Čitajući o Hristu u jevanđeljima dobijamo sliku o jednoj impoznatnoj figuri. Njegov karakter bio je za divljenje. Međutim, postojali su i oni vidovi Njegove ličnosti koji se nisu mogli naći kod drugih ljudi. Ovde se, pre svega, misli na mnoga čuda koja je Isus činio tokom svoje misije.
Mnogi novozavetni stihovi pozivaju nas, direktno ili indirektno, da se ugledamo na Hrista ili na neku osobinu koju je On posedovao. Na primer, apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici piše: „Koji govori da u njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je on hodio.” (1. Jovanova 2:6). Drugim rečima, onaj ko za sebe misli da je vernik i prihvata Hrista treba da živi onako kako je živeo Isus. Kada dođe do upravo spomenutog saznanja, pitanje koje se čoveku nameće je da li ugledanje na Hrista podrazumeva i čuda koja je On činio.
Vernici i čuda
Mogli bismo da kažemo da je Hristos i sam obučavao svoje učenike za činjenje čuda. „I dozvavši svojijeh dvanaest učenika dade im vlast nad duhovima nečistijem da ih izgone, i da iscjeljuju od svake bolesti i svake nemoći.” (Matej 10:1). Deo naloga koji im je tom prilikom dao glasio je: „Bolesne iscjeljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite; zabadava ste dobili, zabadava i dajite.”(Matej 10:8). Hristos je, dakle, poslao apostole da propovedaju (), očekujući da usput, ako je tako potrebno, i mrtve vraćaju u život.
Iako ne postoji poseban tekst o ovoj temi, veliki deo, ako ne i sve, što se odnosi na postavljena pitanja, pominjano je usput, u kontekstu potrebnih pojašnjenja, u tekstovima na ovom sajtu. Zbog toga će nekima ovaj tekst možda izgledati kao ponavljanje.
Grad Sodom je, pre svega, poznat po jednom nemilom događaju koji se odigrao u njemu i propasti koja ga je zadesila neposredno posle toga. Doduše, nije propao samo Sodom. U isto vreme uništenje je zadesilo gradove Gomor, Adamu i Sevojim (
Hristos je tridesetak godina živeo običnim, povučenim životom, a onda je započeo s onim što nazivamo Njegovom službom (
Pitanje „Šta Bog prihvata?” prilično je jednostavno, ali, usled nepreglednog mnoštva različitih teorija o putu ka Bogu i spasenju, odgovor nije uvek tako lako naći. Ipak, kao i obično, najbolji savet je da rešenja tražimo na izvoru, tj. za pitanja spasenja bolje je obratiti se Bogu nego ljudima.
U prethodnom tekstu je bilo reči o insistiranju na poslušnosti ljudskim pravilima, što izobličava pravu veru. Naravno, to nikako ne bi trebalo da bude razlog da neposlušnost smatramo vrlinom. Šta je ono što Bog od nas očekuje, a šta su zahtevi kojima On nije izvor, nije uvek tako lako prepoznati. Za početak je važno znati da očekivanja koja pred nas iznose drugi ljudi ne moraju da budu i Božija, bez obzira kako su ona predstavljena.
U religijskom svetu postoji mnogo pravila i običaja. Svaka verska zajednica ima svoje. Međutim, postavlja se pitanje koji je izvor svih tih pravila i običaja i zašto se neki od njih smatraju obaveznim delom vere, iako Bog to nikada nije zahtevao. Nije uvek jasno kako se treba postaviti prema pravilima, budući da nije očigledno koliko ona donose koristi ili štete. Zbog toga ćemo kroz neke biblijske primere pokušati da se snađemo u tom svetu.
U prethodnom delu bilo je reči o tome kako ljudi misle da su posebni zbog pripadnosti nekoj grupi ljudi i da je to razlog zašto ih Bog prihvata. A da li nas određene relikvije i obredi koje praktikujemo preporučuju Bogu i donose nam Njegovu naklonost?