A šta Biblija kaže?

Аутор: KD Krle

  • Šta Bog prihvata?
    (1. deo: Pripadnost)

    Filisteji i Jevreji su često ratovali, kao što je to bio uobičajen slučaj u istoriji verovatno svih komšijskih naroda. Ovo samo po sebi svedoči kakva je priroda greha. U jednom od takvih ratova desilo se ono što može da nam posluži da započnemo ovu temu o tome šta ili koga Boga prihvata.

    „I što reče Samuilo, zbi se svemu Izrailju. Jer Izrailj izide na vojsku na Filisteje, i stadoše u oko kod Even-Ezera, a Filisteji stadoše u oko u Afeku. A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri tisuće ljudi. I kad narod dođe u oko, rekoše starješine Izrailjeve: zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima?” (1. Samuilova 4:1-3).

    Pitanje koje su postavile starešine naroda i nije tako neoubičajeno za ljude koji veruju. Oni, naravno, nisu mislili da je Bog direktno ratovao protiv njih – jer bi onda ono što su potom preduzeli bilo besmisleno – već da im nije priskočio u pomoć, iako su oni Božiji narod. Zašto im Bog nije pomogao protiv jednog naroda koji se klanja lažnim bogovima? (више…)

  • Iskustveno poznavanje

    Ovaj tekst bi mogao da se smatra digresijom na članak „Poverenje uprkos nerazumevanju”, ali može da se čita i kao samostalna celina. U tom članku je bilo reči o tome kako pravo poverenje proizilazi iz iskustava koja imamo u ličnom odnosu s nekim i da jedino lični odnos možemo smatrati poznavanjem nekoga. Namera ovog teksta je da prikaže biblijske primere o načinu kako to funkcioniše.

    Jovanovo pisanje

    Apostol Jovan ovako započinje svoju prvu poslanicu: „Što bješe ispočetka, što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o riječi života: i život se javi, i vidjesmo, i svjedočimo, i javljamo vam život vječni, koji bješe u oca, i javi se nama; što vidjesmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom.” (1. Jovanova 1:1-3).

    Jovan piše o nekome ili nečemu što ne imenuje, već očekuje da mi to prepoznamo. U prvom stihu govori o reči života, koju su oni čuli, videli, razmotrili i opipali. Sasvim je jasno da se ovde ne radi samo o informacijama, jer on govori kako su tu reč oni i videli i opipali. Onima koji znaju kako počinje jevanđelje koje je on napisao, odmah će upasti u oči sličan način izražavanja.

    U njemu Jovan piše: „U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ.” (Jovan 1:1). Svi oni koji su iole upućeni u ono što hrišćanstvo zastupa znaju da se ovde radi o Hristu. Hrista su, dakle, slušali, Njega su videli, o Njemu i Njegovom delovanju su razmišljali i Njega su opipali. O tome govori prvi stih Jovanove poslanice.

    I u drugom stihu, u kojem se govori o večnom životu, vidimo da zapravo nije reč samo o večnom životu kao takvom, već se ukazuje na nešto drugo. U tom stihu Jovan prvo tvrdi da se život javio, a onda da nam javlja večni život koji je bio u Oca i nama se javio. (више…)

  • Poverenje uprkos nerazumevanju

    Postoje stvari u Bibliji koji nisu lako razumljive. Ali to nije slučaj samo u Bibliji, nego i u životu s Bogom. Nerazumevanje po pravilu stvara poteškoće u ljudskim odnosima, pa tako i u odnosu s Njim. Teško je imati poverenja u nekoga, kada ne shvatamo šta on i zbog čega radi, naročito ako mislimo da tako nešto ne bi trebalo činiti. Mnogo je lakše ukoliko znamo pobude i razloge za nečija dela, jer u tom slučaju može biti prihvatljivo ono što bez znanja o njima ne bismo razumeli.

    Međutim, u odnosu s Bogom ne možemo znati ni Njegove pobude ni Njegove razloge za sve ono što On radi. Na osnovu Pisma možemo da kažemo da su Božije pobude dobre. Ipak, to podrazumeva da bar donekle već imamo poverenje kako u Božiju reč, tako i u Boga koji nam ju je dao. Situacija je još teža kada su u pitanju razlozi zašto Bog nešto radi i zašto to radi baš na takav način, osim ako nam to izričito nije napisano.

