Bože moj, Toviju i Sanavalata po ovijem djelima njihovijem, i Noadiju proročicu i druge proroke koji me šćahu uplašiti.” (Nemija 6:10-14).
Na prvi pogled bismo mogli da kažemo da je Nemija mogao da se skloni u crkvu, za svaki slučaj, da se na kraju ne bi ispostavilo da je istina što mu je Semaja rekao. Ipak, sam Nemija smatra da bi to moglo da utiče na njegovu reputaciju, a preko toga i na sav posao koji su pokušavali da obave. Nešto što je naizgled sitnica može da se pretvori u moćno oružje.
Za razliku od prethodnog primera, ovde je na delu pokušaj zastrašivanja neistinama. Ovo može da bude podjednako opasno, a nekada čak i opasnije, jer iako ne postoji onakva pretnja kako je to predstavljeno, vrebaju zamke skrivene od naših očiju. Kada poznajemo realnu situaciju, kakva god da je ona, uvek možemo bolje da se postavimo, budući da smo upoznati s posledicama svojih dela. Međutim, ako ne znamo s čim se suočavamo, nastojeći da se odbranimo od predstavljene nam opasnosti, direktno upadamo u zamku koja nam je postavljena.
Biblijska istorija beleži i da je Bog koristio ovakvu taktiku. Dogodilo se to kada je sirski car Ven-Adad zaratio protiv Izrailja i opkolio glavni grad, Samariju (). Tokom opsade nastala je velika glad u gradu (). Četiri gubava čoveka, koji su bili i bolesni i gladni, odlučili su da odu u protivnički logor, jer će inače svakako umreti, a možda im se neprijatelji smiluju i ostave ih u životu (). Kada su tamo došli nije bilo nikoga ().
„Jer Gospod učini te se u okolu Sirskom ču lupa kola i konja i velike vojske, te rekoše jedan drugomu: eto car je Izrailjev najmio na nas careve Hetejske i careve Misirske da udare na nas. Te se podigoše i pobjegoše po mraku ostavivši šatore svoje i konje svoje i magarce svoje i oko kao što je bio, i pobjegoše radi duša svojih.” (2. Carevima 7:6, 7).
Bog je kod njih izazvao strah nečim što su pretpostavili i umislili. Postupili su kao da je opasnost realna, iako nije bilo nikakve opasnosti. Metodologija zastrašivanja je slična kao i u prethodnom primeru, mogli bismo takođe da kažemo da ovo jeste jedan vid manipulacije, ali postoji i razlika. Bog je ovo uradio da izbavi, a ne da postigne neke lične, podmukle ciljeve.
U životu se dešava da drugi planiraju i računaju na naš strah, da bi preko njega ostvarili svoje planove, koje inače ne bi mogli da sprovedu – ili bar ne bez većih problema. Nekada koriste svoju objektivnu moć, a nekada šire lažne informacije, preuveličavajući ili lažno prikazujući realnost i tako utiču na to da im se drugi potčine ili urade ono što njima ide u prilog. Tako strah može da bude oružje u pokušaju da se neko drugi natera na poslušnost, podredi ili iskoristi. Najveći problem je u tome što pod uticajem straha – bez obzira da li realna opasnost postoji – počinjemo da delujemo protiv svojih interesa, a u korist nekog drugog. I baš to je i bila namera, jer onaj ko svesno izaziva strah kod drugih zna da ono što uradimo pod pritiskom straha nikada ne bismo dobrovoljno uradili.
Sputani strahom
Veoma rečit primer o lošem delovanju straha je slanje uhoda pre nego što je narod, koji je izašao iz Egipta, trebalo da uđe u obećanu zemlju. „I Gospod reče Mojsiju govoreći: Pošlji ljude da uhode zemlju Hanansku, koju ću dati sinovima Izrailjevijem; po jednoga čovjeka od svakoga plemena otaca njihovijeh pošljite, sve glavare između njih.” (4. Mojsijeva 13:2, 3). Rečeno im je da vide kakvi su ljudi, kakvi su uslovi za život i kakva je zemlja u koju su krenuli ().
