Ovaj tekst bi mogao da se smatra digresijom na članak „Poverenje uprkos nerazumevanju”, ali može da se čita i kao samostalna celina. U tom članku je bilo reči o tome kako pravo poverenje proizilazi iz iskustava koja imamo u ličnom odnosu s nekim i da jedino lični odnos možemo smatrati poznavanjem nekoga. Namera ovog teksta je da prikaže biblijske primere o načinu kako to funkcioniše.
Jovanovo pisanje
Apostol Jovan ovako započinje svoju prvu poslanicu: „Što bješe ispočetka, što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o riječi života: i život se javi, i vidjesmo, i svjedočimo, i javljamo vam život vječni, koji bješe u oca, i javi se nama; što vidjesmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom.” (1. Jovanova 1:1-3).
Jovan piše o nekome ili nečemu što ne imenuje, već očekuje da mi to prepoznamo. U prvom stihu govori o reči života, koju su oni čuli, videli, razmotrili i opipali. Sasvim je jasno da se ovde ne radi samo o informacijama, jer on govori kako su tu reč oni i videli i opipali. Onima koji znaju kako počinje jevanđelje koje je on napisao, odmah će upasti u oči sličan način izražavanja.
U njemu Jovan piše: „U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ.” (Jovan 1:1). Svi oni koji su iole upućeni u ono što hrišćanstvo zastupa znaju da se ovde radi o Hristu. Hrista su, dakle, slušali, Njega su videli, o Njemu i Njegovom delovanju su razmišljali i Njega su opipali. O tome govori prvi stih Jovanove poslanice.
I u drugom stihu, u kojem se govori o večnom životu, vidimo da zapravo nije reč samo o večnom životu kao takvom, već se ukazuje na nešto drugo. U tom stihu Jovan prvo tvrdi da se život javio, a onda da nam javlja večni život koji je bio u Oca i nama se javio.
Život je postojao i ranije. Dakle, Jovan ne misli da se doslovno pojavio život, nego govori da se javio Hristos i omogućio da mi, koji inače umiremo, možemo da dobijemo neprolazni život (). Naravno, moguće je reći da se ovde govori o tome da se život javio tako što se pojavio Onaj koji je sam život. Međutim, to se opet odnosi na Isusa.
Prema tome, taj večni život je bio u Oca i javio nam se. Zapravo, doslovno piše da je večni život bio sa Ocem. Ako se misli na mogućnost da Bog daje večni život, On tu mogućnost nikada nije izgubio i ne može da se kaže da je taj život bio s Njim – kao da to sada ili u nekom drugom trenutku nije tako. Hristos, koji je bio s Ocem, privremeno se odvojio od Njega, utelovio se i došao na ovaj svet. Zbog toga je Jovan, misleći na Hrista, napisao da je taj večni život bio s Ocem.
Možda bismo mogli da pomislimo da Jovan piše da su oni dobili saznanje o večnom životu. Međutim, ne može se reći da ne postoji znanje o spasenju i večnom životu pre apostolskog vremena, kada je Jovan ovo pisao. Ako se, pak, kaže da mogućnost za večni život dobijamo Hristovim zaslugama, opet je izraz večni život aluzija na Njega. Drugim rečima, kako god okrenuli, ovo se mora odnositi na Hrista.
I ova terminologija o životu podseća na onu iz Jovanovog jevanđelja, gde se prvo govori o reči, kao što smo citirali, a onda o životu: „U njoj [misli se na reč] bješe život, i život bješe vidjelo ljudima.” (Jovan 1:4). Lako je uočiti sličnu metodologiju Jovanovog pisanja u oba slučaja.
Isus Hristos se poimence pominje u trećem stihu poslanice, ali se čak ni u njemu ne kaže da je On bio taj o kome se ranije u tekstu govorilo. Ovde se tvrdi da zbog onoga o čemu je ranije bilo reči – što videsmo i čusmo, kako počinje ovaj stih, a što je ujedno aluzija na ranije što čusmo i videsmo – možemo da imamo zajednicu s Ocem i Njegovim Sinom, Isusom Hristom.
Prema tome, ostavljeno nam je da sami zaključimo o čemu se radi. Da bismo smo znali da se radi o Hristu, neophodno je da budemo upoznati s nekim osnovnim informacijama o Njemu. To je princip koji je veoma značajan. Da bismo nešto prepoznali, moramo da budemo bliski s tim.
Još bolji primer za ovo je već pomenuto prvo poglavlje Jovanovog jevanđelja. Prvi deo poglavlja govori o Hristu, ali se On direktno ne pominje sve do 17. stiha, pa čak ni tu se Njegovo ime ne povezuje direktno s prethodnim opisom. Tačno je da neki stihovi iz ovog dela govore o Jovanu Krstitelju, ali i oni su u sklopu njegove uloge koja je povezana s Hristovom.
Možemo samo da nagađamo zašto i Jovanovo jevanđelje i njegova prva poslanica počinju na ovakav način. Da li je Jovan namerno tako pisao, da li je to bio stil njegovog izražavanja, da li ga je Bog nadahnuo kako bi poslao određenu poruku ili je nešto sasvim drugo u pitanju, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo. Međutim, očigledno je da bismo morali da budemo upoznati s temom o kojoj apostol Jovan piše, kako bismo mogli da pratimo i razumemo o čemu govori – u ne baš tako malo odlomku.
Biblija jeste jednostavna knjiga, knjiga koja je, mogli bismo raći, pisana za svakoga. Ipak, ona ne podilazi uvek svojim čitaocima, nego nekada pretpostavlja da su oni obavešteni, zainteresovani i uključeni u ono o čemu se priča.
Možda je ovo jedan isuviše apstraktan primer, da bismo na osnovu njega mogli da izvučemo zaključak o tome da Bog želi da budemo aktivni u odnosu s Njim, da iz takvog odnosa proizilazi poznanje, a iz poznanja prava vera. U tom kontekstu, izveštaji o susretima Isusovih učenika s Njim, nakon Njegovog vaskrsenja, mnogo toga mogu da nam kažu.
Vaskrsli Hristos
Marko u svom jevanđelju piše da se Hristos prvo javio Mariji Magdaleni (Marko 16:9). Prilikom tog susreta s Hristom Marija Ga u prvi mah nije prepoznala. „A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše. I kad plakaše nadviri se nad grob, i vidje dva anđela u bijelijem haljinama gdje sjede jedan čelo glave a jedan čelo nogu gdje bješe ležalo tijelo Isusovo. I rekoše joj oni: ženo! što plačeš? Reče im: uzeše Gospoda mojega, i ne znam gdje ga metnuše. I ovo rekavši obazre se natrag, i vidje Isusa gdje stoji, i ne znadijaše da je Isus. Isus joj reče: ženo! što plačeš? koga tražiš? A ona misleći da je vrtar reče mu: gospodine! ako si ga ti uzeo kaži mi gdje si ga metnuo, i ja ću ga uzeti.” (Jovan 20:11-15).
