Postoje stvari u Bibliji koji nisu lako razumljive. Ali to nije slučaj samo u Bibliji, nego i u životu s Bogom. Nerazumevanje po pravilu stvara poteškoće u ljudskim odnosima, pa tako i u odnosu s Njim. Teško je imati poverenja u nekoga, kada ne shvatamo šta on i zbog čega radi, naročito ako mislimo da tako nešto ne bi trebalo činiti. Mnogo je lakše ukoliko znamo pobude i razloge za nečija dela, jer u tom slučaju može biti prihvatljivo ono što bez znanja o njima ne bismo razumeli.
Međutim, u odnosu s Bogom ne možemo znati ni Njegove pobude ni Njegove razloge za sve ono što On radi. Na osnovu Pisma možemo da kažemo da su Božije pobude dobre. Ipak, to podrazumeva da bar donekle već imamo poverenje kako u Božiju reč, tako i u Boga koji nam ju je dao. Situacija je još teža kada su u pitanju razlozi zašto Bog nešto radi i zašto to radi baš na takav način, osim ako nam to izričito nije napisano.
Budući da nerazumevanje šteti odnosu, prirodna je stvar da želimo da saznamo šta pokreće drugoga, ukoliko nam je stalo do tog odnosa. U suprotnom, ako smo ravnodušni prema motivima i metodama koje koristi druga strana, samo možemo sami sebe da lažemo da nam je do odnosa stalo.
Oni koji stvarno žele dobar odnos s Bogom žele i da Ga razumeju. Govoreći o spasenju koje je Bog pripremio ljudima, Petar u svojoj poslanici piše: „Koje spasenije tražiše i ispitivaše za nj proroci, koji za vašu blagodat prorekoše; ispitujući u kakovo ili u koje vrijeme javljaše Duh Hristov u njima, naprijed svjedočeći za Hristove muke i za slave po tome; kojima se otkri da ne samijem sebi nego nama služahu ovijem što vam se sad javi po onima koji vam propovjediše jevanđelje poslanijem s neba Duhom svetijem, u koje anđeli žele zaviriti.” (1. Petrova 1:10-12).
Postoji nekoliko pojedinosti koje možemo da uočimo u pogledu onoga o čemu govorimo. Prvo vidimo da su ljudi preko kojih je Bog dao vest o spasenju tražili i ispitivali o tome. I bez obzira da li ovde glagol tražiti podrazumeva istraživanje o spasenju ili traženju spasenja, u smislu želje da budu spaseni – što je verovatnije – drugi glagol, ispitivati, sa sigurnošću nam svedoči da su ti ljudi želeli da imaju što je moguće dublji uvid u ovo Božije delo.
Nakon toga primećujemo da su pokušavali da razumeju kako i kada Bog radi svojim Duhom. Drugim rečima, pokušavali su da razumeju i način na koji je Bog delovao u svom planu spasenja. Zatim uočavamo i da im je, pošto su već ispitivali, otkriven glavni razlog zbog kojeg im je Bog sve to dao – kako bi i drugima pomogli da dođu do spasenja. Na kraju ovog citata saznajemo da su čak i Božiji anđeli željni da što bolje razumeju Božije spasenje.
Na osnovu ovoga možemo reći da je sasvim normalno da jedan vernik želi što bolje da pronikne u suštinu spasenja, kao i u pobude i način na koji Bog sve to pokušava da sprovede. Zapravo, mogli bismo reći da odsustvo interesovanja za ovakva pitanja znači da neko želi samo Božije darove, bez uspostavljanja pravog odnosa s Njim – što, naravno, nije izvodljivo.
U tom smislu želja da razumemo Boga može da služi kao pokazatelj koliko nam je stvarno stalo do Boga i Njegovog dela za spasenje ljudi. Osim toga, kakve još probleme može da nam stvori nerazumevanje Boga i Njegovih planova i namera?
Problemi nerazumevanja
Dva su osnovna problema koji proističu iz nedovoljnog razumevanja: udaljavanje od Boga i udaljavanje od spasenja. Najgore od svega je što jedno od ovih udaljavanja praktično neminovno vodi drugom, a rezultat koji dobijamo je isti – večna propast.
Govoreći o spasenju, apostol Pavle u svojoj poslanici upućenoj vernicima Rima piše. „Jer koji god prizove ime Gospodnje spašće se. Kako će dakle prizvati koga ne vjerovaše? A kako će vjerovati koga ne čuše? A kako će čuti bez propovjednika? A kako će propovijedati ako ne budu poslani? … Tako dakle vjera biva od propovijedanja, a propovijedanje riječju Božijom.” (Rimljanima 10:13-15, 17).
Ne rađamo se sa znanjima o ovom svetu. Za razliku od onoga što možemo da vidimo i opipamo, postoje stvari kojima nemamo direktan pristup. Na primer, o događajima koji su se desili pre našeg rođenja ne možemo ništa da znamo, osim ako nam to neko ne saopšti. Celo naše saznanje o istoriji i događajima koji su nam prethodili zasniva se na poverenju u ono što smo čitali (u današnje vreme i gledali) i što su nam usmeno preneli drugi ljudi.
Slično se dešava i u religiji. Budući da nemamo neposredan kontakt s Bogom, potrebno je da nam neko saopšti informacije o Njemu. Kako to Pavle u prethodnom citatu piše, da bismo se spasili potrebno je da se povežemo s Bogom (da Ga prizovemo), ali to nije moguće ukoliko ne znamo da On postoji ili Mu ne verujemo. A da bismo znali da On postoji i da bismo mogli da Mu poklonimo svoje poverenje odnekud moramo da dobijemo informacije o Njemu. Pavle, naravno, govori o propovedanju, što je u njegovo vreme bio osnovni način širenja znanja o Bogu. Ali, čak i u tim uslovima, osnova za prenošenje informacija bila je Božija reč.
Apostolova poruka je sasvim jasna. Ne može čovek da prihvati nešto što ne zna da postoji ili što nedovoljno dobro razume. Kroz svoju Reč Bog nam daje informacije, ne da bi zadovoljio našu radoznalost, već da bi nam dao objašnjenja, bez kojih bi skoro nemoguće bilo ući u spasenje.
