U prvom delu teksta bilo je reči o teškoćama da se na ispravan način reaguje u odnosu s Bogom. Naše stanje odvojenosti od Njega, stanje koje nas čini grešnim ljudima, u nama je izgradilo želje i težnje drugačije od onih koje je Bog zamislio za čoveka. Ovakve žudnje nas udaljavaju od Boga, čak i ako bismo želeli da Mu se vratimo. Drugim rečima, da bismo imali dobar odnos s Bogom, potrebno je da se promenimo, a ta promena nije ni jednostavna ni trenutna.
Postoji jedan, često citiran stih u Knjizi proroka Jeremije, koji se (po mom ličnom mišljenju) pogrešno tumači: „Može li Etiopljanin promijeniti kožu svoju ili ris šare svoje? možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13:23). Na prvi pogled, bez udubljivanja, kako se ovaj stih obično i tumači, stvarno može da se čini da smo nepopravljivo zli i da smo takvi po svojoj prirodi. Ali, pre nego što se posvetimo stihu, da kažemo samo par reči o kontekstu u kojem je napisan.
Celo ovo poglavlje napisano je kao Božija opomena ljudima iz Njegovog naroda, koji će, ukoliko se ne pokaju i ne promene, stradati. Stih koji prethodi malopre citiranom stihu to veoma jasno ilustruje: „Ako li rečeš u srcu svom: zašto me to zadesi? za mnoštvo bezakonja tvojega uzgrnuće se skuti tvoji i obuća ti se skinuti.” (Jeremija 13:22).
Dakle, Bog ih poziva na odgovornost zbog njihovih dela, poziva ih da se tako više ne ponašaju, jer će u protivnom doživeti nevolje, kada ih On napusti. Ako su ljudi nepopravljivo zli, ako u njima postoji nešto što ih po prirodi stvari tera na greh, nerealno je i nekorektno očekivati da se oni ponašaju drugačije.
Ukoliko je neko stvoren zao, nije problem u njemu, jer se on zapravo ponaša u skladu s načinom na koji je stvoren. Krivica je na onome ko ga je takvim načinio. Iako toga često nisu svesni, oni koji zastupaju stav da se čovek rađa grešan, pokušavajući da naprave što veću razliku između svetog Boga i grešnog čoveka, označavaju Boga kao glavnog vinovnika za grehe koje čine ljudi.
Osim toga, reći da se ljudi rađaju kao grešni, značilo bi ne samo da je Bog odgovoran za sve to, već i da je nepravedan. Budući da greh predstavlja krivicu, zbog koje se umire , ispalo bi da je čovek kriv čim se rodi, pre nego što je učinio bilo kakvo zlo. To apsolutno nema smisla.
U Knjizi propovednikovoj je zapisano: „Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čovjeka dobra; a oni traže svakojake pomisli.” (Propovednik 7:29). Reč koju je Daničić preveo kao dobar zapravo bi bolje bilo prevesti kao prav ili ispravan. Naša krivica kao grešnika ne dolazi od toga što nas je Bog takvima stvorio, nego od onoga što u životu tražimo i, samim tim, činimo.
Neki na ovo odgovaraju da se prethodni stih ne odnosi na nas, koji smo rođeni u grehu, nego na stvaranje prvog čoveka pre pada u greh. Međutim, cela ova knjiga je napisana kao plod životnog iskustva, zaključaka koje je propovednik izvukao posmatrajući svet oko sebe. I ne samo da je kontekst cele knjige, kao i stihova koji neposredno prethode citiranom, stvaranje stavova na osnovu posmatranog života, već i sam početak stiha o tome govori: „Samo, gle, ovo nađoh…” Ne poziva se propovednik na neko prethodno otkrovenje, nego kaže da je sam izveo zaključak o tome, što ukazuje na iskustveno saznanje.
S druge strane, kada bi ovaj stih stvarno govorio o prvobitnom stvaranju čoveka, onda on ne da nam ne bi govorio ništa korisno, nego bi nas zavodio. Smisao ne samo da je drugačiji, već je obrnut, ukoliko se čovek rađa kao grešan, a ne kao prav. Izostavljanjem te informacije pisac bi nas navodio na suprotan zaključak od onoga koji se ovako nameće.
Da se konačno vratimo stihu Prvi deo stiha je glasio: „Može li Etiopljanin promijeniti kožu svoju ili ris šare svoje?” Očigledno je da ovaj deo teksta govori o nemogućnosti da neko samostalno nešto promeni. Iz nastavka, koji počinje sa: „Možete li vi…”, vidimo da se ovo poređenje odnosi na ljude kojima priča, a indirektno i na svakog drugog čoveka koji se rodio na ovom svetu.
Zabuna proizilazi iz primera koji bi trebalo da nas pouče. Ni Etiopljanin ni ris ne mogu da izaberu boju kože, tj. svoje šare. Za njih je to dato stanje, oni to nasleđuju. Kada ne bi bilo konteksta u kojem je ovo napisano i kada ne bi bilo drugog dela stiha, zaključak o nasleđivanju greha i neminovnosti činjenja zla bili bi sasvim logični. Međutim, i kontekst i nastavak postoje i ne bi trebalo da ih zanemarimo. O kontekstu u kojem stoji ovaj stih već je bilo reči. Ostaje nam, dakle, da se pozabavimo drugim delom stiha.
Taj deo glasi: „Možete li vi činiti dobro naučivši se činiti zlo?” Potpuno je jasno da se ovde ne radi o nasleđivanju greha, da se ne rađamo kao zli, nego da smo tome naučeni, tj. da smo sami sebe, svojim životom i svojim odlukama, doveli u ovakvo stanje. Problem je, pak, u tome što smo sebe toliko iskvarili da više nismo u stanju da se sami vratimo u obličje po kojem smo stvoreni.
Apostol Pavle o ovome piše na sledeći način: „Zato kao što kroz jednoga čovjeka dođe na svijet grijeh, i kroz grijeh smrt, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagriješiše.” (Rimljanima 5:12). Znači da nije problem samo u tome što su naši praroditelji pali u greh, nego je i u tome što su svi zgrešili.
Da pokušamo na malo drugačiji način da kažemo ono što je Pavle ovde napisao. Svojim padom u greh Adam i Eva su stvorili okruženje greha. Svaki novi čovek koji se rađa na ovom svetu uči obrasce ponašanja iz takvog okruženja. Do vremena kada čovek postane zreo i sposoban da razlikuje dobro od zla on je već duboko zaglibio u greh. I nije problem samo u tome što smo grešili u svom neznanju, već je još više u tome što nas je greh tako temeljno iskvario, da nismo sposobni samostalno da ispravimo sve svoje mane. Drugim rečima, Spasitelj nam je neophodan ne samo da nas opravda od počinjenih greha, nego i da nam pomogne da ispravimo ono što se životom pod grehom usadilo u nas.
Bog osuđuje grešno stanje čoveka, ne zbog samog stanja, već zato što takav pojedinac seje zlo oko sebe. Takođe, Božija je namera da se jednom za svagda razračuna s grehom, a znajući ne samo da se neće svi spasiti, nego da je manje onih koji idu putem spasenja od onih koji će propasti , nameće se potreba da znamo kako da se ne nađemo u pogrešnoj grupi. Ulog je suviše velik da bismo to prepustili slučaju. Zato je dobro da vidimo kakve savete Bog u svojoj Reči daje za rešenje pomenute situacije, što je i tema poslednjeg teksta o ovoj temi.