Postoje dva osnovna razloga za pisanje ovoga članka. Jedan je povremena, ali i objektivna potreba za dodatnim objašnjenjima u samim tekstovima, kako bi se podrobnije objasnili razlozi određenih tumačenja – nešto što zahteva mnogo mesta, a ipak je posebna tema. Da takva objašnjenja ne bi opteretila glavnu temu, bolje je o tome pisati odvojeno.
Drugi razlog je postavljeno pitanje: „Kako da znam kada Bibliju treba razumeti doslovno, a kada je u pitanju simbolični, slikoviti način izražavanja?” Iako odgovor na ovo pitanje ne spada samo u jezičke probleme tumačenja, obično je bar indirektno, a često i u potpunosti, povezano s njima.
Ova dva razloga za pisanje teksta određuju i njegov sadržaj. Prema tome, biće reči o jezičkim i terminološkim teškoćama na koje možemo da naiđemo, ali i o drugim problemima u tumačenjima, naročito onim koji imaju dodirne tačke s jezikom ili dilemom o doslovnoj primeni.
Problemi prevoda
Na naše tumačenje nekog teksta umnogome može uticati način na koji je nešto rečeno. Ljudi često gube iz vida da Bibliju čitamo iz prevoda, da se u njoj nalazi jedan način razmišljanja s drugog podneblja, koji je pritom od nas udaljen hiljadama godina. Osim toga, specifični izrazi za neke pojave i poseban način izražavanja karakteristika su svakog jezika.
Nije logično očekivati da sve bude onako kako bih ja sam danas rekao u svom vremenu i u svom jeziku. Nekim ljudima je naročito teško da prihvate da njihova logika nije univerzalna, zaboravljajući ili ne shvatajući da je naš proces razmišljanja formiran ne samo urođenim sposobnostima našeg uma, nego i spoljašnjim okolnostima koje su ga oblikovale. Te okolnosti su sve ono što bi moglo da utiče na način na koji razmišljamo: porodica, škola, bliski prijatelji, mentalitet naroda, uticajni autoriteti, sadržaji koje čitamo, a sve više i globalni mediji – uticaj koji nije postojao nikada ranije.
Zbog toga je potrebno osluškivati tekst koji nam se obraća preko jaza od nekoliko milenijuma, pokušati da se usaglasi ono što se na prvi pogled čini protivrečnim i ne favorizovati odlomke koji nam odgovaraju, a zanemarivati one koji ne idu u prilog našim tumačenjima.
Problemi jezika i izražavanja
Postoje realni problemi u proceni kada neke tekstove treba shvatiti doslovno, a kada u prenesenom značenju. U tumačenju Pisma, ljudi obično teže jednoj od ove dve krajnosti, što onda dovodi do razumevanja jednih, ali i pogrešnog shvatanja nekih drugih tekstova.
Svrha jezika je da prenesi informacije, a samim tim i da objašnjava šta je onaj koji govori ili piše hteo da saopšti onima koji slušaju ili čitaju napisano. Da bismo nekom dočarali šta želimo da mu kažemo, često moramo da koristimo slike i opise nečega što mu je već poznato o nečemu što ne zna. Preko poznatih životnih slika dobija se uvid u nešto što nije viđeno ili se ne razume.
Uz sve fraze i osobenosti koje jedan jezik može da ima, on je uvek spoj doslovnog i opisnog i potrebno je naći ne samo pravu ravnotežu između njih, nego se i svakom delu teksta mora posebno pristupiti. Zbog toga, na primer, računarima nije uvek moguće da razumeju ljudski jezik. Iako su na ovom polju postignuti veliki rezultati, mašini uopšte nije lako da razlikuje doslovno od opisnog i da prepozna upotrebu fraza i idioma, a naročito šale, sarkazam ili ironiju. Nekada je i nama ljudima teško da shvatimo da li je neko ironičan ili ne, da li se šali ili je ozbiljan, kada nismo u prilici da imamo „ton i sliku”, već samo čitamo tekst o nekom stvarnom ili izmišljenom događaju.
Kada neko, recimo, kaže: „Crkoh gladan”, svi s našeg govornog područja će razumeti da je želeo da kaže da oseća jaku potrebu za hranom. Ne samo što je u pitanju poznata fraza, nego ona ima i jasnu logiku – da bismo živeli potrebna nam je hrana i zato glad treba zadovoljiti. Zbog ove logike postoji velika verovatnoća da će tu frazu pravilno shvatiti i neko ko je nikada nije čuo.
S frazom „umoran k’o pas”, stvari već stoje malo drugačije. Zašto je pas umoran, a ne, recimo, konj, koji je pre pojave mašina u domaćinstvu mnogo više radio? Da li zato što često dahće isplaženog jezika? Šta god bio uzrok ovakvom načinu izražavanja velikog umora, logika nije jasna na prvi pogled, a to bi moglo da dovede do nerazumevanja kod onih koji ovu izreku ne poznaju od ranije.
Drugim rečima, za razumevanje je veoma važan iskustveno-kontekstualni uticaj, koji deluje kao faktor korekcije i upućivanja na pravo značenje. Samo po sebi je jasno da je poznavanje konteksta uvek važno za shvatanje onoga o čemu je reč, jer nam daje dodatne informacije i bolji uvid u ono što se razmatra. Ne samo da kontekstom možemo da steknemo bolje razumevanje okolnosti pod kojima se nešto odigralo, nego možemo da shvatimo i razloge, način razmišljanja, pa čak i pobude učesnika u događaju.
Za razliku od konteksta koji nas uvodi u specifičnosti događaja, iskustvo nam daje realniju sliku o tome kako uopšteno stvari funkcionišu, a nije teško shvatiti kako nas to neznanje lako može dovesti u zabludu. Osim toga, veoma je značajno i iskustvo s jezikom i kulturom koju posmatramo. Upravo ovo poslednje je najveći problem nama koji Pismo čitamo iz prevoda. Od ljudi koji su pisali Bibliju udaljeni smo prostorno, vremenski, ali i jezički.
Prevodioci moraju da balansiraju između što vernijeg prenosa originalnih spisa i pravilnog razumevanja. Prevođenjem reč za reč mnogo toga ne bi bilo razumljivo, a mnogo toga bi bilo i bez ikakvog smisla. S druge strane, ako se sve prevodi onako kako se razume, gubi se duh originalnog dela, pored toga što se takvim pristupom neminovno zalazi u područja tumačenja, a ne samo prevođenja.
Problemi s frazama
Rešenje je jednostavno, ali primena nije. Lako je nekom reći da se tekst tumači u kontekstu – kako se često preporučuje – ali je pitanje u kojoj meri smo sposobni da sagledamo kontekst samog teksta koji čitamo, a kamoli celokupnog Pisma. Kada tome dodamo nedovoljno poznavanje kulture i jezika pisaca Biblije, problemi postaju još veći. Da pokušamo sve ovo jasnije da predstavimo nekim primerima iz života i iz Pisma.
Ako me neko nazove telefonom dok sam u svom domu i pita me gde sam, odgovoriću mu da sam kod kuće. Iako sam u kući ili stanu, odgovaram frazom koja sadrži reč značenja pored, a ne u. Samo onaj ko je upućen u značenje ovakvog načina izražavanja moći će ispravno da razume odgovor, inače bi mogao da pomisli da se nalazim negde pored kuće. Ako neko prevodi moj odgovor u drugi jezik, ne bi trebalo da ga prevede bukvalno, nego u skladu s pravim značenjem, inače neće biti prosleđena tačna informacija.
Na više mesta u Bibliji možemo da naiđemo na izjavu da se upalio ili raspalio Božiji gnev na ljude koji čine zlo. Niko i ne pomisli da neki gnev ili sam Bog gore u stvarnoj vatri. Nama ovo ne predstavlja nikakav problem, jer i mi na sličan način govorimo o gnevu u svom jeziku, ali bi nastao problem kada bismo pokušali doslovno da tumačimo ove reči.
Postoje, međutim, i fraze koje nisu srodne našem jeziku i načinu razmišljanja. Na primer, za uspostavljanje zaveta se u hebrejskom tekstu često koristi fraza koja se prevodi kao učiniti zavet, ali ako bismo je doslovno preveli bilo bi raseći ili odseći zavet. Prvi put ova fraza se koristi u , kada Bog uspostavlja zavet s Avramom tako što Avram prinosi žrtve koje je rasekao na pola (). Iz te prakse potiče i fraza o uspostavljanju, tj. rasecanju zaveta. Zbog toga je i logično da se ne koristi pre ovog događaja.
Onaj ko ne zna za ovu frazu i nije upoznat s okolnostima njenog nastanka lako bi mogao da dođe u zabludu znajući samo doslovno značenje reči zavet i odseći. Zapravo, u tom slučaju postoji velika verovatnoća da se fraza shvati upravo obrnuto, jer kada koristimo glagol odseći obično mislimo na odstranjivanje onoga što se seče. Tako bi neko mogao da pomisli da se zavet odbacuje, umesto da se uspostavlja.
I ovo nije logika samo našeg jezika. U izveštaju o obećanju koje Bog daje nakon Potopa se kaže: „Postavljam zavjet svoj s vama, te otsele neće nijedno tijelo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.” (1. Mojsijeva 9:11). Reč koju je Daničić preveo kao poginuti, u stvari je isti onaj glagol odseći, koji se kasnije koristi za uspostavljanje zaveta. Bog kaže da niko više neće biti odsečen, tj. odstranjen iz života nekim novim potopom koji potiče od Njega. Dakle, i u samom hebrejskom jeziku bismo mogli pogrešno da razumemo frazu koja se koristi za uspostavljanje zaveta, ako ranije nismo bili upoznati s njom.