Shvatajući ovu logiku, sasvim prirodno proizilazi sledeća Petrova izjava: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima.” (2. Petrova 1:19).
Izjave da je Božija reč najpouzdanija i da je dobro paziti na nju, tj. na njen sadržaj, već dovoljno svedoče same za sebe o njenom značaju. Petar sve ovo pojačava rečima o videlu koje svetli na tamnom mestu, danu koji treba da osvane i rođenju zvezde Danice u srcima. Na taj način on nam govori da je Božija reč naš vodič u mraku – ne samo neznanja – u kojem živimo. Osvitanje dana zapravo govori o nestanku tame, tj. o vremenu kada će Bog završiti s grehom. Rađanje Danice u srcima odnosi se na povezivanje s Bogom, tj. na Hrista u srcu, jer On sam za sebe kaže da je „sjajna zvijezda danica” ().
Prema tome, Božija reč nam je potrebna dokle god traje ovo stanje greha i dok Hristos ne zaživi u nama. Mnogo toga na ovom svetu ne shvatamo kako treba. Možda nam to nerazumevanje ne smeta u nekim područjima života, ali u stvarima gde od našeg izbora zavisi naša večna sudbina znanje može da bude, i obično jeste, od presudnog značaja.
U poslanici upućenoj Timotiju Pavle piše: „I budući da iz malena umiješ sveta pisma, koja te mogu umudriti na spasenije u Hrista Isusa. Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovjek Božij, za svako dobro djelo pripravljen.” (2. Timotiju 3:15-17).
Pogledajte za šta sve Pavle govori da je Pismo korisno. Ne pobrajajući sve što je rečeno u ovom odlomku, dovoljno je da vidimo da nam Biblija pomaže da dosegnemo do spasenja i da po postanemo ljudi koji čine samo dobro – što bi nas učinilo savršenima. Zar išta više treba čoveku?
S druge strane, nedostatak pravih informacija usmerava nas u suprotnu stranu, ka gubitku spasenja i ka formiranju loših ljudi. Isti apostol Pavle o ovome piše u Efescima poslanici. Prvo piše o pozitivnim stranama istine, kako on naziva relevantne informacije, a onda o negativnim posledicama njenog izostanka.
„Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar nauke, u laži čovječijoj, putem prijevare; nego vladajući se po istini u ljubavi da u svemu uzrastemo u onome koji je glava, Hristos. Iz kojega je sve tijelo sastavljeno i sklopljeno svakijem zglavkom, da jedno drugome pomaže dobro po mjeri svakoga uda, i čini da raste tijelo na popravljanje samoga sebe u ljubavi.” (Efescima 4:14-16).
Možemo da uočimo da Pavle prvo daje sliku malog deteta, koje po prirodi stvari mnogo toga ne zna o životu, budući da to nije stiglo da nauči i iskusi. Apostol, dakle, kaže da vernici ne bi trebalo da budu kao mala deca koju je lako prevariti, nego da se vladaju po istini. Ovo podrazumeva da oni moraju da znaju tu istinu, jer ne mogu da se vladaju po nečemu s čim nisu upoznati.
Kada se neko s ljubavlju vlada po istini, to dovodi do toga da on uzraste, tj. da postane bolji čovek, po Božijim merilima. Iz ovoga jasno proizilazi zašto je istina značajna i potrebna na putu do spasenja. Ona sama ništa ne čini, osim što nas obaveštava. Istina ima vrednost jedino ako ta saznanja primenimo. Drugim rečima, znanje samo po sebi nema moć da spasi čoveka, nego čoveka dovodi u poziciju da može da bira spasenje.
Onaj ko nema prava saznanja o putu spasenja nema šta ni da bira. Tačno je da čovek i bez njih može, nasumice ili po nekim osećajima, doći do spasenja, ali šanse su mnogo manje. Nastavak ove poslanice upravo o tome govori.
„Ovo dakle govorim i svjedočim u Gospodu da više ne hodite kao što hode i ostali neznabošci u praznosti uma svojega, koji imaju smisao tamom pokriven, i udaljeni su od života Božijega za neznanje koje je u njima, za okamenjenje srca svojijeh; koji ostavivši poštenje predadoše se besramnosti, na činjenje svake nečistote i lakomstva.” (Efescima 4:17-19).
Ljudi koji nemaju prave informacije o Bogu i spasenju ne razumeju ni suštinu svog postojanja. Kako to kaže Pavle, njima je smisao pokriven tamom. Budući da imaju pogrešno mišljenje o Bogu i svrsi svog postojanja, oni će se ponašati u skladu s tim pogrešnim mišljenjem. Činiće ono što ih udaljava od spasenja samo zbog svog neznanja o tome kako stvari stoje.
Kada čovek jednom uradi ono što ne valja, to je greška. Greške je lako oprostiti ljudima, zato što su one jedna vrsta nepravilnosti, ono što se dešava retko ili sticajem nepovoljnih okolnosti. Međutim, kada neko stalno iznova, u istim stvarima, čini ono što ne valja, onda tu nisu u pitanju nasumične, slučajne greške, već svesne odluke i takvog čoveka smatramo lošim i pokvarenim.
Čovek se ponaša onako kako misli da je ispravno ili kako misli da je svrsishodno. Pogrešne predstave o životu i smislu postojanja moraju dovesti do pogrešnog postupanja. Nije teško shvatiti kako onda stalno ponavljanje loših postupaka, zbog neznanja o tome šta je ispravno, dovodi do „okamenjenog srca”, tj. do formiranja lošeg čoveka koji, da se poslužimo Pavlovim rečima, ostavlja poštenje, predaje se besramnosti i čini svaku nečistotu i lakomstvo. Na takav način, nerazumevanje onoga što nam Bog nudi direktno nas gura u zagrljaj večne propasti.
Saznanja o tome ko je i kakav je Bog, kao i saznanja o tome šta nam je kroz Hrista otkrio i podario, usmeravaju nas ka Njemu i ka uspostavljanju odnosa s Njim koji je utemeljen na pravim osnovama. Drugim rečima, pravilno razumevanje stvari odlična je osnova da svoj put na ovom svetu završimo u večnom životu.
