Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.
Bog je postavio određena pravila, od kojih zavisi uspostavljanje dobrog odnosa čoveka s Njim. Biblija je puna uputstava, saveta i zapovesti. U Starom zavetu postoji ceo sistem zapovesti i uredbi koje je Bog propisao svom narodu. Celo društvo je bilo ustrojeno oko tog zakona.
Zbog toga mogu čudno da zvuče Božije reči poput onih s početka Knjige proroka Isaije: „Što će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom trijemu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi. Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:11-15).
Nije li sam Bog od njih tražio da prinose žrtve? Nije li On odredio da Njegov narod dolazi i služi Mu u hramu, da se okuplja danom od odmora, da Mu sveštenici kade, da na mladine i praznike vrše propisane radnje? Na prvi pogled može delovati da je Bog protiv onoga što je sam naložio da se radi.
Međutim, nije teško uočiti šta je pravi problem – bezakonja i ruke pune krvi. Kada ljudi greše i čine zlo jedni drugima, onda je služba Bogu uzalud. Ispunjavanje propisa koje je Bog dao postaju Mu odbojni: sit je njihovih žrtava, koje smatra uzaludnim, ne očekuje da Mu se takvi pojavljuju u hramu, gadi se na kađenje, ne može da podnosi njihova okupljanja, zaklanja svoje lice od njih i ne sluša kada Mu se mole.
U Pričama Solomunovim je zapisano: „Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakona, i molitva je njegova mrska.” (Priče 28:9). Bogu je mrska čak i molitva onih koji žive nasuprot Njegove volje, a koja je izražena preko zakona.
Možda bi neko mogao da kaže da su i sve one stvari koje su ljudi činili i koje su citirane u Isaijinoj knjizi zapravo bile odredbe zakona. To jeste tačno, ali se upravo tu pokazuje da Bog mnogo više ceni jedan primeren i pošten život, nego obredne radnje.
Hristos je jednom prilikom rekao: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.” (Matej 23:23).
Poenta koju je Isus želeo da naglasi je da ispunjavanje svih, pa i najsitnijih obrednih propisa, ne vredi ništa, ako ostanemo nepravedni, nemilostivi i neverni. Problem greha nije u tome što je čovek prestupio neko Božije uputstvo koje nema uticaja na realan život, nego u tome što, grešeći, postajemo gori ljudi. Svrha zakona nije da se našom poslušnošću pothranjuje Božija sujeta, već da ljudima ukaže na njihovo stanje koje ih vodi u propast () i da im omogući da se iz tog stanja izvuku i postanu bolji ().
Kada stvari posmatramo na takav način, sasvim je primerena još jedna izjava iz Priča Solomunovih: „Žrtva je bezbožnička gad, akamoli kad je prinose u grijehu?” (Priče 21:27). Kako tekst kaže, Bog se gadi na takvu službu. Licemerno je pretvarati se da služimo Bogu i ispunjavamo Njegovu volju pridržavajući se perifernih stvari, dok ujedno prestupamo suštinske.
Međutim, šta ćemo ako je situacija obrnuta? Kakav stav zauzeti u slučaju da se neko drži suštine, ali prestupa manje bitne stvari, koje je Bog takođe ostavio?
Kada je Jezekija postao car u Judeji, služba u jerusalimskom hramu nije se obavljala. On je odlučio da obnovi Božiji hram i službu u njemu (). Budući da se to dešavalo prvog meseca u godini, približavao se jedan od najvećih praznika u Božijem narodu – Pasha. Iako nije bilo dovoljno vremena za temeljnu pripremu, car je odlučio da održi Pashu (), pa čak i da pozove ljude iz ostalih jevrejskih krajeva ().
Pasha je održana bez obzira što sve nije moglo da se uradi po Božijim propisima: „I stadoše svojim redom kako treba po zakonu Mojsija sluge Božijega; i sveštenici kropiše krvlju primajući iz ruke Levitima. I jer ih mnogo bijaše u zboru koji se ne bjehu osveštali; zato Leviti klahu pashu za svakoga koji ne bješe čist da bi ih posvetili Gospodu. Jer mnoštvo naroda, mnogi od Jefrema i od Manasije i od Isahara i od Zavulona ne očistiše se, nego jedoše pashu ne kako je napisano. Ali se za njih pomoli Jezekija govoreći: Gospod blagi neka očisti svakoga, ko je upravio srce svoje da traži Boga Gospoda, Boga otaca svojih, ako i ne bi bio čist prema svetom očišćenju. I usliši Gospod Jezekiju, i sačuva narod.” (2. Dnevnika 30:16-20).
Vidimo da je Bogu važnije da ljudi uprave svoja srca da Ga traže, nego da se precizno drže propisanog pravila službe. Bogu su najvažniji motivi s kojima Mu čovek pristupa. Koji to roditelj želi da sa svojom decom ima strogo poslovni odnos? Kojem roditelju je pravo ako su mu deca poslušna samo iz lične koristi, a preziru sve što on ceni i vrednuje?
Da bi se odnos ljubavi razvio, potrebno je da postoji želja za njim s obe strane. Ukoliko ljubav nije uzvraćena, normalno je da se sklonimo s puta onima koji nas ne žele. Voleti nekoga, a biti mu napor, nije zadovoljstvo, već kazna.
Naravno, sve ovo ne znači da se treba držati samo suštine, a da sve ostalo slobodno možemo da odbacimo. Bog ima razloge zašto je nešto rekao da se čini, čak i ako mi nismo u stanju da proniknemo u to. Kao što se i moglo videti iz prethodnog primera, ljudi su pokušali da ispoštuju propise, ali im je ponestalo vremena. Drugim rečima, nepoštovanje propisa nije bio odraz njihove namere ili nemara, već objektivnih okolnosti.
I sam Hristos je u citiranoj izjavi rekao da treba činiti ono što je najvažnije, ali i ono drugo ne izostavljati. Svakako je suština najvažnija i manje važne stvari ne smeju da je zasene, ali to ne znači da imamo pravo da sve ostalo, izuzev suštine, proglasimo beznačajnim.
Na kraju, trebalo bi da je jasno da forma i obredi imaju ulogu da podupru Božije delo izbavljenja ljudi, a ne da budu jedini oblik naše religije. Prorok Mihej u svojoj knjizi upravo govori o tome kakvu službu od nas Bog očekuje: „Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama? s teocima od godine? hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? desetine tisuća potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj? plod utrobe svoje za grijeh duše svoje? Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim?” (Mihej 6:6-8). Krajnje jednostavno!