Hristos je tridesetak godina živeo običnim, povučenim životom, a onda je započeo s onim što nazivamo Njegovom službom (). Ovaj Isusov rad mogli bismo da sumiramo u sledećoj rečenici: „I prohođaše po svoj Galileji Isus učeći po zbornicama njihovijem, i propovijedajući jevanđelje o carstvu, i iscjeljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima.” (Matej 4:23). Kao što se iz ovog citata može videti, postoje dva osnovna vida Hristovog rada – podučavanje, pod kojim se podrazumeva i propovedanje, kao jedan vid podučavanja, i isceljivanje.
Sama činjenica da je isceljivao ljude veoma brzo Mu je donela popularnost. Vest o Njemu proširila se po svim okolnim oblastima, a ljudi su Mu dolazili, donosili bolesne da ih izleči i sledili Ga ().
Međutim, ništa manje privlačan nije bio ni način na koji je Hristos podučavao ljude o Bogu i verskom životu. Njegov pristup uopšte nije bio uobičajen. Današnjim rečnikom bismo mogli da kažemo da je bio prilično liberalan i nekonvencionalan u pogledu iznošenja svojih religioznih stavova. Hristovo najduže javno izlaganje zabeleženo je u Matejevom jevanđelju. Ono obuhvata peto, šesto i sedmo poglavlje ove novozavetne knjige.
Isus počinje svoj govor ukazujući na osobine koje Bog ceni kod ljudi (). Nakon toga kaže da će nebesko carstvo naslediti oni koji na bilo koji način doživljavaju neprijatnosti zato što su se zalagali za ispravne stvari (). Zatim sledi nekoliko rečenica u kojima Hristos priča da ne može da ostane neprimećeno ukoliko čovek živi primerenim i poštenim životom, kao i da se na takav način Bog najbolje predstavlja pred drugima ().
Odatle, pa sve do kraja poglavlja, iako to možda nije svakom odmah uočljivo, Hristos se bavi odnosom prema zakonu i zapovestima. Njegov odnos prema njima, čak i s današnjeg aspekta, prilično je neuobičajen. On ne pristupa problemu prostim „šta je potrebno” ili „šta je obavezno” pitanjima, već pokušava da dokuči suštinu i smisao zapovesti i da se onda, u odnosu na to, najbolje postavi prema njima.
Opšta izjava
Baš zbog Hristovog drugačijeg pristupa, ne samo prema zakonu, nego prema religiji uopšte, na Njega se, naročito među verskim vođama, gledalo kao na rušitelja zakona. Nažalost, takvi obrasci preživeli su sve do naših dana. Ukoliko neko religiju ne doživljava na način kako to propisuju verske vođe, bespogovorno ne veruje u njihove reči ili se samo usudi da „svete stvari” objašnjava jednostavnim rečima, umesto prihvaćenom terminologijom u njihovom okruženju, na njega se gleda s podozrenjem i veoma lako mu se prikači etiketa jeretika ili sektaša.
Zato Hristos odmah na početku svoje priče o zakonu stavlja svima do znanja kakav je Njegov opšti odnos prema zakonu: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.” (Matej 5:17, 18).
Hristova izjava ne može da bude jasnija. On nije došao da radi protiv zakona, nego po zakonu. Iako je upućena ljudima koji su živeli u Hristovom okruženju, ova poruka odjekuje sve do danas. Tada su mnogi mislili da Hristos ruši Božiji zakon, jer ga ne poštuje onako su ga oni sami doživljavali. Danas mnogi misle da je Hristos ukinuo zakon, budući da ga doživljavaju na sličan način kao i Hristova generacija, jer ne traže šta je smisao zapovesti, nego se samo trude da učine ili ne učine ono što zapovesti nalažu.
Upravo Hristovo izlaganje u ovom poglavlju pokazuje kako odnos prema zapovestima veoma zavisi od načina na koji ih doživljavamo. Nerazumevanje smisla zbog kojih je neka zapovest data već nas stavlja u nepovoljan položaj, jer postoji velika verovatnoća da ćemo se pogrešno postaviti prema tome kako je i da li je uopšte treba primenjivati.
Svojim rečima, koje smo citirali, Hristos jasno stavlja do znanja, kako tadašnjem naraštaju tako i svim ostalim naraštajima koji dolaze nakon tog vremena, da On nije došao da kvari zakon, a još manje da ga ukida.
Zanimljivo je to što je rekao da iz zakona neće nedostajati ni najmanje slovce dok se sve ne izvrši. Ovakvo izražavanje može da nam bude pomalo čudno. Ako, na primer, uzmemo zapovesti „Ne ubij” ili „Ne kradi”, iz njih nema šta da se izvršava. Jasno je da ovakva izjava mora da se odnosi na nešto drugo.
Ovakva dilema se javlja zbog razlike u našem i biblijskom načinu poimanja zakona. Za nas je zakon regulativa koja nam nešto naređuje, dopušta ili zabranjuje. Međutim, s biblijske tačke gledišta, zakon je sve što je izašlo iz Božijih usta. Možemo da se poslužimo Hristovim rečima kako bismo se uverili u ovakav stav.
„A on reče im: nijeste li čitali što učini David kad ogladnje, on i koji bijahu s njim? Kako uđe u kuću Božiju, i hljebove postavljene pojede, kojijeh nije valjalo jesti njemu ni onima što su bili s njim, nego samijem sveštenicima. Ili nijeste čitali u zakonu kako u subotu sveštenici u crkvi subotu pogane, pa nijesu krivi?” (Matej 12:3-5). Dakle, Hristos stvarne događaje i određene situacije smatra delom zakona.
„I reče im: ovo su riječi koje sam vam govorio još dok sam bio s vama, da sve treba da se svrši što je za mene napisano u zakonu Mojsijevu i u prorocima i u psalmima.” (Luka 24:44). Drugim rečima, Isus smatra da proročanstva o Njemu možemo naći ne samo u proročkim spisima, nego i u zakonu, pa čak i psalamima, koji su himne napisane u čast Bogu. Reč zakon gotovo da možemo da poistovetimo sa svetim spisima, jer je tu Bog objavio sebe, svoju volju i način kako da dođemo do spasenja.
Ako na takav način doživljavamo zakon, onda rečenica u kojoj se tvrdi da iz zakona neće faliti ništa, dok se ne izvrši sve kako je tamo napisano, može lako da se razume. Treba da se izvrši ono što je prorečeno da će se desiti, tj. proročanstva. Na ovakav način smo ujedno i shvatili da zakon, kako ga Hristos primenjuje, obuhvata mnogo više od samih naredbi i zabrana. Božiji zakon za Hrista je Božija volja koju nam je On sam objavio, a nalazimo je u Njegovoj reči, tj. Svetom pismu.