Jedan od svojih psalama Asaf započinje ovako: „Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca. A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive.” (Psalmi 73:1-3).
Kada kaže da su njegove noge umalo zašle i njegova stopala se okliznula, Asaf nam saopštava da je malo falilo da on sam napravi veliku grešku i postupi onako kako ne valja. Na šta se to odnosilo vidimo u prvoj rečenici, gde postoji tvrdnja da je Bog dobar. Potencijalno Asafovo skretanje s pravog puta, dakle, bilo je u pogledu stava da je Bog dobar.
Razlog zbog čega je Asaf zamalo postupio tako vidimo na kraju ovoga citata – zato što je video kako loši ljudi dobro žive. U nastavku psalma on opisuje kako na ovom svetu postoje dobri ljudi koji se muče, dok ima pokvarenih i zlih kojima sve ide na dobro, a njemu je bilo teško da sve to shvati. „I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumio; ali to bješe teško u očima mojima.” (Psalmi 73:16).
Budući da je video nepravdu na ovom svetu, Asaf nije mogao da razume zašto Bog sve to dopušta. To nerazumevanje ga je udaljavalo od Boga i umalo se nije desilo, kako je sam na početku psalma napisao, da se u potpunosti okrene od Boga.
U poslednjem delu psalma Asaf opisuje da će na kraju Bog ipak pravedno presuditi. On nam je ostavio vreme da se opredelimo šta želimo – život s Njim, po Njegovim principima, ili život i zadovoljstva kakva nam nudi ovaj svet. Posledica prvog je večni život, a posledica drugog večna propast. Kako svojim životom izaberemo, tako će nam biti.
Iz ovog primera se vidi koliko nesigurnosti nerazumevanje može da proizvede u nekom odnosu. U Asafovom slučaju ono je skoro dovelo do prekida odnosa s Bogom. S druge strane, kada je stvari razumeo kako treba, Asaf se još više vezao za Boga. Razumevanje, prema tome, učvršćuje odnos. Međutim, kako da se postavimo kada tog razumevanja nema i kada nam ono ruši izgrađenu sliku o Bogu?
Da li je Bog pristrasan?
Iako su uzeti primeri samo pristrasnosti prema ljudima, što nam obično prvo padne na pamet kada je ova reč u pitanju, to je samo obrazac svake druge pristrasnosti, tj. svake druge nedoslednosti Boga u odnosu na principe koje je sam postavio. U tom smislu, reč pristrasan u podnaslovu bi slobodno mogla da se zameni rečju dosledan, jer su praktično sinonimi u ovom kontekstu.
Kada sam još kao ateista počeo da čitam Bibliju, najviše mi je zasmetalo to što Bog određene ljude ili jedan narod brani, a ostale ne, iako je On, po sopstvenim tvrdnjama, stvoritelj svih i svega. Kulminacija je bila kada su Jakovljevi sinovi, Simeun i Levije, na prevaru pobili sve muškarce u Sihemu ().
Ukratko, biblijski izveštaj govori kako je mladić Sihem, istog imena kao grad u kojem je živeo, imao polni odnos s Jakovljevom kćerkom Dinom i osramotio je (). O ovom tekstu postoje različita mišljenja da li je ovo zapravo bilo silovanje ili nije. Kako god bilo, Sihemu se Dina svidela i želeo je da se njome oženi (). Sa svojim ocem, Emorom, došao je Jakovu i njegovim sinovima i tražio Dininu ruku (. Dinina braća su na ovaj predlog odgovorila, kako to piše, prevarno, tražeći da se svi muškarci u gradu obrežu . Ovo znači da su već imali skrivene namere. Iako su Sihemljani na ovo pristali, Simeun i Levije su pobili sve muškarce u gradu, dok su bili u bolovima od obrezanja (, onda su opljačkali grad, a žene i decu odveli kao roblje ().
Istorija se nagledala ovakvih događaja. Ovaj je možda čudan, ali nije usamljeni slučaj. Problem je, međutim, što je Bog u sličnim situacijama branio svoj narod od drugih, ali, kao što se ovde vidi, nije druge od svog naroda.
U vreme koje je prethodilo izlasku Jevreja iz Egipta, čitamo kako je faraon odlučio da izvrši genocid nad jevrejskim narodom. Naredio je babicama da ubiju svako muško jevrejsko dete (). Babice se, pak, nisu držale faraonove zapovesti, iako je to moglo skupo da ih košta: „Ali se babice bojahu Boga, i ne činjahu kako im reče car Misirski, nego ostavljahu djecu u životu. … I Bog učini dobro babicama; i narod se umnoži i osili veoma; i što se babice bojahu Boga, načini im kuće.” (2. Mojsijeva 1:17, 20, 21).
Čitajući ovaj izveštaj bio sam oduševljen što je Bog nagradio delo ovih babica, jer ih je tako podržao zato što su imale hrabrosti da učine ono što je ispravno. Na kraju, budući da su faraonovi postupci prevršili svaku meru, Bog je svoj narod na čudesan način izbavio iz Egipta, što je takođe u meni izazivalo odobravanje. Međutim, kada se ovi događaji porede s prethodnim primerom u Sihemu, oduševljenje u velikoj meri splašnjava i pretvara se u pitanje da li Bog zapravo ima miljenike. Štitio je svoj narod od Egipćana, ali nije Sihemljane od svog naroda. Zapravo, više je to bio osećaj nečega što izmiče, osećaj da nešto nije najbolje shvaćeno, jer se takvi stavovi o Božijoj diskriminaciji ne uklapaju u sve ostalo što sam čitao.
Smisao ovih primera nije da se napada ili brani Bog niti da se detaljno analiziraju tekstovi, ne bi li se pokazalo da li su sumnje iznesene protiv Boga opravdane ili ne. Želja s kojom su ovi primeri bili prikazani je da se dočara kako se mišljenje o Bogu i osećanja prema Njemu menjaju u skladu s našim doživljajem stvari i kako nedovoljno razumevanje nečijih postupaka utiče na poverenje koje mu poklanjamo.
