Ljudi znaju da žive po inerciji. Lako se upadne u kolotečinu, a ona se teško menja. Okolnosti se prihvate, napravi se svakodnevna rutina, prestane puno da se razmišlja i počne da se živi po navici. Što su veće obaveze, čovek manje analizira stanje u kojem se nalazi – da li je njegov život dobar ili loš – a više je usmeren da završi sve što bi trebalo uraditi. Ova pojava postane prepreka kada Bog želi da promeni čoveka i dovede ga u pokajanje. Potrebno je osobu izvući iz kalupa u koji je upala i skrenuti pogled s prolaznog na večno, dovesti je u situaciju da shvati da sadašnji izbori određuju ono što dolazi.
Da bi nas osvestio i podstakao da razmišljamo o onome što je stvarno važno, Bog dozvoljava ili sam kreira okolnosti koje će nas probuditi iz našeg umrtvljenog stanja. Taj pritisak okolnostima Bog nekada vrši čudima – mada su ona, samim tim što su čuda, izuzetno retka – a češće nevoljama i neprijatnim situacijama. Sve su to opomene koje nam govore da nešto u životu treba promeniti da ne bismo propali.