Hristova opšta izjava koju daje na početku ovog govora o zapovestima i zakonu, osim što nam je ukazala na Hristovo ograđivanje od pogrešnih mišljenja i na to koliko široko On posmatra Božiji zakon, uspostavlja i jedan obrazac koji ćemo moći da pratimo kroz sve primere koji će Hristos pomenuti. „Nisam došao da pokvarim” je motiv koji će se nametati kao zaključak nakon svake zapovesti o kojoj bude reči.
Oduzimanje i dodavanje
Pre nego što krenemo na same zapovesti koje Hristos analizira, ne bi bilo dobro izostaviti ni Njegove reči koje On sam dodaje prethodnoj izjavi. Prvo kaže: „Ako ko pokvari jednu od ovijeh najmanjijeh zapovijesti i nauči tako ljude, najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u carstvu nebeskome.” (Matej 5:19).
Odmah se postavlja pitanje šta bi tačno trebalo da znači „najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome”, jer od toga zavisi ceo smisao i težina same rečenice. Da li znači da će onaj ko pokvari Božije zapovesti i druge tome nauči propasti zbog svog dela? Ili će se ipak naći u nebeskom carstvu, ali kao najmanji u njemu?
Možda ova izjava sama po sebi ne bi bila toliko problematična da sličnu frazu Hristos nije iskoristio govoreći o Jovanu Krstitelju: „Zaista vam kažem: nijedan između rođenijeh od žena nije izišao veći od Jovana krstitelja; a najmanji u carstvu nebeskome veći je od njega.” (Matej 11:11). Nema potrebe naglašavati da Hristos ovde govori pozitivno o Jovanu i da sigurno ne misli da Jovan Krstitelj neće biti među spasenima. Dakle, da li je to logika i rečenice iz ?
Verovatno bi onaj koji razume jezik kojim je napisan Novi zavet odmah primetio da se ne koriste iste reči za najmanji u ova dva slučaja, ali to samo po sebi ne mora ništa da znači. U jeziku ima sinonima, kao i drugih načina da se saopšti ista poruka drugačijim rečima.
Sama logika nam govori da Bog ne može da odobrava kada neko izvrće Njegove reči. Međutim, daleko veći problem od izvrtanja Božijih reči je taj što će takav pogrešno naučiti druge i time ih zavesti u propast: „Jer koji vode taj narod, oni ga zavode, a koje vode, oni su propali.” (Isaija 9:16). U Pismu postoje veoma ozbiljne opomene u pogledu izvrtanja smisla poruka i uputstava koje smo dobili od Boga (). A ne može se očekivati da oni koji su zaveli druge i na taj način ih upropastili sami budu među spasenima.
Prema tome, Isus po svoj prilici kaže da će takvi koji izvrnu Božije reči i druge pogrešno nauče biti izgubljeni. To je dokaz više da On nije došao da pokvari zakon i ukine ga. Hristos indirektno želi da saopšti svojim slušaocima da iz Njegovog stava prema zakonu i zapovestima proizilazi da Njegov cilj nije da ih zameni, ukine ili prepravi.
Nakon toga dodaje: „Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.” (Matej 5:20). Na prvi pogled je jasno da ovaj i prethodni stih stoje u uzročno-posledičnom odnosu. Ujedno iz ove rečenice se vidi da je tačna prethodna logika o tome da nam fraza „najmanji nazvaće se u carstvu nebeskome” zapravo saopštava da će takav propasti.
Osim toga, veoma je zanimljiva izjava da u Božije carstvo neće ući oni čija pravda nije veća od „književnika i fariseja”. Ovi ljudi bili su verske vođe Božijeg naroda, oni za koje se smatralo da najbolje poznaju Boga i Njegovu reč, a Hristos tvrdi da njihova pravda nije dovoljna za nebesko carstvo. Znači da oni negde veoma greše, toliko da su potpuno promašili suštinu.
Objašnjavanje zapovesti o kojima je ovde govorio Hristos uglavnom započinje rečima: „Čuli ste kako je kazano”. Dakle, obični ljudi iz naroda, kojima se Isus obraća, čuli su od nekoga ono što sledi, tj. neko ih je tome podučio. Budući da su književnici i fariseji bili verski autoriteti i da su smatrani za najupućenije u religioznim pitanjima, sigurno je da su slušali njih, a ne nekog drugog. Međutim, pravda književnika i fariseja nije bila dovoljna za nebesko carstvo.
Nameće se jedno logično pitanje: Da li ovo što je Hristos rekao može da se primeni i na današnje vreme, tj. da li isto možemo reći i za današnje crkvene vođe i učitelje? Drugim rečima, da li Hristove reči imaju primenu samo za vreme kada je On živeo ili se slični religiozni obrasci ponašanja javljaju i kasnije?
Nije baš zahvalno odgovarati na ovakva pitanja. Mislim da bi bilo dobro i dovoljno povesti se za principom koji je Pavle postavio u 1. Korinćanima 10:11: „Ovo se pak sve događaše ugledi njima, a napisa se za nauku nama, na koje pošljedak svijeta dođe.” Generalno govoreći, Pismo je napisano ne samo da nas obavesti o nekim događajima, nego pre svega da bismo se iz njega poučili, da bismo u svom životu i u svoje vreme primenili principe koje možemo izvesti iz onoga što nam je ostavljeno. Upoređivanjem Hrista i načina kako je On radio, s onim što vidimo u praksi, trebalo bi da bude dovoljno da razumemo kakav stav da zauzmemo.
Ne ubij
Objašnjavanje pojedinačnih zapovesti Hristos započinje s onom koja bi trebalo da bude jasna sama po sebi. Ipak, Isus, kao i u drugim slučajevima, želi da pronikne u razloge zašto je takva zapovest data, a ne samo da kaže šta je potrebno činiti. Mnogo lakše je potčiniti se nekim zahtevima ukoliko razumemo zbog čega se treba tako ponašati.
Hristov komentar zapovesti o kojoj je reč počinje na sledeći način: „Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu.” (Matej 5:21). Treba zapaziti da Hristos ne kaže da je tako pisano, nego da je tako kazano. On, dakle, ukazuje na ono što ljudi pričaju.