A onda joj se Hristos obraća: „Isus joj reče: Marija! A ona obazrevši se reče mu: Ravuni! koje znači učitelju.” (Jovan 20:16). Kada je Hristos pozvao po imenu, ona Ga je prepoznala. Iz stiha možemo da zapazimo da ona čak nije ni gledala u Njega kada je On izgovorio njeno ime. Okrenula se tek kada je čula da je taj čovek, za kojeg je mislila da je vrtlar, zove po imenu. Ipak, prepoznala je način na koji je zove.
Ovakvo prepoznavanje proizilazi iz bliskosti i poznanstva. Marija je imala iskustvo ličnog odnosa s Njim i nije joj bilo potrebno da gleda u Njega da bi znala o kome se radi. Dovoljno je bilo samo da je oslovi. Znala je način na koji On izgovara njeno ime.
Ovaj događaj, doduše, izgleda pomalo čudno. Prvo što se ljudi obično zapitaju je kako Ga Marija nije prepoznala kada Ga je ugledala. Kao što ćemo videti i u drugim situacijama Hristovog javljanja učenicima, ovo nije usamljeni slučaj. Za jedan drugi primer Marko u svom jevanđelju piše: „A potom javi se na putu dvojici od njih u drugome obličju, kad su išli u selo.” (Marko 16:12).
Hristovo pojavljivanje u „drugom obličju”, tj. donekle drugačijeg izgleda, znači da je iza toga postojala neka Božija namera, budući da je Hristos ustao u onom telu koje je sahranjeno – u telu koje je nedostajalo u Njegovom grobu.
Ovaj događaj, poznat kao put za Emaus, detaljnije je opisan u Lukinom jevanđelju. „I gle, dvojica od njih iđahu u onaj dan u selo koje bijaše daleko od Jerusalima šeset potrkališta i zvaše se Emaus. A oni govorahu među sobom o svima ovijem događajima. I kad se oni razgovarahu i zapitivahu jedan drugoga, i Isus približi se, i iđaše s njima. A oči im se držahu da ga ne poznaše.” (Luka 24:13-16).
Ono što Marko naziva „drugim obličjem” ovde se malo drugačije formuliše. Šta god to tačno bilo, iz prethodnih stihova je jasno da je Bog na neki način učinio da ovi ljudi ne prepoznaju Isusa, iako su Ga, kao i Marija, lično poznavali.
Tokom zajedničkog putovanja njihov razgovor je bio o Isusu i Njegovom raspeću (), o tome kako su im žene javile da nisu našle Njegovo telo, a anđeli su im rekli da je Hristos živ (), o odlasku nekih učenika na grob, koji su potvrdili da je grob prazan (), da bi im na kraju Hristos pokazivao iz Pisma šta je s Njim trebalo da se desi (). Na kraju, oni Ga zovu da prenoći s njima, jer je noć bila blizu (). Sve to vreme oni Ga ne poznaju.
„I kad sjeđaše s njima za trpezom, uze hljeb i blagoslovivši prelomi ga i dade im. Tada se njima otvoriše oči i poznaše ga. I njega nestade.” (Luka 24:30, 31). Verovatno je najpoznatiji onaj primer kada je Hristos, prilikom poslednje pashalne večere sa svojim učenicima, blagoslovio hleb, prelomio ga i dao drugima da jedu (). Međutim, najverovatnije je da ova dva učenika koja su išla za Emaus nisu bila na toj večeri, jer je na toj večeri bilo samo dvanaest Hristovih apostola s Njim (). S druge strane, ne samo da vidimo da se jedan od ove dvojice zvao Kleopa (), što nije ime nijednog od Hristovih apostola, nego ova dvojica kasnije odlaze apostolima ().
Ipak, budući da su ovi učenici znali apostole i da su znali gde su oni bili sakupljeni u strahu od Jevreja (), govori da su oni bili bliski s njima, a samim tim i sa Isusom, jer su jedino zbog toga mogli da znaju i njih i za njihovo mesto gde su se pritajili. Drugim rečima, morali su da prisustvuju situacijama u kojima je Hristos ovo radio s hlebom.
Na primer, u događajima kada je Hristos, s pet hlebova i dve ribe (, nahranio pet hiljada ljudi, osim žena i dece () i kada je, sa sedam hlebova i malo ribe (), nahranio četiri hiljade ljudi, osim žena i dece (Matej 15:38), On je s hlebovima radio upravo ono što je uradio pred dvojicom učenika i na poslednjoj večeri.
U izveštaju o hranjenju pet hiljada ljudi piše: „I zapovjedi narodu da posjedaju po travi; pa uze onijeh pet hljebova i dvije ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade učenicima svojijem, a učenici narodu.” (Matej 14:19). U drugom događaju nalazimo isto: „I uzevši onijeh sedam hljebova i ribe, i davši hvalu, prelomi, i dade učenicima svojijem, a učenici narodu.” (Matej 15:36).
Vidimo da je Hristos to s hlebom radio uvek istim redosledom: blagoslovio, prelomio i dao da jedu. Ko zna koliko puta je to urađeno i u prilikama kada su samo obedovali, a da to nije bilo tako važno da se zabeleži. Drugim rečima, i ovi Isusovi učenici su Ga prepoznali, kako su i sami kasnije rekli apostolima, onog trenutka kada su videli kako lomi hleb (), tj. kada su prepoznali nešto iz zajedničkih doživljaja s Njim.
Osim toga, Hristos nestaje onog momenta kada oni shvate da je to On. Ovo znači da je tog trenutka Hristos postigao sve što je želeo i da više nije bilo potrebno da ostaje. Prema tome, prepoznavanje Hrista, uprkos činjenici da su im se držale zatvorene oči, bio je jedan od ciljeva koje je Hristos hteo da postigne.
Nakon što su ova dva učenika, vrativši se apostolima i ostalima koji su bili s njima, ispričali šta im se desilo, Hristos se, uprkos zatvorenim vratima (Jovan 20:19), pojavio među njima. U prvi mah oni Ga nisu poznali, nego su pomislili da se radi o duhu (). I njih Hristos razuverava tako što im pokazuje ruke i noge () na kojima su bili ožiljci od klinova kojima je bio prikovan za krst (videti ). To je, takođe, bilo nešto što je povezano je s Njim, a njima je bilo poznato.