    Budući da nerazumevanje šteti odnosu, prirodna je stvar da želimo da saznamo šta pokreće drugoga, ukoliko nam je stalo do tog odnosa. U suprotnom, ako smo ravnodušni prema motivima i metodama koje koristi druga strana, samo možemo sami sebe da lažemo da nam je do odnosa stalo. (више…)

  • Ako držite kako vam je objavljeno

    „Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.

    Međutim, nećemo se sada baviti samim sadržajem ove izjave, nego rečima koje su joj prethodile. „Ali vam napominjem, braćo, jevanđelje, koje vam objavih, koje i primiste, u kome i stojite, kojijem se i spasavate, ako držite kako vam objavih; već ako da uzalud vjerovaste.” (1. Korinćanima 15:1, 2).

    Više stvari apostol Pavle ovde naglašava. Prvo ih podseća na Jevanđelje (dobru vest) koje im je objavio, a koje je iskazano onom izjavom o Hristovoj smrti, pogrebu i vaskrsenju. Takođe kaže da su ga oni i prihvatili i da u njemu stoje. (више…)

  • Kakvu službu očekuje Bog?

    Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.

    Bog je postavio određena pravila, od kojih zavisi uspostavljanje dobrog odnosa čoveka s Njim. Biblija je puna uputstava, saveta i zapovesti. U Starom zavetu postoji ceo sistem zapovesti i uredbi koje je Bog propisao svom narodu. Celo društvo je bilo ustrojeno oko tog zakona.

    Zbog toga mogu čudno da zvuče Božije reči poput onih s početka Knjige proroka Isaije: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi. Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:11-15) (више…)

  • Pohodim grehe otačke

    Gotovo svi, pa čak i oni potpuno neupućeni u religiju, znaju da postoji nekih deset Božijih zapovesti. One će uglavnom svima, kojima ih pročitate ili kažete, biti jednostavne i jasne. Ipak, postoji jedna izjava oko koje bi mogla da se lome koplja.

    Citiraćemo je u okviru cele zapovesti: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; a činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje.” (2. Mojsijeva 20:4-6).

    Šta to znači da Bog pohodi grehe otaca i sinova do trećeg i četvrtog kolena, a čini milost hiljadama generacija onih koji su Mu poslušni? Zapravo, mi ćemo se posvetiti samo prvoj polovini ovog pitanja koje govori o pohođenju otačkih greha, jer bi rešenje druge polovine dobrim delom trebalo da proističe iz razumevanja onoga što prethodi.

    Bog se na jedan način odnosi prema onima koji Ga mrze, a na sasvim drugačiji prema onima koji Ga vole. Baš zato što je ovo napisano kao jedna vrsta suprotnosti, logično je da, ako drugima čini dobro, onda prvima čini loše. Međutim, problem je u tome što se ovo ne odnosi samo na one koji mrze Boga, nego i na njihove potomke. Nisam ja kriv ako se rodim kao dete nekog bezakonika, kao što nisam zaslužan ako se rodim kao dete nekog pravednika. (више…)

  • Stanje grešnog čoveka
    – (3. deo: Približavanje) –

    Iz ranijih tekstova smo mogli da vidimo da stanje čoveka, kada greši, nije Bogu po volji, da zahteva promenu, kako bi čovek mogao da bude spasen, ali ujedno i da je to stanje koje duboko iskvari ljudsko biće, tako duboko da je čoveku nemoguće da ga se sam oslobodi i da je za prevazilaženje tog stanja potrebno vreme.

    Ovde možemo da zapazimo dve stvari koje su nam značajne. Prvo, postati vernik – zajedničar u Jevanđelju, kako je to Pavle nazvao – tek je početak posla koji treba da se završi na čovekovom spasenju. Proces spasenja zahteva vreme, on se ne dešava trenutno, upravo zbog toga što je potrebno da grešnik promeni svoje stanje – stanje iz kojeg spontano, a često i potpuno nesvesno, čini zlo.

