U prethodnom tekstu je bilo reči o insistiranju na poslušnosti ljudskim pravilima, što izobličava pravu veru. Naravno, to nikako ne bi trebalo da bude razlog da neposlušnost smatramo vrlinom. Šta je ono što Bog od nas očekuje, a šta su zahtevi kojima On nije izvor, nije uvek tako lako prepoznati. Za početak je važno znati da očekivanja koja pred nas iznose drugi ljudi ne moraju da budu i Božija, bez obzira kako su ona predstavljena.
Da bismo bili u stanju da shvatimo šta su Božiji, a šta ljudski zahtevi, neophodno je da znamo kakva su to Božija očekivanja. Ukoliko čovek ima volju da sledi Boga, a ne zna šta Bog od njega traži i očekuje, on je primoran da se oslanja na ono što mu drugi kažu. Samo po sebi je jasno da predstave i tumačenja drugih, bili oni autoriteti ili obični pojedinci, mogu ali ne moraju da budu ispravni.
Potreba ličnog obaveštavanja o Božijim namerama, željama i očekivanjima od suštinske je važnosti za istinsku veru. Ako se Bog udostojio da nam pošalje informacije koje nazivamo Božijom rečju, najmanje što možemo da uradimo je da proverimo šta su tačno Božiji zahtevi od svega onoga što nam ljudi pričaju. Drugim rečima, ukoliko nešto ne znamo, lako je manipulisati nama, a večna sudbina nije mali ulog, da bismo se s tim tako olako kockali.
Idealan primer za ovakvu tematiku je jedan događaj iz Hristovog života. Verske vođe primetile su da se Hristovi učenici ne ponašaju po tradiciji koja im je ostala od predaka i svoje protivljenje iznose Hristu.
„I skupiše se oko njega fariseji i neki od književnika koji bijahu došli iz Jerusalima. I vidjevši neke od učenika njegovijeh da nečistijem, to jest neumivenijem, rukama jedu hljeb, ukoriše ih. Jer fariseji i svi Jevreji ne jedu dok ne umiju ruku do lakata, držeći se onoga što im je ostalo od starijeh; i kad dođu s pazara, ne jedu dok se ne umiju; i još mnogo ima što su primili te drže: peru čaše i žbanove i kotlove i klupe. A potom pitahu ga fariseji i književnici: zašto učenici tvoji ne žive kao što nam je ostalo od starijeh, nego jedu hljeb neumivenijem rukama?” (Marko 7:1-5).
Pranje ruku pre jela je pozitivna stvar. Međutim, jasno je da ova primedba nije bila postavljena iz higijenskih razloga. Ovde se poslušnost zahteva iz tradicionalnih razloga, a onda se sve stavlja u verski kontekst, jer fariseji i književnici ne bi imali nikakvo pravo da zahtevaju da se Hristovi učenici ponašaju po toj tradiciji, ukoliko ne smatraju da je greh postupati drugačije.
Između ostalog, i zbog toga je ovaj događaj odličan primer za ovo o čemu pričamo, budući da se jedna inače pozitivna stvar stavlja u neodgovarajući kontekst. Nije tako retka pojava da se u religiji dobre stvari ogade ljudima, jer se na njima insistira i kada treba i kada ne treba.
Kakva je Hristova reakcija na ove primedbe verskih vođa? „A on odgovarajući reče im: zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za običaje svoje? Jer Bog zapovijeda govoreći: poštuj oca i mater; i koji opsuje oca ili mater smrću da umre. A vi kažete: ako koji reče ocu ili materi: prilog je čim bih ti ja mogao pomoći; može i da ne poštuje oca svojega ili matere. I ukidoste zapovijest Božiju za običaje svoje.” (Matej 15:3-6).
Hristos im daje drugi primer da bi razumeli koliko je sve ovo pogrešno. S jedne strane, insistiraju na običaju koji su sami stvorili, predstavljajući ga kao Božiju zapovest, a s druge strane menjaju Božiju zapovest kako njima odgovora.
Iz ovoga logično proizilazi još nešto što im je Hristos kazao tom prilikom: „Licemjeri! dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojijem, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskima.” (Matej 15:7-9).
Hristos je pravu reč izabrao za ovakve ljude. Insistiranjem na „pravovernosti” sami sebe predstavljaju pobožnima, tako što pred druge, u Božije ime, postavljaju zahteve koje Bog ne traži od njih, a ujedno gaze po Božijim zapovestima. Licemeri!
Međutim, ovakva predstava u kojoj se Bog poštuje samo ustima, dok je srce daleko od Njega, kako je Hristos rekao, neće proći. Nije, pak, problem samo u tome što je takvo „poštovanje” Boga uzalud, jer je to njihov izbor. Problem je i to što oni druge i uče i primoravaju da slušaju ljudske zapovesti pod maskom vere u Boga.