Međutim, ovde se postavlja pitanje da li su učenici od Hrista mislili da je duh zato što Ga nisu vizuelno prepoznali ili zato što se među njima pojavio i pored zatvorenih vrata, čemu svedoče ostali dokazi koje Hristos pruža – uveravanje da duh nema telo i kosti () i jedenje pred njima, kako bi pokazao da je materijalan ().
Iako ovaj poslednji slučaj možda na malo drugačiji način dovodi do prepoznavanja i saznanja da se radi o Hristu, sledeći se ponovo vraća obrascu o fizičkom neprepoznavanju do trenutka kada Hristos ne učini nešto što je već radio pred njima.
„Bijahu zajedno Simon Petar i Toma koji se zvaše Blizanac, i Natanailo iz Kane Galilejske, i sinovi Zevedejevi, i druga dvojica od učenika njegovijeh. Reče im Simon Petar: idem da lovim ribu. Rekoše mu: idemo i mi s tobom. Onda iziđoše i odmah sjedoše u lađu, i onu noć ne uhvatiše ništa. A kad bi jutro, stade Isus na brijegu; ali učenici ne poznaše da je Isus. A Isus im reče: djeco! eda što imate za jelo? Odgovoriše mu: nemamo. A on im reče: bacite mrežu s desne strane lađe, i naći ćete. Onda baciše, i već ne mogahu izvući je od mnoštva ribe.” (Jovan 21:2-6).
Događaj sličan ovome desio se i ranije, kada je Hristos jednom prilikom propovedao narodu iz Petrove lađe. Kada je završio, obraća se Petru: „A kad presta govoriti, reče Simonu: hajde na dubinu, i bacite mreže svoje te lovite. I odgovarajući Simon reče mu: učitelju! svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo: ali po tvojoj riječi baciću mrežu. I učinivši to uhvatiše veliko mnoštvo riba, i mreže im se prodriješe. I namagoše na društvo koje bješe na drugoj lađi da dođu da im pomognu; i dođoše, i napuniše obje lađe tako da se gotovo potope. A kad vidje Simon Petar, pripade ka koljenima Isusovijem govoreći: iziđi od mene, Gospode! ja sam čovjek griješan. Jer bijaše ušao strah u njega i u sve koji bijahu s njim od mnoštva riba koje uhvatiše; a tako i u Jakova i Jovana, sinove Zevedejeve, koji bijahu drugovi Simonovi. I reče Isus Simonu: ne boj se; otsele ćeš ljude loviti.” (Luka 5:4-10).
Možemo da uočimo da su u oba događaja bili prisutni Simon, kasnije nazvan Petar, i Zevedejevi sinovi, Jakov i Jovan. Sva trojica su bili ribari. Događaji su slični, jer su u oba slučaja lovili celu noć i ništa nisu uhvatili, a onda im Hristos kaže da bace mreže i odjednom ulove toliko ribe da jedva mogu da ih izvuku. Razlika je u tome što u drugom slučaju nisu znali da je Hristos taj koji im govori.
Međutim, Jovanu je odmah sinulo: „Onda učenik onaj koga ljubljaše Isus reče Petru: to je Gospod. A Simon Petar kad ču da je Gospod, zapreže se košuljom, jer bješe go, i skoči u more.” (Jovan 21:7). Kao i u ranijim javljanjima vaskrslog Hrista, učenici Ga prepoznaju po situacijama koje su proživeli zajedno s Njim.
Zanimljiv je i nastavak. Iako ih je Hristos pitao da li imaju nešto za jelo, sada ih čekaju hleb i riba na žaru, a oni kao da Ga još uvek vizuelno ne poznaju, ali znaju da je to On: „Kad dakle izljezoše na zemlju, vidješe oganj naložen, i na njemu metnutu ribu i hljeb. Isus im reče: prinesite od ribe što sad uhvatiste. A Simon Petar uđe i izvuče mrežu na zemlju punu velikijeh riba sto i pedeset i tri; i od tolikoga mnoštva ne prodrije se mreža. Isus im reče: hodite objedujte. A nijedan od učenika ne smedijaše da ga pita: ko si ti? videći da je Gospod.” (Jovan 21:9-12).
U grčkom tekstu na kraju stoji glagol znati (οἶδα), a ne videti, tj. taj deo treba da glasi: „znajući da je to Gospod”. Mada bi, u kontekstu u kojem je sve napisano, čak i u našem prevodu trebalo da bude jasno da se glagol videti tu koristi u smislu shvatanja, a ne nečega što su videli očima.
Dakle, imamo situaciju u kojoj učenici imaju potrebu da potvrde Hristov identitet, iako znaju da je reč o Njemu. Šta bi moglo da bude uzrok njihove nesigurnosti osim toga da imaju problem da prepoznaju Njegov lik? Kada bi Hristov lik bio onakav kakvim su Ga viđali dok su živeli s Njim, oni ne bi imali nikakve sumnje, a sigurno bi Ga prepoznali još kada im se prvi put obratio s brega.
Možda bi neko mogao da kaže da imaju sumnje zato što su znali da je Hristos ubijen, pa sada razmatraju ko bi ovo mogao da bude pred njima, budući da je Isus mrtav. Ipak, kako sam Jovan piše, ovo je već treći put da im se Hristos javlja od kako je ustao iz mrtvih (). To za njih nije bila novost. Jedino što nam preostaje je da je njihova nesigurnost uzrokovana problemima fizičkog prepoznavanja.
Vidimo da za prepoznavanje Hrista nije neophodno znati kako On izgleda, ukoliko imamo zajedničko iskustvo s Njim. Ovaj obrazac da učenici prepoznaju Hrista ne fizički, već na osnovu doživljaja koje su proživeli s Njim, sigurno nije slučajan. Jedno je sigurno jasno, Bog želi da nam pošalje poruku o tome kako se On prepoznaje.
Ako je Bog želeo da Hristovi učenici, koji su s Njim proveli nekoliko godina, Njega prepoznaju po postupcima koje su s Njim sami doživeli, koliko to tek treba da važi za nas koji Hrista nikada nismo videli svojim očima.
Veza prepoznavanja i iskustva
Samuilova majka, Ana, bila je nerotkinja, što ju je činilo veoma žalosnom. Zato je molila Boga da joj ispuni želju da rodi sina. „I ona tužna u srcu pomoli se Gospodu plačući mnogo. I zavjetova se govoreći: Gospode nad vojskama! ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće prijeći preko glave njegove.” (1. Samuilova 1:10, 11).