Sve ovo oko fraze za uspostavljanja zaveta nije sporna stvar, pre svega zato što su je prevodioci smisaono, a ne doslovno prevodili. Većina čitalaca toga nije ni svesna, jer u svojim prevodima dobijaju gotovo značenje ove fraze, a ne njenu doslovnu formu. Međutim, nije uvek tako.
U sporu oko urođene ili stečene besmrtnosti često se koristi jedan argument iz teksta Novog zaveta. Zastupnici stečene besmrtnosti zastupaju stav da čovek ili njegova duša nisu besmrtni po svojoj prirodi, nego da besmrtnost daje Bog. Njihov stav je da čovek, kada umre, više ne postoji. Bog može ponovo da ga vaskrsne, ali je čovek dotle mrtav. Urođena besmrtnost, s druge strane, znači da deo čovekovog bića nikada ne umire, tj. da telo može da umre, ali duša ne. Naravno, nećemo ulaziti u rešavanje samog spora, jer je to tema za sebe.
Tekst na koji se pozivaju zastupnici teorije o urođenoj besmrtnosti nalazi se u izveštaju o Hristovom raspeću: „I reče mu Isus: zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju.” (Luka 23:43). Logika je sledeća, pošto je Hristos vaskrsao tek treći dan morao bi do tada da bude mrtav, a sam očigledno kaže, bar kako čitamo u prevodu, da će već danas biti u raju.
Problem je što ovaj tekst može i drugačije da se prevede. U prvobitnom tekstu nema interpunkcije pa bi prevod mogao da glasi i: „I reče mu Isus: ‛Zaista ti kažem danas, bićeš sa mnom u raju.’” I ne samo da je moguć i ovakav prevod, nego je ovo način izražavanja koji često možemo da sretnemo u Starom zavetu. Reč danas se tu koristi, ne da saopšti da će se danas nešto dogoditi, nego kao potvrda i garancija da će se ovo što je danas rečeno obavezno obistiniti.
„Ako uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći sve zapovijesti njegove i uredbe njegove, napisane u knjizi ovoga zakona; kad se obratiš ka Gospodu Bogu svojemu svijem srcem svojim i svom dušom svojom. Jer zapovijest ova koju ti ja zapovijedam danas niti je visoko ni daleko od tebe; nije na nebu, da rečeš: ko će nam se popeti na nebo da nam je skine i kaže nam je, da bismo je tvorili? Niti je preko mora, da rečeš: ko će nam otići preko mora, da nam je donese i kaže nam je, da bismo je tvorili? Nego ti je vrlo blizu ova riječ, u ustima tvojima i u srcu tvojem, da bi je tvorio. Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo. Jer ti zapovijedam danas da ljubiš Gospoda Boga svojega hodeći putovima njegovijem i držeći zapovijesti njegove i uredbe njegove i zakone njegove, da bi živ bio i umnožio se, i da bi te blagoslovio Gospod Bog tvoj u zemlji u koju ideš da je naslijediš. Ako li se odvrati srce tvoje i ne uzaslušaš, nego zastraniš da se klanjaš drugim bogovima i njima služiš, javljam vam danas da ćete zaista propasti, niti ćete produljiti dana svojih na zemlji, u koju ideš preko Jordana da je naslijediš. Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izberi život, da budeš živ ti i sjeme tvoje, ljubeći Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je on život tvoj i duljina dana tvojih; da bi nastavao na zemlji, za koju se zakleo Gospod ocima tvojim, Avramu, Isaku i Jakovu, da će im je dati.” (5. Mojsijeva 30:10-20).
U citiranom tekstu reč danas javlja se pet puta u desetak stihova, i to da nešto naglasi, a ne da opiše nešto što se dešava samo danas. Ovo se događa neposredno pred Mojsijevu smrt i ulazak u obećanu zemlju. Niti su zapovesti važile samo za taj dan niti su tog dana prvi put date. Isto važi za iznošenja života i dobra, smrti i zla pred njih, kao i za zapovest da se ljubi Bog. Takođe, Bog im ne javlja da će danas propasti, nego im danas garantuje da će se to desiti, ako budu neposlušni.
Izjave „javljam vam danas” i „svedočim vam danas” najviše podsećaju na „zaista ti kažem danas”, jer su po smislu iste. Niko ne prevodi 18. stih 30. poglavlja 5. Mojsijeve kao: „Javljam vam, danas ćete zaista propasti.” Kada bi ljudi samo malo više obratili pažnju šta piše u Starom zavetu, lako bi došli do zaključka da je ovo, po svoj prilici, fraza u duhu jezika kojim je Hristos pričao i u duhu spisa koje je čitao i po kojima je živeo.
Ovo, naravno, nikako ne rešava spor između urođene i stečene besmrtnosti, već samo ukazuje da je ovaj argument neprimenljiv u tom sporu. Ono što je za nas ovde važno jeste da je to posledica nedovoljnog obraćanja pažnje na jezik kojim je Hristos pričao.
Značajno je istaći da je ovo bilo moguće zapaziti i iz samog prevoda i da poznavanje biblijskih jezika nije ni bilo potrebno. Jednostavno, mi razmišljamo na svoj način i na način kako se govori u našem sopstvenom jeziku pa često i ne pomislimo da bi moglo da bude drugačije. I bez znanja hebrejskog, aramejskog i grčkog jezika, većinu stvari možemo dobro da prepoznamo, ako ih povezujemo s drugim delovima Pisma. Iz tog razloga, dobar uvid u kompletan sadržaj ove knjige može mnogo da pomogne u rešavanju dilema koje nam se jave.
Doslovno i nedoslovno
Pitati se kako da znamo kada je nešto doslovno, a kada ne, isto je kao da to pitanje postavljamo u vezi s našim svakodnevnim govorom. Nema nikakvih garancija. Jezik nije matematika pa da samo ubacimo promenljive i dobijemo nedvosmislen odgovor. Zapravo, moramo da koristimo sva raspoloživa sredstva, kao i razum koji će sve to da objedini. Ovo bi trebalo lakše da se shvati kroz primere.
Pošto je Kajin ubio svog brata Avelja, Bog mu kaže: „A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni.” (1. Mojsijeva 4:10). Gotovo je nemoguće naći čoveka koji će pomisliti da je krv stvarno vikala sa zemlje. Bog na taj način indirektno saopštava da Kajinovo delo zahteva pravdu. Iako ovakav način izražavanja nije blizak našem jeziku, životno iskustvo nas usmerava na logičan odgovor, jer znamo da krv niti je svesna niti ima dar govora.
Kada je jedan sledbenik Hrista zamolio da ga sačeka dok ukopa svog preminulog oca, Isus mu odgovara da „ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace” (Matej 8:22; Luka 9:60). Dva puta su pomenuti mrtvi. U grčkom tekstu to čak nije ni varijacija reči istog značenja, kao u našem prevodu, nego ista reč. Svaka normalna, zrela osoba lako će razumeti da Hristos nije stvarno mislio da mrtvi ljudi treba da ukopavaju sveže umrle, nego je ovom čoveku rekao da ostavi da se duhovno mrtvi ljudi brinu o stvarima koje ne donose suštinsku korist za spasenje.
Kako to možemo da znamo, kada u tekstu nema nikakvih naznaka o tome koji su doslovno mrtvi, a koji samo predstavljaju slikovito izražavanje? S ovakvim govorom se toliko susrećemo svakoga dana, da to često i ne primećujemo. Ne samo da automatski razumemo upotrebu ovakvih slika u jeziku, nego ih automatski i nesvesno i sami koristimo. Sasvim je moguće da većina ljudi uopšte neće uočiti da u ovoj rečenici nešto nije doslovno, ali će ipak ovu rečenicu sasvim lako ispravno razumeti, budući da imaju svakodnevno iskustvo komunikacije.
U Isusovoj paraboli o izgubljenom sinu otac za svog sina dva puta kaže da „bješe mrtav, i oživlje” (). Da li je otac mislio na stvarnu smrt i vaskrsenje svog sina ili na to da je on za svoju porodicu bio mrtav, pošto ih je napustio? Onaj ko je pročitao priču ili čak samo neke njene delove bez problema će razumeti značenje, jer se vidi da sin nikada zaista nije umro. Kontekst same priče nedvosmisleno nam otkriva da se reči mrtav i ožive koriste u prenesenom značenju.
Međutim, veoma sličnu rečenicu Hristos kaže za sebe u Otkrivenju, da „bješe mrtav, i evo je živ” (Otkrivenje 2:8), ali sada misli na pravu smrt. Jedna ista ličnost izgovara gotovo identične rečenice. Kako sada znamo da se u jednom slučaju radi o doslovnoj smrti, a da u drugom ima preneseno značenje? Informacije koje su nam dostupne, u jevanđeljima i mnogim drugim mestima u Novom zavetu, govore nam da je Hristos zaista umro i da Ga je Otac vratio u život. Za razliku od onoga s čim smo se susreli u paraboli, čiji je kontekst sam po sebi bio dovoljan da razumemo na koji način su se koristile reči mrtav i ožive, ovde nam je bio potreban malo širi kontekst ostalih delova Pisma.
Uzećemo još jednu Hristovu izjavu kao polaznu tačku za razumevanje kako stoje stvari u tumačenjima. Iako se u ovom slučaju ne radi o tumačenju samog značenja neke reči, nego o načinu kako se ona upotrebljava, princip je sličan.
„Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.” (Matej 5:21, 22). Da li ovo znači da nikada ne smemo drugome da kažemo da je budala, jer će u suprotnom naše spasenje biti ugroženo?
Možda je mnogima sasvim normalno da se potvrdno odgovori na ovo pitanje, ali stvari postaju čudne kada naiđemo na slučajeve da se sam Isus drugima obraća koristeći ovu reč: „Teško vama vođi slijepi koji govorite: ako se ko kune crkvom ništa je; a ko se kune zlatom crkvenijem kriv je. Budale slijepe! šta je veće, ili zlato, ili crkva koja zlato osveti. I ako se ko kune oltarom ništa je to, a koji se kune darom koji je na njemu kriv je. Budale slijepe! šta je veće, ili dar, ili oltar koji dar osveti?” (Matej 23:16-19). Ovo izgleda mnogo gore, nego da je samo koristio reč budalo. Kada još pročitamo da ih istom prilikom Hristos više puta naziva licemerima (), onda okrečenim grobovima (), a na kraju im kaže da su zmije i aspidin porod (), sve izgleda još mnogo gore.
Kako je Hristos mogao da nas savetuje da nikome ne govorimo budalo, a da On to kaže, i to u jednoj tiradi u kojoj su upotrebljene i mnoge druge teške reči i optužbe? Zar nama savetuje jedno, a sam radi potpuno obrnuto? Zapravo, ovo sve će nam biti čudno samo ako nismo pažljivo pročitali prvi tekst. Isus se tamo jasno ogradio kada je rekao za koga važi krivica za upotrebljenu reč budalo – to je „svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što”.
Dakle, kada se neko bez ikakvog razloga gnevi na drugoga i vređa ga, onda važi da je takav „kriv paklu ognjenom”. Neosnovani napad na drugoga, šta god bili uzroci, ne mogu da se smatraju prihvatljivim ponašanjem. S druge strane, Hristos je rekao istinu. Ljudi o kojima je On pričao svojim autoritetom i položajem upropaštavali su druge. Osim toga, Hristos je znao da će Ga uskoro ubiti i da više nema kada da im se obrati. Ovo je praktično i njima poslednji poziv, ne bi li se neko od njih osvestio i krenuo putem pravde i spasenja.
Vidimo da naizgled isti način obraćanja u stvari ima potpuno drugačije motive za korišćenje tih reči, a samim tim i drugačiju svrhu koja želi da se postigne. U prvom slučaju, budalo se koristi da se neko uvredi, omalovaži ili diskredituje, a u drugom da se nekom pomogne da se spasi.
Pobude s kojima pristupamo onome što govorimo Bogu su važnije od samih reči. Cela filozofija vere može da se svede na jednu jedinu Hristovu rečenicu: „Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to zakon i proroci.” (Matej 7:12). U spasenje idu oni koji prema drugima imaju dobre namere i pokušavaju da ih sprovedu u delo.
Svi ovi primeri, osim donekle poslednjeg, bili su krajnje jednostavni i korišćeni su ne da bi se oni sami objasnili, nego da bi se dobio uvid u sve ono što nam može pomoći u slučajevima kada nam je potrebno da razlučimo da li nešto da tumačimo doslovno ili kao sliku. U prvom primeru to je bilo životno iskustvo, u drugom iskustvo s jezikom, nakon toga kontekst u kome je nešto rečeno, pa kontekst celog Pisma, a na kraju i značaj detalja i pažljivo praćenje teksta. Ovo, naravno, nisu svi faktori koji utiču na naše razumevanje teksta, ali jesu neki osnovni okvir u kojem se krećemo kada pokušavamo da tumačimo delove Pisma.
Nepoznavanje konteksta – pogrešna primena
Pogrešno tumačenje ne utiče samo na loše shvatanje nekih delova Biblije. Ono se direktno odražava i na praktičnu primenu u životu svega što smo loše shvatili.
Na više mesta u Mojsijevim knjigama možemo da čitamo o konceptu blagoslova i prokletstva. Ukratko, Bog kaže da će oni koji su Mu poslušni napredovati, a oni koji nisu imaće velikih problema. „Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći i tvoreći sve zapovijesti njegove, koje ti ja danas zapovijedam, uzvisiće te Gospod Bog tvoj više svijeh naroda na zemlji. I doći će na te svi ovi blagoslovi, i steći će ti se, ako uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega.” (5. Mojsijeva 28:1, 2). Nakon nabrajanja u čemu će se sve sastojati blagoslovi, navodi se šta će slediti u slučaju da ljudi nisu poslušni Bogu: „Ali ako ne uzaslušaš glasa Gospoda Boga svojega da držiš i tvoriš sve zapovijesti njegove i uredbe njegove, koje ti ja danas zapovijedam, doći će na tebe sve ove kletve i stignuće te.” (5. Mojsijeva 28:15). Ovu izjavu prati spisak kletvi koje će zadesiti neposlušne, a koji je još duži od spiska blagoslova.
Na osnovu ovakvih stihova neki su izveli zaključak da se naša poslušnost i Božije odobravanje mogu uočiti na osnovu blagoslova koje smo primili na ovom svetu. Međutim, i iz iskustva i iz Pisma znamo da se ne dešava uvek da se dobrima vraća dobro, a zlima zlo.
Verovatno da, i zbog ovakvih stihova o blagoslovu i prokletstvu, počinju da se javljaju sumnje u Boga, kada vidimo kako neki nezasluženo napreduju, a drugi nezasluženo propadaju. „A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive. Jer ne znaju za nevolju do same smrti, i tijelo je njihovo pretilo. … Pa eto, ovi bezbožnici srećni na svijetu umnožavaju bogatstvo.” (Psalam 73:2-4, 12). Gde su blagoslov i prokletstvo? O čemu je to Bog preko Mojsija pričao?
U 11. poglavlju Jevrejima poslanice govori se o primeru posebno vernih ljudi. Na kraju ovog poglavlja baca se svetlo na to kako neki od njih prolaze na ovom svetu: „Drugi biše pobijeni, ne primivši izbavljenja, da dobiju bolje vaskrsenije; a drugi ruganje i boj podnesoše, pa još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomriješe; idoše u kožusima i u kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojijeh ne bijaše dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem.” (Jevrejima 11:35-38).
Čitajući ovakve stihove kao da je sve okrenuto na glavu. Bezbožnici žive dobro, po rečima psalmiste, a pravedni i verni kao poslednja beda, kako piše autor Jevrejima poslanice. Iako dobro znamo da ovo nije baš uvek tako, ipak ostaje pitanje kako je Bog mogao da da obećanja o blagoslovu i prokletstvu, kada očigledno ima i drugačijih primera.
Poslednja dva stiha u 11. poglavlju Jevrejima poslanice nagoveštavaju smisao Božijih obećanja. „I ovi svi dobivši svjedočanstvo vjerom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.” (Jevrejima 11:39, 40). Pavle, dakle, u svojoj poslanici piše da iako su dobili svedočanstvo, tj. izvesnu vrstu odobravanja, još uvek nisu primili ono što im je obećano. Prave blagoslove dobiće kada i svi ostali, kada se Hristos vrati da podari večni život i spasenje i mrtvima i živima.
U istom duhu govori i Hristos kada nas savetuje da činimo dobro onima koji ne mogu da nam vrate, jer će se tako videti da nismo imali interes u činjenju dobrih dela (). „I blago će ti biti što ti oni ne mogu vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrseniju pravednijeh.” (Luka 14:14). Veliki broj pravednika na ovom svetu ne da nije dobio blagoslove po svojim zaslugama, nego su proganjani, mučeni i ubijani. Prave blagoslove dobiće kada dođe prava Obećana zemlja, kada nastupi spasenje, u vreme vaskrsenja pravednih – prilikom Hristovog povratka na ovaj svet ().
Da bismo pravilno razumeli neke izjave, praktično moramo da prošetamo po celom Pismu. Uzeti samo izveštaj s jednog mesta, kao što je ovaj o blagoslovu i prokletstvu, u našem umu može da stvori pogrešnu sliku. Ona se onda odražava na naše shvatanje Božijeg karaktera, što dovodi do situacije da naše noge mogu da zađu s pravog puta, kako je Asaf napisao da se njemu umalo desilo.
Kako ovakva predstava može da stvori lažnu sliku o Bogu i spasenju vidi se i u jevanđeljima. Posle razgovora s bogatim mladićem, koji je tužan otišao od Njega, Hristos kaže svojim učenicima: „A Isus reče učenicima svojijem: zaista vam kažem da je teško bogatome ući u carstvo nebesko. I još vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u carstvo Božije.” (Matej 19:23, 24).
Kakva je bila reakcija učenika na ove Hristove tvrdnje: „A kad to čuše učenici, divljahu se vrlo govoreći: ko se dakle može spasti?” (Matej 19:25). Zašto su Hristovi učenici mislili da je bogatima spasenje bliže nego ostalima? Zašto bi bogati bili u prednosti? Pa zbog blagoslova i prokletstva.
Na osnovu izrečenih blagoslova i prokletstava, bogatstvo je blagoslov, a blagoslov se dobija poslušnošću. Ako bogati ljudi, koje je Bog blagoslovio bogatstvom zbog njihove poslušnosti, teško ulaze u Božije carstvo, šta da očekuju ostali? Jedna pogrešno prihvaćena stvar, na osnovu bukvalnog tumačenja, deformiše svaku sledeću kariku u logičkom lancu, dok ne završimo s pogrešnim zaključcima o sasvim drugim, a ponekad i mnogo značajnijim pitanjima.