Iz nastavka: „A ja vam kažem…”, jasno možemo zaključiti da postoji nešto što s čim se Hristos ne slaže u ovakvom pristupu. Budući da se sigurno ne protivi zapovesti „Ne ubij”, Njegovo neslaganje mora biti u vezi s preporukom iz drugog dela stiha, da ne bi trebalo ubijati, jer ćemo biti kažnjeni zbog toga.
Nažalost, ovo: „Bićeš kriv sudu”, glavni je i najčešći razlog za poslušnost zakonima. Ljudi se prvenstveno pridržavaju zakona da ne bi snosili posledice, a ne zato što je samo po sebi loše ono što zakon sankcioniše. Mada se ova preporuka ničim ne protivi Božijim rečima, žalosno je što se to navodi kao prvi razlog za poslušnost, čak i za jednu tako strašnu stvar kao što je ubistvo drugog čoveka.
Veoma je važno zapaziti da Hristos, u svojim daljim komentarima ove zapovesti, uopšte više ne pominje ubistvo, iako zapovest o kojoj priča glasi „Ne ubij”. Na taj način, On ukazuje da je suština ove zapovesti mnogo dublja, a da je ubistvo samo krajnji čin kojim jedno ljudsko biće pokazuje da je spremno da gazi preko svega ne bi li postiglo ono što želi.
Nastavak Hristovog komentara glasi: „A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu” (Matej 5:22’). Već u prvoj rečenici nastavka Isus kaže da će svaki koji se bez razloga gnevi na drugog čoveka biti kriv sudu. Hristos, pak, ovde ne misli na ovozemaljske sudove, jer nijedan sud na ovom svetu ne kažnjava sam gnev, ukoliko nema nikakvog konkretnog dela počinjenog protiv čoveka. Hristos govori o krivici pred Bogom.
U skladu s tim nastavlja: „A ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom.” (Matej 5:22’’). Reč raka je aramejskog porekla i potiče od glagola koji znači biti prazan. Verovatno bi je trebalo prevesti kao bezvredan ili bezuman, praznoglav, iako to nije sasvim sigurno. U svakom slučaju, ova reč je izraz nepoštovanja druge osobe i očigledno je smatrana jednom vrstom uvrede, zbog čega je, kako se iz stiha vidi, postojala i krivična odgovornost pred skupštinom (Sinedrionom). Međutim, nazvati nekog budalom i tako pokazati nipodaštavanje i prezir je krivica pred Bogom, jer će onaj koji ima takav stav prema drugim ljudima na kraju otići u propast.
„Zato dakle ako prineseš dar svoj k oltaru, i ondje se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi ondje dar svoj pred oltarom, i idi prije te se pomiri s bratom svojijem, pa onda dođi i prinesi dar svoj. Miri se sa suparnikom svojijem brzo, dok si na putu s njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda sluzi i u tamnicu da te ne vrgnu. Zaista ti kažem: nećeš izići odande dok ne daš do pošljednjega dinara.” (Matej 5:23-26).
Ovaj deo teksta podrazumeva krivicu onoga kome se preporučuje da se pomiri, jer je u 22. stihu već rečeno da se radi o nekom ko se „gnjevi na brata svojega ni za što”. Po svoj prilici, podrazumeva se i postojanje zlih dela koja su, kako to često u životu biva, plod neopravdane mržnje prema drugome. U suprotnom njegov „suparnik” ne bi imao nikakvu osnovu da ga preda sudiji.
Budući da Hristos kaže da takva osoba neće izaći iz tamnice dok ne da i poslednji dinar, On u stvari nagoveštava Božiji uticaj, jer to samo po sebi ne mora da se desi. Bogu je mrsko kada ljudi čine zlo jedni drugima i zbog toga Isus preporučuje da izgladimo međusobne odnose, utoliko više ukoliko smo sami krivi što su ti odnosi loši.
Komentarišući zapovest „Ne ubij”, Hristos zapravo govori o poštovanju drugih ljudi, o dobrim međuljudskim odnosima i o pravu svakoga čoveka da živi bez ugrožavanja od strane ostalih. Ubistvo je samo konačni, najbrutalniji čin uklanjanja onoga koga preziremo ili je na bilo koji način smetnja nekim našim interesima.
U suštini, iza zapovesti „Ne ubij” stoji Božija zamisao o ljudskoj zajednici u kojoj pojedinci ne čine zlo jedni drugima. Ukoliko želimo i očekujemo da nama niko ne čini zlo, neophodno je da se i mi tako ponašamo prema drugima. Jedino ako se svi toga pridržavaju, možemo da očekujemo jedno srećno društvo. Zato su oni koji se bez pravog razloga gneve na druge krivi pred Bogom i zato će oni koji preziru druge završiti u „paklu ognjenom”. Bog stvara društvo bez zla i greha, društvo iz kojeg će biti odstranjen svako ko takvo stanje narušava.
Možemo da primetimo da Hristos ne da nije ukinuo ovu zapovest, nego je podigao njene zahteve. On nas upućuje ne samo na suzdržavanje od ubistva, već i na to da iz ove zapovesti treba da naučimo da ne budemo zlonamerni, da imamo mir sa svim ljudima, pa čak i da ni na nivou osećanja nemamo pravo da osećamo odbojnost prema drugima, ukoliko nam ništa loše nisu učinili.
Drugim rečima, Hristos nas nije oslobodio ove zapovesti, već nas je dodatno obavezao. Iza zapovesti ne stoji samo suzdržavanje od zla, nego očekivanje o unutrašnjoj promeni, za koju, bez Boga, nismo u potpunosti sposobni. A možda je najvažnije što kroz ovakav Hristov pristup shvatamo da prilikom razmatranja zapovesti i zakona nije važno samo postaviti pitanje šta je potrebno da se uradi, nego je neophodno razumeti i zašto je to tako.
Ne čini preljube
„Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.” (Matej 5:27, 28). Videći kakav je Hristov pristup ovoj zapovesti, prosto se čovek zapita kako nekom padne na pamet da tvrdi da je Hristos ukinuo zakon. Hristovi zahtevi umnogome prevazilaze ono što sama zapovest kaže.
Zapovest od nas očekuje suzdržavanje od čina preljube, a Isus očekuje i suzdržavanje od želje za preljubom. Samo po sebi je jasno koliko je ovo drugo teže, ali je, takođe, samo po sebi jasno da ukoliko nema želje za preljubom neće biti ni čina preljube. Ovom izjavom Hristos udara u srž problema. On se ne bavi samo posledicom, već želi da se obračuna s uzrokom, jer bez uzroka nema posledica.