I pored dobrog izveštaja o zemlji, uhode su donele i nepovoljne vesti o jakim narodima i utvrđenim gradovima (). Jedino Halev i Isus Navin nisu delili njihovo negativno mišljenje. Halev je pokušavao i da podigne duh narodu zbog obeshrabrujućih reči ostalih (). „Ali drugi ljudi koji idoše s njim govorahu: ne možemo ići na onaj narod, jer je jači od nas. I prosuše zao glas o zemlji koju uhodiše među sinovima Izrailjevijem govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo zemlja je koja proždire svoje stanovnike, i sav narod koji vidjesmo u njoj jesu ljudi vrlo veliki. Vidjesmo ondje i divove, sinove Enakove, roda divovskoga, i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, taki se i njima činjasmo.” (4. Mojsijeva 13:32-34).
Ovaj zao glas doprineo je da se narod demorališe: „Tada se podiže sav zbor i stade vikati, i narod plakaše onu noć. I vikahu na Mojsija i na Arona svi sinovi Izrailjevi; i sav zbor reče im: kamo da smo pomrli u zemlji Misirskoj ili da pomremo u ovoj pustinji! Zašto nas vodi Gospod u tu zemlju da izginemo od mača, žene naše i djeca naša da postanu roblje? Nije li bolje da se vratimo u Misir? I rekoše među sobom: da postavimo starješinu, pa da se vratimo u Misir.” (4. Mojsijeva 14:1-4).
Prosto je zadivljujuće koliko se logika izobliči pod uticajem straha. Nije čudno da se neko uplaši kada vidi snažne neprijatelje. Donekle bi moglo da se razume da su pojedinci zaboravili šta je sve Bog učinio u Egiptu, kako ih je čudesno izveo i na kraju proveo kroz Crveno more, a celu egipatsku vojsku utopio, ali da to smetne s uma gotovo ceo narod izgleda skoro nerealno, mada im ovo nije bilo prvi put. Ali šta reći na to da su odlučili da se vrate u zemlju gde su bili robovi i gde ih sigurno ništa lepo nije čekalo, naročito posle svih događaja povezanih s načinom njihovog odlaska iz nje. Bog ih vodi u dobru zemlju, daje im mogućnost samostalnog i slobodnog života, ali zbog straha od prepreka koje su videli pred sobom, oni žele da se vrate u sigurno ropstvo.
Ovo je model po kojem funkcioniše čovek pod uticajem straha. Kada je dovoljno uplašen, spreman je da se odrekne svojih sloboda i onoga što mu pripada. Zarad umišljene sigurnosti, koju možda može samo privremeno da dobije, u stanju je da se odrekne svoje dobrobiti, pa čak i onoga što bi trebalo s pravom da mu pripada.
Strah ima izrazito negativno dejstvo kada pokušavamo da zanemarimo problem koji ne može da se izbegne. Naravno, sasvim je druga stvar ako postoji mogućnost da se izbegne ono što u nama izaziva strah, ali nekada to jednostavno nije moguće izbeći. Što duže odlažemo da se suočimo s takvim problemima, to više produžavamo agoniju, a možda i sebe dovodimo do tačke kada te probleme više nije moguće rešiti u našu korist.
Halev i Isus Navin pokušavaju da preokrenu situaciju hrabrenjem, kako bi neutralisali dejstvo koje je strah napravio: „A Isus sin Navin i Halev sin Jefonijin između onijeh što uhodiše zemlju, razdriješe haljine svoje, i rekoše svemu zboru sinova Izrailjevijeh govoreći: zemlja koju prođosmo i uhodismo, vrlo je dobra zemlja. Ako smo mili Gospodu, on će nas odvesti u tu zemlju, i daće nam je; a to je zemlja u kojoj teče mlijeko i med. Samo se ne odmećite Gospoda, i ne bojte se naroda one zemlje; jer ih možemo pojesti; otstupio je od njih zaklon njihov, a s nama je Gospod, ne bojte ih se.” (4. Mojsijeva 14:6-9).