Mnogo stvari može biti uzrok toga zašto Bog u određenom događaju baš tako postupa – od šire slike koju nekada ne vidimo, preko potrebnih uslova da Bog deluje, poštovanja slobodne volje, pa sve do specifičnosti vezanih za svako pojedinačno dešavanje. Imamo, recimo, mnogo primera u Pismu da je Božiji narod, uključujući čak i pravedne pojedince u njemu, stradao.
U Knjizi o sudijama često se vidi podređenost Jevreja u odnosu na druge narode. U jednom trenutku Asirci su uništili severno carstvo, Izrailj, a Judejci su brzo nakon toga odvedeni u Vavilonsko ropstvo. U istorijskim knjigama Biblije zapisani su i porazi, a ne samo pobede Božijeg naroda. U jednoj od njih ne samo da je poginuo Saul, tadašnji car celog Izrailja, nego i njegov sin Jonatan, koji je sve vreme bio uz Davida. Nigde se ne vidi da se Jonatan povodio za zlim delima svog oca, ali je ipak poginuo zajedno s njim.
Ni krivi ni dužni život su izgubili jedan Navutej, Urija Hetejin ili Jovan Krstitelj. Na kraju krajeva i sam Hristos je nedužan stradao. Svi apostoli, osim Jovana, takođe su umrli nasilnom smrću, a počeci širenja Hristove nauke među drugim narodima su prepuni istorijskih izveštaja o mučeničkoj smrti onih koji su odbijali da se odreknu svoje vere.
Drugim rečima, jedan događaj, kao što je sudbina grada Sihema, ne može da se posmatra odvojeno od konteksta svih ostalih događaja zapisanih u Pismu i da se onda samo na osnovu njega izvuče jedini validan stav, iako se on suproti svemu ostalom. A, ipak, to je takođe nešto što sa svim ostalim događajima ulazi u sastav tog istog Pisma i treba da ima svoje mesto u njemu.
S jedne strane, nerealno je očekivati da apsolutno sve i apsolutno dobro shvatimo. S druge strane, nikako ne bismo smeli u potpunosti da ignorišemo ono što se ne uklapa u koncepcije koje već imamo o Bibliji, jer u tom slučaju nikada i nećemo moći da shvatimo da u nečemu grešimo i dođemo u poziciju da to ispravimo. Postavlja se pitanje kako bi bilo najbolje postaviti se u takvim situacijama kada postoji mogućnost da nešto ne razumemo kako treba.
Mogućnost da nismo svesni svog nerazumevanja
Logično je uložiti trud u razjašnjavanje onoga što nam nije u potpunosti jasno. Ali to što nisam odmah u stanju da dođem do rešenja ne znači da sve ostalo treba da odbacim ili stavim pod znak pitanja. Ovde se, nažalost, spontano postavljaju dva pitanja na koja je često veoma teško odgovoriti: da li je tačno ono što sam do tada verovao i, ako jeste, koliko sam dobro u tome utemeljen.
Neretko se dešava da uopšte nismo svesni svog neznanja. Svako svoje stavove smatra ispravnim, čak i ako su oni u stvari pogrešni. Možda je još gora situacija kada je u pitanju mišljenje o kvalitetu sopstvene utvrđenosti u odnosu na pojedina pitanja. Jednostavno, kada je reč o našem znanju, veoma smo subjektivni.
Uvek treba imati u vidu da možda nismo u pravu. Čak i ono za šta smo ubeđeni da je ispravno treba proveriti, naročito ako nam se ponude iole razumni argumenti. U slučaju da nismo u stanju da adekvatno odgovorimo na postavljena pitanja, to već zahteva temeljno preispitivanje postojećih stavova.
Otvoren um je preduslov za svako napredovanje u saznavanju istine. Preispitivanje stavova nije znak slabosti, nego znak snage, hrabrosti i spremnosti da se suočimo s potencijalnim greškama. Onaj ko zaista voli istinu ne plaši se svojih zabluda, nego svoje nadmenosti koja može da zaseni i sakrije istinu.
Postoje dva iskaza u Pričama Solomunovim, jedan pored drugog, koji mogu da se primene na ovo o čemu govorimo. Prvi glasi: „Lud vjeruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.” (Priče 14:15). Ovde vidimo razliku između nekog ko je lakoveran i onoga koji je preispituje svoje postupke, a samim tim i da li je nešto ispravno ili nije.
Pustiti da drugi umesto nas izgrađuju stavove nije baš pametno u svetu u kojem postoje nesavršenost, zlo i prevara. U takvom odnosu prema životu ne samo da je neminovno da prihvatamo i loše stvari zajedno s dobrima, već se uopšte ne može reći da imamo svoja ubeđenja. Iako toga i nismo svesni, što je najčešće slučaj, naša verovanja oblikuju drugi – i to često s namerama koje nisu dobre po nas, nego od kojih oni sami imaju korist.
S druge strane, pokušaj da dokučimo šta je ispravno, a šta ne dovodi nas u situaciju da sami donosimo odluke i određujemo tok svojih života. Niko ne može da garantuje da ćemo sve pravilno razumeti. Niko ne može da garantuje ni da ćemo, ako nešto i razumemo pravilno, učiniti pravi izbor. Ipak, nećemo biti nesvesne marionete kojima drugi upravljaju. Na takav način postajemo mnogo aktivniji učesnici u određivanju svoje sudbine. Nije baš prijatno kada shvatimo da nas je iskoristio onaj kome smo naivno poklonili svoje poverenje.
Naredni stih u Pričama Solomunovim glasi: „Mudar se boji i uklanja se od zla, a bezuman navire i slobodan je.” (Priče 14:16). Mudar čovek je oprezan. On nešto prvo razmotri, a onda se ne upušta u ono za šta je procenio da donosi zlo.
Nasuprot tome, raditi sve, probati sve, ne ustručavati se ni od čega je ludost. U životu ne postoji mogućnost da se ponište akcije koje smo prethodno uradili. Ko zna koliko je života nepovratno uništeno ili izgubljeno samo jednim neopreznim postupkom. Jedno zadovoljstvo, jedna znatiželja, jedna lakomislenost mogu da koštaju mnogo.
