Grad Sodom je, pre svega, poznat po jednom nemilom događaju koji se odigrao u njemu i propasti koja ga je zadesila neposredno posle toga. Doduše, nije propao samo Sodom. U isto vreme uništenje je zadesilo gradove Gomor, Adamu i Sevojim (), ali je Sodom najpoznatiji među njima, između ostalog, i zbog toga što se u Bibliji više govori o Sodomu nego o tim ostalim gradovima koji se samo usput pominju.
Pred propast ovoga, po zlu čuvenog grada, u njega dolaze dva anđela, koji su izgledali kao obični ljudi. „A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot sjeđaše na vratima Sodomskim; i kad ih ugleda, ustade te ih srete, i pokloni se licem do zemlje, i reče: hodite, gospodo, u kuću sluge svojega, i prenoćite i operite noge svoje; pa sjutra rano kad ustanete pođite svojim putem. A oni rekoše: ne, nego ćemo prenoćiti na ulici. Ali on navali na njih, te se uvratiše k njemu i uđoše u kuću njegovu, i on ih ugosti, i ispeče hljebova prijesnijeh, i jedoše.” (1. Mojsijeva 19:1-3).
Međutim, Sodomljani nisu bili kao Lot. „I još ne bjehu legli, a građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svijeh krajeva, i vikahu Lota i govorahu mu: gdje su ljudi što dođoše sinoć k tebi? izvedi ih k nama da ih poznamo.” (1. Mojsijeva 19:4, 5).
Po današnjim standardima, Sodom nije bio veliki grad. Ne bi bilo moguće da se glasine o dolasku dva stranca u grad tako brzo prošire i svi se tako brzo mobilišu, da je grad zaista bio velik. U velikim gradovima je toliko mnogo ljudi, događaja, odlazaka i dolazaka, da niko na to i ne obraća pažnju.
Lot sam izlazi pred razjarene građane i moli ih da ne čine zlo dvojici posetilaca i kaže im da su oni i ušli pod njegov krov da bi se klonili nevolja. (). Njegov apel, pak, nije prihvaćen. „A oni mu rekoše: hodi amo. Pa onda rekoše: ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi; sad ćemo tebi učiniti gore nego njima. Pa navališe jako na čovjeka, na Lota, i stadoše istavljati vrata.” (1. Mojsijeva 19:9).
Vidimo da su svi Sodomljani znali za Lota. Postoji raniji događaj zbog kojeg nisu mogli da ne znaju ko je on. Gradovi Sodom, Gomor, Adama, Sevojim i Sigor su dvanaest godina služili elamskom caru Hodologomoru, a trinaeste godine su se odmetnuli od njega (). Zbog toga Hodologomor, sa još tri cara, dolazi s vojskom da na silu povrati kontrolu nad ovih pet gradova ().
„A u dolini Sidimskoj bijaše mnogo rupa iz kojih se vadila smola; i pobježe car Sodomski i car Gomorski, i ondje padoše, a što osta pobježe u planinu. I uzeše sve blago u Sodomu i Gomoru i svu hranu njihovu, i otidoše. Uzeše i Lota, sinovca Avramova, i blago njegovo, i otidoše, jer življaše u Sodomu.” (1. Mojsijeva 14:10-12). Prema tome, pet careva je izgubilo bitku za nezavisnost. Njihovi gradovi su opljačkani, sva hranu im je uzeta, a mnoge stanovnike pobednici su zarobili i poveli sa sobom.
„A kad Avram ču da mu se zarobio sinovac, naoruža sluge svoje, trista osamnaest, koji se rodiše u njegovoj kući, i pođe u potjeru do Dana. Ondje razredivši svoje udari na njih noću sa slugama svojim, i razbi ih, i otjera ih do Hovala, koji je na lijevo od Damaska, i povrati sve blago; povrati i Lota sinovca svojega s blagom njegovijem, i žene i ljude.” (1. Mojsijeva 14:14-16).