Drugi deo Hristovog komentara ove zapovesti izrečen je na slikovit način. Zbog toga možda nije najjasniji, ali to ne znači da nije značajan. Taj deo glasi: „A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, otsijeci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao.” (Matej 5:29, 30).
Po svoj prilici Hristos ne misli da treba da se sakatimo ako imamo zle želje. On naglašava da ćemo propasti ukoliko ih se ne rešimo. Nekada čovek toliko sraste sa svojim željama da, ukoliko mora da ih se odrekne, izgleda kao da mora da se odrekne i sebe. U stvari, ovi stihovi upravo govore o tome da je u ovakvim situacijama neophodno da se odreknemo dela sebe, koliko god to smatrali sastavnim delom svog bića i koliko god to bolno bilo.
Pitanje je koliko je realno očekivati da tek tako nestane osećaj sviđanja prema nekoj osobi. To nekada jednostavno nije u našoj vlasti. Ne možemo sami sebi da naredimo da ne osećamo ono što osećamo. Međutim, možemo da radimo na tome da suzbijemo ono što može da se izrodi iz takvih osećaja.
Samo po sebi ne mora da bude ništa loše to što nam se neka osoba sviđa, ali je loše ako takav „zabranjeni” odnos podstičemo realnim i nerealnim maštarijama. Možda nismo u stanju da poništimo to što nam se neko sviđa, ali možemo da ne pothranjujemo zle misli. Možemo da se suzdržavamo od flertovanja, neprimerenih aluzija i nepristojnih komentara. Ne dozvoliti sebi da se um bavi razmišljanjem o preljubi prilično efikasno suzbija takve porive.
Kako god bilo, iz Hristovog komentara je jasno da smo pozvani da se borimo ukoliko primetimo da se u nama javljaju takve zle želje. Napomene o vađenju sopstvenog oka ili odsecanju sopstvene ruke ukazuju da ne treba da budemo ni najmanje sentimentalni i popustljivi prema željama koje mogu da nas upropaste.
Prema tome, Hristos nije rekao: „Nema veze da li činite preljubu. Ja vas volim i sve ću vam oprostiti.” On čak tvrdi da se pred Bogom želja za preljubom tretira kao sam čin preljube. Ukoliko čovek ne odstrani takve želje iz svog srca, na kraju će celo telo (tj. sam taj čovek) biti „bačeno u pakao”. Hristos opet razotkriva suštinu zapovesti i povod zbog kojeg se preljuba čini. Uklanjanjem samo posledica nikada se ne može doći do konačnog rešenja problema.
Raspusna knjiga
„Tako je kazano: ako ko pusti ženu svoju, da joj da knjigu raspusnu. A ja vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme preljubu čini.” (Matej 5:31, 32).
Raspusna knjiga je bila jedna vrsta potvrde o razvodu braka u tadašnjem jevrejskom društvu (). Budući da je to bilo patrijarhalno društvo, muž je mogao da raskine brak, tj. da da raspusnu knjigu ženi, ali obrnuto nije bilo moguće. Danas živimo u društvu u kojem, pred zakonom, važi jednakost polova, pa ove Hristove reči možemo podjednako da primenimo na oba pola, pošto i muž i žena mogu da zatraže razvod. Hristos, dakle, jedini opravdani razlog za razvod braka vidi u preljubi drugog partnera.
Jednom drugom prilikom Hristu su, takođe, postavili pitanje u vezi sa razvodom: „I pristupiše k njemu fariseji da ga kušaju, i rekoše mu: može li čovjek pustiti ženu svoju za svaku krivicu?” (Matej 19:3). Hristov odgovor je glasio: „A on odgovarajući reče im: nijeste li čitali da je onaj koji je u početku stvorio čovjeka muža i ženu stvorio ih? I reče: zato ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nijesu više dvoje, nego jedno tijelo; a što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja.” (Matej 19:4-6).
Značenje Hristovih reči je veoma teško pogrešno protumačiti. Bog nije stvorio čoveka i ženu da imaju odnose sa više partnera. Kada se jednom vežu, treba da ostanu zajedno za sva vremena. To je očigledno iz rečenice da čovek ne rastavlja ono što je Bog sastavio. Zbog toga, onaj ko želi da živi po Božijoj volji ostaće pri svom izboru koji je prvobitno načinio. Ujedno, ovo govori o tome koliko pažljivo treba birati svog životnog partnera, jer to, po Bogu, nije izbor koji može da se menja, a da se Njemu ne usprotivimo.
Iako u Hristovom odgovoru nema ničeg nejasnog, reakcija fariseja je logična: „Rekoše mu: zašto dakle Mojsije zapovijeda da se da knjiga raspusna, i da se pusti?” (Matej 19:7). Mojsije nije izmislio zapovesti, nego ih je dobio od Boga. Ako je sve onako kako je Isus rekao, čemu takva zapovest?
Na to Hristos odgovara: „Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako. Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.” (Matej 19:8, 9).
Isus im je jasno rekao da iz opisa o stvaranju čoveka lako možemo da zaključimo da raspusna knjiga, u obliku u kojem je postojala nije bila po Božijoj volji. Bog im je ovo dopustio, najverovatnije zato da ih ne bi preopteretio, jer su u to vreme dobili mnoštvo drugih zapovesti i uredbi koje je trebalo usvojiti.
Takođe zapažamo da je Hristov odgovor dosledan stavu iz 5. poglavlja Matejevog jevanđelja, jer je i tamo naveo da je jedini opravdani razlog za razvod preljuba bračnog partnera. U suprotnom, Bog sve učesnike u novonastalim odnosima smatra preljubnicima: onoga ko je neosnovano inicirao razvod i ponovo ušao u brak (Matej 19:9), drugog partnera koji je naveden na preljubu (), kao i onoga ko stupa u brak s razvedenom osobom (). Iz svega toga vidi se koliko uzvišenim Bog smatra odnos muškarca i žene, kao i da raskidanjem istog dolazi do narušavanja prirodnog poretka stvari za koje smo stvoreni.
Jednom uspostavljen odnos muškarca i žene bi, po Božijoj nameri, trebalo da bude nepromenljiv. Jedini izuzetak je preljuba bračnog druga, koja se smatra izdajom, skrnavljenjem, pa i obesmišljavanjem odnosa koji je prethodno stvoren.
Ukazivanjem na poreklo odnosa muškarca i žene Hristos ponovo pred ljude stavlja veća očekivanja, nego što je to činio starozavetni zakon. Raspusna knjiga je lako mogla da se zloupotrebljava, što Isus i naglašava u svom razgovoru s farisejima. Njegove reči opet zadiru u suštinu, obesmišljavajući puku formu, kada se zanemari osnova po kojoj su ovi odnosi sazdani. Drugim rečima, sasvim je moguće držati se forme zakona, a ipak grešiti i biti kriv Bogu, ukoliko zažmurimo na principe na kojima je zasnovan odnos muškarca i žene.