Da se poslužimo još jednim biblijskim primerom gde se pogrešno tumačenje odražava na pogrešnu praksu. Jevreji Hristovog vremena su pripadnike drugih naroda smatrali nečistim. To je u praksi značilo da su drugi ne samo manje vredni, nego da se s njima ne treba ni mešati i da je kontakt s njima nešto što vas prlja.
Jevreji su hteli da ubiju apostola Pavla () smatrajući da je on u hram uveo pripadnika drugog naroda (). Njihov odnos prema neznabošcima, kako se često drugi narodi nazivaju u našem prevodu, jasno može da se vidi iz njihovih reči: „A kad šćaše da se navrši sedam dana, vidjevši ga u crkvi oni Jevreji što bijahu iz Azije, pobuniše sav narod, i metnuše ruke na nj vičući: pomagajte, ljudi Izrailjci! ovo je čovjek koji protiv naroda i zakona i protiv ovoga mjesta uči sve svuda; pa još i Grke uvede u crkvu i opogani sveto mjesto ovo.” (Dela 21:27, 28).
Ovakav stav ima svoje poreklo u Božijim uputstvima. Narod koji se vratio iz Vavilona, nakon višedecenijskog ropstva, shvatio je da prestupa Božije zapovesti i da su zbog toga i pali u nemilost. Između ostalog, tu je bila i zapovest da se ne mešaju s drugim narodima.
Jezdra je u svojoj knjizi zabeležio te događaje: „A kad se to svrši, pristupiše k meni knezovi govoreći: narod Izrailjev i sveštenici i Leviti nijesu se odvojili od naroda zemaljskih radi gadova njihovijeh, od Hananeja, Heteja, Ferezeja, Jevuseja, Amonaca, Moavaca, Misiraca i Amoreja. Jer uzeše kćeri njihove sebi i sinovima svojim, te se pomiješa sveto sjeme s narodima zemaljskim; i ruka sveštenička i glavarska bješe prva u tom prijestupu.” (Jezdra 9:1, 2).
Ovako rečeno stvarno izgleda da Jevreji, samim svojim rođenjem, predstavljaju nešto posebno. Ako sebe smatrate svetim semenom, koje je greh mešati s drugima, naravno da izgleda da su drugi manje vredni. Ali da li je Bog to baš tako rekao?
„Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji. Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda prihvati vas Gospod i izabra vas; jer vas bijaše manje nego ikojega drugoga naroda; nego što vas Gospod miluje i što drži zakletvu kojom se zakleo ocima vašim, zato vas je Gospod izveo rukom krjepkom i izbavio vas iz kuće ropske, iz ruke Faraona cara Misirskoga.” (5. Mojsijeva 7:6-8). Tačno je, dakle, da ih Bog naziva svetim narodom, ali vidimo da oni to nisu sami po sebi, već ih je On izabrao da to budu. I to nije njihova zasluga, nego Bog nalazi osnovu za svoj izbor u vernosti njihovih predaka.
U sledeća dva stiha Bog kaže da održava zavet s onima koji vole i drže Njegove zapovesti, a da one koji na zapovesti mrze, istrebljuje, da bi izvukao sledeći zaključak: „Zato drži zapovjesti i uredbe i zakone, koje ti danas ja zapovijedam, da ih tvoriš. I ako ove zakone uzaslušate i uzdržite i ustvorite, i Gospod će Bog tvoj držati tebi zavjet i milost, za koju se zakleo ocima tvojim” (5. Mojsijeva 7:11, 12). Prema tome, zavet po kojem su oni svet i poseban narod je uslovan i zavisi od njihove poslušnosti, a razlog nije u tome što su oni bolji od drugih samim tim što su se rodili u Božijem narodu.
Možemo da vidimo i stihove koji su prethodili izjavi da su oni sveti narod: „Kad te Gospod Bog tvoj uvede u zemlju u koju ideš da je naslijediš, i otjera ispred tebe narode mnoge, Heteje i Gergeseje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, sedam naroda većih i jačih od tebe, i preda ih Gospod Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih, ne hvataj s njima vjere, niti se smiluj na njih; niti se prijatelji s njima; kćeri svoje ne daji za sina njihova, niti kćeri njihove uzimaj za sina svojega. Jer bi otpadila sina tvojega od mene, i služio bi bogovima drugim, te bi se razgnjevio Gospod na vas i potro vas brzo.” (5. Mojsijeva 7:1-4).
Ovo je izjava na koju se pozivaju povratnici iz Vavilona. I pošto pročitamo celu izjavu, kao i onaj nastavak o svetom narodu, dobijamo bolji uvid u ono što je Bog želeo da kaže. Razlog zašto Bog tera ove narode ispred Izrailja je njihovo idolopoklonstvo. Ujedno to je i razlog zašto im kaže da ne ulaze u brakove s njima, jer bi ih oni naučili idolopoklonstvu i odvukli od Boga, a onda bi se Jevrejima desilo isto što se tada dešavalo drugim narodima – Bog bi se razljutio i brzo ih uništio. Drugim rečima, Jevreji nisu svetiji niti bolji od drugih naroda samo zato što su Jevreji. Njihov kvalitet – svetost i posebnost – jeste u onome što im nudi Bog. A ako to ne prihvate, čeka ih ista sudbina kao i narode koje su proterali i istrebili iz zemlje koju su nasledili nakon izlaska iz Misira.
Sve ovo lepo može da se vidi u poslednja dva stiha 8. poglavlja, kada se zaključuje cela ova priča: „Ako li zaboraviš Gospoda Boga svojega, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svjedočim vam danas da ćete zacijelo propasti, propašćete kao narodi koje Gospod potire ispred vas, jer ne poslušaste glasa Gospoda Boga svojega.” (5. Mojsijeva 8:19, 20). Kako je to Mojsije zapisao, njihova mudrost i razum ogledaju se u zapovestima koje su dobili od Boga (), a ne u njima samima. A, kako prethodni citat kaže, ako se Boga i Njegovih uredbi ne budu držali, proći će kao narodi koji su pre njih bili u toj zemlji. Time se pokazuje da oni nisu ništa bolji do drugih, nego samo da je Bog odlučio da preko jednog naroda pokaže šta je dobro i ispravno svim ostalim narodima, a da ista pravila za činjenje zla važe za sve.
Međutim, iako sve ovo nije bilo posebno teško dokučiti iz neposrednog konteksta, pogrešna praksa se uvrežila u narodu tako duboko da čak ni Hristovi sledbenici, koji su usvojili mnoge druge promene, nisu mogli tako lako ovoga da se oslobode. Kako bi pripremio Petra za odlazak među neznabošce, da im propoveda o spasenju, Bog mu daje viziju s nečistim životinjama koje treba da pojede (). U početku Petar nije shvatio o čemu se radi (), ali mu je poziv da ide među neznabošce to razjasnio.
Kada je stigao u dom rimskog kapetana, Petar kaže: „I reče im: vi znate kako je neprilično čovjeku Jevrejinu družiti se ili dolaziti k tuđinu; ali Bog meni pokaza da nijednoga čovjeka ne zovem pogana ili nečista” (Dela 10:28). Iz date vizije i njenog objašnjenja se jasno vidi, kako stav tadašnjih Jevreja prema pripadnicima drugih naroda, tako i Petrova zabluda. Ali Petar nije bio jedini Hristov sledbenik s pogrešnim stavom.
Pošto se vratio iz doma kapetana Kornelija, sačekao ga je odbor za doček: „A čuše i apostoli i braća koji bijahu u Judeji da i neznabošci primiše riječ Božiju. I kad iziđe Petar u Jerusalim, prepirahu se s njim koji bijahu iz obrezanja, govoreći: ušao si k ljudima koji nijesu obrezani, i jeo si s njima.” (Dela 11:1-3). Kako apsurdno zvuče njihove reči! Izgleda kao da je njihova logika iz neke druge realnosti. To se dešava kada slepo sledimo tumačenja, ne pomišljajući da bi ona mogla da budu pogrešna.
Srećom, ovi ljudi su ipak bili spremni da uvide svoje greške. Nakon što im je Petar ispričao i objasnio sve, prihvatili su da njihov stav nije bio ispravan: „A kad čuše ovo, umukoše, i hvaljahu Boga govoreći: dakle i neznabošcima Bog dade pokajanje za život.” (Dela 11:18). Čak i u ovoj rečenici, posle shvatanja svoje greške, ogleda se čuđenje. Kolika je to duboka indoktrinacija morala da bude da se ljudi, koji su dokazali da su spremni da prihvate promene, čude da Bog, koji je stvorio sve ljude, želi da spasi i one koji se nisu rodili u njihovom narodu.
Praktične posledice u promeni ovog stava toliko su velike, da je prosto teško sagledati ih u potpunosti. Zamislite hrišćanstvo koje je ostalo u okvirima judaizma. Verovatno bi se veoma brzo ugasilo, a za tu marginalnu religiju većina ljudi možda nikada ne bi ni čula. A sve to moglo je da se desi samo zbog jednog pogrešnog opšteprihvaćenog tumačenja, da nije bilo Božije intervencije.
Nažalost, ovakav stav o „nečistima” donekle se održao i do današnjih dana. Verske zajednice nekada znaju da, na manje ili više otvoren način, podstiču stav da se njihovi članovi osećaju superiornije od drugih. Razlozi se, naravno, traže u tome što se ti drugi ne drže Božijih istina.
