Filisteji i Jevreji su često ratovali, kao što je to bio uobičajen slučaj u istoriji verovatno svih komšijskih naroda. Ovo samo po sebi svedoči kakva je priroda greha. U jednom od takvih ratova desilo se ono što može da nam posluži da započnemo ovu temu o tome šta ili koga Boga prihvata.
„I što reče Samuilo, zbi se svemu Izrailju. Jer Izrailj izide na vojsku na Filisteje, i stadoše u oko kod Even-Ezera, a Filisteji stadoše u oko u Afeku. A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri tisuće ljudi. I kad narod dođe u oko, rekoše starješine Izrailjeve: zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima?” (1. Samuilova 4:1-3).
Pitanje koje su postavile starešine naroda i nije tako neoubičajeno za ljude koji veruju. Oni, naravno, nisu mislili da je Bog direktno ratovao protiv njih – jer bi onda ono što su potom preduzeli bilo besmisleno – već da im nije priskočio u pomoć, iako su oni Božiji narod. Zašto im Bog nije pomogao protiv jednog naroda koji se klanja lažnim bogovima?
Apostol Jovan ovako započinje svoju prvu poslanicu: „Što bješe ispočetka, što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o riječi života: i život se javi, i vidjesmo, i svjedočimo, i javljamo vam život vječni, koji bješe u oca, i javi se nama; što vidjesmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom.” (1. Jovanova 1:1-3).
Postoje stvari u Bibliji koji nisu lako razumljive. Ali to nije slučaj samo u Bibliji, nego i u životu s Bogom. Nerazumevanje po pravilu stvara poteškoće u ljudskim odnosima, pa tako i u odnosu s Njim. Teško je imati poverenja u nekoga, kada ne shvatamo šta on i zbog čega radi, naročito ako mislimo da tako nešto ne bi trebalo činiti. Mnogo je lakše ukoliko znamo pobude i razloge za nečija dela, jer u tom slučaju može biti prihvatljivo ono što bez znanja o njima ne bismo razumeli.
„Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.
Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.
Gotovo svi, pa čak i oni potpuno neupućeni u religiju, znaju da postoji nekih deset Božijih zapovesti. One će uglavnom svima, kojima ih pročitate ili kažete, biti jednostavne i jasne. Ipak, postoji jedna izjava oko koje bi mogla da se lome koplja.
Iz ranijih tekstova smo mogli da vidimo da stanje čoveka, kada greši, nije Bogu po volji, da zahteva promenu, kako bi čovek mogao da bude spasen, ali ujedno i da je to stanje koje duboko iskvari ljudsko biće, tako duboko da je čoveku nemoguće da ga se sam oslobodi i da je za prevazilaženje tog stanja potrebno vreme.
U prvom delu teksta bilo je reči o teškoćama da se na ispravan način reaguje u odnosu s Bogom. Naše stanje odvojenosti od Njega, stanje koje nas čini grešnim ljudima, u nama je izgradilo želje i težnje drugačije od onih koje je Bog zamislio za čoveka. Ovakve žudnje nas udaljavaju od Boga, čak i ako bismo želeli da Mu se vratimo. Drugim rečima, da bismo imali dobar odnos s Bogom, potrebno je da se promenimo, a ta promena nije ni jednostavna ni trenutna.
Nakon uvodnih 
Deveto poglavlje Nemijine knjige govori o javnom pokajanju naroda koji se vratio iz sužanjstva. Događaj se odigrao nakon svršetka jesenjih praznika, kada su, po zakonu, svi odrasli muškarci bili dužni da se pojave pred Bogom (