Nakon uvodnih nastavlja s mnogobrojnim primerima u kojim se opisuje kako je Božiji narod izneverio Boga. Svi ljudi na ovom svetu su grešnici *, ali nije isto pogrešiti ponekada i grešiti stalno. U ovom 106. psalmu postoji par stihova koji nas mogu uputiti na način kako funkcioniše grešan čovek.
govore kako je Bog, zbog svoje dobrote i milosti, pomogao svom narodu uprkos tome što su Mu se oni protivili svojim ponašanjem. Nakon toga sledi stih: „Tada vjerovaše riječima njegovijem, i pjevaše mu hvalu.” (Psalmi 106:12). Svako je zahvalan tog trenutka kada je izbavljen iz nevolje. Međutim, prava zahvalnost vidi se na duge staze i upravo na to nam nastavak teksta skreće pažnju.
„Ali brzo zaboraviše djela njegova, i ne počekaše volje njegove.” (Psalmi 106:13). Malo kasnije ponavlja se ova ideja o zaboravljanju: „Zaboraviše Boga, spasitelja svojega, koji je učinio velika djela u Misiru” (Psalmi 106:21). Počeci oba stiha govore slično, kako je narod zaboravio Bog i ono što je On uradio za njih.
U piše da je narod zaboravio Božija dela, a u da su zaboravili Njega. Zaborav se, dakle, odnosi i na Boga i na pomoć koju im je On pružio kada je to bilo potrebno. Međutim, sve to što se dešavalo oni su videli svojim očima i zbog toga nisu mogli tek tako da zaborave tolika čudesa. „Pamti dobro što je učinio Gospod Bog tvoj s Faraonom i sa svijem Misircima, velika kušanja, koja vidješe oči tvoje, i znake i čudesa i ruku krjepku i mišicu podignutu, kojom te izvede Gospod Bog tvoj” (5. Mojsijeva 7:18, 19). Prema tome, ovde svakako nije reč o nekakvoj kolektivnoj amneziji, nego je to način na koji nam se saopštava da su bili nezahvalni prema svom izbavitelju.
U narednom poglavlju Pete knjige Mojsijeve Bog ove ljude opominje da ne zaborave šta su videli i doživeli s Njim: „I čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda Boga svojega bacivši u nemar zapovijesti njegove i zakone njegove i uredbe njegove, koje ti ja zapovijedam danas.” (5. Mojsijeva 8:11). Mogli bismo da se zapitamo zbog čega je važno da se sve ovo ne zaboravi.
Pred kraj istog poglavlja Bog im kaže: „Ako li zaboraviš Gospoda Boga svojega, i pođeš za drugim bogovima i njima staneš služiti i klanjati se, svjedočim vam danas da ćete zacijelo propasti” (5. Mojsijeva 8:19). Zaboravljanje Boga nas, logično, udaljava od Njega, a grešniku je Bog neophodan, kako bi mogao da bude spasen.
Kako to „zaboravljamo” ono što stvarno ne može da se zaboravi? Na primer, dve osobe se dogovore da se nađu u određeno vreme i jedna od njih „zaboravi” da se pojavi. Obično se desi da se onaj koji se nije pojavio u međuvremenu posvetio nečem drugom što mu je odvuklo pažnju pa ili je izgubio pojam o vremenu ili je, budući okupiran trenutnim poslom, smetnuo s uma ugovoreni sastanak. Otprilike na taj način funkcioniše i naše zaboravljanje Boga – zaokupe nas druge stvari.
Evo kako to kaže sam Bog preko svog proroka: „Imajući dobru pašu bijahu siti; ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo, zato me zaboraviše.” (Osija 13:6). Niko ne zaboravlja Boga u nevolji, zato što se tada javlja potreba da se izvučemo iz nje. U takvoj situaciji uvek nam je dobrodošla pomoć sa strane. Koliku želju imamo da Bog bude u našem životu vidi se kada nam ništa ne fali, kada nema potrebe da nam priskače u pomoć.
Ako se vratimo primeru sa ugovorenim sastankom, verovatno je svima jasno da priroda sastanka može da utiče na ishod zaborava. Ako je ugovoreni sastanak ono što mi ne prija, mnogo lakše ću „zaboraviti” na njega, bez obzira što mi određena vrsta dužnosti nalaže da ispunim ono na šta sam se obavezao. S druge strane, ako je sastanak s voljenom osobom koju nisam video neko vreme, sve što radim dok vreme sastanka ne dođe radim s podeljenim mislima, jer nestrpljivo očekujem trenutak viđenja. Moje biće treperi u iščekivanju kada će do sastanka doći. To ne može da se zaboravi, jer su sva moja stremljenja usmerena ka tome.
