Samim tim što su sveštenici osobe koje obavljaju službu Bogu, njihovo pominjanje je veoma zastupljeno u Svetom pismu. Bez obzira što njihovu službu verovatno uzimamo zdravo za gotovo, opravdano je zapitati se zbog čega je uopšte Bog uspostavio sveštenstvo. Zašto je odvojio određenu grupu ljudi za službu? Jesu li oni neka elitna skupina s posebnim privilegijama? Da li su to Božiji miljenici, oni bez kojih Bog ne može ili je njihova uloga da nam ukažu na nešto što ne možemo sami razumeti?
Od načina kako doživljavamo svrhu sveštenstva, čak i ako o tome nismo posebno razmišljali, zavisi i naša predstava o Bogu, pa čak i shvatanje naše uloge u svetu koji je On stvorio. Mnogi su Boga odbacili upravo zbog nedoličnog ponašanja sveštenstva, koje smatraju Njemu najbližim, a samim tim i najodgovornijim – naročito kada se korupcija u njihovim redovima sakriva i zataškava. Kakav je to Bog koji od običnog čoveka očekuje pravedan život, a okreće glavu od greha „u svojoj kući”? Takođe, stav prema sveštenstvu ide ruku pod ruku s izgrađivanjem stava kakav naš odnos s Bogom treba da bude – crkvenocentričan ili životocentričan (da li se težište stavlja na crkveni život i obrede ili sopstveni praktičan život).
Neko bi mogao da se zapita čemu uopšte ovakva tema. Šta može da bude problematično po pitanju prepoznavanja dobra i zla? Zar to nije svima jasno? Kada o tome generalno pričamo mora se priznati da gotovo nema čoveka koji neće razumeti koji su opšti principi dobra i zla. Međutim, u praksi se često dešava da ljudi o jednoj istoj pojavi, ličnosti ili događaju imaju potpuno drugačija mišljenja. Da li je nešto dobro ili loše zavisi ne samo od objektivnih činjenica, nego i od drugih faktora, koji utiču na stvaranje našeg stava.
Listajući neke stare beleške naišao sam na prepis dela članka iz „Blica”, objavljenog 7. maja 2009. godine. Iako mi je ovog puta sve bilo poznato, stari osećaj zaprepašćenja ponovo se javio, gotovo jednakim intenzitetom. Sledi deo članka koji opisuje šta se desilo i kako su to komentarisali roditelja glavnih aktera.
Jedna od zapovesti koje mogu da deluju čudno jeste zapovest o obaveznom obrezanju svih muškaraca. Pitanje je, naravno, šta je svrha ovakve zapovesti. Šta je Bog želeo da postigne obrezanjem? Da li je obrezanje donosilo bilo kakvu prednost u životu i veri? Ako je to već bila Božija naredba za svakog muškarca, zašto hrišćanstvo nije nastavilo s obrezanjem, kada već znamo da je i Hristos bio obrezan (
Postoje dva osnovna razloga za pisanje ovoga članka. Jedan je povremena, ali i objektivna potreba za dodatnim objašnjenjima u samim tekstovima, kako bi se podrobnije objasnili razlozi određenih tumačenja – nešto što zahteva mnogo mesta, a ipak je posebna tema. Da takva objašnjenja ne bi opteretila glavnu temu, bolje je o tome pisati odvojeno.
Religiozni ljudi imaju drugačiji odnos prema svetu oko nas od onih koji ne veruju. Njihovi prioriteti umnogome se razlikuju od prioriteta onih koji smatraju da je ovaj život, koji sada živimo, sve što imamo. S aspekta ubeđenja takav pristup je normalan, jer vernici žive za ono što će da nastupi nakon smrti.
U ovom tekstu neće se praviti oštre granice između gneva, ljutnje, srdžbe, besa, jarosti, rezignacije, padanja u vatru i sličnih izraza, iako bi to u pojedinim slučajevima moglo da se radi. Fokus će biti na unutrašnjoj uznemirenosti koja je obično praćena burnom reakcijom, mada takva reakcija može i da izostane. Da li to stanje uznemirenosti može da ima opravdanje? Ako može, kada je opravdano, a kada ne? Kako treba reagovati u tim situacijama?
U ovakvom svetu, u kojem vlada greh, nije lako doći do predstave o Bogu. Odsustvo neposredne komunikacije i nemogućnost da Ga detektujemo svojim čulima stvara nam veliki problem u formiranju ispravnih predstava o Njemu. Kada bismo, recimo, mogli direktno da Ga vidimo, ateizam bi se sveo na mentalni poremećaj. Kao što niko normalan ne negira postojanje čoveka kojeg viđa svaki dan, tako niko ne bi mogao ni da negira postojanje Boga. Ali, u okolnostima u kojima živimo, rasprava o samom postojanju bića koje je sve stvorilo postaje sasvim logična, a možda čak i opravdana.
Ukazujući na ono što se desilo u Misiru Asaf piše: „Uklonio sam ramena njegova od bremena, ruke njegove oprostiše se kotarica. U nevolji si me zazvao, i izbavih te, usliših te usred groma, na vodi Merivi iskušah te.” (Psalam 81:6, 7). Budući da su robovali u Egiptu, jasno je da ovaj tekst govori o oslobađanju od fizičkih poslova koje je Božiji narod bio primoran da radi, ali i više od toga. U nastavku vidimo da je Bog spreman da pomogne i kada imamo neprilike. Taj teret možda jeste drugačije prirode, ali ga je često mnogo teže nositi od fizičkog.
Strah je tema koja je sama po sebi preobimna, čak i ako se o njemu govori samo s biblijskog aspekta. Ovaj tekst pre svega će se usredsrediti na problem straha koji vlada našim postupcima, naročito po pitanjima vere, mada iste principe možemo da primenimo univerzalno. Ostali aspekti straha usput mogu da budu pomenuti u sklopu same teme, ali ne postoji namera da se o njima detaljnije diskutuje.