Naravno, opet možemo reći da, ni uz svu opreznost i mudrost, nećemo moći da sprečimo da nam se nikada ništa neprijatno ne desi, ali to bi bio samo loš izgovor za dopuštanje da nam se događa ono što smo u stanju da predupredimo.
Razuzdanost nije sloboda, iako tako može delovati na prvi pogled. Ona je ili nadmenost (možda čak i bahatost) ili glupost. Nadmenost i bahatost možda izgledaju primamljivo na ovom svetu, ali će ih na kraju Bog primereno kazniti, ukoliko ne budu kažnjene i ranije, budući da stvaraju neprijatelje svuda oko sebe. Glupost sam život često kažnjava i to, uglavnom, ne baš prijatno.
Prema tome, bili svesni ili nesvesni svog neznanja i svog nerazumevanja, ostaje nam samo da se prema životu, situacijama i drugima oko sebe odnosimo s poštovanjem, odgovorno i razborito. U najmanju ruku, to će nas rešiti mnogih muka i problema i sada i u vremenu koje dolazi.
Kako se postaviti?
Božiji narod koji je očekivao Mesiju nije razumeo prirodu Mesijine službe, prirodu Njegovog ponašanja, niti prirodu Njega samoga. Oni sami sigurno nisu bili svesni svog neznanja. Međutim, to ih ne oslobađa odgovornosti.
Prvo, trebalo je da znaju. Imali su Božiju objavu. Ceo sistem bogosluženja, pa čak i mnogi elementi ustrojstva države, ukazivali su na plan koji je Bog nameravao da sprovede. Nije baš svaki detalj ukazivao na Mesiju, ali mnogo toga jeste.
Kada su jednom prilikom fariseji i sadukeji došli da traže znak od Hrista, kao potvrdu Njegovog mesijanstva, On im veoma oštro odgovara: „I pristupiše k njemu fariseji i sadukeji, i kušajući ga iskahu da im pokaže znak s neba. A on odgovarajući reče im: uveče govorite: biće vedro; jer je nebo crveno. I ujutru: danas će biti vjetar, jer je nebo crveno i mutno. Licemjeri! lice nebesko umijete poznavati, a znake vremena ne možete poznati? Rod zli i kurvarski traži znak, i znak neće mu se dati osim znaka Jone proroka. I ostavivši ih otide.” (Matej 16:1-4).
Zašto je Hristos ovako reagovao vidimo iz samih Njegovih reči. Ovi ljudi bili su verske vođe i verski učitelji u narodu. Njihova odgovornost bila je da druge poduče verskim istinama, a ni oni sami nisu bili u stanju da prepoznaju Pomazanika kojeg su čekali. Hristos ih ukorava zato što ne znaju ono što treba da znaju, a znaju ono što nije neophodno da znaju. Drugim rečima, ulagali su vreme u druge stvari, pre nego što su razumeli ono što je bio deo njihove odgovornosti. Bog, naravno, nije protiv toga da se bavimo bilo čim drugim osim religijom, ali ako neko svoj posao nije dovršio, a koristi sve pogodnosti toga, onda je takvo ponašanje neodgovorno i nekorektno.
I pored svega toga, Hristos im daje nagoveštaj u šta treba da gledaju. On ih upućuje na događaj iz Pisma i tako indirektno kaže da postoje stvari koje su u njemu napisane, koje oni ne razumeju, a koje daju odgovor na njihovo pitanje.
Drugo, trebalo je da preispitaju. Ako već nisu znali, najnormalnija stvar je bila da ispitaju ono što se dešavalo u njihovom okruženju. Mogli su da uporede Božija otkrivenja s onim što se događalo pred njihovim očima. Postoje zapisani slučajevi, kao onaj prethodni, gde su verske vođe dolazile Hristu navodno da bi proverili ko je On, ali vidimo da su oni uvek imali skrivene namere. Iz prethodnog primera se vidi da su Mu pristupili kušajući Ga. Ulagujući se, dolazili su s raznim pitanjima i vrebali Ga, kako bi Ga uhvatili u reči i imali za šta da Ga osude ().
Sve licemerstvo njihove navodne iskrenosti da utvrde istinu videlo se kada su uhvatili Hrista da bi Mu sudili. Njihove nečiste namere vide se i u tome što su to uradili tajno, u toku noći, iako se Hristos nije skrivao ().
Možda pitanje: „Jesi li ti Hristos, kaži nam?” (Luka 22:67), zvuči kao iskrena želja da se dođe do istine. Međutim, kada znamo da su njihovi ljudi, tokom suđenja, Hrista tukli, rugali Mu se, omalovažavali Ga, šamarali Ga, pljuvali Ga (), kada znamo da su unapred spremili lažne svedoke da bi Ga osudili i pogubili (Matej 26:59; Marko 14:55, 56), onda je Njegov odgovor sasvim opravdan: „A on im reče: ako vam i kažem, nećete vjerovati. A ako vas i zapitam, nećete mi odgovoriti, niti ćete me pustiti.” (Luka 22:67, 68).
Drugim rečima, njima nije bila potrebno da ispituju šta je istina, oni su nepokolebljivo mislili da su to znali. Jedna ranija Hristova rečenica dobro opisuje ovo stanje: „Pregledajte pisma, jer vi mislite da imate u njima život vječni; i ona svjedoče za mene.” (Jovan 5:39). Hristos im kaže da je neosnovano njihovo ubeđenje da poznaju Pismo i da bi bilo dobro da bolje ispitaju šta u njemu piše.
Iako je upućena određenim ljudima, o suštini ove rečenice bi svaki vernik trebalo da razmišlja. Postoji toliko verskih zajednica čija se učenja međusobno isključuju. Zbog toga, ne samo da ne mogu svi biti u pravu, već se nameće nedvosmislen zaključak da većina mora biti u zabludi. I to je svima jasno.