Međutim, više se ne sluša glas razuma i ohrabrenja. Strah naroda je toliki da sada vide pretnju i u onima koji se nisu uplašili kao oni: „Tada reče sav zbor da ih pobiju kamenjem; ali se pokaza slava Gospodnja svijem sinovima Izrailjevijem u šatoru od sastanka.” (4. Mojsijeva 14:10). U očima uplašenih ljudi neuplašeni su opasnost za njihov poredak. Zato pokušavaju da ih ubiju, što bi se i desilo da se Bog nije umešao.
I ovo je poznat obrazac. Kada god je neko nesiguran ili ima osećaj krivice povodom svog izbora ili učinjenog dela, on želi da eliminiše ono što ga podseća na njegov čin. Najbolji način da se to uradi je da svi budemo isti, a ako neko štrči, njega ćemo da odsečemo. To u praksi znači da će, čak i u našem modernom, slobodnom društvu, manjina koja ne pristaje da se ponaša kao ostali prvo biti primoravana da se vlada po propisima većine, a ako ni to ne urodi plodom takvi će biti izolovani ili odstranjeni. A sve će to biti učinjeno pod izgovorom dobrobiti većine. Kada žrtvujemo sebe za druge, to je plemenitost, ali ako žrtvujemo druge za sebe to je teror.
Želja naroda da odustane od obećane zemlje i vrati se u Egipat uvredila je Boga koji je zbog toga imao nameru da ih pomori (4. Mojsijeva 14:11, 12), ali je odustao od toga na Mojsijevu molbu (). Međutim, strašljivost naroda nije mogla da prođe bez posledica. „Ali tako ja živ bio, i tako sva zemlja bila puna slave Gospodnje, ti ljudi koji vidješe slavu moju i znake moje što sam učinio u Misiru i u ovoj pustinji, i kušaše me već deset puta, i ne poslušaše riječi moje, neće vidjeti zemlje koju sa zakletvom obećah ocima njihovijem, neće vidjeti ni jedan od onijeh koji me uvrijediše.” (4. Mojsijeva 14:21-23).
Pored svega što je ovaj narod video i doživeo, oni nikako nisu došli do tačke da poklone svoje poverenje Bogu, iako nisu imali nijedan razlog protiv takvog postupka. Ne samo razum, nego i celokupno njihovo iskustvo izlaska iz zemlje robovanja svedočilo je da nema osnove da Mu ne veruju. Bog je takvo stanje dugo podnosio, a onda se odlučio za pedagoške mere, ne samo za ove ljude, nego za sve naraštaje koji će doći. Previše nećkanja oko prihvatanja Božijeg dara na kraju dovede do gubitka istog.
Zbog svog nepoverenja oni neće ući u obećanu zemlju, nego će četrdeset godina živeti u pustinji, dok taj neverni rod ne izumre, a onda će njihovi potomci dobiti ono što je bilo namenjeno da oni sami prvi iskuse ().
Kada su shvatili do čega su doveli njihovi postupci, obuzela ih je velika žalost: „I Mojsije kaza sve ove riječi svijem sinovima Izrailjevijem, i narod plaka veoma.” (4. Mojsijeva 14:39). Navodno su se pokajali, odlučili su da će biti verni i da će da idu u obećanu zemlju: „A sjutradan ustavši pođoše navrh gore, i rekoše: evo nas, idemo na mjesto za koje je govorio Gospod, jer zgriješismo.” (4. Mojsijeva 14:40). Međutim, Mojsije im kaže da je sada kasno: „Ali Mojsije reče: zašto prestupate zapovijest Gospodnju? Od toga neće biti ništa. Ne idite gore, jer Gospod nije među vama; nemojte da vas pobiju neprijatelji vaši.” (4. Mojsijeva 14:41, 42). Uprkos tome, oni odlučuju da idu u obećanu zemlju, ali im se desilo upravo ono što je Mojsije kazao: „Tada siđe Amalik i Hananej, koji življahu u onoj gori, i razbiše ih i baciše dori do Orme.” (4. Mojsijeva 14:45).