Budući da joj je Bog ispunio molbu, Ana je postupila onako kako se zavetovala. Kada je odojila sina Samuila, odvela ga je u hram da služi Bogu (). Samuilo je, dakle, još kao veoma mali učestvovao u službama u hramu i oko njega.
Tadašnji prvosveštenik Ilije bio je veoma star. Njegovi sinovi su se bahato i raspusno ponašali, a to je uzrokovalo da se narod udaljava od Boga (). Oni koji bi trebalo da budu ugled narodu bili su kolovođe u grehu. Zato je Bogu bio potreban neko ko će usmeriti narod ka Njemu.
„A dijete Samuilo služaše Gospodu pred Ilijem; i riječ Gospodnja bješe rijetka u ono vrijeme, i ne javljahu se utvare.” (1. Samuilova 3:1). Situacija je, prema tome, bila takva da se Bog povukao zbog greha svog naroda i sve manje se javljao ljudima. U takvim okolnostima Bog odlučuje da se javi Samuilu.
„Jednom u to vrijeme Ilije ležaše na svom mjestu; a oči mu počinjahu tamnjeti te ne mogaše vidjeti; i Samuilo ležaše u domu Gospodnjem gdje bijaše kovčeg Božji, i žišci Gospodnji još ne bjehu pogašeni. I viknu Gospod Samuila, a on reče: evo me. I pritrča k Iliju, i reče mu: evo me, što si me zvao? A on reče: nijesam te zvao, idi lezi. I on otide i leže. A Gospod opet viknu Samuila, i Samuilo usta, i otide k Iliju, i reče: evo me, što si me zvao? A on reče: nijesam te zvao, sine; idi lezi. A Samuilo još ne poznavaše Gospoda, i još mu ne bješe javljena riječ Gospodnja.” (1. Samuilova 3:2-7).
Možemo da uočimo da sam pisac ovog teksta kaže da Samuilo nije prepoznao kada mu se Bog javljao, jer nije imao ranija iskustva s Njim. Međutim, u ranijem citatu smo takođe mogli da primetimo da se Bog inače retko javljao u to vreme. Oba ova uticaja zajedno – nedostatak ličnog iskustva i odsustvo primera kod drugih – stvaraju situaciju u kojoj je Boga teško prepoznati, čak i kada se otvoreno javlja ljudima.
Možemo uzeti i primer Hristovih učenika. Sam Hristos je činio mnoga čuda () i pod tim uticajem, kao i zbog naloga koji je dao svojim učenicima, i oni su počeli da čine isto. „I dozva dvanaestoricu, i poče ih slati dva i dva, i davaše im vlast nad duhovima nečistijem. … I otišavši propovijedahu da se treba kajati; i đavole mnoge izgonjahu; i mazahu uljem mnoge bolesnike; i iscjeljivahu.” (Marko 6:7, 12, 13).
Ovo nisu sposobnosti koje su dobili samo učenici koji su lično bili s Hristom. To je obećanje koje je Hristos dao svim vernicima (). Ipak, kako je dobrih primera bivalo sve manje i manje, hrišćanstvo se vratilo u staru ustajalu baru u kojoj su bili Judejci Hristovog vremena. Hrišćani često s prezirom gledaju na tadašnje stanje vere u Isusovom narodu ne shvatajući da su i sami postali isti, ako ne i gori od njih, budući da su imali primer njihovih nedostataka.
Kao i u svakom drugom poslu, mnogo je lakše ako postoji neko ko će da vam pokaže kako nešto funkcioniše, ko će da vas nauči i uvede u novu oblast s kojom ranije niste imali prilike da se sretnete. Zamislite kako bi to izgledalo kada bismo sva znanja u ovom svetu morali da stičemo iz početka, bez pomoći i saznanja koje su nam prenele prethodne generacije. Veoma brzo bismo se vratili na najprimitivniji način života. Isto to važi i za religiju. Po svoj prilici, najvažniji razlog za postojanje Božije reči je upravo taj da nam prenese iskustva koja su drugi imali, kako bismo skratili put do Boga i izbegli greške koje bismo inače sami činili bez primera drugih.
Samuilo je morao da krene skoro od nule. I u tome mu je, bar teoretski, pomogao Ilije: „Tada opet viknu Gospod Samuila treći put, i on usta i otide k Iliju, i reče: evo me, što si me zvao? Tada razumje Ilije da Gospod zove dijete. I reče Ilije Samuilu: idi lezi; a ako te zovne, a ti reci: govori Gospode, čuje sluga tvoj. I Samuilo otide, i leže na svoje mjesto. A Gospod dođe i stade; i zovnu kao prije: Samuilo! Samuilo! A Samuilo reče: govori, čuje sluga tvoj.” (1. Samuilova 3:8-10).
Značaj ličnog iskustva posebno dolazi do izražaja kada ovaj primer poredimo s Božijim javljanjem Avramu da žrtvuje svog sina Isaka. Sadržaj zahteva koji je Bog izneo pred Avrama je u samom Avramu mogao da izazove sumnje. Bog od njega traži da žrtvuje sina kojeg mu je taj isti Bog više puta obećao (), kojeg mu je podario i kada je nestalo biološke mogućnosti da mu ga Sara rodi (), za kojeg mu je obećano da će od njega nastati mnogi narodi (), a sam Bog ne samo da ne traži ljudske žrtve (), već ih i zabranjuje ().
Avram je imao toliko razloga da relativizuje poruku koju je primio i to bi čak izgledalo razumno. Mogao je da je proglasi Sotoninim delom. Međutim, Avram je znao da je to Božije javljanje, jer je već toliko iskustva imao u takvim okolnostima. Ako je želeo da bude iskren i pošten, praktično je morao da prihvati da to uputstvo dolazi od Boga, koliko god da mu je sadržaj poruke morao izgledati nelogično.
Samo zbog nedostatka iskustva s javljanjem Boga Samuilo nije shvatio da mu se On obraća, iako nije imao nikakav razlog da to odbaci. S druge strane, čak i iz samih prethodnih Božijih javljanja, Avram je imao mnogo razloga da stavi pod znak pitanja autorstvo poruke, ali to nije mogao da uradi upravo zbog iskustava koja je imao u takvim prilikama.
Baš kao što su učenici prepoznali vaskrslog Hrista uprkos čudnim okolnostima, tako i Avram prepoznaje da je poruka od Boga uprkos njenom čudnom sadržaju, za razliku od Samuila, koji u sasvim običnoj situaciji nije odmah uspeo da razazna o kome se radi, kada mu se Bog prvi put javio. Prema tome, čudne ili neočekivane okolnosti nisu prepreka u prepoznavanju Boga, ukoliko je postojalo ranije lično iskustvo. S druge strane, čak i u najobičnijim okolnostima teško je razumeti da li nam se Bog obraća, ukoliko nismo imali nikakva ranija iskustva po tom pitanju.