Ipak, gotovo svi pripadnici svih verskih zajednica misle da baš oni imaju istinu. Čini se da nigde ne postoji toliko arogantna samouverenost po pitanju znanja kao u religiji. To što i sami smatraju da je ogroman broj ljudi obmanut, kao da im nije dovoljan pokazatelj da bi trebalo da budu oprezni prema onome što sami usvajaju i da bi ozbiljno trebalo da proveravaju ono što su već prihvatili.
Najgore od svega je što će se većina složiti da je preispitivanje i traganje za istinom dobra stvar, a ujedno ogromna većina onih koji imaju takav stav nikada u životu neće se stvarno uhvatiti u koštac s temeljnim proveravanjem svojih ubeđenja, iako misle da od toga može da zavisi njihova večna sudbina.
Iz svega ovoga nije potrebno posebno naglašavati kako se treba postaviti. „I čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda Boga svojega bacivši u nemar zapovijesti njegove i zakone njegove i uredbe njegove, koje ti ja zapovijedam danas.” (5. Mojsijeva 8:11). Zanemarivanje informacija koje nam je dao Bog već se, po samom stihu, smatra zaboravljanjem Njega.
Kada je Mojsije umro, ulogu vođe naroda preuzima Isus Navin. Tom prilikom Bog mu kaže: „Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovjedio Mojsije sluga moj, ne otstupaj od njega ni nadesno ni nalijevo, da bi napredovao kuda god pođeš. Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovoga zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putovima svojim i tada ćeš napredovati.” (Isus 1:7, 8).
Bog kaže da će čovek da napreduje u Njegovim očima ako su mu uputstva koja je od Njega dobio stalno u mislima i ako im je poslušan. Ali da ne bi odstupio ni nadesno ni nalevo, on mora da zna šta stoji u tim uputstvima. Nije teško zaključiti da do odstupanja može da dođe ukoliko Božije reči pomešamo s ljudskim. Otvoreni um i pokušaj da se što objektivnije sagledaju informacije koje smo dobili od Boga, iako to nije uvek lako kada već imamo izgrađen stav po nekom pitanju, nameću se kao neophodnost.
Nerazumevanje kao realnost
Veoma je važno pomiriti se s činjenicom da ne možemo dobiti odgovore na baš sva pitanja. Mi smo se zatekli usred višemilenijskog rata koji potresa ceo Svemir. Ni naše sposobnosti ni naš položaj nam ne dozvoljavaju da imamo uvid u sve detalje onoga što se u tom ratu događa. Dato nam je onoliko koliko nam je dovoljno da bismo iz njega izvukli živu glavu.
Jedan običan vojnik ne zna sve detalje razvoja bitke na celom frontu. On postupa po naređenjima koja dobija od svojih nadređenih i kada mu razlozi nisu baš jasni. U sličnoj situaciji smo i mi. Iz svoje perspektive mi nismo u stanju da vidimo sve razmere ovog rata, pa čak ni pojedinih bitaka. Zbog toga prepuštamo da o tome razmišlja Bog, koji ima uvid u sve što se dešava. Da bismo došli do cilja, naše je da verno postupimo po uputstvima koja nam je dao naš glavnokomandujući.
Gotovo cela jedna biblijska knjiga bavi se problemom nerazumevanja. Knjiga o Jovu u najvećem delu je posvećena raspravi Jova i njegovih prijatelja o razlogu zašto su mu se desila sva zla opisana na samom početku knjige. U jednom trenutku Jov kaže: „O kad bih znao kako bih našao Boga! da otidem do prijestola njegova, da razložim pred njim parbu svoju, i usta svoja napunim razloga, da znam šta bi mi odgovorio, i razumijem šta bi mi rekao.” (Jov 23:3-5).
Jov ima potrebu da razume zašto mu se sve desilo. Pored svega što ga je snašlo dodatni teret mu predstavlja nerazumevanje. Nama, koji od početka čitamo ovu knjigu, lako je da shvatimo kakva je pozadina i koji su razlozi doveli do Jovovih nesreća. Ali, kao što se često događa i u životu svih nas, Jovu sve to nije bilo poznato. On je morao da se nosi s teškom situacijom koju ne razume, a to mu je stvaralo veliki problem.
Bog, na kraju, odgovara Jovu. Odgovor, koji zauzima četiri poglavlja knjige, počinje ovako: „Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče: Ko je to što zamračuje savjet riječima nerazumno? Opaši se sada kao čovjek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? kaži, ako si razuman.” (Jov 38:1-4). Celokupan odgovor sledi način kakav vidimo na samom početku. Bog postavlja pitanja Jovu na koja ovaj nema odgovore.
Drugim rečima, Bog kaže Jovu da ne može sve da zna, ali da On, kao Bog, to može. Zbog toga bi Jov trebalo da Mu ukaže poverenje i pusti Ga da radi ono što je najbolje. Upravo to je odlika prave vere – slediti Boga i kada nam nije sve jasno. Lako je podržavati nekoga kada znamo šta on radi i kada se s tim slažemo. Poverenje nam nije potrebno kada imamo znanje. Poverenje se najbolje pokazuje u situacijama kada oskudevamo u informacija, ali se ipak uzdamo u onoga kome poklanjamo poverenje. Zbog ovoga bismo čak mogli da kažemo da nedostatak informacija može da služi kao pokazatelj naše vere u Boga.
Jednom prilikom judejski car Jezekija se razboleo. Bog šalje proroka Isaiju da kaže caru da će umreti. Jezekija se moli Bogu, a Bog ga isceljuje i produžava mu život. Međutim, ubrzo nakon toga Jezekiji dolaze poslanici iz Vavilona koji su čuli za njegovo čudesno ozdravljenje, a Jezekija propušta da im ukaže na razlog svog isceljenja, što mu Bog zamera. Svi ovi događaji su zapisani u .
Kada bismo imali samo ovaj izveštaj o caru Jezekiji, verovatno bismo imali dilemu da li će on uopšte biti spasen, budući da su njegovi poslednji opisani postupci loši. U tom slučaju se, takođe, postavlja pitanje zašto mu je Bog produžio život, ako je znao da će ovaj da pogreši. Zar ne bi bilo bolje da ne dovodi u pitanje njegovo spasenje?
