Iz ranijih tekstova smo mogli da vidimo da stanje čoveka, kada greši, nije Bogu po volji, da zahteva promenu, kako bi čovek mogao da bude spasen, ali ujedno i da je to stanje koje duboko iskvari ljudsko biće, tako duboko da je čoveku nemoguće da ga se sam oslobodi i da je za prevazilaženje tog stanja potrebno vreme.
Ovde možemo da zapazimo dve stvari koje su nam značajne. Prvo, postati vernik – zajedničar u Jevanđelju, kako je to Pavle nazvao – tek je početak posla koji treba da se završi na čovekovom spasenju. Proces spasenja zahteva vreme, on se ne dešava trenutno, upravo zbog toga što je potrebno da grešnik promeni svoje stanje – stanje iz kojeg spontano, a često i potpuno nesvesno, čini zlo.
Druga stvar je tvrdnja da tu promenu stanja u čoveku čini Bog. On je započeo to dobro delo u nama, a potrebno je da ga On i dovrši. Bez Božijeg delovanja i vođstva nema istinske promene grešnog čoveka.
Iz ovakvog saznanja, međutim, lako je otići u krajnost. Postoje oni koji zastupaju stav da sve Bog radi, da sve od Njega zavisi, a ponekada se ide tako daleko da se svaki ljudski napor u borbi protiv sopstvene nesavršenosti smatra grehom.
Da je sve Božiji posao, Bog nas ne bi pozivao da nešto menjamo ili ostavimo, već bi zaista sve uradio sam. Da je sve Božiji posao, niko ne bi propao, jer sve zavisi od Njega, a ništa od nas. Nije sporno da je Božija uloga ključna u spasenju svakog čoveka, ali postoje tekstovi koji naglašavaju i drugu stranu.
U istoj ovoj poslanici Pavle piše i sledeće: „Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.” (Filibljanima 2:13). Bog je u stanju tako da vodi čoveka da on, ne samo da postane sposoban da se odupre zlu i čini dobro, nego je ta promena toliko temeljna da promenjeni čovek to ne radi kao moranje, već iz sopstvene želje.
Ali da pogledamo sada šta piše u stihu pre ovoga: „Tako, ljubazni moji, kao što me svagda slušaste, ne samo kad sam kod vas, nego i sad mnogo većma kad nijesam kod vas, gradite spasenije svoje sa strahom i drktanjem.” (Filibljanima 2:12). Nama je rečeno da gradimo sopstveno spasenje.
Jedan stih kaže da mi gradimo svoje spasenje, a već naredni da tu promenu, koja u čoveku treba da se desi, čini Bog. Samo po sebi se nameće da je spasenje zajednički posao Boga i čoveka. Koliko je njima ova ideja bila prirodna vidi se iz načina na koji Pavle piše. Bez potrebe za bilo kakvim objašnjenjem on prelazi s čovekove na Božiju ulogu u spasenju, kao da je to jedna te ista stvar. Zapravo, ovo može da bude čudno samo onima koji su već zadojeni pogrešnim konceptima.
Veče pre nego što su Ga uhvatili, sudili Mu i pogubili Ga, Hristos je svojim učenicima dao poslednja uputstva. U tom Njegovom govoru imamo i sledeću izjavu: „Ovo je zapovijest moja da imate ljubav među sobom, kao što ja imadoh ljubav k vama. Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje.” (Jovan 15:12, 13).
Zastrašujuće visoki kriterijumi! Isus nalaže svojim sledbenicima da među sobom imaju takvu ljubav kao što ju je On, koji je bez mane, imao prema njima. A ta ljubav treba da bude takva da su jedni za druge spremni da daju život.
Samim tim što je rekao da je ovo zapovest, Hristos očekuje nešto što zavisi od nas. Kako neko može da mi naredi da volim koga ne volim i još da budem spreman da položim život za njega? Ne mogu sebe da nateram da volim nekoga, ako ga ne volim. To prevazilazi moje sposobnosti. Za to mi je potreban Bog – da hoću i učinim kao što Mu je ugodno.
Drugim rečima, pošto je nešto za mene nedostižno, potreban mi je Bog da bih to dostigao, a pošto je zapovest, potrebno je da i sam na tome radim, makar to bila samo molba Bogu da me vodi i menja tako da budem sposoban da učinim ono što je dobro i ispravno.
Bog je pripremio spasenje, obavestio nas o tome i sada očekuje našu reakciju. Veoma je važno razumeti da se mnogo toga u planu spasenja odvija na pravnom nivou, iako mi na to često ne obraćamo pažnju. Bog nekada ne može da nam pomogne, jer Mu prethodnim životom nismo dali pravo na to.
„Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama. Očistite ruke, grješnici, popravite srca svoja, nepostojani.” (Jakov 4:8). Jakov kaže da kada se mi približavamo Bogu i On se približava nama. Budući da On uvek želi da nam se približi, iz ovog stiha je jasno da Mu je za to potrebno naše približavanje. Približavanjem Bogu oglašavamo da Ga želimo u svom životu. To Mu daje ovlašćenje da deluje, inače bi bio optužen kako ne poštuje slobodu izbora.