Da li na sastanke s Bogom idem s osećajem dužnosti ili s čistim zadovoljstvom? Da li pred Njega idem zbog osećaja obaveze za sve dobro što mi je učinio ili idem radujući se ponovnom susretu sa svojim nebeskim roditeljem? Da li je odnos s Njim moranje ili sreća? Iskreno govoreći, mislim da većina ljudi laže kada odgovara na ova pitanja.
Većina nas koji tvrdimo da verujemo još uvek, bar delimično, ima misirsko srce, srce koje žudi za onim što mu Misir pruža. Mnogi te želje tako majstorski upakuju u religiozno ruho da i sami sebe prevare. Problem u pogledu izbora ili odbacivanja Boga u nečijem životu je u tome što ta odluka nije stvar trenutnog nadahnuća, već se ogleda u neprestanoj i nepokolebljivoj doslednosti, u posvećenosti celokupnog života.
Da bi se postiglo takvo stanje nije dovoljno izjaviti da više ne volimo greh. Moguće je da prezirem greh, ali da moje srce još uvek čezne za njim . Grešnik ne postaje pravednik preko noći. Ne mogu sebe da nateram da ne volim ono što volim, čak i kada mi se takve težnje gade. Da bi se sve moje pogrešne želje i težnje preoblikovale potrebno je vreme – vreme da se iz stanja ljubavi prema gresima dođe u stanje kada toga više nema.
Nije dovoljno da samo mislima stremimo Bogu i onome što je dobro. Ako nas naše želje još uvek vode svojim putevima, mi samo znamo šta je ispravno, ali se toga ne pridržavamo. A kako se pravednikom može nazivati onaj koji zna šta je ispravno, a to ne čini *? Praksa je, valjda, važnija od teorije. Znanje služi tome da se primeni, a ne samo da se shvati. Zato nije ni čudo što Bog preko proroka Osije o svom narodu kaže: „Srce im je razdijeljeno, zato su krivi” (Osija 10:2).
Jevrejski narod koji je napustio Misir nije planirao da ostavi Boga. To se desilo spontano – zato što su oni bili takvi! Ono što je bilo u njima, pre nego što ih je Bog izveo iz zemlje ropstva, nije naprasno nestalo. Zbog toga što su bili takvi zaboravili su Boga i pokazali se kao nezahvalni.
Postoje ljudi koji misle da su na Božijoj strani, ali njihov život svedoči da njihove predstave ne odgovaraju realnosti: „Govore da poznaju Boga, a djelima ga se odriču; jer su mrski i neposlušni, i ni za kakvo dobro djelo valjani.” (Tit 1:16).
Varamo sebe da smo zahvalni Bogu, ako činimo ono što On prezire, naročito kada znamo da su takva dela obično usmerena protiv drugih. Lako je zahvaliti se nekome ko nas je izbavio iz nevolje, ali prava zahvalnost se ogleda u tome da ubuduće ne činimo ništa protiv njegovih interesa. U protivnom vraćamo zlo za dobro.
S jedne strane, jasno je da se zahvalnost prema Bogu izražava tako što se vladamo po Njegovim principima, a s druge strane naše stanje grešnika nam ne dozvoljava da to primenimo, jer se po prirodi stvari vraćamo svojim neprimerenim željama, čak i kada sebe pokušavamo da nateramo da živimo po Božijoj volji.
Očigledno je da u ovakvoj situaciji postoji problem koji čak može da izgleda nerešiv. Ipak, u rešavanju bilo kakvog problema važno je shvatiti da problem postoji i dobro definisati šta je uzrok. Dakle, mogli smo uočiti da zaborav i nezahvalnost prema Bogu nisu uzrok problema. Oni su manifestacija. Naše stanje odvojenosti od Boga, koje se ne može odjednom promeniti, uzrokuje da ni naš odnos s Bogom ne može da bude zadovoljavajuć. U nastavcima teksta ćemo pričati o tome kako smo se našli u ovom stanju greha i kako ga možemo promeniti.