Nakon što su oslobođeni, sodomski car želi da se zahvali Avramu: „A car Sodomski reče Avramu: daj meni ljude, a blago uzmi sebi.” (1. Mojsijeva 14:21). Međutim, Avram nije želeo to da prihvati (). On je došao da bi oslobodio sinovca, a ne da bi se ovajdio.
Imajući uvid u sve ovo vidimo koliko su Sodomljani bili nezahvalni. Oni su izbavljeni zahvaljujući tom Lotu koji je kao došljak živeo među njima, jer da njega nije bilo Avram ih ne bi oslobodio. Vraćena im je opljačkana imovina, a mnogi koji su povedeni u ropstvo vratili su se svojim kućama, čak su dobili i željenu nezavisnost, uprkos izgubljenoj bici. Sada im je, međutim, isti taj Lot smetao, i to iz kog razloga? Zato što je dva stranca uveo pod svoj krov da ne spavaju na ulici, da ih nahrani i da ih poštedi mogućih nevolja.
Ovo što su Sodomljani uradili bila je čista obest. Ne samo da su Lotu bili dužni za izbavljenje, nego ih ni njihova dvanaestogodišnja potčinjenost i izgubljen rat, sa svim posledicama koje su mogle da im se dese, nisu nimalo naučili smernosti. Reči iz Priča Solomunovih mogu tako dobro da se primene na njih: „Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast.” (Priče 16:18).
Ipak, ni ovo nije bilo sve. „A ona dva čovjeka digoše ruke, i uvukoše Lota k sebi u kuću, i zatvoriše vrata. A ljudi što bijahu pred vratima kućnim ujedanput oslijepiše od najmanjega do najvećega, te ne mogahu naći vrata.” (1. Mojsijeva 19:10, 11). Čak ni jedna ovako čudna pojava za njih nije bilo osvedočenje da ovde nešto nije u redu i da treba da se okanu svojih namera.
Hristu su se događale slične situacije. Iako je činio dobra dela, želeli su da Ga ubiju (). Kada su došli da Ga uhvate, svi su popadali na zemlju (). Ni njima to nije bio nikakav znak da nešto ne valja. Kada loši ljudi naume da nešto urade, ne pomažu nikakva čuda.
Grešnik obično živi u samoobmani da je on gospodar svojih dela. Međutim, zla dela, koliko god dugo da se potiskuju, na kraju moraju da isplivaju na površinu. O tome apostol Pavle piše: „Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono šta hoću, nego na što mrzim ono činim. … A ovo više ja ne činim nego grijeh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u tijelu mojemu. Jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro šta hoću ne činim, nego zlo što neću ono činim.” (Rimljanima 7:15, 17-19).
Tako je bilo i u slučaju Sodomljana. Ovaj poslednji incident pred Lotovom kućom bio je dokaz njihovog stanja, a ne povod za njihovu propast. O njihovoj poročnosti govorilo se i ranije (). Posetioci koji su svratili kod Avrama, u 18. poglavlju Prve knjige Mojsijeve, u stvari su krenuli za Sodom: „Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma; i Avram pođe s njima da ih isprati. … I reče Gospod: vika je u Sodomu i Gomoru velika, i grijeh je njihov grdan.” (1. Mojsijeva 18:16, 20). Takođe, anđeli koji su došli u Sodom kažu Lotu zašto su zapravo u njega došli: „Jer hoćemo da zatremo mjesto ovo, jer je vika njihova velika pred Gospodom, pa nas posla Gospod da ga zatremo.” (1. Mojsijeva 19:13). Postupak Sodomljana je samo potvrdio opravdanost sumnji u njihovu grešnost.
Zbog toga može biti pogrešno ako Sodomljane posmatramo samo kroz taj događaj. U svojim očima oni su, po svoj prilici, vodili sasvim običan život. Ni na kraj pameti im nije bilo šta im se sprema i koliko je Bog ljut na njih.