Možemo da glumimo vernost pred ljudima, ali pred Bogom to donosi kobne posledice. Da su se stvarno pokajali, prihvatili bi ono što im je Bog rekao, koliko god da im se to ne sviđalo. Vera se ogleda u poslušnosti, a ne u određivanju Bogu šta i kako treba da radi. Bolje je prihvatiti ono što nam se ne sviđa, nego uslovljavati Boga, jer On zna šta je za nas najbolje u određeno vreme.
A sve je počelo sa strahom. Kada dozvolimo da nas strah obuzme, više nismo svoji, prestajemo da razmišljamo racionalno i paničan duh vlada našim odlukama i postupcima. Ako tada razumno ne iskoristimo prethodno iskustvo i saznanja, mi ne delujemo kao svesna bića, nego bežimo od uzroka straha, dok ne shvatimo da je takva situacija još gora od suočavanja. Kada se konačno otreznimo, lako možemo da se nađemo u poziciji da je već kasno za dobre odluke. Naravno, ovo posebno važi ako je neko usmeravao naš strah.
Strah čoveku može da bude ozbiljan neprijatelj. Nekada nas toliko savlada da donosimo odluke protiv svog dobra. Zbog straha čovek je u stanju da se odrekne stvari koje bi trebalo po pravu da mu pripadaju, samo da bi se osećao trenutno sigurnim. Ljudi iz ovog primera odrekli su se obećane zemlje i tako sebe osudili da ostatak života provedu tumarajući po pustinji.
Na takav način oni su slika svih onih koji su krenuli u spasenje, ali nemaju hrabrosti da stanu za svoja ubeđenja i stavove. Na sličan način kao što je narod iz ovog događaja ostavio svoje kosti u pustinji, oni će svoje putovanje završiti ovde. Prava obećana zemlja za njih će ostati samo nedosanjani san, jer ih je strah paralisao da zakorače u večnost.
Strah kao odraz nevere
Upravo na osnovu ovih događaja s putovanja Izrailja do obećane zemlje, u Jevrejima poslanici se pravi paralela sa spasenjem, a ključna stvar koja se naglašava je da su ovi ljudi zakazali u svojoj veri.
„A na koje mrzi četrdeset godina? Nije li na one koji sagriješiše, koji ostaviše kosti u pustinji? A kojima se zakle da neće ući u pokoj njegov, nego onima koji ne htješe da vjeruju? I vidimo da ne mogoše ući za nevjerstvo. Da se bojimo dakle da kako dok je još ostavljeno obećanje da se ulazi u pokoj njegov, ne odocni koji od vas. Jer je nama objavljeno kao i onima; ali onima ne pomaže čuvena riječ, jer ne vjerovaše oni koji čuše. Jer mi koji vjerovasmo ulazimo u pokoj, kao što reče: zato se zakleh u gnjevu svojemu da neće ući u pokoj moj, ako su djela i bila gotova od postanja svijeta.” (Jevrejima 3:17-4:3).
Putovanje iz Misira do obećane zemlje je gotovo savršena slika spasenja. Naš Egipat je greh, kojem robujemo (). Stanovnici Egipta nam ne dozvoljavaju da mirno iz njega izađemo, a kada nam Bog omogući izlazak to je tek početak putovanja ka obećanoj zemlji. Obećana zemlja je, naravno, nasleđivanje Nove Zemlje (), koja je prava obećana zemlja i naše nasledstvo za koje smo i stvoreni (). Na putu do nje vrebaju mnoge opasnosti, čak i ako nas Bog vodi, a najveća među njima je odsustvo poverenja u Njega.
Iako je spasenje ponuđeno svakom čoveku, tamo će se naći oni koji imaju hrabrosti da zakorače verom i suoče se sa svojim strahom od divova i Enakovih sinova. Onaj ko odustane, tamo se neće naći, nego će ostaviti svoje kosti pred vratima obećane zemlje.