Tradiciju i običaje ne treba mešati s religijom. Poslušnost njima ne treba nazivati verom u Boga, jer ona to i nije. Vera i tradicija mogu uporedo da postoje, kada se i jedno i drugo stavi na pravo mesto, ali kada se poistovete, vera nestaje, budući da, kao u opisanom događaju, ljudske odredbe i pravila postaju važniji od Božijih.
Nakon prilično oštre osude, Hristos ne propušta da kaže ono što misli da je najvažnije: „I dozvavši sav narod reče im: poslušajte mene svi, i razumijte. Ništa nema što bi čovjeka moglo opoganiti da uđe spolja u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čovjeka. Ako ko ima uši da čuje neka čuje.” (Marko 7:14-16). Hristos naglašava da ovo treba da razumeju, što jasno svedoči da to smatra značajnim.
Učenici Mu prvo skreću pažnju da je takva izjava sablaznila fariseje (). U njihovom tradicionalističko-obrednom pogledu na religiju ovakva izjava je na nivou jeresi. Isus im, međutim, jasno stavlja do znanja da je farisejski stav ne samo pogrešan, već i poguban. „A on odgovarajući reče: svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskorijeniće se. Ostavite ih: oni su slijepi vođi slijepcima; a slijepac slijepca ako vodi, oba će u jamu pasti.” (Matej 15:13, 14).
Hristova izjava, iako izrečena slikovitim jezikom, prilično je jasna. Sve ono što u religiji ne dolazi od Boga, u ovom slučaju poslušnost koju On ne traži, iskoreniće se. Ovo se čini kao veoma ozbiljna opomena onima koji uspostavljaju ljudske zahteve kao Božije. Osim toga, Hristos savetuje da ne idemo za onima koji od nas zahtevaju ono što Bog ne traži. Ako, pak, izaberemo da zajedno s njima živimo u tom njihovom slepilu, onda ćemo i propasti zajedno s njima.
Kada su učenici ostali nasamo s Hristom, Petar od Njega traži da im objasni šta su značile reči da čoveka ne pogani što ulazi u njega, nego što izlazi iz njega (). Hristos se prvo začudio što oni to nisu razumeli: „A Isus reče: eda li ste i vi još nerazumni?” (Matej 15:16).
Hristovi učenici su odrasli i formirali su se u okruženju koje su oblikovali upravo onakvi umovi koji su Hristu došli s kritikama. Oslobađanje od uvreženog načina razmišljanja nije tako jednostavan proces. Predrasude umeju duboko da se ukorene, a mi ih i ne preispitujemo, pošto ih nismo ni svesni. A kada se one stave pod lupu ispitivanja, potrebno je vreme da se prihvati sama mogućnost da može da bude drugačije, a onda i vreme da se pronađu prava rešenja.
Ipak, možda je i dobro što apostoli nisu odmah sve najbolje shvatili, jer se tako javila potreba da Hristos dodatno objasni šta je mislio da kaže, kako ništa ne bi ostalo nedorečeno. „Zar još ne znate da sve što ulazi u usta u trbuh ide, i izbacuje se napolje? A što izlazi iz usta od srca izlazi, i ono pogani čovjeka. Jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svjedočanstva, hule na Boga. I ovo je što pogani čovjeka, a neumivenijem rukama jesti ne pogani čovjeka.” (Matej 15:17-20).
Bogu je važno kakav je čovek. Od pokvarenog čoveka proizlaze pokvarena, a od dobrog čoveka dobra dela. Kada činimo zlo, tada smo „opoganjeni” pred Bogom, tada smo Mu neprihvatljivi, a ne ako jedemo neumivenim rukama. Čak i ako je čovek obredno nečist, po uputstvima koja je Bog dao, to ne znači da takvoga Bog stvarno odbacuje, nego je to samo slika preko koje treba bolje da shvatimo Boga i Njegova očekivanja.
Ovaj događaj je sam tako dobar primer čemu treba da budemo poslušni, čega ili koga da se čuvamo i kako da se postavimo prema obredima i tradiciji, a kako prema veri. Praktično nam, po ovom pitanju, ništa više nije potrebno.
Za onoga ko sebe smatra vernikom ne postoji prava dilema kome ili čemu biti poslušan. Da se izrazimo Pavlovim rečima: „A od pristava se ne traži više ništa, nego da se ko vjeran nađe. A ja malo marim što me sudite vi ili čovječij dan; a ni sam sebe ne sudim. Jer ne znam ništa na sebi; no za to nijesam opravdan, ali onaj koji mene sudi Gospod je.” (1. Korinćanima 4:2-4).