Ne kuni se krivo
„Još ste čuli kako je kazano starima: ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo. A ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je prijestol Božij; ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovijem; ni Jerusalimom, jer je grad velikoga cara. Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne bijele ili crne učiniti.” (Matej 5:33-36).
Ne treba previše trošiti reči na tvrdnju da Bog očekuje odgovornost od čoveka. Nema ničeg neobičnog u samoj rečenici da se čovek krivo ne zaklinje i da ispunjava ono što je obećao Bogu. To je najosnovniji red i pred ljudima i pred Bogom.
Na nekoliko mesta možemo pronaći stihove koji govore o tome da kada se neko obaveže, tj. zakune, da će nešto uraditi, tako treba i da postupi (). Međutim, postoji i uputstvo da se ne zaklinjemo Božijim imenom, a izgleda da Hristov komentar donekle zalazi i u to područje.
U 3. Mojsijeva 19:12 stoji: „Ne kunite se imenom mojim krivo; jer ćeš oskvrniti ime Boga svojega. Ja sam Gospod.” Logično je da kao garant našoj zakletvi ne koristimo Boga nad kojim nemamo nikakvu vlast. Čak i ako smo potpuno iskreni prilikom davanja takve zakletve, postoji mogućnost da ne budemo u stanju da je ispunimo. U takvoj situaciji samo bi se skrnavilo Božije ime, jer bi ispalo da je garancija koju smo koristili, tj. Njegovo ime, bezvredna.
S druge strane, takva zakletva bi se mogla koristiti i kao jedna vrsta manipulacije, jer kako odreći nekome ono što traži kada se zakleo Božijim imenom. Ispada kao da ne poštujemo Boga, ako ne prihvatimo takvu zakletvu. Bogu sigurno ne prija ako Ga koristimo kao sredstvo za manipulaciju drugima.
Iako ne možemo videti da je Hristos pomenuo da se ne treba zaklinjati Božijim imenom, ipak je jasno da je logika koju On koristi slična, naročito za ono što je povezano s Bogom. Zbog toga Isus kaže da se čovek ne kune nebom, jer je tamo Božiji presto, niti Zemljom, jer je podnožje Njegovim nogama. Kada kaže da se ljudi ne kunu Jerusalimom, verovatno opet misli na Boga, jer Judejci odavno nisu imali ne velikog, nego nikakvog cara, dok je Bog s druge strane rekao da je svoje ime postavio u tom gradu (), čime je samo na drugačiji način rečeno da On tu stoluje.
Prosto nema smisla da garant našim rečima bude nešto nad čim nemamo apsolutno nikakvu vlast. U stvari, Hristos u ovome ide korak dalje. On kaže da nemamo moć da upravljamo ni nad onim što nam pripada. Nismo u stanju ni da promenimo boju dlake na glavi, a kamoli nešto više. U pozadini Hristovih reči provejava ideja da u životu ništa nije sigurno. Nad onim čime danas možemo da upravljamo nije sigurno da ćemo moći i sutra. Život donosi mnoga previranja, a mi ne možemo da znamo ni da li ćemo biti živi do sutra.
Hristos je odmah na početku svog komentara ove zapovesti jasno izneo svoj stav: „Ne kunite se nikako”. U ovom svetu nema nikakve sigurnosti. Ne postoji garancija ni za šta. Ne znamo šta donosi novi dan i u skladu s takvim saznanjem treba da se ponašamo.
Zbog toga Isus izvlači zaključak o ovoj temi: „Dakle neka bude vaša riječ: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga, oda zla je.” (Matej 5:37). Drugim rečima, Hristos kaže da je zlo kada se čovek samoinicijativno obavezuje zakletvama ili obećanjima. S druge strane, naše je da čvrsto stojimo iza svojih reči i da se trudimo da ispunjavamo ono što smo rekli, iako se nismo obavezivali zakletvama i obećanjima. Takvo postupanje je odlika poštenog čoveka.
I Jakov se dotiče ove teme u svojoj poslanici: „Slušajte sad vi koji govorite: danas ili sjutra poći ćemo u ovaj ili onaj grad, i sjedićemo ondje jednu godinu, i trgovaćemo i dobijaćemo. Vi koji ne znate šta će biti sjutra. Jer šta je vaš život? On je para, koja se za malo pokaže, a potom je nestane. Mjesto da govorite: ako Gospod htjedbude, i živi budemo, učinićemo ovo ili ono. A sad se hvalite svojijem ponosom. Svaka je hvala takova zla.” (Jakov 4:13-16).
Kada se ponašamo kao gospodari situacije, posredno govorimo da ne zavisimo od Boga, što je jedan vid nevere. Jedan vernik, koji ne gubi iz vida spoznaju u kakvom svetu živimo i protiv koga se ovde borimo, biće mnogo oprezniji i suzdržaniji u obećanjima i tvrdnjama kako će i šta učiniti. Stav: „Ako Gospod htjedbude, i živi budemo, učinićemo ovo ili ono”, proizilazi iz saznanja u kakvom okruženju živimo i gde nam je mesto.
Postavlja se pitanje i koliko daleko treba ići u obavezivanju u današnjem društvu. Na primer, ljudi se obavezuju, tj. zaklinju, da će govoriti istinu na sudu ili se svojim potpisima obavezuju da prihvataju uslove i odredbe iz nekog dokumenta.
Trebalo bi da je jasno da su ovo uslovi vremena u kojem živimo i da čak nije moguće u potpunosti izbeći sve to, čak i ako bismo odlučili da se nikako ne obavezujemo. Međutim, ovo je nešto što nam je nametnulo društvo, a ne nešto što smo sami tražili. Hristovi komentari su pre svega usmereni na zakletve koje svojevoljno dajemo, na šta se, uostalom, odnose i stihovi koji su osnova za ove Njegove komentare. Isus, dakle, priča o situacijama u kojima mi svojom inicijativom dajemo zakletve ili obećanja, a ne o situacijama u kojima od nas zahtevaju da se zakunemo. Naravno, to ne znači da treba da se zaklinjemo i obećavamo kada god to neko zatraži od nas, nego da je očekivano da poštujemo određena pravila društva u kojem živimo.