Slobodni, a dužni
Samo po sebi je jasno da iza ovoliko često pominjanog ličnog iskustva mora da stoji lična odgovornost. Ovo, pak, ne znači da uopšte ne postoji kolektivna odgovornost ili da bi vernik u potpunosti trebalo da bude individualac, kako bi, na osnovu prethodne rečenice, moglo da deluje. Namera te rečenice je da ukaže da niko umesto nas ne može da razvija odnose s drugima, ukoliko mi to sami ne učinimo. Sigurno je da bliskim odnosom neću nazvati to što, na primer, moji roditelji komuniciraju s nekim koga ja sam nikada nisam sreo, čak i ako mu šaljem pozdrave i poruke preko njih.
Apostol Pavle u 14. poglavlju Rimljanima poslanici piše kako svoje mišljenje ne treba nametati drugima niti gušiti slobodu u odnosu s Bogom. O tome govori uglavnom kroz primere u vezi sa sporom oko toga da li treba jesti meso ili to ne treba činiti. „Koji jede neka ne ukorava onoga koji ne jede; i koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede; jer ga Bog primi. Ko si ti koji sudiš tuđemu sluzi? On svojemu gospodaru stoji ili pada. Ali će ustati; jer je Bog kadar podignuti ga.” (Rimljanima 14:3, 4).
Pavle ovde ne poziva na pokoravanje bilo kakvim ljudskim autoritetima, pa ni religioznim, niti zahteva da se povinujemo stavu većine. Zapravo, on radi upravo obrnuto – savetuje da se ne napadaju oni koji imaju drugačije mišljenje.
Pitanje koje postavlja jasno izražava njegov stav. Mi nismo gospodari drugih ljudi i nemamo pravo da tražimo da nam se oni pokoravaju, čak i ako smo u pravu. Jedan vernik sebe smatra Božijim slugom i Njemu odgovara za svoje postupke, a ne većini, religioznim vođama ili crkvi. Ako greši, Bog je u stanju da ga usmeri na pravi put. Mi možemo da savetujemo ili ukažemo, ali ne i da zahtevamo.
U nastavku teksta Pavle je prvo napisao: „A ti zašto osuđuješ brata svojega? Ili ti zašto ukoravaš brata svojega? Jer ćemo svi izići na sud pred Hrista.” (Rimljanima 14:10). Opet se ponavlja ideja o Božijem sudu, na koji će svako izaći. Na Božiji sud se ne izlazi kolektivno, nego pojedinačno. Tamo neće važiti opravdanja kao: „Tako mi je naložio sveštenik”, ili: „Crkva je to zahtevala od mene.” Ako je nešto bilo neprimereno, a ja sam to znao, pred Bogom sam bio dužan da to ne činim, uprkos tome što su neki drugačije tražili.
Dva stiha kasnije apostol piše: „Tako će dakle svaki od nas dati Bogu odgovor za sebe.” (Rimljanima 14:12). Lepo je to kada shvatimo da smo slobodni od drugih ljudi. Međutim, sloboda nosi i odgovornost. Svesno ili nesvesno, mnogi vernici prihvataju da drugi odlučuju umesto njih, misleći da tako izbegavaju odgovornost koju imaju pred Bogom. Ipak, bez obzira da li se podredili ili ne podredili drugima, naša odgovornost ostaje. A kada je situacija takva, zar nije bolje bar odgovarati za ono što smo sami izabrali da činimo, a ne za ono što su nam drugi odredili?
Isti autor u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima.” (1. Korinćanima 7:23). Dakle, onaj ko se podređuje ljudima prezire Hristovu žrtvu. Mi smo otkupljeni Isusovim patnjama i Njegovom smrću, kako bismo ponovo mogli da se smatramo Božijom decom. Ako drugi ljudi zahtevaju da im se pokoravamo, oni time sebe stavljaju na Božije mesto i traže za sebe ono što bi trebalo Njemu da pripadne.
Dakle, ne samo da smo slobodni da razvijamo lični odnos s Bogom, nego smo to čak i dužni, ukoliko želimo da se nađemo u Njegovom carstvu. Izbegavanje uspostavljanja odnosa s Bogom je izbegavanje činjenice da smo sami odgovorni za svoje postupke i svoju sudbinu. Jedno razumno biće ne može da poništi odgovornost željom da te odgovornosti nema ili negiranjem njenog postojanja. Na kraju krajeva, bilo bi krajnje nepravedno da naša večna sudbina ne zavisi od našeg izbora, nego od drugih ljudi.
Ovo poglavlje u Rimljanima poslanici Pavle završava rečima: „Ti imaš vjeru? Imaj je sam u sebi pred Bogom. Blago onome koji ne osuđuje sebe za ono šta nađe za dobro. A koji se sumnja osuđen je ako jede, jer ne čini po vjeri: a šta god nije po vjeri grijeh je.” (Rimljanima 14:22, 23).
Kada se podvuče crta i dođe vreme da se odluči da li ćemo biti spaseni ili nećemo, mi tada stojimo sami sa svojom verom pred Bogom. Vera drugih ljudi tada više ne može da nam pomogne. Tačno je, kao što je već bilo reči o tome, da vera drugih može mnogo da nam pomogne kada se na takvu veru ugledamo i učimo od nje. Međutim, ona ne može da bude zamena za našu veru, već bi trebalo da bude podsticaj da se i sami uključimo u odnos s Bogom.
Poslednja misao je izuzetno značajna. Ona bi mogla da glasi i da je greh sve što nije po savesti, budući da je naša vera ono što doživljavamo kao ispravno. Savest nikada ne ide protiv iskrenih ubeđenja. Jedino je moguće da, kada nečega ne želimo da se odreknemo, iako znamo da nije dobro, sami sebe obmanjujemo i tvrdimo da je to po našoj savesti, kako bismo sebi ugodili ili pred drugima opravdali svoje postupke.
Veoma je bitno ono što proizilazi iz ove rečenice, da je greh sve što nije po veri, tj. savesti. Ako nešto doživljavamo kao istinu, bez obzira da li je to stvarno istina, toga treba da se pridržavamo – inače grešimo. Drugim rečima, moguće je da je ispravno ono što drugi od nas zahtevaju, iako mi toga nismo svesni, i da grešimo ukoliko ih poslušamo. Bez obzira iz kog razloga smo im se pokorili i prihvatili da činimo po njihovom nalogu, mi ne verujemo da je to ispravno i zbog toga smo krivi i svojoj savesti i Bogu, jer činimo ono što nije po našoj veri.