Zanimljivo je pak da je apostol Pavle praktično imao obrnuti stav od ovakvog razmišljanja. „Pisah vam u poslanici da se ne miješate s kurvarima; i to ja ne rekoh za kurvare ovoga svijeta, ili tvrdice, ili hajduke, ili idolopoklonike; jer biste morali izići iz svijeta. A sad vam pisah da se ne miješate ako koji koji se brat zove, postane kurvar, ili tvrdica, ili idolopoklonik, ili kavgadžija, ili pijanica, ili hajduk; s takovima da i ne jedete.” (1. Korinćanima 5:9-11).
Pavle ne zagovara odvajanje od onih koji su izvan crkve, nego potpuno suprotno. Naime, ljudima koji nisu vernici ili su u zabludi potrebna je pomoć da uvide besmislenost i propast koja sledi iz njihovog načina života. S druge strane, ne treba se mešati s onima koji znaju šta je ispravno, a ne žele da žive po tome, jer tako „sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijega” (Jevrejima 6:6). Ali u crkvama se često okreće glava od greha i mana vernika koji su u njoj, a pogled i prekor se usmerava na grehe onih koji su u neznanju. Na taj način jača se lojalnost prema organizaciji, umesto prema Bogu, jer se nečiji gresi tolerišu i ignorišu samo zato što su članovi moje crkve.
Oba primera o kojima je bilo reči – i odnos prema blagoslovima i odnos prema onima koji ne veruju kao mi – pokazuju nam da naši stavovi direktno utiču na način našeg života, a da pogrešni stavovi mogu da deformišu ne samo našu sliku o realnosti, nego da na pogrešan način govore i o Bogu.
U prvom primeru, pogrešno shvatanje ukazuje da se Bog ne drži svojih obećanja ili da ta obećanja i ne postoje. Na taj način je Bog lažov, ako ne ispunjava obećanja; a ako obećanja zapravo ne postoje, onda ili nema Boga ili je Njegova reč prevara. Drugi primer oslikava Boga kao nekoga ko ima miljenike među svojom decom, bez obzira na njihov karakter i ponašanje, a u tom slučaju Njegov odnos prema ljudima je nekorektan i nepravedan.
Višestruka primena
Problemi koji mogu da nastanu u tumačenjima, a donekle su povezani s jezikom, jesu i dvostruka ili višestruka primena istih reči, ali i celih odlomaka. Na primer, kada se govori o spavanju, osim njegovog stvarnog doslovnog značenja, ono može imati i preneseno značenje.
Spavanje se u Pismu koristi da opiše umrle. U za mrtve se tri puta kaže da spavaju, iako u našem prevodu stoji da su umrli: „Neću vam pak zatajiti, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nada. Jer ako vjerujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim. Jer vam ovo kazujemo riječju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za dolazak Gospodnji, nećemo preteći onijeh koji su pomrli.”
U Vukovom prevodu ne vidi se poređenje smrti sa spavanjem upravo zato što je on to preveo po značenju, a ne doslovno. Uglavnom je tako prevođeno i u drugim slučajevima njegovog prevoda. Međutim, postoji par mesta gde to nije bilo moguće, a upravo se tu najbolje vidi da se spavanje odnosi na smrt, jer se kombinuju reči spavati i umreti, pa nije bilo moguće i jedno i drugo prevoditi kao umreti.
Svakako najjasniji primer je smrt Lazara, kojeg je Hristos kasnije vaskrsao. Pošto se Lazar razboleo, njegove sestre Hristu šalju poruku ne bi li došao i izlečio ga (). Lazar je u međuvremenu umro, a Isus to saopštava svojim učenicima na posredan način: „Ovo kaza, i potom reče im: Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim. Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode! ako je zaspao, ustaće. A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna. Tada im Isus kaza upravo: Lazar umrije.” (Jovan 11:11-14).
Ovaj događaj toliko ističe da Biblija smrt prikazuje kao spavanje, da je čak i prevodilac, koji je inače smisaono prevodio spavanje kada se odnosi na smrt, ovde morao da prevode doslovno.
Pre nego što krenemo dalje, mogli bismo da napravimo malu digresiju koja se tiče odluke prevodioca kako da prevodi – doslovno ili da praktično tumači. Videli smo da se u svom prevodu Vuk Stefanović Karadžić odlučio, kada je to bilo izvodljivo, za ovu drugu opciju, kada je u pitanju poređenje smrti sa spavanjem. S jedne strane, kada se tako prevodi, događaji se lakše razumeju, jer ne moramo da znamo smisao reči u prenesenom značenju. S druge strane, ostajemo zakinuti za razumevanje biblijskog koncepta, koji može da nam pomogne u drugim slučajevima. Osim toga, prevođenje po smislu donosi još jednu opasnost, ako prevodilac dobro ne shvati o čemu je reč. U tom slučaju ne samo da dobijamo pogrešnu informaciju, nego nemamo ni originalnu sliku na osnovu koje bismo mogli da uočimo tu grešku, pošto je izobličena tumačenjem. Zbog toga je u prevođenju prisutna stalna dilema da li prevoditi tako da čitaoci lakše razumeju tekst i time stvari učiniti jasnijim, uz rizik da se pogreši u shvatanju, ili prevesti baš onako kako piše na drugom jeziku i ostaviti čitaoce da sami razumeju šta je bio smisao.
Da se vratimo slici o spavanju. I u Starom zavetu možemo naći da se smrt poredi sa spavanjem. „I mnogo onijeh koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život vječni a drugi na sramotu i prijekor vječni.” (Danilo 12:2). Naravno, ovde je reč o vaskrsenju.
Osim ovog značenja, spavanje može da se koristi i kao slika lošeg duhovnog stanja, tj. duhovne lenjosti i nezainteresovanosti, koje uzrokuju duhovnu inertnost, nerazumevanje stvari na pravi način i pogrešne odluke. Ovo je slika koju i mi na prirodan način koristimo u našem jeziku, pa je nije potrebno posebno objašnjavati.
„Svi su mu stražari slijepi, ništa ne znaju, svi su psi nijemi, ne mogu lajati, sanljivi su, leže, mio im je drijemež. I psi su proždrljivi, koji ne znaju za sitost; i pastiri su koji ne znaju za razum, svaki se okreće svojim putem, svaki za svojom korišću sa svoga kraja.” (Isaija 56:10. 11). Bog ovu sliku primenjuje na svoj narod, a naročito na vođe, jer je pre svega njihova dužnost da budu budni, kada su se već prihvatili liderske uloge. Ujedno, u ovim stihovima se vidi povezanost želje za uživanjem i korišću na ovom svetu i duhovne obamrlosti, jer kada zadovoljstva stavimo na prvo mesto u svom životu duhovnost mora da trpi.
Hristos o svom ponovnom dolasku govori kao o velikom iznenađenju za ovaj svet, pošto se većina ljudi okrenula od prave vere. On je jednom prilikom, kroz pitanje koje je postavio, oslikao stanje ljudi tog vremena: „Ali sin čovječij kad dođe hoće li naći vjeru na zemlji?” (Luka 18:8). Njegov dolazak se, takođe, poredi s lopovom koji dolazi u toku noći ().
Zbog toga nas Hristos upozorava da se ne uspavamo, nego da budemo spremni za to vreme. U poglavlju koje govori o Njegovom dolasku zapisano je: „Stražite dakle; jer ne znate kad će doći gospodar od kuće, ili uveče ili u ponoći ili u pijetle ili ujutru; da ne dođe iznenada i da vas ne nađe a vi spavate. A što vam kažem, svima kažem: stražite.” (Marko 13:35-37).
Slično upozorenje Hristos ponavlja i u poslednjoj biblijskoj knjizi: „Evo idem kao lupež; blago onome koji je budan i koji čuva haljine svoje, da go ne hodi i da se ne vidi sramota njegova.” (Otkrivenje 16:15). U ovoj izjavi se direktno povezuje spavanje u duhovnom smislu s jednom drugom slikom – slikom duhovne golotinje. Obe slike su same po sebi vrlo jasne i ne treba ih objašnjavati.
Sada, kada znamo da spavanje, osim doslovnog značenja, može da predstavlja i smrt ili duhovno spavanje, pogledaćemo jedan, s ovog stanovišta, zanimljiv Pavlov tekst.
„A za čase i vremena, braćo, nije vam trijebe pisati; jer sami znate jamačno da će dan Gospodnji doći kao lupež po noći. Jer kad reku: mir je, i nema se šta bojati, onda će iznenada napasti na njih pogibao kao bol na trudnu ženu, i neće uteći. Ali vi, braćo, nijeste u tami da vas dan kao lupež zastane. Jer ste vi svi sinovi vidjela i sinovi dana: nijesmo noći niti tame. Tako dakle da ne spavamo kao i ostali, nego da pazimo i da budemo trijezni. Jer koji spavaju, u noći spavaju, i koji se opijaju, u noći se opijaju. Ali mi koji smo sinovi dana da budemo trijezni i obučeni u oklop vjere i ljubavi, i s kacigom nada spasenija; jer nas Bog ne postavi za gnjev, nego da dobijemo spasenije kroz Gospoda svojega Isusa Hrista, koji umrije za nas da mi, stražili ili spavali, zajedno s njim živimo.” (1. Solunjanima 5:1-10).
I ovde je reč o Hristovom povratku na ovaj svet. Posle uvoda o stanju kakvo će vladati neposredno pre nego što Isus dođe, Pavle savetuje i opominje. Između ostalog, koristi i sliku spavanja, ali prvi put kaže da ne treba da spavamo, a na kraju da je svejedno da li spavamo ili stražarimo, što je jedno drugom kontradiktorno.