Još jednom smo bili u prilici da vidimo da Hristos pokušava da zaviri iza fasade pojedine zapovesti. Ni ovde On zapovest nije negirao, već je pokušao da ukaže na mogućnost i manipulacije i samoobmane pobožnim stavom u zaklinjanju, kao i na prave pobude i ponašanje koje dolikuje onome koji veruje u jednog dobrog i pravednog Boga, na kojeg vernik stavlja svoja očekivanja, poverenje i nadanja.
Oko za oko, zub za zub
„Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi; i koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu. I ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva. Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.” (Matej 5:38-42).
Na prvi pogled izgleda kao da Hristos kaže da se ne bi trebalo pridržavati ove zapovesti, već da treba činiti upravo obrnuto. Oko za oko, zub za zub je samo figurativni izraz koji kaže da svakome treba vratiti po delima: „Neka ne žali oko tvoje: život za život, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu.” (5. Mojsijeva 19:21; videti i).
Na osnovu ovih Hristovih reči postoje oni koji tvrde da je Bog Starog zaveta prek i osvetoljubiv, a Bog Novog zaveta, oličen u Isusu, blag i milostiv. Međutim, ovde mnogo toga može da se previdi, ukoliko se usredsredimo samo na ovaj tekst i ne pogledamo nijedno drugo mesto koje govori o ovom problemu.
Sam Hristos je rekao: „Jer će doći sin čovječij u slavi oca svojega s anđelima svojijem, i tada će se vratiti svakome po djelima njegovijem.” (Matej 16:27). Ne da je Hristos ukinuo ovaj zakon, nego kaže da će ga sam primeniti prilikom svog povratka na Zemlju. U Otkrivenju koje je napisao Jovan Isus kaže da će sam dati svakome po delima: „I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom, da dam svakome po djelima njegovijem.” (Otkrivenje 22:12). O vraćanju po delima čitamo i na drugim mestima Novog zaveta (). Ova ideja da će Bog svakome vratiti po njegovim delima, iskazana ne baš uvek tim rečima, zastupljena je u celoj Bibliji. Kako se, onda, Hristove reči o zapovesti „Oko za oko, zub za zub” slažu s tim?
Veoma je važno uočiti kome je dato da sprovodi zapovest „Oko za oko, zub za zub”. Starozavetni tekstovi ne govore da je to u vlasti pojedinca, nego da sudije treba da sprovedu ovaj zakon. Par stihova koji prethode malopre citiranom tekstu iz 5. Mojsijeve otvoreno o tome govore: „I neka dobro ispitaju sudije; ako svjedok onaj bude lažan svjedok i lažno svjedoči na brata svojega, učinite mu onako kako je on mislio učiniti bratu svojemu; i izvadi zlo iz sebe, da se ostali čuvši to boje, i unapredak više ne čine tako zlo usred tebe.” (5. Mojsijeva 19:18-20).
Nije svako kome je palo na pamet da tumači i sprovodi ovaj zakon imao pravo da ga primenjuje, već je to trebalo da rade, govoreći današnjim jezikom, zvanične državne institucije koje su za to ovlašćene. Da toga nije bilo, kakva bi to država bila koja oprašta svako zlo bez sprovođenja ikakvih kaznenih mera? Takvo stanje bi samo bilo poziv za zlo i nepravdu.
S druge strane, Hristos se obraća pojedincima, a oni nikada nisu imali mogućnost da sami sprovode ovaj zakon ni u onoj državi koju je Bog zasnovao u svom narodu, a kamoli danas. Ako Bog nikada nije ni mislio da ukida ovu zapovest, nego da po njoj sudi svim ljudima, i ako je uvek primenjivana kroz državne institucije, a ne prepuštena pojedincima, šta zapravo Hristos želi da nas poduči kada nam o njoj priča?
Glavna poruka uvek ide iza reči: „A ja vam kažem…” Tako je i ovde. Hristos nas upućuje da se ne branimo od zla. Ovo je izuzetno zahtevno! U komentaru na zapovest „Ne ubij” dobili smo savet da čak ne bismo smeli ni da gajimo loša osećanja prema onima koji nam ništa nisu učinili, a ovde, u obrnutoj situaciji, da se ne treba braniti od nepravde koja se nama čini.
Zapravo, Hristos ide i dalje. On kaže da okrenemo drugi obraz kada nas neko udari, da damo još onome koji želi da se sudi s nama i oduzme nam nešto naše, da svoje vreme posvetimo drugima i više nego što oni očekuju od nas i da se ne ustežemo da dajemo i pozajmljujemo. Gledajući zemaljskim očima, ovakav život je čista propast. Ako bi ovaj svet tražio idealnog gubitnika, nekoga koga bi mogli do besvesti da iskorišćavaju, teško da bi se mogao naći bolji opis od ovih Isusovih preporuka.
Ispunjavanje ovih Hristovih reči zahteva veoma visok stepen uzdanja u Bogu. U njima se vidi koliko je pravi vernik nezavisan od ovoga sveta. On stoički trpi nepravde i maltretiranja, ne vraća zlo za zlo, dok nesebično daje i sebe i svoje. Na takav način on životom svedoči da ne ljubi ovaj svet i da očekuje i živi za nešto više. Sopstvena korist i sopstveno zadovoljstvo nisu njegovi osnovni pokretači. Čak se svojevoljno odriče i svojih prava da se prema njemu postupa na isti način kao i sa drugima, ne bi li se još neko izvukao iz zamke greha u koju smo uhvaćeni.
Govoreći o stvarima koje su donekle povezani s ovim, Hristos je jednom prilikom rekao: „A i onome što ih je pozvao reče: kad daješ objed ili večeru, ne zovi prijatelja svojijeh, ni braće svoje, ni rođaka svojijeh, ni susjeda bogatijeh, da ne bi i oni tebe kad pozvali i vratili ti; nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste, hrome, slijepe; i blago će ti biti što ti oni ne mogu vratiti; nego će ti se vratiti o vaskrseniju pravednijeh.” (Luka 14:12-14).
Hristovi sledbenici ne preziru pravdu i vraćanje po delima, nego čekaju dan kada će se i njima vratiti po onome što su činili. Ali oni to ne rade zato što žele da se okoriste, nego zato što čeznu za drugačijim mestom od ovoga: „Ali čekamo po obećanju njegovu novo nebo i novu zemlju, gdje pravda živi.” (2. Petrova 3:13). Veća nagrada od ovoga nije im potrebna.