Zanimljivo je i šta Bog, preko proroka Jezekilja, kaže da je bio problem Sodomljana: „Evo, ovo bješe bezakonje sestre tvoje Sodoma: u ponosu, u izobilju hljeba i bezbrižnom miru bješe ona i kćeri njezine, a ne pomagahu siromahu i ubogome; nego se ponašahu i činjahu gadove preda mnom, zato ih zatrh kad vidjeh.” (Jezekilj 16:49, 50). Tačno je da na kraju ovog citata piše i da su činili i druge gadove, ali je, ipak, Bog sigurno naglasio najvažnije, a ne najbeznačajnije stvari kada je govorio o njihovom grehu.
Drugim rečima, Bog kaže da je Sodom kriv zato što su se njegovi stanovnici uzoholili u izobilju i miru i nisu pomagali ljudima u potrebi, iako su za to, budući da su bili u izobilju, imali mogućnosti. Ovo možemo da primenimo na ogroman broj ljudi danas, a možda i na sebe same. Verovatno mnogima ovakve osobine i ne izgledaju strašno.
Zašto Bog navodi ove „bezazlene” osobenosti kao njihovo bezakonje, a ne priča o zlim stvarima iz pomenutog događaja pred njihovu propast? Mi sebi uporno ne želimo da priznamo da grešan čovek znači pokvaren čovek, verovatno zato što bismo morali da prihvatimo da smo i sami takvi. Kada pokvaren čovek ima izobilje i mir, on postaje gord, bahat i osion. U tim okolnostima nemoguće je da takav ne čini zlo, jer pokvarenost upravo znači činiti drugome zlo bez stvarno valjanog razloga. Grešan čovek može da bude suspregnut od zla čvrstim uzdama zakona ili ličnim nevoljama, jer je tada zaokupljen onim što ga pritiska. Međutim, kada čovek ima izobilje i mir, osim što mu to uliva osećanje snage i ponosa, on dobija i vreme koje bi morao da utroši na rešavanje sopstvenih problema. Tada, kao što smo čitali u Pavlovim rečima, njegova pokvarena priroda mora da dođe do izražaja. U suprotnom ne bismo mogli da ga smatramo pokvarenim i grešnim, ako ne čini ono što je pokvareno i grešno.
Kako to piše u Knjizi proroka Isaije: „Ako se i pomiluje bezbožnik, ne uči se pravdi, u zemlji najpravednijoj čini bezakonje i ne gleda na veličanstvo Gospodnje.” (Isaija 26:10). Ni najbolji uslovi ne mogu da pomognu grešniku, ukoliko njegova suština ostane grešna.
Teško je oteti se utisku da ovakav profil čoveka veoma podseća na ljude u potrošačkom društvu. Mi se danas usmeravamo da sebe stavimo u centar svega, jer ćemo u tom slučaju uglavnom sebi ugađati, a manje mariti za potrebe ljudi oko nas. Zabrinjavajuće je to što smo tako podešeni po ugledu na sodomskog čoveka. U tom slučaju ne možemo da očekujem ni drugačiji stav Boga prema nama niti drugačiju sudbinu od sudbine Sodomljana.
Ako se vratimo poslednjim događajima u gradu Sodomu, možemo da nađemo još nešto u čemu bismo mogli da se prepoznamo. Anđeli savetuju Lotu da upozori one s kojima je blizak u tom gradu, zato što će ga zatrti (). „I izide Lot, i kaza zetovima svojim, za koje šćaše dati kćeri svoje, i reče im: ustajte, idite iz mjesta ovoga, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj. Ali se zetovima njegovijem učini da se šali.” (1. Mojsijeva 19:14). Zapravo u hebrejskom piše da je to izgledalo kao da im se podsmeva u oči.
Ne bismo li i mi reagovali na sličan način? Kada bi mi neko došao s pričom da sve treba da ostavim i da odmah bežim iz grada u kojem živim, jer će večeras biti uništen, verovatno mu ne bih poverovao. Morao bih da imam izuzetno visok stepen poverenja u tu osobu i u njenu sposobnost zdravorazumskog razmišljanja da bih prihvatio takve reči. Iskreno govoreći, bilo je veoma teško poverovati u Lotovo upozorenje o potpunom uništenju grada do jutra. Naravno, Lotovi zetovi su propali zajedno sa svojim gradom.