    Druga stvar je tvrdnja da tu promenu stanja u čoveku čini Bog. On je započeo to dobro delo u nama, a potrebno je da ga On i dovrši. Bez Božijeg delovanja i vođstva nema istinske promene grešnog čoveka.

    Iz ovakvog saznanja, međutim, lako je otići u krajnost. Postoje oni koji zastupaju stav da sve Bog radi, da sve od Njega zavisi, a ponekada se ide tako daleko da se svaki ljudski napor u borbi protiv sopstvene nesavršenosti smatra grehom.

    Da je sve Božiji posao, Bog nas ne bi pozivao da nešto menjamo ili ostavimo, već bi zaista sve uradio sam. Da je sve Božiji posao, niko ne bi propao, jer sve zavisi od Njega, a ništa od nas. Nije sporno da je Božija uloga ključna u spasenju svakog čoveka, ali postoje tekstovi koji naglašavaju i drugu stranu. (више…)

  • Stanje grešnog čoveka
    – (2. deo: Poreklo) –

    U prvom delu teksta bilo je reči o teškoćama da se na ispravan način reaguje u odnosu s Bogom. Naše stanje odvojenosti od Njega, stanje koje nas čini grešnim ljudima, u nama je izgradilo želje i težnje drugačije od onih koje je Bog zamislio za čoveka. Ovakve žudnje nas udaljavaju od Boga, čak i ako bismo želeli da Mu se vratimo. Drugim rečima, da bismo imali dobar odnos s Bogom, potrebno je da se promenimo, a ta promena nije ni jednostavna ni trenutna.

    Postoji jedan, često citiran stih u Knjizi proroka Jeremije, koji se (po mom ličnom mišljenju) pogrešno tumači: „Može li Etiopljanin promijeniti kožu svoju ili ris šare svoje? možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13:23). Na prvi pogled, bez udubljivanja, kako se ovaj stih obično i tumači, stvarno može da se čini da smo nepopravljivo zli i da smo takvi po svojoj prirodi. Ali, pre nego što se posvetimo stihu, da kažemo samo par reči o kontekstu u kojem je napisan.

    Celo ovo poglavlje napisano je kao Božija opomena ljudima iz Njegovog naroda, koji će, ukoliko se ne pokaju i ne promene, stradati. Stih koji prethodi malopre citiranom stihu to veoma jasno ilustruje: „Ako li rečeš u srcu svom: zašto me to zadesi? za mnoštvo bezakonja tvojega uzgrnuće se skuti tvoji i obuća ti se skinuti.” (Jeremija 13:22). (више…)

  • Stanje grešnog čoveka
    – 1. deo: Zaborav –

    Nakon uvodnih [su_tooltip text=“ Psa 106:1  Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je dovijeka milost njegova.  Psa 106:2  Ko će iskazati silu Gospodnju? ispričati svu slavu njegovu?  Psa 106:3  Blago onima koji drže istinu i tvore pravo svagda!  Psa 106:4  Opomeni me se, Gospode, po svojoj milosti k narodu svojemu; pohodi me pomoću svojom,  Psa 106:5  Da bih vidio u dobru izbrane tvoje, veselio se u veselju naroda tvojega, hvalio se zajedno s našljedstvom tvojim. “ position=“bottom“ font_size=“14″ max_width=“400″]5 stihova, 106. psalam*[/su_tooltip] nastavlja s mnogobrojnim primerima u kojim se opisuje kako je Božiji narod izneverio Boga. Svi ljudi na ovom svetu su grešnici [su_tooltip text=“Psa 14:2  Gospod pogleda s neba na sinove čovječije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga.  Psa 14:3  Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema nijednoga.  Psa 53:2  Bog s neba pogleda na sinove čovječije da vidi ima li koji razuman, i traži li koji Boga.  Psa 53:3  Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednoga. “ position=“bottom“ font_size=“14″ max_width=“400″](Psalmi 14:2, 3; 53:2, 3)[/su_tooltip]*, ali nije isto pogrešiti ponekada i grešiti stalno. U ovom 106. psalmu postoji par stihova koji nas mogu uputiti na način kako funkcioniše grešan čovek.