Prema tome, Hristos uopšte ne govori o ukidanju zapovesti „Oko za oko, zub za zub”. Savetujući nas da se ne branimo spolja, On želi da postanemo bolji iznutra – da budemo nesebični, neosvetoljubivi, spremni da pomognemo i da se odričemo, a sve to ne osećajući se zakinuto, jer ne samo da nas na kraju očekuje mesto gde nema nepravdi, nego imamo i Boga koji nam već ovde može nadomestiti svaki nedostatak.
Svako iskren ko čita Hristove reči o ovoj zapovesti priznaće da nije nimalo lako ostvariti ono što nam je u njima preporučeno. I vernici su ljudi od krvi i mesa koji osećaju nepravde, maltretiranja, iskorišćavanja, nipodaštavanja, prezir i svako drugo zlo. Nije uvek lako nositi se s tim: „Ali u svemu ovome pobjeđujemo onoga radi koji nas je ljubio” (Rimljanima 8:37). Hristos ne ukida, nego podiže standarde, a mi, ako smo Njegovi, odazivamo se Njega radi, jer je On dao mnogo više za nas.
Ljubi bližnjeg svojeg
„Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega.” (Matej 5:43). Naravno da ovaj drugi deo izjave o neprijateljima nije deo bilo kakve zapovesti. Ovakav stav pokazuje koliko je religija bila izvitoperena u Hristovo vreme.
Tvrdnja: „Ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega”, bi, u određenom kontekstu, i danas mogla da se smatra pozitivnom. U suštini bismo mogli da je prevedemo i kao: „Budi dobar s onima koji su dobri prema tebi, ali nikako ne daj na sebe.” Pozitivna konotacija, pak, važiće samo u slučaju da Boga isključimo iz cele slike. Kada bi se Bog pridržavao tog principa, svi bismo propali, jer smo padom u greh postali Njegovi neprijatelji.
Međutim, On je u praksi uradio upravo obrnuto: „Jer Hristos još kad slabi bjesmo umrije u vrijeme svoje za bezbožnike. Jer jedva ko umre za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko usudio umrijeti. Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bijasmo grješnici umrije za nas. Mnogo ćemo dakle većma biti kroza nj spaseni od gnjeva kad smo se sad opravdali krvlju njegovom. Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću sina njegova dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu njegovu kad smo se pomirili.” (Rimljanima 5:6-10).
Bog pokušava da od neprijatelja stvori prijatelje, da im pomogne i izbavi ih, a ne da mržnjom produbljuje neprijateljstvo. Sa aspekta ovoga sveta izjava o mržnji prema neprijatelju može da se čini u redu, možda čak i da zvuči pobožno, ali ne i u sklopu religije koja je zasnovana na Pismu. Zbog toga je Hristova kritika takvog stava očekivana.
„A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.” (Matej 5:44-48).
Možda je bilo očekivano da Hristos kritikuje mržnju, makar ona bila usmerena prema neprijateljima, ali da nije ovo i previše? Iz komentara na zapovest „Ne ubij” možemo zaključiti da se od nas očekuje da ne činimo zla drugima, da ih poštujemo i ne gnevimo se na njih bez razloga. Kada je bilo reči o zapovesti „Oko za oko, zub za zub”, Hristos je govorio kako treba biti spreman da se podnosi zlo i trpe gubici iako to nismo zaslužili. Sada, međutim, Isus podiže lestvicu na najviši mogući nivo. Kaže da treba aktivno da se zalažemo za one koji nam smišljaju i čine zlo. Treba da ih blagosiljamo, tražimo od Boga da im čini dobro, pa čak i da ih volimo – i tako ćemo postati Božija deca.
Kada sam ovo prvi put čitao, nije mi baš bilo jasno kako je to izvodljivo. Mislio sam: „Čekaj malo. Možeš da mi naložiš da neprijatelja blagosiljam, molim se za njega, pomažem mu i činim mu dobro, iako će to verovatno biti preko volje. Ali kako da volim nekoga ko mi pakosti i radi protiv mene?! Zar je moguće razviti pozitivna osećanja u jednoj takvoj situaciji?” U početku me je to zbunjivalo, ali je tokom vremena, dok sam o tome razmišljao, počinjalo da dobija više smisla.
Ako se za nekoga iskreno molim, želim mu dobro i tražim načine kako da mu se pomogne, postajem učesnik u njegovim borbama i pobedama, a njegovo dobro postaje moj uspeh. Moja uključenost u to da taj čovek postane bolji i da mu bude bolje počinje u meni da stvara emotivnu vezu koja se razvija u ljubav. U slučaju da se u tom procesu međusobni odnosi poprave i prerastu u prijateljstvo i poštovanje, lako je razumeti da se takav bivši neprijatelj ipak može voleti.
Da se ne lažemo, to uopšte nije lak proces. Nekada ljudi prosto ne mogu da pređu preko zla koje im je nepravedno učinjeno. Naročito je teško kada čovek nekome želi dobro, a zlo s druge strane ne prestaje. „Ustaše na me lažni svjedoci; što ne znam, za ono me pitaju. Plaćaju mi zlo za dobro, i sirotovanje duši mojoj. Ja se u bolesti njihovoj oblačih u vreću, mučih postom dušu svoju, i molitva se moja vraćaše u prsima mojima. Kao prijatelj, kao brat postupah; bijah sjetan i s oborenom glavom kao onaj koji za materom žali. A oni se raduju kad se ja spotaknem, i kupe se, kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, čupaju i ne prestaju. S nevaljalijem i podrugljivijem besposličarima škrguću na me zubima svojima.” (Psalmi 35:11-16).
Lakše je tražiti osvetu, jer je to, na kraju krajeva, pravedno. Ali tada nećemo biti savršeni kao naš nebeski Otac. Pozivajući nas na savršenstvo, Hristos ne misli da treba da postanemo svemoćni ili sveznajući, pa čak ni besprekorni u ponašanju, jer bismo tačno morali da znamo kakve posledice donose naši postupci. Od nas se, što se iz konteksta lako da zaključiti, očekuje savršenstvo u namerama. Bog želi da budemo oslobođeni od gorčine koja čoveka ume da izjeda i karakterno deformiše, jer ćemo svakako sve ovo ostaviti za sobom.
Možda nam to izgleda nemoguće, ali nije neizvodljivo očistiti srce od zlih namera, želje za osvetom i otrovne gorčine. Ipak smo stvoreni po ugledu na Boga (). To je naša prvobitna priroda. Produkti ovoga sveta, koji su izmenili našu pravu prirodu, ne samo da su nas unizili i obeščastili, nego su i kvar koji će nas na kraju ubiti.
