„Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.
Međutim, nećemo se sada baviti samim sadržajem ove izjave, nego rečima koje su joj prethodile. „Ali vam napominjem, braćo, jevanđelje, koje vam objavih, koje i primiste, u kome i stojite, kojijem se i spasavate, ako držite kako vam objavih; već ako da uzalud vjerovaste.” (1. Korinćanima 15:1, 2).
Više stvari apostol Pavle ovde naglašava. Prvo ih podseća na Jevanđelje (dobru vest) koje im je objavio, a koje je iskazano onom izjavom o Hristovoj smrti, pogrebu i vaskrsenju. Takođe kaže da su ga oni i prihvatili i da u njemu stoje.
Kada kaže da su Jevanđelje prihvatili, to znači da je moguće i ne prihvatiti ga, tj. da postoji mogućnost izbora u prihvatanju očišćenja naših greha putem Hristove smrti. A kada kaže da stoje u tom istom Jevanđelju, Pavle misli da žive na način kako dolikuje jednoj takvoj vesti povezanoj sa spasenjem i Bogom koji je svet.
Već odavde se može videti da postoje uslovi za ono što Bog, posredstvom Hristove žrtve, nudi. U tom duhu Pavle nastavlja i piše: „kojim se i spasavate”, misleći, svakako, na Jevanđelje o kojem je bilo reči. Jevanđelje je, dakle, nešto bez čega nema spasenja.
Ipak, postavlja se pitanje da li Jevanđelje, tj. Hristova smrt na Golgoti koju Jevanđelje objavljuje, samo po sebi spasava grešnika ili je za spasenje potrebno još nešto. Iz prethodnih izjava, da su vernici u Korintu, kojima Pavle piše ovu poslanicu, prihvatili Jevanđelje i da u njemu stoje, može se izvesti zaključak da Hristova žrtva ne spasava sama po sebi, a nastavak je još jasniji po tom pitanju.
U daljem tekstu se kaže da Jevanđelje spasava, ako se drži onako kako je prvobitno objavljeno, inače se uzalud veruje. Prema tome, žrtva koja je data za spasenje i verovanje ne moraju da budu dovoljni da bi se čovek spasao. Ali šta ćemo onda s izjavama da se spasavamo samo verom ()? Pre nego što se pozabavimo ovim pitanjem potrebno je reći da je jedno sasvim sigurno. Jevanđelje je moguće držati i u njega verovati na pogrešan način – način koji čoveka ne vodi u spasenje.
U nastavku ovog poglavlja iz Prve poslanice Korinćanima Pavle opominje na opasnost od pogrešnog verovanja da nema vaskrsenja (). Posledice toga su da je vera uzalud (), da propovedaju laž (), da spasenja nema () i da su sav trud i muke koje podnose dok propovedaju besmisleni ().
Nakon toga Pavle donekle nagoveštava šta znači držati se verovanja na pogrešan način: „Ne varajte se: zli razgovori kvare dobre običaje.” (1. Korinćanima 15:33). Iz konteksta je jasno da se ne radi o bilo kakvim razgovorima, tj. ne govori Pavle o načinu na koji se vode uobičajeni razgovori, već ukazuje na razgovore o religijskim temama i pogrešnim tumačenjima. Ovde je reč o pogrešnom ubeđenju da nema vaskrsenja. Prema tome, pogrešna tumačenja „kvare dobre običaje”, tj. dovode do stvaranja pogrešnih navika i pogrešnog ponašanja.
Naši stavovi su važni, budući da na osnovu njih donosimo odluke u realnom životu. Na primer, ako verujemo da i mi, ljudi, treba Bogu da pripomognemo u iskorenjivanju greha, može se desiti da, kao svetu dužnost, na sebe preuzmemo kažnjavanje grešnika, čemu je, nažalost, istorija često bila svedok. Gotovo neminovno pogrešno ubeđenje vodi u pogrešnu praksu. Kao što smo već napomenuli, Pavle je naveo kakve logične posledice proističu iz verovanja da nema vaskrsenja – verovanja o kojem je ovde reč.
U narednom stihu apostol Pavle još otvorenije govori o tome kako je moguće da se neko smatra delom Jevanđelja, a da ujedno sam odstupa od njega. „Otrijeznite se jedanput kao što treba, i ne griješite; jer neki ne znadu za Boga, na sramotu vama kažem.” (1. Korinćanima 15:34). Ovo je, po svoj prilici, opaska na nešto o čemu je Pavle ranije pisao u poslanici. Naime, u petom poglavlju on žestoko kritikuje Korinćane što se predstavljaju kao vernici, a ponašaju se gore od onih koji ne znaju za Boga.
Na samom početku ove rečenice iz prethodnog citata jasno se vidi da Pavle govori kako oni ne razmišljaju sasvim jasno, iako bi trebalo. Njihov je problem što sebi dopuštaju da greše i toga se niti stide niti im je zbog toga žao (). Ne samo da je takvo ponašanje sramotno, nego je još gore što takvi zapravo i ne poznaju Boga. Oni žive obmanuti svojim pogrešnim ubeđenjima kako su na Božijoj strani, ne shvatajući da njihova verovanja moraju da se pokažu i u životu.
Pavle celu ovu priču završava sledećom rečenicom: „Zato, braćo moja ljubazna, budite tvrdi, ne dajte se pomaknuti, i napredujte jednako u djelu Gospodnjemu znajući da trud vaš nije uzalud pred Gospodom.” (1. Korinćanima 15:58). Izrazi „budite tvrdi” i „ne dajte se pomaknuti” ukazuju na nešto što je unapred poznato. Ovim se vraćamo na početak poglavlja kada je Pavle govorio da Jevanđelje treba da se drži kako im je objavljeno. U tome treba da budu tvrdi i da ne dozvole da ih nešto pomeri. Privrženost ideji pokazuje se time što se slede izvorna načela, a ne time što se traže svoji putevi.
Ako želimo spasenje ne smemo Jevanđelje da prilagođavamo svom ukusu, svojim mišljenjima i svojim zadovoljstvima, već mi sami treba da se prilagodimo njemu. Jevanđelje je i dato zato što smo odstupili od Boga, kako bismo Mu se vratili. Budući da smo grešnici, potrebno je da se vratimo u prvobitno stanje u kakvom je stvoreno ljudsko biće i zbog toga nikako sebe ne treba da smatramo merilom svih stvari. Zapravo stvari stoje potpuno obrnuto. Greh je nas izmenio i degradirao. Ako želimo ponovo da budemo normalni, kako nas je Bog i zamislio, nije dobro da se Jevanđelja držimo po svom ili tuđem nahođenju, nego treba da se potčinimo Jevanđelju onakvom kakvo je izašlo iz Božije ruke.