Kao što piše u Jevrejima poslanici, bivši egipatski robovi nisu mogli da uđu u obećanu zemlju zbog neverstva. Odmah nakon te izjave tekst se obraća nama, da budemo svesni da vreme za ulazak u spasenje nije neograničeno, nego je moguće zakasniti. Kao što se narod okrenuo nazad, ka Misiru, i mi možemo da se okrenemo ka drugačijim stvarima od onih koje nudi Bog, dok ne odemo tako daleko da više nećemo biti u stanju da se vratimo.
Oni su imali saznanje koje im je bilo potrebno i to se naglašava rečima da je nama objavljeno kao i njima, tj. svako je dobio dovoljno informacija da donese pravu odluku. Sami snosimo odgovornost za svoje postupke kada znamo šta treba da radimo, a ipak biramo nešto drugo. Sve to što su čuli i znali o Bogu nije im pomoglo, kako tekst nastavlja, jer tome nisu verovali.
Pokazali su dvostruko nepoverenje. Kada je Bog imao nameru da ih uvede u obećanu zemlju, tada nisu imali vere da će ih zaštititi od jakih naroda i divova te zemlje. Kada je Bog odustao od ideje da ih vodi, onda su krenuli bez Njega da uđu u zemlju u koju ih je bio strah da uđu čak i s Njim. Uvek obrnuto.
Nebesko carstvo je za nas uzalud pripremljeno od postanka sveta ako ne verujemo, jer će se tamo naći samo oni koji se tome predaju, tj. onaj ko već počne da živi po načelima tog carstva, dokazuje da u to veruje. Postoje drugi ljudi koji takođe tvrde da veruju, ali svedočanstvo njihovog života jasan je dokaz da je tako samo na rečima.
Veoma je važno razumeti da vera u biblijskom smislu ne podrazumeva samo verovanje da postoji Bog, nego i poverenje u Njegove namere, reči i dela. Kada god pronalazimo i biramo drugačija rešenja mi zapravo dokazujemo da ne verujemo da Bog misli dobro po nas ili, još gore, da mi bolje od Njega znamo šta je ispravno. Strah je deo nepoverenja prema Bogu. Strah obznanjuje ili da ne verujemo Njegovoj moći, a samim tim ni svojoj predstavi o Bogu, ili da mislimo da je On nezainteresovan za nas, iako tvrdi drugačije. Ili Ga pravimo slabim ili lažljivcem.
Na jednom primeru zapisanom u jevanđeljima pokušaćemo da prikažemo ovaj odnos vere i straha. Radi se o čuvenom događaju kada je Hristos hodao po vodi Galilejskog jezera. Njegovi učenici su u toku noći bili u lađi (). Videći da neko hoda po vodi, uplašili su se, ali ih je Hristos umirio govoreći da je to On (.
Petar je poželeo da i on hoda po vodi pa se obratio Hristu: „A Petar odgovarajući reče: Gospode! ako si ti, reci mi da dođem k tebi po vodi. A on reče: hodi. I izišavši iz lađe Petar iđaše po vodi da dođe k Isusu.” (Matej 14:28, 29). Ipak, nije sve prošlo kako treba: „No videći vjetar veliki uplaši se, i počevši se topiti, povika govoreći: Gospode, pomagaj!” (Matej 14:30).
Na prvi pogled pomalo je iznenađujuća Hristova reakcija na Petrov strah: „I odmah Isus pruživši ruku uhvati Petra, i reče mu: malovjerni! zašto se posumnja?” (Matej 14:31). Poznato je da nedostatak vere uzrokuje da Bog ne usliši ono što tražimo, a što inače želi da nam da (). Međutim, zanimljivo je da je Hristos Petrov strah izjednačio s malovernošću. Drugim rečima, Hristos kaže da se strah pojavio kao posledica odsustva vere.