Možda bi neko mogao da kaže da će svi biti spaseni i oni koji stražare i oni koji spavaju, ali da je ipak bolje da smo budni. Međutim, sam tekst to ne dozvoljava, jer je jasno rečeno da su jedni ostavljeni za gnev, a drugi za spasenje. Naravno, rešenje nije nikakva velika mudrost. U prva tri od četiri pojavljivanja glagola spavati misli se na duhovnu usnulost, tj. nedovoljnu veru, a u poslednjem slučaju radi se o onima koji su zaspali, tj. umrli u Hristu.
Ali kako da znamo kada koje značenje da upotrebimo? Sam kontekst i malo razuma nas na to navodi. U početku piše o onima koji ne vide šta im se sprema, koji misle da je sve u redu, da dolazi vreme mira, da nema razloga za strah, a Pavle se obraća vernicima da ne budu takvi i da ne spavaju kao ti drugi ljudi. Jasno je da tu spavanje nije ni smrt niti doslovno spavanje.
U tom istom kontekstu Pavle za vernike kaže da su sinovi dana i videla, tj. svetla, a ne noći i tame kao ovi drugi. Zato je jasno kada kaže za ove druge da „koji spavaju, u noći spavaju, i koji se opijaju, u noći se opijaju” zapravo misli na istu duhovnu uspavanost kao u prvom pojavljivanju glagola spavati.
Međutim, kada se glagol spavati poslednji put javlja u ovom odlomku, u rečima „da mi, stražili ili spavali, zajedno s njim živimo”, to ne može da bude duhovno spavanje. Prvo zato što se u prethodnom delu teksta duhovno spavanje ne primenjuje na prave vernike, kao ovde. Zatim, kao što je već rečeno, oni koji su budni nisu postavljeni za gnev, nego za večni život. I na kraju, ovo „spavali ili stražili” je zapravo nadovezivanje na priču iz prethodnog poglavlja, na stihove koji su takođe citirani, da ne treba da žalimo za onima koji su zaspali u Hristu, jer će i oni učestvovati u vaskrsenju, a time i u spasenju.
U većini biblijskih tekstova možemo, kao i ovde, da pronađemo dovoljno pokazatelja koji nas usmeravaju na ispravno shvatanje i tumačenje teksta. Uvek je, svakako, lako zanemariti ili ne uočiti prave detalje, ali to je već problem druge vrste. Važno je da budemo otvoreni za različite opcije i da prihvatimo da neke reči mogu imati i dodatno značenje koje ranije nismo zapazili.
Višestruko značenje ne mora da se primeni samo na pojedine reči, nego je moguće da se odnosi na cele delove teksta. Recimo, Sodom i Gomor se, osim doslovne upotrebe u realnim događajima, koriste i da opišu kako generalnu sliku pokvarenosti (), tako i uništenja (). Hristos pak, upravo na osnovu stvarnih događaja i ovih generalnih slika, koristi Sodom i Gomor da opiše specifično vreme i stanje sveta pred Njegov povratak ().
Kada je Hristos učenicima rekao da će Jerusalim biti razoren, oni se Ga pitali kada će to da se desi: „I izišavši Isus iđaše od crkve, i pristupiše k njemu učenici njegovi da mu pokažu građevinu crkvenu. A Isus reče im: ne vidite li sve ovo? Zaista vam kažem: neće ostati ovdje ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti. A kad sjeđaše na gori Maslinskoj pristupiše k njemu učenici nasamo govoreći: kaži nam kad će to biti? i kakav je znak tvojega dolaska i pošljetka vijeka?” (Matej 24:1-3).
Iz načina na koji je formulisano njihovo pitanje može se naslutiti da su učenici povezivali razorenje Jerusalima s krajem sveta, tj. drugim Hristovim dolaskom. Najverovatnije su se vodili logikom da mora da bude kraj sveta, ako Bog dozvoli da se uništi grad, a u njemu i hram, gde je sam Bog odlučio da, kako to stoji u našem prevodu, doveka namesti svoje ime (). Na ovako postavljeno pitanje Hristos odgovara tako, da Njegova priča može da se primeni i na razorenje Jerusalima, koje se desilo u njihovo vreme, ali i na Njegov ponovni dolazak.
Na osnovu ovako uočene višestruke primene, mogli bismo da kažemo i da je jedan od značajnijih načina na koji nas Biblija uči princip poređenja. Ona preko jednih slika i događaja pokušava da nam ispriča priču o drugim pojavama i dešavanjima. Praktično, ovim principom ona nas tera da mislimo, zapažamo i upoređujemo, a ne samo da prihvatamo zdravo za gotovo.
Apostol Pavle piše: „Ovo se pak sve događaše ugledi njima, a napisa se za nauku nama, na koje pošljedak svijeta dođe.” (1. Korinćanima 10:11). Grčka reč τύπος (tipos), ovde prevedena kao ugledi, znači tip, primer, prilika, pokazatelj, prototip. Drugim rečima, Pavle govori da su u Bibliji zapisani događaji koji su se dešavali ljudima u prošlosti, ali mi iz toga treba da izvučemo pouke i da to što im se događalo koristimo kao primer, model na osnovu kojeg ćemo raspoznati šta je ispravno i dobro. Zbog toga nije lako prevariti one koji čitaju Pismo, jer u njemu predviđene stvari i događaji nisu imenovani, nego opisani. A kada neko zna na koji način nešto funkcioniše, nije važno kakvu ćete mu etiketu staviti, jer će on na osnovu delovanja znati o čemu se radi.
Pristup tumačenju
Postoji nekoliko stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju u pristupu svakoj vrsti tumačenja. Na prvom mestu tu su korišćenje sposobnosti logičnog razmišljanja i iskrenost, onda spremnost i želja za daljim otkrivanjem i saznavanjem, a takođe i traženje od Boga da nam pomogne u razumevanju Njegove reči.
Veoma je teško ove elemente analizirati zasebno, jer se tako prirodno prepliću, da u mnogim situacijama njihovo združeno delovanje ne može da se odvoji jedno od drugog. Na primer, ispitivanje tuđih i preispitivanje svojih, već postojećih stavova direktno proizilazi iz korišćenja logike i iskrenosti prema istini. Svaki iskren čovek će preispitati tumačenje koje se u praksi ne obistinjuje ili čiji se argumenti loše uklapaju. Ako neko nije u stanju da uoči nedoslednosti, neće ni doći do zaključka da s tumačenjem nešto nije u redu. S druge strane, onaj ko je neiskren lako će zanemariti te nedoslednosti i nastaviti da se drži starih stavova i razmišljanja. I jedno i drugo je potrebno uključiti da bismo bili u stanju da proveravamo šta je ispravno, a šta ne.
Prilikom jednog razgovora s Jevrejima Hristos je izgovorio jednostavnu rečenicu: „I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.” (Jovan 8:32). Iz jedne jedine rečenice možemo mnogo toga da izvučemo. Prvo, trebalo bi da je jasno da sama istina nema moć da nas izbavi od bilo čega, ali nas stavlja u poziciju da, na temelju dobijenih informacija, možemo da znamo kako treba da postupamo. Dakle, bilo nam je potrebno malo razuma da shvatimo da nas ne izbavlja sama istina, nego nas, ako to koristimo, izbavlja ono što nam istina nudi.
Takođe, kao što je već rečeno, da bismo prepoznali i prihvatili istinu, potrebna je iskrenost. Hristovi slušaoci, iako su Mu dotle verovali (), preispituju ovu izjavu, jer je dotakla njihovu sujetu: „Odgovoriše i rekoše mu: mi smo sjeme Avraamovo, i nikome nijesmo robovali nikad; kako ti govoriš da ćemo se izbaviti?” (Jovan 8:33). Ova izjava ukazuje na odsustvo svake realnosti i iskrenosti. Dovoljno je samo setiti se robovanja u Misiru ili Vavilonu, a da ne spominjemo da su oni u vreme kada se razgovor vodio bili protektorat Rima i da nikakvu značajniju odluku nisu mogli da donesu bez odobrenja rimskih vlasti.
Indirektno se podrazumeva da upoznavanje s istinom zahteva zainteresovanost. Onaj koga se ne tiče ono što informacije nude, kada i dobije ispravnu informaciju lako može da je previdi ili zaboravi, jer to nije njegova sfera interesovanja. Po pravilu se dešava da lošije pamti i povezuje onaj koga se nešto ne tiče i koji se mnogo ne trudi da to razume.
Na kraju, možemo da vidimo da ovo „I poznaćete istinu” odnekud proizilazi. To je direktan nastavak prethodne Hristove izjave: „Ako vi ostanete na mojoj besjedi, zaista ćete biti učenici moji” (Jovan 8:31). Prema tome, postoji uslov da se istina upozna, a to je da se prihvati i primeni ono što već znamo. Možemo se smatrati Božijim sledbenicima jedino ako smo Mu poslušni, a tako, po prethodnom citatu, dolazimo i u poziciju da upoznamo istinu koja će nas izbaviti. Ovo indirektno svedoči da će u saznavanje te istine biti uključena i Božija pomoć, jer je jasno da ovu istinu ne spoznajemo svojim sopstvenim sposobnostima, nego kroz zajednicu s Bogom. A ako do nečega nismo došli svojim sposobnostima, onda nam je neko to dao.
Ovaj primer pokazuje koliko smo samo uticaja prema istini mogli da izvučemo iz sadržaja, konteksta i odnosa prema jednoj krajnje jednostavnoj rečenici. Svi elementi koje smo ranije pomenuli ovde su uključeni.