Ipak, iz Druge knjige dnevnika, iako se ovim događajima posvećuje mnogo manje mesta, možemo zapaziti kako Bog često može da ima svoje razloge zašto nešto radi, a da mi nismo u stanju da ih shvatimo, ako nam se to direktno ne saopšti.
„U to vrijeme razbolje se Jezekija na smrt, i pomoli se Gospodu, koji mu progovori i učini mu čudo. Ali Jezekija ne postupi prema dobru koje mu se učini, jer se ponese srce njegovo; zato se podiže na nj gnjev i na Judu i na Jerusalim. Ali se ponizi Jezekija zato što se bješe ponijelo srce njegovo, i on i Jerusalimljani, te ne dođe na njih gnjev Gospodnji za života Jezekijina.” (2. Dnevnika 32:24-26).
Iz ovih stihova možemo da vidimo da se Jezekija ipak ponizio, tj. pokajao, nakon što se prvobitno poneo. Zbog toga zaključujemo da mu taj pogrešan postupak nije bio na propast. Međutim, nastavljajući dalje s opisom Jezekijinog života i njegove vlasti dolazimo do još jednog zanimljivog stiha koji nam otkriva prave razloge zašto mu je Bog produžio život: „Samo kad dođoše poslanici knezova Vavilonskih, koji poslaše k njemu da raspitaju za čudo koje bi u zemlji, ostavi ga Bog da bi ga iskušao da bi se znalo sve što mu je u srcu.” (2. Dnevnika 32:31).
U vreme bolesti Jezekija je imao problem koji se nije ispoljio i kojeg, po svoj prilici, ni sam nije bio svestan. Kada je Bog iscelio cara Jezekiju, nije to bilo kockanje s njegovim spasenjem, nego mu je Bog produžio život, kako bi njegova slabost mogla da se pokaže i kako bi, usled toga, Jezekija dobio priliku da se za to pokaje. Sudeći po ovom poslednjem citiranom stihu, Jezekija bi propao da mu Bog nije omogućio šansu da uvidi svoje stanje i promeni ga.
Bez ovih dodatnih informacija mogli bismo potpuno pogrešno da doživimo Božiju odgovornost i Njegove pobude prema spasenju pojedinaca. Gledajući samo u ono što se dešava, mi često ne možemo da imamo potpuni uvid u ono šta Bog i zašto radi, osim ukoliko nam se to otvoreno ne predoči.
Mnogo toga u planu spasenja odvija se tako kako nama nikada ne bi ni palo na pamet. Uzmimo za primer Hristovu žrtvu. Ko bi i pomislio da će Stvoritelj celog Svemira poslati svog Sina da umre za pobunjenike protiv Njega? Logika ovog sveta je da vladar koji ima moć silom nametne pravila koja podanici neće da poštuju – utoliko pre što su pravila savršeno dobra. Bog se, pak, odlučio za način koji je potpuno stran našoj logici. Zbog toga, između ostalog, i nije bilo tako lako razumeti pravu ulogu Mesije.
Ovo, svakako, nije jedini primer gde je teško ispratiti Božiji način razmišljanja i metode koje On koristi, kako bi sve u planu spasavanja ljudi bilo što bolje. Apostol Pavle, pišući o odnosu mnogobožaca koji pristaju uz Boga i Jevreja od kojih je sve i poteklo, govori na koji način je Bog pokazao svima da su grešni.
„Jer kao i vi što se nekad suproćaste Bogu a sad biste pomilovani njihovoga radi suproćenja, tako i oni sad ne htješe da vjeruju vašega radi pomilovanja da bi i oni bili pomilovani. Jer Bog zatvori sve u nevjerstvo, da sve pomiluje.” (Rimljanima 11:30-32).
Pavle govori kako je Bog u početku izabrao jedan narod kao svoj i s njima bio u zavetnom odnosu. Ostali narodi su se, samim tim što su služili lažnim bogovima, protivili Bogu. Međutim, neposlušnost Božijeg naroda omogućava Bogu da uspostavi novi zavet, na širim osnovama (Jeremija 31:31-34; Jevrejima 8:6, 7), i pomiluje one koji su do juče bili idolopoklonici i Njegovi protivnici. To je, onda, povredilo nacionalnu sujetu pripadnika Božijeg naroda. Njihova posebnost nestaje, ako se ostavi mogućnost da svako bude deo Božijeg naroda. Na taj način su se i oni otvoreno protivili Bogu i došli u situaciju da je i njima potrebno pomilovanje.
Bog je, dakle, koristio dve grupacije ljudi tako da se dokaže neverstvo i jednih i drugih. Kada je jednima ukazivao naklonost, drugi su jasno bili prikazani kao Njegovi protivnici, a kada je drugima konačno pokazao naklonost, prvi su se protivili takvoj mogućnosti, a samim tim i Bogu koji je to radio.
Iz svega toga Pavle zaključuje: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! kako su neispitljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi! Jer ko pozna misao Gospodnju?” (Rimljanima 11:33, 34). Pavlov način pisanja može da bude pomalo težak za praćenje, ali je ovaj zaključak sasvim jasan. Božiji način razmišljanja je daleko iznad našeg. Često ne možemo ni da pretpostavimo na koje sve načine Bog nešto može da izvede.
Preko proroka Isaije i sam Bog ovako nešto kaže: „Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod; nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli.” (Isaija 55:8, 9). Izjava je toliko jasna da je nije potrebno komentarisati.
Nema smisla očekivati da se Bog povinuje našoj logici. Upravo je obrnuto – naše je da se prilagodimo Njegovoj. Bez obzira da li se to nama sviđalo ili ne, podrazumeva se da vernik prihvata i sluša ono što mu Bog govori, a ne da diktira Bogu pod kojim uslovima će da Ga prihvati.
