U religijskom svetu postoji mnogo pravila i običaja. Svaka verska zajednica ima svoje. Međutim, postavlja se pitanje koji je izvor svih tih pravila i običaja i zašto se neki od njih smatraju obaveznim delom vere, iako Bog to nikada nije zahtevao. Nije uvek jasno kako se treba postaviti prema pravilima, budući da nije očigledno koliko ona donose koristi ili štete. Zbog toga ćemo kroz neke biblijske primere pokušati da se snađemo u tom svetu.
Vođe jevrejskog naroda zamerale su Hristu što je prihvatao grešnike: „I približavahu se k njemu svi carinici i grješnici da ga čuju. I vikahu na njega fariseji i književnici govoreći: ovaj prima grješnike i jede s njima.” (Luka 15:1, 2). Koliko samo banalno zvuči izjava da se nekom uzima za zlo što je jeo s drugim čovekom, makar on bio i grešnik.
Međutim, iz perspektive jedne kulture u kojoj su uvreženi određeni običaji i tradicija nije lako u tome videti nelogičnost, jer je to deo njihove svakodnevice na koju su gotovo prestali da obraćaju pažnju. Sigurno je da bi i njima mnogi naši običaji i pravila isto tako čudno izgledali.
Zanimljivo je videti, pak, da su i Hristovi učenici, iako su znali za prethodni događaj, postupili na sličan način. Kada je Petar, po Božijem nalogu, prvi put otišao među neznabošce, ostali Hristovi sledbenici su ga napali. „A čuše i apostoli i braća koji bijahu u Judeji da i neznabošci primiše riječ Božiju. I kad iziđe Petar u Jerusalim, prepirahu se s njim koji bijahu iz obrezanja, govoreći: ušao si k ljudima koji nijesu obrezani, i jeo si s njima.” (Dela 11:1-3).
Dakle, ne samo da se nije smelo jesti s grešnicima, nego ni sa ljudima koji nisu obrezani, tj. koji su, samim tim, iz drugog naroda. Čak i oni koji su krenuli za Hristom i umnogome se oslobodili starog načina razmišljanja još uvek su bili pod uticajem starih tradicija.
Koliko su veze tradicije i starih pravila jake pokazuje nam jedan fragment iz Galatima poslanice. Apostol Pavle opisuje jedan događaj: „A kad dođe Petar u Antiohiju, u oči njemu protiv stadoh; jer bješe zazoran. Jer prije dok ne dođoše neki od Jakova, jeđaše s neznabošcima, a kad dođoše, ustručavaše se i odvajaše bojeći se onijeh koji su iz obrezanja. I dvoličahu s njim i ostali Judejci, tako da i Varnava prista u njihovo dvoličenje.” (Galatima 2:11-13).
Petar i ostali učenici jevrejskog porekla sasvim su normalno jeli s drugima koji nisu bili Jevreji, dok nisu došli vernici iz Judeje. Pred njima, Petar i ostali počinju da se vladaju po običajima koje su navodno odbacili – nisu hteli da jedu s nejevrejima. Zato Pavle kaže da dvoliče. Žalosno je to što je ovo uradio isti onaj Petar koji je prvi bio napadnut zbog iste stvari, kada je došao od rimskog kapetana Kornelija. Sve ovo pokazuje koliko duboko u nama mogu da se ukorene određeni običaji i pravila.
Upravo iz ovakvog načina razmišljanja – da ćemo postati nečisti, tj. Bogu neprihvatljivi, ukoliko jedemo s pripadnikom drugog naroda ili s grešnikom – može da se vidi da je poslušnost ovakvim pravilima zapravo povezana sa stavovima kako Bog prihvata na osnovu obredne čistoće ili pripadnosti (o čemu je bilo reči u prethodna dva teksta).
Koja je logika kojom se vode ljudi koji ovako postupaju? Oni moraju da misle da obredna nečistoća čoveka čini nedostojnim da ga Bog prihvati, tj. da će u dodiru s drugima, koji su nečisti, i sami postati neprihvatljivi za Boga. A zašto su ovi drugi nečisti? Pa zato što ne pripadaju Božijem narodu ili pravednicima. Kao posledica takvog načina razmišljanja proizađe pravilo kako se ne sme jesti s pripadnicima drugog naroda ili grešnicima.
Nakon kritike koja Mu je upućena o primanju grešnika s kojima jede, Hristos zaredom priča tri priče: o izgubljenoj ovci, o izgubljenom novcu i izgubljenom sinu. Zajednički lajtmotiv nije teško uočiti već po nazivima koji su dati pričama. Glavna poruka je da se svako raduje kada pronađe ono što je bilo izgubljeno. U prve dve priče imamo direktne izjave da se Bog raduje „za jednog grešniku koji se kaje” na isti način kao kada se raduju oni koji su pronašli izgubljeno (). U trećoj priči to je očigledno, jer se sin vratio ocu koji mu se raduje.