U više navrata, religiozne vlasti Hristovog vremena optuživale su Ga da prestupa Božiju zapovest o danu od odmora. Oni su se pozivali na doslovan tekst: „A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.” (2. Mojsijeva 20:10; videti i: ). Jasno piše da ne treba da se radi nikakav posao. Ali to je nemoguće, jer ne izvršavati nikakvu radnju u toku celog dana može samo mrtav čovek. Kada čovek ne razume, ili neće da razume, duh zakona, on počinje da insistira na doslovnosti, koliko god to nelogično bilo.
„I uđe opet u zbornicu, i ondje bješe čovjek sa suhom rukom. I motrahu za njim neće li ga u subotu iscijeliti da ga okrive. I reče čovjeku sa suhom rukom: stani na srijedu. I reče im: valja li u subotu dobro činiti ili zlo činiti? dušu održati, ili pogubiti? A oni mučahu. I pogledavši na njih s gnjevom od žalosti što su im onako srca odrvenila reče čovjeku: pruži ruku svoju. I pruži; i posta ruka zdrava kao i druga. I izišavši fariseji odmah učiniše za njega vijeću s Irodovcima kako bi ga pogubili.” (Marko 3:1-6).
Zašto mu nisu odgovorili na pitanje? Imali su priliku da iznesu svoje argumente. Znajući da bi se sami kompromitovali, ako bi rekli da nije važno šta će biti s čovekom, ćutali su. Ali, i pored toga što nisu imali odgovor, svoj stav nisu promenili. Kada ih je Hristos suočio s realnim posledicama njihovog stava, oni su odbili da ga preispitaju, pokazujući tako da nisu bili iskreni.
Matej je zapisao da je Hristos još nešto rekao ovom prilikom: „A on reče im: koji je među vama čovjek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu neće je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovjek pretežniji od ovce? Daklem valja u subotu dobro činiti.” (Matej 12:11, 12). Prema tome, postoje dvostruki kriterijumi. Kada je u pitanju moj interes, onda postoji opravdanje da se zapovest ne posluša doslovno, ali u svim drugim slučajevima, bile to i mnogo značajnije stvari, treba se striktno pridržavati propisanog.
Ni ovo nije pomoglo da oni promene mišljenje, nego su se još dogovorili da Ga ubiju. I nije ovde zabludeo jedan čovek, nego imamo dve grupe ljudi, irodovce i fariseje, koji su se složili da je Isus jeretik kojeg treba eliminisati. Jedno od najvećih zala u religiji, a sasvim moguće i najveće, jeste svako odsustvo preispitivanja sopstvenih stavova. Iz toga su proizašla mnoga zla.
Da je bilo samo malo iskrenosti među ovim ljudima, da su na osnovu Hristovih pitanja uporedili svoje stavove s realnošću, shvatili bi da greše i odustali od svojih namera. Njihova slepa samouverenost, ubeđenost da revnuju za veru u pravog Boga, zapravo je bio napad na ispravnu religiju – samo zato što nisu dozvolili mogućnost da su njihovi stavovi pogrešni.
Nije tako teško pogrešno shvatiti reči drugih. Biblija u tom pogledu nije drugačija od ostalih spisa ili običnog razgovora među ljudima. Greške u razmišljanju su nekada očigledne onima sa strane, ali pojedinci koji upadnu u njih toga nisu svesni, bar ne u trenucima kada grešku čine.
Jednom prilikom fariseji i sadukeji dolaze Hristu sa zahtevom da im pokaže znak s neba kao dokaz da Ga je Bog poslao (). Hristos ih ukorava ukazujući im na to da umeju da prepoznaju neke druge, nevažne stvari, a ne prepoznaju da li je Njega poslao Bog, iako se predstavljaju kao učitelji u narodu i stručnjaci po religioznim pitanjima (). Zbog toga neće dobiti znak, kaže Hristos, osim znaka Jone proroka (). Nakon tog razgovora s njima, Hristos odlazi sa svojim učenicima.
„I polazeći učenici njegovi na onu stranu zaboraviše uzeti hljeba. A Isus reče im: čuvajte se kvasca farisejskoga i sadukejskog. A oni mišljahu u sebi govoreći: to je što nijesmo hljeba uzeli.” (Matej 16:5-7). Kako su Hristovi učenici mogli da pomisle da im On govori o hlebu koji nisu uzeli? Praktično nema ničeg zajedničkog u izjavi o čuvanju od farisejskog i sadukejskog kvasca sa zaboravljanjem hlebova, osim samog kvasca – i to pod uslovom da je hleb napravljen s kvascem.
Očigledno su bili opterećeni zato što su zaboravili hleb, a kvasac ih je na to asocirao. „A Isus razumjevši reče im: šta mislite u sebi, malovjerni, što hljeba nijeste uzeli?” (Matej 16:8). Hristos je razumeo da su pogrešno shvatili Njegove reči. To Mu se nije svidelo, jer On pokušava da im prenese duhovne poruke, a njihove misli su spuštene samo na materijalne potrebe. Zbog toga ih i naziva malovernima.
Malovernost, s druge strane, ukazuje na nedovoljno dobar odnos s Bogom. Oni su u tim trenucima jednostavno brinuli samo o zadovoljavanju telesnih potreba odvojeno od religije i to je skrenulo njihove misli u potpuno pogrešnom smeru. Kao da su odvojili praktičan život od verskog života, a kada vera ne prožima sve aspekte života, nje skoro kao i da nema.
Nakon što ih je podsetio na čuda s hlebovima (), Hristos ponavlja: „Kako ne razumijete da vam ne rekoh za hljebove da se čuvate kvasca farisejskoga i sadukejskog?” (Matej 16:11). Kada im je rečeno da su u razmišljanju pogrešili, brzo su shvatili pravo značenje: „Tada razumješe da ne reče kvasca hljebnoga da se čuvaju, nego nauke farisejske i sadukejske.” (Matej 16:12).
Kao što im je malo bilo potrebno da zastrane u razumevanju Isusovih reči, isto tako im je bilo malo potrebno da ispravno shvate njihov smisao, čim im je ukazano da greše. Isto je i sa nama. Lako je pogrešiti u razumevanju biblijskih tekstova, ali je takođe lako uvideti pravi smisao uz malu pomoć sa strane.
Naravno, ovo podrazumeva spremnost da se istina posluša, kao što je bio slučaj s apostolima. Bog će lako, uz malo pomoći, da nas usmeri na pravo razumevanje, ali mora da postoji otvorenost prema prihvatanju novih ideja, a još više svest o tome da možda i nismo u pravu. Naša nesposobnost da sumnjamo u stavove koje smo stvorili često nas odvraća od istine.
Veoma dobar primer je i pitanje Jovana Krstitelja, koje je on iz zatvora uputio Hristu, kao i Hristov odgovor. Jovan iz zatvora šalje svoje učenike Hristu s jednim pitanjem. „A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova posla dvojicu učenika svojijeh, i reče mu: jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?” (Matej 11:2, 3). Po svoj prilici, Jovan Krstitelj smatra da je Mesija već trebalo da preduzme neke konkretnije korake od ovoga što Isus radi. Kako mu Hristos odgovara?
„A Isus odgovarajući reče im: idite i kažite Jovanu što čujete i vidite: slijepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se jevanđelje. I blago onome koji se ne sablazni o mene.” (Matej 11:4-6). Hristos mu posredno kaže da se ne vodi svojim predstavama. One mogu da budu pogrešne. Hristova dela svedoče o tome ko je On. Drugim rečima, kaže mu da gleda u realnost. Ako tvoja gledišta ne odgovaraju realnosti, problem je u gledištima. Teško da realnost može da bude pogrešna, mada su, iako retko, moguće situacije u kojima zbog nepotpunih informacija donesemo pogrešne zaključke o nekim dešavanjima oko nas. Ali i tada nije reč o pogrešnoj realnosti, nego o našem doživljaju realnosti.
Korisne smernice
Ne postoji prava i jedinstvena formula za tumačenje biblijskih tekstova. Nije moguće ubaciti sve što znamo u neku jednačinu koja će nam dati nedvosmislen i tačan rezultat. Usudio bih se da kažem da su za dobro razumevanje biblijskih tekstova najvažnije tri stvari: otvorenost, iskrenost i istrajnost. Biblija je jednostavna knjiga pisana za sve ljude kojima je potrebno spasenje, a ne samo za visokoobrazovane. Kvalitet karaktera nekada je važniji od sposobnosti uma i stepena obrazovanja.
Otvorenost nam je potrebna kako za prihvatanje novih ideja, tako i za preispitivanje starih. Ali ne slepa, bezuslovna otvorenost, nego otvorenost za to da se dobro utemeljeni argumenti prihvate kada nema bolje alternative. Iskrenost nam je potrebna da bismo bili spremni da sledimo istinu kuda god nas ona vodila. To je često zadatak koji je neprijatan i suprotstavlja se našim željama, ali za onoga ko teži k onome što je ispravno, to je jedini put. Istrajnost nam je potrebna da bismo bolje osetili duh Pisma, jer se druženjem s njim postepeno shvataju obrasci jezika, kulture i običaja, koje inače nismo znali. Da bismo nečim ovladali, potrebno je u to uložiti vreme.
Možda je najbolje od svega to što nas sama Biblija na mnogim mestima upućuje kako da dođemo do znanja i istine. Navešćemo samo neke od mnogobrojnih tekstova koji se, direktno ili indirektno, odnose na način kako nešto treba tumačiti i razumeti.