Isto tako, kada druge primoravamo da prihvataju naše stavove, mi ih teramo u greh, jer im namećemo poslušnost nama, umesto Bogu. Ljudi često ne shvataju veličinu svoje arogancije kada sebe proglase za merilo svih stvari, iako nisu sveznajući. Takvi se stavljaju na mesto Boga, očekujući da ih ostali bespogovorno slede. Ono za šta su ubeđeni da je dobro, oni treba da sprovode u svom životu, ali nikako im nije dato da druge, na bilo koji način, prisiljavaju da usvoje to što su oni sami prihvatili kao istinu.
Zato je Pavle i napisao: „Ti imaš vjeru? Imaj je sam u sebi pred Bogom.” On nas savetuje da svoju veru i svoja ubeđenja sledimo, da smo za to pred Bogom odgovorni, ali da ujedno nemamo pravo da ih zahtevamo od drugih ljudi. A to i svako drugi treba za sebe da primeni, u skladu sa svojom sopstvenom, a ne mojom verom.
Iz ovoga opet možemo da zaključimo da smo ne samo slobodni da s Bogom uspostavimo lični odnos, nego smo to i dužni, jer ako činimo po tuđim, a ne svojim ubeđenjima, grešimo.
Poznavanje kroz praksu i informacije
Međutim, nije teško uočiti da u svemu ovome postoji realan problem. Ne možemo direktno da pristupimo Bogu. Ne vidimo Ga, ne čujemo Ga, a On se ljudima javlja veoma retko. Kako u takvoj situaciji da steknemo iskustvo koje će nam pomoći da prepoznamo da li je nešto od Boga ili nije? Naravno da ovde ima mnogo toga što bi se moglo reći, ali to je posebna tema koja umnogome prevazilazi okvire ovog teksta. Zbog toga će ovde biti date samo osnovne smernice.
Princip koji je Hristos dao za prepoznavanje lažnih proroka može univerzalno da se primeni: „Čuvajte se od lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.” (Matej 7:15-20).
Praktičan život pokazuje da li neko ima dobar odnos s Bogom ili ga nema. Naravno, ovaj princip ne treba primenjivati samo na druge, već i na sebe. Ako vidimo da se neko pretvara, da spletkari, zavađa druge ljude ili svesno radi bilo šta što je neprimereno, kako možemo da ga nazovemo Božijim čovekom? Nečija dela i njihove posledice najbolje pokazuju da li je neko na Božijoj strani. Kako je to Hristos rekao, ne raste grožđe na trnju niti smokve na čičku. Dobar život prati dobrog čoveka. Važi i obrnuto, dobrim čovekom ne možemo zvati onoga ko ne postupa dobro.
U poslanici koju je napisao Titu apostol Pavle kaže: „Čistima je sve čisto; a poganima i nevjernima ništa nije čisto, nego je opoganjen njihov i um i savjest. Govore da poznaju Boga, a djelima ga se odriču; jer su mrski i neposlušni, i ni za kakvo dobro djelo valjani.” (Tit 1:15, 16). Prva rečenica izgleda pomalo zbunjujuće. Ako je čitamo odvojeno od ostalog teksta, deluje kao da je sve opravdano onome ko je čist, a da, šta god učinio opoganjen i neveran, to ništa ne valja.
Poslednji deo rečenice ipak donekle razjašnjava dilemu, a nastavak još više. Završetak prve rečenice nam kaže da je ovoj drugoj grupi ljudi opoganjen um i savest. Drugim rečima, s umom i savešću nešto nije u redu, nešto u vezi s njima ne radi kako treba.
Opoganjen um očigledno znači da njihovo rasuđivanje nije dobro. Međutim, kako savest može da bude opoganjena i šta bi to trebalo da znači? Savest je unutrašnji osećaj i merilo za razlikovanje dobra i zla, tj. ispravnog i pogrešnog. Možemo je gušiti ili negirati, ali njom ne možemo upravljati niti je možemo menjati. Budući da opoganjeno inače znači uprljano, mogli bismo da se poslužimo našom frazom i kažemo da je takvima nečista savest. Dakle, nije problem u tome što njihova savest ne funkcioniše ispravno, nego u tome što oni ne slušaju glas savesti.
U čemu se onda ogleda njihovo loše rasuđivanje i neslušanje glasa savesti? Sam tekst nam odgovora na ovo pitanje. Onaj ko tvrdi da poznaje Boga, a čini protivno onome što On odobrava i od nas očekuje, radi i protiv razuma i protiv savesti. Kada Pavle kaže da su ovi ljudi neposlušni, time je samo na drugačiji način ponovljeno da se takvi delima odriču Boga. Oni se delima ne odriču Boga čineći ono čega nisu svesni, nego radeći nasuprot Božijem stavu koji im je dobro poznat. I baš zato što su neposlušni, mrski su Bogu i nisu sposobni ni za kakvo dobro. Drugim rečima, apostol Pavle kaže da je apsurdan stav da neko tvrdi da poznaje Boga, a da svesno radi protivno Njegovoj volji. Logika uma koji zastupa takvo mišljenje ne može da bude dobra. Takođe, ne postoji savest koja može da odobri taj isti stav.
Apostol Jovan o ovome piše na sličan način: „I po tom razumijemo da ga poznasmo, ako zapovijesti njegove držimo. Koji govori: poznajem ga, a zapovijesti njegovijeh ne drži, laža je, i u njemu istine nema” (1. Jovanova 2:3, 4).
Kada u hrišćanskom svetu kažete nešto po smislu identično ovome, često naiđete na kritike kako je to zastupanje legalizma. Međutim, ovo govori Jovan, ljubljeni Isusov učenik (), jedan od stubova Hristove crkve (). Kao što se može videti, Jovanovo mišljenje se u potpunosti slaže s Pavlovim – onaj ko svesno čini ono što Bog ne odobrava ne može ni da kaže da poznaje Boga. Laže svako ko drugačije govori.
Iz svega ovoga lako je zaključiti da Sveto pismo izraze „poznavati Boga” i „slediti Boga” tretira kao sinonime. Logično je, naravno, zapitati se zašto je to tako. Bog ne želi da druguje s onima koji čine zlo. Kako je to Pavle rekao – takvi su Mu mrski. Čak i ako, u takvim uslovima, s čovekove strane postoji želja za odnosom, Bog takav odnos ne želi.
„Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7:21-23). Prema tome, i sam Hristos demantuje svakoga ko tvrdi da ima zajednicu s Bogom, a greši. On ne samo da nikada s takvima nije imao poznanstvo, nego ih čak i tera od sebe.
Budući da poznanstvo s Bogom zahteva da smo Mu poslušni, podrazumeva se da moramo da znamo šta to Bog želi. Ovo naročito dolazi do izražaja kada znamo da nemamo direktan, fizički kontakt s Bogom kao što to imamo s drugim ljudima iz svog okruženja. Kada se družimo s drugom osobom i provodimo vreme s njom, tada spontano, iz životnih situacija, naučimo šta su njeni stavovi i želje. Pošto to ne možemo da ostvarimo s Bogom, s Njim se družimo i o Njemu učimo iz objave koju nam je u Pismu dao o sebi. Iako je to učinio posredno, preko ljudi koji su Mu bili verni, to je nešto što je najbliže Njemu, kao izvoru relevantnih informacija.
Nešto mora da bude standard s kojim ćemo porediti šta je ispravno, a šta pogrešno, šta je lažno, a šta istinito, šta je dobro, a šta loše. I kroz analizu i razmišljanje o tim stvarima upoznavaćemo i Njega, saznavaćemo kakvi su Mu principi, za šta se zalaže, kakav Mu je odnos prema nama i sve ostalo što je našao za shodno da nam saopšti.
S obzirom na to da smo već govorili o spornim pitanjima, kao što je jedenje ili nejedenja mesa, bilo bi dobro reći da postoji i mnogo toga što uopšte nije sporno. Većina onoga što je napisano u Bibliji veoma je jasno i često krajnje jednostavno.
Mnoga pitanja ljudi proglase spornima samo zato što ne žele da se, bez obzira iz kog razloga, nečega pridržavaju. Tada izgovor: „Treba da se ponašam po svojoj savesti”, tako lepo dođe. Ova primedba se, svakako, odnosi na lično samoispitivanje. Čak i ako je nešto savršeno jasno, mi nemamo prava da nekoga prisiljavamo da se toga pridržava. Međutim, možemo da preispitamo svoje stavove i da pokušamo da ih usaglasimo s onim što je ispravno, koliko god nam život ili okruženje to otežavali.
Kao što je već rečeno, svako će za sebe odgovarati pred Bogom. Zbog toga nemamo prava drugima da namećemo svoje stavove, jer je njihova pravo i njihova odgovornost da li će nešto da prihvate. Naše je da sebe preispitamo: „A svaki da ispita svoje djelo, i tada će sam u sebi imati slavu, a ne u drugome. Jer će svaki svoje breme nositi.” (Galatima 6:4, 5). Drugim rečima, treba dobro da se čuvamo da nam lična subjektivnost ne ugrozi poznavanje Boga.
Osim subjektivnosti, glavni razlog za nedovoljno poznavanje Boga je odsustvo želje da o Njemu razmišljamo i „provodimo vreme” s Njim. Odnos s Bogom je kao odnos s voljenom osobom. Kada nekoga volimo, imamo želju da što više vremena provodimo s njom. To neće biti, niti bi bilo dobro da bude, jedini sadržaj našeg života. Ipak, imaćemo potrebu da tog zajedničkog vremena bude što više. Jednostavno, izuzimajući obaveze koje imamo, mi ulažemo vreme u nešto, srazmerno tome koliko to volimo. Baš kao što manje poznajemo ljude s kojima provodimo manje vremena, tako i Boga manje poznajemo, ukoliko mu posvećujemo manje vremena.
U jednoj diskusiji s Jevrejima Hristos kaže: „I riječi njegove nemate u sebi da stoji; jer vi ne vjerujete onome koga on posla. Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život vječni; i ona svjedoče za mene.” (Jovan 5:38, 39). Ono što su ti ljudi smatrali osnovom za svoju veru, oni nisu dobro razumeli. Reči koje su čitali nisu zaživele u njima.
Ovakvi primeri su dati da bismo shvatali da je sasvim moguće da i nama promakne suština onoga što Bog radi i da zato pogrešno postavimo stvari. Ovo naročito dolazi do izražaja kada je naša vera posredna, kada se uzdamo u ono što drugi govore o Bogu, bez sopstvenog doživljaja i sopstvenog razumevanja.
Upravo takva posredna vera je bila problem koji su ovi ljudi imali. „Nego vas poznajem da ljubavi Božije nemate u sebi. Ja dođoh u ime oca svojega i ne primate me; ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti. Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slave koja je od jedinoga Boga ne tražite?” (Jovan 5:42-44).
Možemo zapaziti nekoliko elemenata koji nas upućuju da se njihova vera više oslanjala na ljude nego na Boga. Prvo imamo Hristovu tvrdnju da u sebi nemaju ljubav prema Bogu. Postavlja se pitanje zašto su onda uopšte vernici. Pa zbog ljudi! Kada je nešto opšteprihvaćena stvar mnogi će se pretvarati da su tome privrženi, iako im do toga i nije posebno stalo. Status u društvu, kako će izgledati u očima drugih, razlog je zbog kojeg se tako predstavljaju.
Hristos zamera svojim sagovornicima što ne prihvataju Njega kojeg je Otac poslao, ali prihvataju samozvance. On nije imao zvučno ime, da bi od Njega imali neke koristi. Poticao je iz obične porodice, nije bio bogat niti je bio pripadnik neke od elitnih grupa verskih učitelja. Ujedno, nije im podilazio, već ih je više kritikovao, nije im ukazivao čast ili ih na bilo koji način smatrao posebnima.
Naredna izjava još direktnije govori o ovome. Isus kaže da oni ne mogu verovati zato što primaju slavu jedan od drugoga, a ne traže slavu od Boga. Naravno, ovo ne znači da oni ne bi rado prihvatili slavu od Boga, nego je naglasak na tome šta je njima veći prioritet od ove dve stvari. Šta će reći i misliti ljudi važnije im je od toga kakav stav ima Bog.
Nije zgoreg naglasiti da Hristos kaže da oni koji se u religiji više oslanjaju na druge ljude i njihova mišljenja, nego na Boga i Njegovu reč, ne mogu verovati. Dakle, oni nisu u stanju da veruju na pravi način. Tu čak više ni ne postoji mogućnost da se slučajno bude na pravoj strani, jer je pristup potpuno pogrešan. Greška koja se pravi je suštinske prirode, jer upravo negira ono što vera u Boga u svojoj prirodi jeste.