    [su_tooltip text=“Psa 106:8  Ali im on pomože imena svojega radi, da bi pokazao silu svoju.  Psa 106:9  Zaprijeti Crvenom Moru, i presahnu; i prevede ih preko bezdane kao preko pustinje;  Psa 106:10  I sačuva ih od ruke nenavidnikove, i izbavi ih iz ruke neprijateljeve.  Psa 106:11  Pokri voda neprijatelje njihove, nijedan od njih ne osta. “ position=“bottom“ font_size=“14″ max_width=“400″]Stihovi 8-11*[/su_tooltip] govore kako je Bog, zbog svoje dobrote i milosti, pomogao svom narodu uprkos tome što su Mu se oni protivili svojim ponašanjem. Nakon toga sledi stih: „Tada vjerovaše riječima njegovijem, i pjevaše mu hvalu.” (Psalmi 106:12). Svako je zahvalan tog trenutka kada je izbavljen iz nevolje. Međutim, prava zahvalnost vidi se na duge staze i upravo na to nam nastavak teksta skreće pažnju.

    „Ali brzo zaboraviše djela njegova, i ne počekaše volje njegove.” (Psalmi 106:13). Malo kasnije ponavlja se ova ideja o zaboravljanju: „Zaboraviše Boga, spasitelja svojega, koji je učinio velika djela u Misiru” (Psalmi 106:21). Počeci oba stiha govore slično, kako je narod zaboravio Bog i ono što je On uradio za njih. (више…)

  • Duh i sloboda izbora

    Deveto poglavlje Nemijine knjige govori o javnom pokajanju naroda koji se vratio iz sužanjstva. Događaj se odigrao nakon svršetka jesenjih praznika, kada su, po zakonu, svi odrasli muškarci bili dužni da se pojave pred Bogom ([su_tooltip text=“2. Mojsijeva 34:22  Praznuj praznik sedmica, prvina žetve pšenične, i praznik berbe na svršetku godine.  2. Mojsijeva 34:23  Tri puta u godini da se svako muško između vas pokaže pred Gospodom Bogom Izrailjevim. 5. Mojsijeva 16:16  Tri puta u godini neka dođe svako muško pred Gospoda Boga tvojega na mjesto koje izbere: na praznik prijesnijeh hljebova, na praznik nedjelja i na praznik sjenica, ali niko da ne dođe prazan pred Gospoda; “ position=“bottom“ font_size=“14″ max_width=“400″]2. Mojsijeva 34:22, 23; 5. Mojsijeva 16:16*[/su_tooltip]). Ovo znači da je bilo prisutno veoma mnogo ljudi. U ovom poglavlju se, iako ne tako upadljivo, ali ipak dovoljno da izvučemo neke zaključke, dva puta pominje Božiji Duh.

    U Knjizi Nemijinoj 9:30 piše: „I trpio si ih mnogo godina opominjući ih duhom svojim preko proroka svojih; ali ne slušaše; tada si ih dao u ruke narodima zemaljskim.” Ne ulazeći u način kako je do toga došlo, vidimo da je Duh delovao na proroke da opominju ljude šta će ih zadesiti, ako žive nasuprot Božijoj volji. Pošto nisu poslušali, Bog ih je prepustio njihovoj sudbini.

    Ovakav način rada Svetog Duha mogli bismo da nazovemo javnim ili globalnim, budući da apeli proroka deluju na mnoštvo ljudi. Proroštvo je, dakle, proizvod Duha, a prorok je samo posrednik koji to prenosi. Od silnih poruka koje je Bog uputio svom narodu u starozavetno vreme, nešto je stiglo i do nas posredstvom Pisma. Drugim rečima, i samo Pismo možemo smatrati proizvodom Duha.

    Na sličan način razmišlja i Petar: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima. I ovo znajte najprije da nijedno proroštvo književno ne biva po svome kazivanju; jer nikad proroštvo ne bi od čovječije volje, nego naučeni od svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi.” (2. Petrova 1:19-21). (више…)