Možda ne bi bilo loše naglasiti da to ne znači da Petar nije uopšte imao vere. Ovo samo pokazuje da njegova vera nije bila dovoljno jaka. Ljudi imaju sklonost da generalizuju stvari, pa često razmišljaju o veri kao da je ili uopšte nema ili kao da je savršena. Vera je poput zanata, nešto u čemu se stalno usavršavamo. A kao što se zanat usavršava kroz praksu, tako se i vera usavršava kroz iskustvo i odnos s Bogom. Poverenje ne može da se gradi sa strancem, šta god čuli o njemu. Potrebno je da sami iskusimo da je opravdano osloniti se na nekoga.
I pored Hrista koji je bio pored njega i koji ga je sam pozvao da hoda po vodi, Petar je počeo da se plaši da će se utopiti. Budući da je bio jedan od Hristovih učenika, Petar je mnogo vremena provodio s Hristom i video mnoga Njegova dela. Trebalo bi da je imao dovoljno iskustva i saznanja da zna da je s Hristom siguran. To je razlog zašto ga je Hristos ukorio.
S Bogom bez straha
Preporuke koje nalazimo u Pismu su da nema čega da se bojimo kada je Bog s nama. „Ako je Bog s nama, ko će na nas?” (Rimljanima 8:31), piše apostol Pavle vernicima u Rimu. Samo saznanje da postoji Bog – Stvoritelj svega, biće neograničene moći, a koji želi da nam učini dobro – trebalo bi da promeni naš odnos prema mnogim strahovima. Ako povrh toga imamo dobar odnos s Njim, čega bi trebalo da se plašimo? Čak i naša smrt nije nešto s čim On ne može da se nosi i ponovo nas vrati u život.
Dajući uputstva vernicima da se ponašaju po dobru, a ne po zlu, Petar u tom kontekstu nastavlja da piše: „Jer oči Gospodnje gledaju na pravednike, i uši njegove na molitvu njihovu; a lice Gospodnje na one koji zlo čine da ih istrijebi sa zemlje. I ko može vama nauditi ako uzidete za dobrom? Nego ako i stradate pravde radi, blaženi ste. Ali straha njihova ne bojte se, niti se plašite” (1. Petrova 3:12-14). Pored svih nevolja vernici ne bi trebalo da se plaše, jer znaju ko je s njima. Ljudi koji ne veruju su u sasvim drugačijoj poziciji, jer misle da nemaju na koga da se oslone. Zato njihov strah možemo da smatramo opravdanim, ali vernici ne bi trebalo da dele takve strahove s njima.
Upravo to Bog želi da naglasi u jednom tekstu iz Knjige proroka Isaije. „Ja, ja sam utješitelj vaš; ko si ti da se bojiš čovjeka smrtnoga i sina čovječijega, koji je kao trava?” (Isaija 51:12). Možda nama moćnici ovoga sveta izgledaju silno i zastrašujuće, ali šta su oni u odnosu na Boga? Kako sam tekst kaže, oni su kao trava. Danas ih ima, sutra ih nema. Zbog toga je za Boga uvreda kada tvrdimo da Mu verujemo, a ipak se plašimo ljudi.
Međutim, svako ko ima malo iskustva s tim zna da nije lako pokloniti poverenje. Poverenje se izgrađuje. Slično je kao i u sportu. Svi znaju da nije dovoljno samo znati teoriju nekog sporta da bi se bio dobar sportista. Potreban je stalan trening i neophodno iskustvo u primeni. Neko ko se bavi sportom, a ne zna da izračuna putanju lopte ili opterećenje nogu prilikom nagle promene kretanja, sigurno je bolji sportista od onoga koji sve takve detalje može da nam proračuna i lepo prezentuje, a sportom se uopšte ne bavi.
Najbolji stručnjak za religijska pitanja ne mora da bude dobar vernik. S druge strane, moguće je biti nepismen, a ujedno biti odličan vernik. Nepoverenje u Boga, a s tim i strah, javlja se gotovo isključivo kao odraz nedovoljnog iskustva s Njim.