Zaključak koji se nameće je nedvosmislen. Posredno verovanje je odanost ljudima, a ne Bogu. Ali ne samo to. To je licemeran stav, pod maskom visokih ideala, težnja da se ušićari, a ne da se sledi istina kakva god ona bila.
Ovu diskusiju Hristos završava sledećim rečima: „Ne mislite da ću vas tužiti ocu; ima koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate. Jer da ste vjerovali Mojsiju tako biste vjerovali i meni; jer on pisa za mene. A kad njegovijem pismima ne vjerujete kako ćete vjerovati mojijem riječima?” (Jovan 5:45-47).
Ljudi koji su s Hristom razgovarali tvrdili su da se uzdaju u svete spise. Međutim, Isus im kaže da tim spisima oni zapravo ne veruju, jer ono što u njima piše oni ne razumeju dobro. A pošto ne veruju tim spisima, već ljudskim tumačenjima, onda nisu u stanju ni da prepoznaju onoga koga je Bog u njima najavio. Tvrdili su da se uzdaju u Božiju reč i upravo je to ono što ih optužuje.
Verovatno je najžalosnije od svega shvatiti da smo tvrdili da je nešto istina, da smo mislili da se u nju uzdamo, da nam je bila nadomak ruke, a da se na kraju ispostavi da je presuda koja nas lišava večnog života to što smo bili nemarni prema toj istini kojoj smo bili tako blizu. Slaba će uteha biti saznanje da nismo jedini koji su tako prošli. Malo naivnosti, malo povodljivosti, malo lenjosti, malo uloženog vremena za upoznavanje Boga i propast neprimetno zakuca na vratima.
Svakako bi trebalo reći da postoje i drugi vidovi druženja s Bogom, kao što su, na primer, molitva, slavljenje Boga, odnos prema drugim ljudima i svetu oko nas, prepoznavanje Njegovog delovanja u životu i slično. Ovde je pre svega bilo reči o dve stvari – spremnosti da se Bog posluša, čemu svedoči naš način življenja, i želji da se On upoznaje, pre svega kroz Njegovu reč koja bi trebalo da bude osnovno merilo po verskim pitanjima. Ukoliko postoji volja da se sledi Bog, zajedno s težnjom da se On razume i upozna, sve ostale stvari će, uz Božije vođstvo i delovanje, doći na svoje mesto, jer proističu iz ta dva načela.
Opasnost posrednog i poziv na neposredno poznanstvo
Na osnovu svega što je do sada rečeno trebalo bi da je jasno da posredan odnos s Bogom nije vera, nego nešto što veru degradira i poništava. Ako su nam kriterijumi takvi da smo spremniji da poslušamo ljude nego Boga, onda indirektno govorimo da Njega stvarno i ne smatramo Bogom. Ali, osim ovoga, postoje još neki praktični problemi koji logično proističu iz posrednog poznanstva s Njim.
Posredno poznavanje Boga i posredno znanje o Njemu stavlja nas na milost i nemilost onim ljudima kojima smo poklonili poverenje u religioznim pitanjima. Ovo je svet greha i grešnika. Možemo li biti sigurni da nas neko namerno ne vara zbog ostvarenja ličnih ambicija i ciljeva, kada nismo upućeni u ono što nam se prezentuje? Tokom cele istorije bilo je verskih učitelja koji su svetinu pokušavali da drže podalje od informacija koje nam je Bog ponudio, jer su tako imali monopol nad znanjem, niko nije mogao da ih kritikuje, a mogli da su da čine i opravdaju šta god su želeli. Zar je mudro prepustiti svoju večnu sudbinu nagađanju da neko verovatno nema svoj lični interes iza svega?
Osim toga, čak i ako neko ima najbolje namere, ne možemo sa sigurnošću znati da on ne greši. Na svetu ima toliko različitih, međusobno isključivih, religioznih pravaca da to već, samo po sebi, govori da je lako zalutati.
Danas su bar informacije dostupne na svakom koraku. Božiju reč ne moramo čak ni da kupimo. Dovoljno je imati mobilni telefon, da bismo imali pristup mnogim prevodima ove knjige. Niko od nas neće imati izgovor kako mu je istina bila nedostupna.
Pored svega toga, sadržaj Biblije daje i mnoga upozorenja o praktičnom životu i specifičnim događajima u kojima ćemo možda biti učesnici. Na primer, postoje upozorenja protiv lažnih proroka. Upozoreni smo, dakle, da će biti onih koji pokušavaju da nas prevare. Već je citirano da je Hristos dao opšti pokazatelj u prepoznavanju ovakvih ljudi – oni mogu da se prepoznaju po rodovima ().
Međutim, postoje i posebna uputstva o lažnim prorocima u određenim događajima koji će se desiti. Kada je, recimo, svojim učenicima govorio kakvo će biti vreme Njegovog povratka, Isus ih nekoliko puta upozorava na lažne hristose i lažne proroke (). Ovakva upozorenja su data upravo zato što ih neće biti tako lako prepoznati. Ako neko doživi takve događaje, a nije se udostojio da se obavesti šta mu je Bog o tome otkrio, naći će se u nezavidnoj poziciji.
Odnos s Bogom bi trebalo da bude nešto što je sasvim normalno. Greh je uslovio razdvojenost između nas i Njega. Budući da Bog želi da se sve vrati u prvobitno stanje, stanje kakvo je zamislio da bude od samog početka, stanje pre pada u greh, uspostavljanje odnosa s Njim je samo povratak u uslove za koje smo stvoreni. Zbog toga nije čudno što nas Bog zove nazad u taj odnos.
On stoji na vratima i kuca, kako bismo Ga pustili da uđe (), On zove umorne i natovarene (), On zove one koji su gladni i žedni onoga što nudi (). Bog nas zove da Mu priđemo lično, a ne da to učine neki drugi umesto nas. Koji se to roditelj druži sa svojom decom preko posrednika? Ako i ostavlja decu drugima, to nije njegovo druženje s njima.
Bog želi da Ga upoznamo i razumemo. Da ne bi ispalo da nas prisiljava, On je nama ostavio mogućnost da Ga prizovemo, ukoliko to stvarno želimo, slično kao što je to rekao proroku Jeremiji: „Zovi me, i odazvaću ti se, i kazaću ti velike i tajne stvari, za koje ne znaš.” (Jeremija 33:3). Bog za nas ima mnogo toga u svojim riznicama.
Želeći da obnovi grehom narušeni odnos s ljudima, poziva nas da to lično uradimo, da sami ispitamo kakav je On, a ne da to prepustimo drugima. „Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod; blago čovjeku koji se uzda u nj.” (Psalmi 34:8).