Početak 28. poglavlja Isaijine knjige govori da je Božiji narod u nepovoljnom položaju, ali da će im Bog biti spasenje i slava. Onda se daje slika pijanstva, koja prikazuje duhovno stanje Božijeg naroda: „Ali se i oni zanose od vina, i posrću od silovita pića; sveštenik i prorok zanose se od silovita pića, osvojilo ih je vino, posrću od silovita pića, zanose se u prorokovanju, spotiču se u suđenju. Jer su svi stolovi puni bljuvotine i nečistote, nema mjesta čista.” (Isaija 28:7, 8). Božiji narod, baš poput pijanog čoveka, ne može da misli dovoljno jasno, donosi pogrešne odluke, svojim postupcima sve oko sebe uneredi. Zašto se ovo dešava i šta je rešenje?
Bog prvo saopštava način na koji radi s ljudima i kako stvari funkcionišu. „Koga će učiti mudrosti, i koga će uputiti da razumije nauku? Djecu, kojoj se ne daje više mlijeko, koja su odbijena od sise? Jer zapovijest po zapovijest, zapovijest po zapovijest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovdje malo, ondje malo davaše se.” (Isaija 28:9, 10). Kao što se iz teksta može zapaziti Bog daje saznanja malo po malo. To je dugotrajan proces, nešto što ne dolazi preko noći, nego zahteva i trud i vreme. Osim toga, Bog kaže da će biti naučeni oni koji žele da napreduju, a ne oni koji zauvek ostaju na mleku. Odsustvo želje da se dalje saznaje je nezainteresovanost. A kako neko ko je nezainteresovan za ono što Bog radi može da se nazove vernikom? Razlog neuspeha u razumevanju istine upravo se nalazi tu, kao što potvrđuje i nastavak teksta.
„Zato će nerazumljivom besjedom i tuđim jezikom govoriti tome narodu; jer im reče: ovo je počinak, ostavite umorna da počine; ovo je odmor; ali ne htješe poslušati.” (Isaija 28:11, 12). Kada neko ne želi da sluša ono što mu je već dato, onda mu i sve ostalo što Bog govori postaje nerazumljivo i tuđe. Kada nismo otvoreni za Božije reči, kada nismo iskreni prema onome što čujemo, kada nema istrajnosti u daljem napredovanju i primenjivanju naučenog, onda se, kao prirodna posledica, javlja nerazumevanje.
„I biće im riječ Gospodnja, zapovijest po zapovijest, zapovijest po zapovijest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, malo ovdje, malo ondje, da idu i padaju nauznako i razbiju se, i da se zapletu u zamke i uhvate. Zato slušajte riječ Gospodnju, ljudi potsmjevači, koji vladate narodom što je u Jerusalimu.” (Isaija 28:13, 14). Onima koji su ostavili mleko stalno Božije davanje novih saznanja služi da napreduju, a ostalima kao zamka u koju će se uhvatiti. Ljudima koji ne žele da slušaju i prihvate Gospodnje reči, one će postati nerazumljive i tuđe, što veoma lako može da ih odvede u propast.
Slika o deci i mleku koristi se i u Jevrejima poslanici, na kraju 5. poglavlja ove knjige. Pre toga se govori o Hristu i Njegovoj ulozi u spasenju, da bi sam kraj poglavlja glasio: „Za kojega bismo vam imali mnogo govoriti što je teško iskazati; jer ste postali slabi na slušanju. Jer vi koji bi valjalo da ste učitelji po godinama, opet trebujete da učite koje su prva slova riječi Božije; i postadoste da trebate mlijeka, a ne jake hrane. Jer koji se god hrani mlijekom, ne razumije riječi pravde, jer je dijete. A savršenijeh je tvrda hrana, koji imaju osjećanja dugijem učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla.” (Jevrejima 5:11-14).
Kao i u stihovima iz Knjige proroka Isaije, i ovde možemo da uočimo da dolazi do problema u razumevanju. Čim se tvrdi da su postali slabi na slušanju, znači da nisu uvek bili takvi. Zato mnogo toga što bi moglo da im se kaže ne vredi. Kuća se zida redom, od temelja ka krovu. Svaki preskočeni red cigala zaustavlja dalji napredak, jer ono što dalje treba da se gradi nema na šta da se osloni. Ovde važi isto ono što je Bog rekao preko Isaije, da se znanje daje malo po malo, a napreduje samo onaj ko usvoji i primeni prethodno dato.
Oni, koji bi trebalo da su duhovno odrasli, ponovo dolaze u situaciju da im je potrebno mleko umesto čvrste hrane. Duhovna lenjost ih je dovela do toga da ne razumeju reči pravde, kako je to pisac poslanice iskazao. Za razliku od njih, oni koji se hrane tvrdom hranom, tj. koji su u stanju da bolje shvataju stvari, jesu oni koji su na tome radili. Svoje osećaje za razlikovanje dobra i zla ovi ljudi su izgrađivali u dugom periodu.
Vera nije nešto što se jednom nauči, kao u školi, a kada se škola završi, učenje prestaje. Stati s napredovanjem u veri i upoznavanju Boga bilo bi isto kao stati sa životom. Čim prestane da se praktikuje, ona nestaje. Drugim rečima, kada kažemo da bi trebalo biti istrajan, zapravo treba da kažemo da je to novi način života, koji se ili živi ili ne živi. Sve to važi i za razumevanje Božijih otkrivenja, jer je to sastavni deo tog novog života.
Ali nije samo naša inertnost problematična. Najveći problem je što često nismo u stanju da realno sagledamo sami sebe. Kako je to zapisao prorok Jeremija: „Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati?” (Jeremija 17:9). Veoma je lako izgraditi pogrešnu sliku o sebi, a kada su nam predstave pogrešne ne možemo da delujemo na pravi način, pošto nismo u stanju da sagledamo probleme u pravom svetlu.
Tada može da nam se desi ono što apostol Pavle piše Timotiju: „A zli ljudi i varalice napredovaće na gore, varajući i varajući se.” (2. Timotiju 3:13). I upravo ovo je područje na kojem Biblija blista, baš kao što Pavle piše u nastavku teksta.
„Ali ti stoj u tome što si naučio i što ti je povjereno, znajući od koga si se naučio, i budući da iz malena umiješ sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenije u Hrista Isusa. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen.” (2. Timotiju 3:14-17).
Samo znanje nas neće spasiti, kako je to Hristos rekao za istinu, ali nas može umudriti da bismo se, znajući šta i kako treba da radimo, našli u spasenju. Biblija poučava, ukorava, popravlja, a sve u svrhu da budemo bolji ljudi koji su spremni i sposobni da čine dobro.
Čak bih se usudio da kažem da je, pored upoznavanja Boga na pravi način, ovo najvažnija svrha Pisma – upoznati sebe. Biblija nije napisana da bih se zabavio otkrivanjem tajni ili da bih druge zadivio svojim znanjem. Njena glavna svrha je da nas pripremi za spasenje, a s pogrešnim mišljenjem o sebi naše postupanje nikada ne može da vodi k željenom cilju.
Budući da je Biblija Božija reč i da smo skloni samoobmani, najbolja pomoć koju možemo da dobijemo za razumevanje i Biblije i svog stanja je pomoć od samog autora Knjige, a ujedno i Onoga koji nas najbolje poznaje. Bog nam je dao razum, ali Njegova pomoć u razumevanju uopšte nije zanemarljiva. Na osnovu biblijskih tekstova su tokom vekova napravljene mnoge teorije i protivrečna tumačenja. U tom lavirintu nije se lako snaći. Zatražiti pomoć koja nam je obećana može da bude faktor koji će učiniti da razumevanje istine pretegne na pravu stranu.
„A utješitelj Duh sveti, kojega će otac poslati u ime moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh. … A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam što će biti unapredak.” (Jovan 14:26; 16:13). Dobili smo obećanje o suptilnom uticaju, uticaju koji nije lako prepoznati ili razumeti kako deluje, ali nam je dato saznanje da će ga biti. Kako ovo deluje teško je reći, ali znamo da će taj uticaj biti prisutniji ako ga tražimo.
„Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.” (Matej 7:7, 8). Iako ovo nije rečeno isključivo za razumevanje samog Pisma, može da se primeni i na našu potrebu da na ispravan način razumemo šta je Bog želeo da nam kroz njega kaže.
Na samom početku svoje poslanice Jakov nas prilično direktno upućuje da tražimo mudrost, ako nešto ne razumemo: „Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga koji daje svakome bez razlike i ne kori nikoga, i daće mu se” (Jakov 1:5).
Jeremiji koji je bio zatočen javio se Bog i, između ostalog, dao jednu veoma upečatljivu izjavu: „Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš.” (Jeremija 33:3). Bog je spreman da otkriva, ako smo mi voljni da istražujemo i prizovemo Ga da nam u tome pomogne.
Svaku vrstu tumačenja bojimo svojim emocijama, željama i sopstvenim načinom razmišljanja. Jezički problemi u tom pogledu nisu nikakav izuzetak, osim što postoji i jezička barijera koju povremeno treba nadvladati. Principi tumačenja Biblije nisu komplikovani i mogli bi da se svedu na svega par stvari: budi pošten, sagledaj problem u celini i koristi sve što bi u tumačenju moglo da pomogne, uključujući i traženje Božije pomoći, koju je On sam obećao. Iako ovo zvuči krajnje jednostavno, ponekad u praksi sve zna prilično da se iskomplikuje, ali i to je sastavni deo života. Tada treba pokazati doslednost, objektivnost i strpljenje koji dolikuju jednom razumnom biću, sa svešću da nismo sveznajući.