Apostol Jovan izrazio je ovo na specifičan način. Prvo je rekao da bez ljubavi nema dobrog odnosa s Bogom: „A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav.” (1. Jovanova 4:8). Dalje nastavlja da je Bog prvo pokazao ljubav prema nama tako što je svog Sina dao za naše spasenje, a da smo mi zbog toga dužni da volimo druge ljude (1. Jovanova 4:11). Nešto kasnije daje jednu veoma zanimljivu izjavu: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji nije savršen u ljubavi.” (1. Jovanova 4:18).
Možda nije sve odmah jasno, jer je ovde na delu logika u nekoliko koraka. Dakle, ako nema u životu primenjene ljubavi, nema ni poznavanja Boga. Kada nema dobrog poznavanja nekoga jasno je da ne može da bude ni poverenja u njega. A kada nema poverenja, javlja se strah, jer zbog nedovoljnog poznavanja nekoga nismo sigurni kako će da reaguje. Zbog toga u ljubavi nema straha. Razvijanjem dobrog odnosa s Bogom – kojega ne može da bude bez uzajamne ljubavi i naklonosti – poverenje raste, a strah nestaje. Zbog toga je, kako glasi poslednja misao ovog citata, strah pokazatelj da s našom ljubavlju nešto nije u redu, tj. da, šta god pričali ili mislili, ne volimo Boga onako kako bi trebalo, ako je strah prisutan.
Strah vodi u propast
Otkrivenje je knjiga koja govori o završnim događajima ovoga, tj. ovakvoga sveta. Dešavanja su opisana slikama i simbolima. O sistemu koji će imati veliku moć na celoj planeti govori se kao o zveri sa sedam glava i deset rogova. „I stadoh na pijesku morskome; i vidjeh zvijer gdje izlazi iz mora, koja imaše sedam glava, i rogova deset, i na rogovima njezinijem deset kruna, a na glavama njezinijem imena hulna. I zvijer koju vidjeh bijaše kao ris, i noge joj kao u medvjeda, i usta njezina kao usta lavova, i dade joj zmija silu svoju, i prijestol svoj, i oblast veliku. I vidjeh jednu od glava njezinijeh kao ranjenu na smrt, i rana smrti njezine izliječi se. I čudi se sva zemlja iza zvijeri, i pokloniše se zmiji, koja dade oblast zvijeri. I pokloniše se zvijeri govoreći: ko je kao zvijer? i ko može ratovati s njom? … I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji kojima imena nijesu zapisana u životnoj knjizi jagnjeta, koje je zaklano od postanja svijeta.” (Otkrivenje 13:1-4, 8).
Možda ovaj tekst izgleda konfuzno i nejasno. Ipak, onome ko razume biblijsku terminologiju biće jasne glavne ideje. Ovoj čudnoj zveri, sastavljenoj od različitih elemenata, zmija daje svoju silu i presto. Zmija predstavlja Sotonu (). Ujedno, Sotona je privremeni vladar ovoga sveta (). Svojom vlašću i silom on će potkrepiti neku državu ili savez država (pošto postoje različiti delovi na istoj zveri, tako da je moguće da je ona produkt više nezavisnih celina). Izgledaće da je zver nepobediva i da nije moguće suprotstaviti joj se. Iz tog straha proizaći će opšte pokoravanje tom sistemu, a kroz to i pokoravanje zmiji, tj. Sotoni. A svi koji se iz tog straha budu povinovali zveri i zmiji, izgubiće spasenje, jer se njihova imena zbog tog čina neće naći u Knjizi života. Knjiga života je zapravo fraza koja se koristi za sve koji će dobiti večni život, zbog čega i takav naziv (videti: ). Jagnje je, naravno, Hristos (videti: ).
Kasnije u istom poglavlju Otkrivenja piše da će biti napravljen svojevrstan sistem obeležavanja ljudi, koji se naziva žig zveri, a znak je pokoravanja upravo njoj. Bez tog obeležja neće moći da se kupuje niti prodaje (), a čak će postojati pokušaj da se pobiju svi koji se ne poklone zveri (). Možemo da vidimo da će sve to biti poduprto jednom vrstom medijske podrške ().