Mogli bismo da istaknemo još jedan detalj iz opisa propasti Sodoma. „I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag, i u cijeloj ovoj ravni da nijesi stao; bježi na ono brdo, da ne pogineš. … Ali žena Lotova bješe se obazrela idući za njim, i posta slan kamen.” (1. Mojsijeva 19:17, 26). Pretpostavlja se da se Lotova žena okrenula jer joj je sve što je imala, a samim tim i srce, ostalo u Sodomu.
Lot je u početku živeo u šatorima. Kada se odvojio od Avrama, on je otišao u Jordansku dolinu, počeo da živi u gradovima i polako svoje šatore premeštao prema Sodomu (), da bi na kraju završio u tom gradu.
Život u gradu ima svojim prednosti. Mnogo toga je olakšano, a kada se naviknemo na lagodnost života, naše srce se veže za to i kasnije se toga teško odreći. Lotovu ženu je lako razumeti, ali baš zbog toga ona predstavlja dobro upozorenje da ne pravimo kompromis između komfora i onoga što je neophodno da se uradi, jer nam to može doći glave.
Sudbinu Sodoma Hristos poredi sa svojim povratkom i krajem ovoga sveta. On kaže: „Tako kao što bi u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu; a u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj dan kad će se javiti sin čovječij. U onaj dan koji se desi na krovu a pokućstvo njegovo u kući, neka ne silazi da ga uzme; i koji se desi u polju, tako neka se ne vraća natrag. Opominjite se žene Lotove.” (Luka 17:28-32).
Ovaj svet sve više zlokobno podseća na Sodom. Ljudi su okrenuti sebi. Oni koji imaju izobilje i moć ugrožavaju slabije od sebe. Usled velike popularnosti društvenih mreža mnoge ludosti se smatraju mudrošću. Cilj je da se zabavimo, sebi ugodimo i osećamo prijatno, dok je saosećajnosti sve manje.
Kao i u slučaju Lotovih zetova, ni danas ljudi ne pomišljaju da ovaj svet može da propadne. Oni su zaokupljeni običnim stvarima, kako to Hristos kaže, smisao im je da jedu, piju, kupuju, prodaju, sade, zidaju. Ko još razmišlja da će Hristos doći kao lupež noću ()? Glavni problem, međutim, nije u tome što će ovo biti veoma neprijatno iznenađenje, već to što više neće biti vremena za ispravljanje datog stanja – kao i u primeru Sodoma.
Isusov savet da se opomenemo Lotove žene povezan je s tim da ne žalimo za svojom imovinom i onim što smo stekli. Jovan nas upozorava da se ne vezujemo za stvari ovoga sveta (), a Hristos kaže da se ne plašimo, jer će nam pripremiti domove ().
Povrh svega, treba se čuvati da u nama ne zaživi samoživi Sodomljanin. Pred kraj svoje druge poslanice apostol Petar je napisao: „Kad će se dakle ovo sve raskopati, kakovijem treba vama biti u svetom življenju i pobožnosti … Ali čekamo po obećanju njegovu novo nebo i novu zemlju, gdje pravda živi. Zato, ljubazni, čekajući ovo starajte se da vas on nađe čiste i prave u miru.” (2. Petrova 3:11, 13, 14).
Kao i svet u kome živimo, Sodom je zaboravio na Boga. Mislio je da može da ide svojim putem i da sve zavisi od njega i pripada njemu. Rat koji su izgubili od Hodologomora nije ih osvestio. Ne samo da nisu bili zahvalni i smerni zbog oslobođenja koje su dobili, nego su svojoj oholosti i ponosu počeli bezobzirno da paradiraju svojim zlom bez ikakvog srama.
Hristos nije uzalud koristio sliku Sodoma, kako bi ga uporedio sa svetom koji će propasti. Ako smo postali nalik Sodomu, Bog bi bio nepravedan ukoliko i nas ne bi zadesila makar ista sudbina kao i njih, jer mi smo, za razliku od njih, imali primer koji nam je pokazao kako Bog postupa s takvim ljudima kakvi su bili stanovnici tog grada.