Drugi deo stiha nam ukazuje na to u čemu se ogleda približavanje Bogu. Trebalo bi da, kao grešnici, očistimo ruke, tj. trebalo bi da prestanemo da grešimo. Budući da smo dvolični (kako bi inače bolje bilo prevesti reč nepostojani), treba da popravimo svoja srca, tj. od nas se očekuje da dosledno idemo putem pravde, ako smo ga izabrali, a ne da povremeno skrećemo na put nepravde i greha.
Može da zvuči paradoksalno, ali mi smo pozvani da počnemo ili bar da pokušamo da živimo život za koji još nismo sposobni. Na taj način se približavamo Bogu, a onda se i On približava nama.
Knjiga proroka Isaije počinje kao žestoka kritika Božijeg naroda. Bog ih čak poredi sa Sodomom i Gomorom () i kaže da Mu se, zbog njihovog bezakonja, gadi kada čine ono što im je On sam zapovedio da rade ().
Takvo stanje stvari donosi logične posledice: „Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.” (Isaija 1:15). Ovo je obrnuti proces od malopre opisanog. Kada se ljudi svojim delima udaljavaju od Boga i On se onda udaljava od njih.
Evo šta Bog savetuje da se uradi u ovoj situaciji: „Umijte se, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu. Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija 1:16-18). Ukoliko počnemo da živimo po Njegovoj volji, tada imamo pristup Bogu i tada će On odgovoriti.
Ovde su posebno zanimljive dve izjave: „tražite pravdu” i „učite se dobro činiti”. Izjava koja je prva navedena doslovno treba da glasi „tražite sud”, ne u smislu da neko treba da bude osuđen, već u smislu da se pravo presudi, da se dođe do ispravnog stava. Zbog toga je prevod „tražite pravdu” – težiti da se dođe do pravde – sasvim zadovoljavajuć.
Znajući da niti smo sveznajući niti smo uvek sposobni da činimo pravdu, Bog nas savetuje da težimo da se ona postigne, da ka tome stremimo. Imati dobre namere je već velika stvar, čak i kada smo nespretni da ih sprovedemo u delo.
Za temu o kojoj pričamo verovatno je još značajnija izjava „učite se dobro činiti”. Ne može se očekivati da neko pun mana naprasno postane savršen. Potreban je proces da se iz jednog stanja dođe u drugo. Taj proces obnove grešnika bukvalno funkcioniše kao proces učenja.
Kada đak krene u školu, on nema predstavu o znanjima koja treba da stekne. Obično ne zna čak ni da čita i piše. Međutim, on ne može da se izgovara time kako nije upućen u materiju. Njegovo je da se upusti u proces učenja koji je prilagođen njegovom stepenu znanja. Ukoliko zapne u procesu učenja, za pomoć može da se obrati svom učitelju.
Ipak, učitelj ne može da natera učenika da postane dobar đak, koliko god se trudio da svima pomogne. Onaj ko ne želi da uči za to može da iznađe različite razloge. Da bi neko završio školu, uz svu pomoć koja mu je na raspolaganju, na kraju sam mora da uči. Takođe, samo onaj koji savlada gradivo može da vidi lepotu saznanja koju ranije nije mogao da vidi.
Razvijanje dobrog odnosa s Bogom funkcioniše na gotovo identičan način. Učitelj je pripremio gradivo, prilagodio ga po meri svakog učenika, a voljan je i uvek spreman da pomogne. Međutim, grešnik sam mora da se upusti u proces učenja dobra. Škola nije obavezna, ali diplomu ne može da očekuje onaj koji nije želeo da se školuje.
U većini slučajeva, Bog ništa ne komplikuje, ne objašnjava detaljno ceo mehanizam spasenja, nego prosto čoveka zove na prvi korak, a kada čovek posluša i krene ka Njemu, stvari, uz Božiju pomoć, počinju da se postavljaju na svoje mesto.
Sedamnaesto poglavlje Prve knjige Mojsijeve opisuje zavet koji je Bog učinio s Avramom, kojeg smatramo ocem vere. Već u prvom stihu Bog kaže šta je uslov da bi On sklopio zavet s Avramom: „Ja sam Bog svemogući, po mojoj volji živi i budi pošten.” Krajnje jednostavno.
Iako ova izjava zvuči malo drugačije u hebrejskom tekstu, smisao nije bitno izmenjen. Bog kaže Avramu da se trudi da živi po ispravnim principima i time se može smatrati da su u zavetnom odnosu. Sve ostalo rešava se u hodu.
Prvi korak ka svetosti i opravdanju je s poverenjem zagaziti u život za koji nismo sposobni, očekujući da će se za ostalo pobrinuti Bog. Upravo onako kako se Avram uzdao u Njega: „On vjerova na nad kad se nije bilo ničemu nadati … I znadijaše jamačno da što obeća kadar je i učiniti.” (Rimljanima 4:18, 21).