Potčinjavanje globalnoj vlasti, kojom iz pozadine upravlja sam Sotona, uzrokovano je strahom. Strah izaziva prepuštanje sloboda i potčinjavanje takvom sistemu, koji onda pokazuje svoje pravo totalitarno lice. Kada se dođe do uzimanja sloboda, restrikcija na svaku novčanu transakciju, potpune kontrole obeležavanjem i ubijanja nepodobnih, biće suviše kasno da se nešto promeni. Na takav način, popuštanje strahu da bi se trenutno izbegle nevolje načiniće ljude pukim robovima.
Manipulacija strahom ovde dolazi do potpunog izražaja. Neko skriven iza paravana vuče konce, a ljudi kao marionete igraju onako kako je unapred isplanirano. Strah je oruđe koje omogućava da se konci vuku po želji onoga ko njime upravlja i usmerava ga. Budemo li dovoljno lenji da razmišljamo svojom glavom ili dovoljno inertni i uplašeni da nešto preduzmemo, bežeći od lažno predstavljenih nedaća, upašćemo u smrtonosnu zamku.
Verovati vlastoljubivima da će da rade u našem interesu bilo bi isto kao verovati gladnom da ne želi ništa sa švedskog stola. Prepuštanje svoje sudbine u takve ruke malo je nazvati ludošću. To je potpisani blanko ček koji se plaća sopstvenom slobodom, a možda i večnim životom.
Zato u pretposlednjem poglavlju cele Biblije, u skladu s ranijim preporukama da s Bogom ne bi trebalo da bude straha, piše: „Koji pobijedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin. A strašljivima i nevjernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je dijel u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.” (Otkrivenje 21:7, 8). Strašljivi su svrstani zajedno s najgorim prestupnicima. Svojim strahom oni ne čine zlo samo sebi, nego, potčinjavajući mu se, omogućavaju da se nezastrašeni primoraju da postupaju u skladu s njihovim strahom. Na takav način oni nisu samo dobrovoljno pristali na ono što im se dešava, nego su i saučesnici u oduzimanju sloboda drugih. Zbog toga ne mogu da budu bez krivice, jer strah ne može da bude opravdanje za saučesništvo u represiji nad onima koji ne misle kao i mi.
Na kraju, jedna poruka koju je Bog uputio Isusu Navinu pred ulazak Jevreja u obećanu zemlju. U njoj se savršeno odgleda Božiji stav prema strahu verujućeg čoveka: „Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovjedio Mojsije sluga moj, ne otstupaj od njega ni nadesno ni nalijevo, da bi napredovao kuda god pođeš. Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putovima svojim i tada ćeš napredovati. Nijesam li ti zapovjedio: budi slobodan i hrabar? ne boj se i ne plaši se; jer je s tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš.” (Isus Navin 1:6-9).
Bog očekuje da budemo slobodni i hrabri, ali ne zato što je neustrašivost naša urođena osobina, nego zato što kaže da će biti s nama kuda god da idemo, ukoliko se pridržavamo Njegove volje. Zajedno s Bogom, slab i strašljiv može da postane silan i hrabar, ne zato što je poseban ili bolji od drugih, nego zato što njegova hrabrost i snaga počivaju u Bogu. Takvim nije moguće manipulisati, jer se on boji jedino da ne uvredi Boga, s kojim ima međusobni odnos poštovanja i ljubavi.
- Tekstovi na osnovu kojih se vidi da su Mojsije, Gedeon i Jeremija smatrali da nisu sposobni za posao koji im je Bog poverio: ; i . ↑
- Iz pitanja koje postavljaju Isusovi učenici na početku poglavlja možemo da razumemo šta su zapravo fariseji hteli da kažu. Stih u kojem se nalazi pitanje glasi: „I zapitaše ga učenici njegovi govoreći: Ravi! ko sagriješi, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep?” (Jovan 9:2). Vidimo da su ljudi tog vremena mislili da mora da postoji krivica kada se neko rađa s telesnom manom. Fariseji su, dakle, želeli da kažu da je on, samim tim što se rodio slep, produkt svog ili greha svojih roditelja i da kao takav nema šta da im priča. ↑