Iako piše da su verske vođe, fariseji i književnici, kritički gledali na Hristovo prihvatanje carinika i grešnika, ova priča je upućena svima, jer smo već videli da se ovakav način razmišljanja ukorenio u celom jevrejskom narodu tog vremena. Oni nisu shvatali potrebu da izgubljene grešnike vrate Bogu, već su jedino gledali kako će sami ostati čisti i, kao takvi, biti prihvaćeni od Boga.
Međutim, upravo takva nezainteresovanost za pomoć drugima i gledanje samo svog interesa nas najefikasnije udaljava od Boga. Apostol Pavle, znajući mentalitet svog naroda, u Rimljanima poslanici piše: „Braćo! želja je mojega srca i molitva k Bogu za spasenije Izrailja. Jer im svjedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. Jer ne poznajući pravde Božije i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božijoj.” (Rimljanima 10:1-3).
Sam Pavle o svom narodu kaže da oni žele da imaju dobar odnos s Bogom, ali da u tome nema razuma, jer ne shvataju kako funkcioniše Božija pravda. Pokušajem da se pokažu kao pravedni protivili su se Božijoj pravdi. Koji bi to roditelj više voleo dete kojem je jedino važno da se roditelju dodvori, makar i na štetu ostale dece, koju ujedno prezire, od deteta koje svima ostalima želi da pomogne, iako je imalo neke loše odluke u ranijem životu?
Da se još malo vratimo priči o izgubljenom sinu. Kada je stariji sin, koji je sve vreme bio s ocem, video veselje priređeno u čast njegovog brata koji je proćerdao svoj deo imanja, on se naljutio. Pošto ga je otac molio da uđe, stariji sin odgovara: „A on odgovarajući reče ocu: eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovijesti, pa meni nikad nijesi dao jareta da bih se proveselio sa svojijem društvom; a kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno.” (Luka 15:29, 30).
Na prvi pogled može da izgleda kao da su ovo opravdani razlozi za ljutnju. Ipak, očev odgovor pokazuje koliko je takav stav bio pogrešan: „A on mu reče: sine! ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bješe, i oživlje; i izgubljen bješe i nađe se.” (Luka 15:31, 32).
Možemo da primetimo da stariji sin prvo ističe svoje zasluge poslušnosti ocu, a onda pokazuje kako mu je više stalo do sopstvene koristi, nego do rođenog brata koji im se vratio. Očigledno je da stariji sin predstavlja one koji su pokušavali da se pridržavaju svih pravila, jer su njegove reči u priči: „Eto te služim toliko godina i nikada ne prestupih tvojih zapovesti”.
Umesto da se raduju s pokajnicima, ovakvi ljudi se ljute što i takvi polažu pravo da ih Bog prihvati. Kao i stariji sin u priči, oni žele čast za sebe, žele da njihova poslušnost pravilima bude nagrađena i istaknuta, a ujedno malo mare za dobrobit drugih. Upravo to ukazuje da njihove pobude u religiji nisu onakve kakvima ih predstavljaju, jer im nije važno da ugode Bogu, nego da uzvise sebe.
Ovakve ljude Hristos je odlično opisao pred kraj svog zemaljskog života. „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođi slijepi koji ocjeđujete komarca a kamilu proždirete. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što čistite spolja čašu i zdjelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slijepi! Očisti najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni kostiju mrtvačkijeh i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemjerja i bezakonja.” (Matej 23:23-28).
Hristos prvo kaže da ovakvi ljudi insistiranjem na beznačajnim pravilima, koja možda čak i nisu loša sama po sebi, zanemaruju i propuštaju suštinu. Drugim rečima, poslušnost tim pravilima njima služi da bi se maskirali i izgledali pravedni pred drugima, a verovatno i u svojim sopstvenim očima. Zato ih Isus poziva na unutrašnju promenu, umesto predstave koju spolja prave, jer kada do prave, unutrašnje promene dođe, to će se svakako videti i spolja.
Čovek može spolja da se predstavlja pravednim, ali to ništa ne pomaže ako je iznutra ostao pun licemerja i bezakonja. On može da obmane druge, a možda čak i sebe, o tome kako stvarno stoje stvari, ali ne može Boga. Zbog toga ovakav put vodi u propast.
Na kraju treba napomenuti da poslušnost sama po sebi nije loša stvar. Bog od nas očekuje poslušnost Njemu, jer On, kao tvorac svega, zna šta je najbolje za nas. Veoma je važno napraviti razliku između onoga što od nas očekuje Bog i poslušnosti pravilima koja su načinili ljudi. Upravo o tome će biti više reči u narednom tekstu.