Apostol Pavle takođe je imao šta da kaže o ovoj temi odnosa prema neprijatelju: „A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tom što je dobro pred svijem ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svijem ljudima. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mjesto gnjevu, jer stoji napisano: moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu.” (Rimljanima 12:17-20).
Više stvari je važno naglasiti iz ovih nekoliko stihova. Prva je da nikome ne vraćamo zlo za zlo, čak ni onima koji su to zaslužili. Budući da smo stasali u uslovima gde vlada greh, dovoljno smo iskvareni. Postupci koji su sami po sebi loši još jače nas guraju u zagrljaj greha iz kojeg pokušavamo da se iščupamo. Grešnik koji bi da bude spasen treba da se izvešti u dobru, a to nikako neće postići ako nastavi s upražnjavanjem zla.
Bog kaže da je Njegov posao da vrati učinjeno zlo, u vreme za koje sam smatra da je to najbolje učiniti. U ovakvim uslovima nama samo može da škodi kada se sami svetimo. Osim toga, iščekivanjem da Bog izvrši pravdu pokazujemo da imamo poverenje u Njega, jer verujemo i da će učiniti i da će to biti po pravdi.
Naše je da se trudimo, koliko god do nas stoji, da budemo u dobrim odnosima sa svima. Samo po sebi je jasno da vraćanjem zla za zlo ne može ništa da se popravi, nego se sukob samo još više produbljuje. Neočekivana taktika vraćanja dobra za zlo samo može da nam koristi. Učeći se da budemo dobri, spremamo se za nebesko carstvo, dok ujedno može da se desi i da od neprijatelja stvorimo prijatelja.
Ukoliko ne uspemo da popravimo odnose „ugljevlje ognjeno skupljamo na glavu njegovu”, jer kada Bog vidi da neko vraća zlo za dobro to Mu neće biti pravo. U Pričama Solomunovim piše nešto slično Pavlovim rečima da je osveta Božija i da će On vratiti: „Ko vraća zlo za dobro, neće se zlo odmaći od kuće njegove.” (Priče 17:13).
Posle svega što je napisao u par prethodnih stihova, Pavlova rečenica kojom zaključuje ove misle sasvim je logična: „Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrom.” (Rimljanima 12:21). Sva veličina onoga što Bog radi ogleda se kako u Hristovim rečima o ljubljenju neprijatelja tako i u ovoj Pavlovoj rečenici – jedno biće uniženo grehom toliko se uzdiže iznad svoje iskvarene prirode i otežavajućih okolnosti, uz pomoć Hristove žrtve, Njegovog primera i Božije dobrote, da za zlo i želi i vraća dobro čak i onda kada ima sva prava da čini suprotno.
Liči li ovo nekome na ukidanje zapovesti? Ovakav stav samo još više uzdiže zahteve zapovesti o ljubavi prema bližnjem, pri čemu se bližnjim smatra svako, pa čak i onaj ko nam pakosti i čini zlo.
Pooštreni kriterijumi
Kakav je Hristov odnos prema zakonu? On zapovesti uzima kao osnovu na kojoj gradi svoj odnos s Bogom, ali se ne zadovoljava samo onim što je napisano u zakonu. On pokušava da pronikne u njegovu suštinu i da se onda vlada ne samo prema onome što je zapisano u zapovestima, već i prema onome što je bio povod za njihovo davanje. Iz svih datih primera zapovesti o kojima je Hristos govorio vidi se da On nema nameru da ih ukida ili zamenjuje, već ih nadograđuje i podiže za zahtevniji nivo.
Mehanička poslušnost lako može da nas dovede u situaciju da delujemo protiv Božije volje u nameri da Ga poslušamo. Osim toga, lakše je činiti nešto što razumemo i znamo razloge zbog kojih se to očekuje ili zahteva. Nerazumevanje može da dovode do nedoumica.
S druge strane, pitanje je da li se slepa poslušnost – kada se bespogovorno čini ono što je napisano ili nam je rečeno, a uopšte nije jasno zašto se to radi – može nazvati verom. To je automatizam u kojem nije važno da li je ispravno to što radimo, već je samo važno poslušati ono što nam je naložio onaj ko je u hijerarhiji iznad nas.
Mnogi nacisti su se na završetku Drugog svetskog rata pravdali rečenicom: „Samo smo izvršavali naređenja.” Međutim, neke od njih to nije moglo da opravda. I danas, donekle prilagođeno našem vremenu, često možemo da čujemo isto opravdanje ljudi koji su svesno zakidali druge. Oni govore: „Samo sam slušao šta mi se kaže”, kao da to može da bude opravdanje za nepravdu koju su počinili drugome.
Slepa poslušnost ne mari da li je nešto ispravno, pravedno i pošteno, nego ima za cilj da se dodvori onome koga sluša, a slepo je poslušan onaj koji se ne trudi da shvati razlog za zapovest koja mu je naložena.
Preko proroka Osije Bog svom narodu kaže: „Napisah mu velike stvari u zakonu svom; ali mu se čine kao nešto tuđe.” (Osija 8:12). Naravno da su im se zapovesti čine tuđe kada i ne pokušavaju da ih razumeju.
Jedan od glavnih razloga zašto se „Bog Starog zaveta” smatra strogim, prekim i osvetoljubivim, a „Bog Novog zaveta” milostivim i blagim je zato što se ne razume, čini se kao da je tuđe ono što je Bog napisao u svom zakonu. Kroz ovu analizu jednog dela Hristove propovedi videli smo da je slika o „Bogu Novog zaveta” izgrađena na rečima „Boga Starog zaveta”. Oni koji prave ovu razliku upravo pokazuju da nisu razumeli zašto je Bog dao zapovesti i na šta su one u stvari ukazivale. Takođe pokazuju da se nisu ni udostojili da provere temelj Hristovih reči, izvor na kojem je On izgradio svoje stavove, a upravo na osnovu tih Njegovih reči su napravili svoju teoriju o drugačijoj predstavi Boga u spisima Starog i Novog zaveta.
Isus nije ukinuo Božije zapovesti niti je uveo „novog Boga”, već nam je jednog jedinog Boga približio, bolje objasnio i predstavio Ga u svetlu u kojem Ga do sada nismo videli. A nama je u amanet ostavio da se na Njegovom primeru učimo – da težimo da razumemo Boga i tražimo suštinu u Njegovim uputstvima, jer je mnogo lakše biti poslušan kada uputstvima znamo razloge i razumemo šta njima želi da se postigne. Na kraju krajeva, reći da nekoga volimo i da želimo večnost da provedemo s njim, a da nemamo želju da ga bolje upoznamo, obična je samoobmana.