Svakako, treba biti oprezan i odvojiti ono što govori Bog od onoga što govore ljudi. To ne znači da svaku ljudsku misao treba odbaciti kao pogrešnu, nego, upravo obrnuto, da se njom treba baviti i proveriti koliko je ona u skladu s Božijim rečima. Mnogo toga ne možemo sami dokučiti, pa razmišljanja drugih predstavljaju dragocenu podršku našim sopstvenim naporima da što bolje razumemo Boga. Zbog toga se ideje drugih mogu pokazati i štetnim i korisnim, u zavisnosti kako se prema njima postavimo.
Jasno je, dakle, da ne možemo sve razumeti. S druge strane, nerazumevanje može da šteti našem odnosu s Bogom, ali, takođe, može nam biti i mnogo lakše kada prihvatimo činjenicu da nikada nećemo sve razumeti i da je to normalan poredak stvari.
Ostaje samo da Bogu poklonimo svoje poverenje, čak i kada nismo u stanju sve da shvatimo. Međutim, ovo nije baš tako lako. Poverenje možemo da imamo samo u onoga za koga smo se uverili da ga je dostojan. U suprotnom, to se ne zove poverenje, nego naivnost.
Pravo poverenje
Postoji razlika između znanja o nekome i poznavanja istoga. Kada bismo sakupili sve informacije i sve utiske o nekome ikada zabeležene, to još uvek ne bi značilo da nekoga poznajemo. Nećemo reći da poznajemo nekoga koga nikada nismo sreli, iako smo o njemu mnogo slušali i čitali, baš kao što nećemo reći da poznajemo neku davno preminulu istorijsku ličnost o kojoj smo mnogo toga saznali.
Kada nekoga poznajemo, provodimo vreme s njim, družimo se s njim i iskustveno upoznajemo njegove reakcije u raznim situacijama. Ako toga nema, mi smo samo skupljači tuđih utisaka o nekome i tu osobu gledamo kroz naočare tuđeg poznanstva.
Poverenje, pak, proističe samo iz ličnog poznanstva. Zašto iskustva apostola uzimamo kao relevantna? Baš zbog toga što su živeli zajedno s Hristom i lično Ga poznavali. Apostol Jovan na samom početku svoje prve poslanice piše: „Što bješe ispočetka, što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o riječi života … Što vidjesmo i čusmo to javljamo vama” (1. Jovanova 1:1, 3). I Petar razmišlja na sličan način: „Jer vam ne pokazasmo sile i dolaska Gospoda našega Isusa Hrista po pripovijetkama mudro izmišljenijem, nego smo sami vidjeli slavu njegovu.” (2. Petrova 1:16).
Nije Hristos uzalud rekao: „A ovo je život vječni da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.” (Jovan 17:3). Verovatno zvuči čudno što Hristos kaže da je poznavanje Boga večni život. A šta je s tim da se spasavamo i pravdamo verom ()? Kako se to slaže s Hristovom izjavom?
Zapravo, radi se o jednoj te istoj stvari koja se samo posmatra iz drugog ugla. Prava vera u Boga podrazumeva i poverenje prema Njemu, a ne samo prihvatanje da On postoji. Govoreći o tome da možemo tražiti od Boga da nas umudri, Jakov govori o uslovu za uslišenje molbe: „Ali neka ište s vjerom, ne sumnjajući ništa; jer koji se sumnja on je kao morski valovi, koje vjetrovi podižu i razmeću. Jer takovi čovjek neka ne misli da će primiti što od Boga.” (Jako 1:6, 7). Ako nemamo poverenja da ćemo dobiti ono što tražimo od Boga, nećemo ni dobiti to što tražimo. Bog očekuje da imamo poverenje u Njega, kada već sebe nazivamo vernicima.
Ako, dakle, prave vere nema bez poverenja, a poverenje se izgrađuje samo kroz poznanstvo, onda je jasno da prava vera proističe iz tog poznanstva. Ukoliko nema odnosa s Bogom, nema ni vere, šta god mi o tome mislili. Zato je Hristos rekao da je poznavanje Boga večni život, jer iz poznanstva s Bogom proističe prava vera.
To lako možemo shvatiti preko slike roditelja i dece. Videćemo s koliko poverenja se deca odnose prema svojim roditeljima, ako žive u jednoj zdravoj porodici u kojoj svi zajedno provode dosta vremena. Deca koja nikada ranije nisu videla svoje roditelje biće stegnuta i suzdržana prema njima, čak i ako pretpostavljaju da ih roditelji vole i ako su slušali o njihovoj ljubavi, ali jednostavno nikada nisu imali kontakt s njima.
Na gotovo istovetan način funkcioniše naš odnos s Bogom. U posrednom odnosu s Njim vlada neizvesnost, a u ličnom sigurnost. Nepovoljna okolnost je to što ovo najviše dolazi do izražaja u kriznim situacijama, kada nam je poverenje najpotrebnije – a tada nema vremena za izgrađivanje odnosa.
Postoje mesta u Bibliji koja nam sugerišu da se, uzdanjem u Boga, pripremimo za teška vremena. Jedna od rečenica iz Očenaš molitve glasi: „I ne navedi nas u napast; no izbavi nas oda zla.” (Matej 6:13). Sada treba tražiti da Bog u budućnosti bude s nama, da predupredi teškoće koje mogu da nas zadese, a izbavi nas od onih koje na nas dođu. Iz ovog primera, takođe, vidimo da je molitva, kao oblik komunikacije s Bogom, jedno veoma važno sredstvo u održavanju odnosa s Njim.
Ova ideja o razmišljanju unapred još bolje je izražena u Jevrejima poslanici: „Jer nemamo poglavara svešteničkoga koji ne može postradati s našijem slabostima, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, osim grijeha. Da pristupimo dakle slobodno k prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć.” (Jevrejima 4:15, 16).
Sada se obraćamo Onome koji sedi na prestolu, kako bismo u pravo vreme dobili pomoć. Sada izgrađujemo svoj odnos s Bogom, kako bismo bili utvrđeni u vreme nevolja i teškoća koje mogu da nas zadese.
Da se još malo vratimo Jovu. Nakon svih strašnih nesreća koje su ga zadesile, Jovova žena mu ironično kaže: „I reče mu žena: hoćeš li se još držati dobrote svoje? blagoslovi Boga, pa umri.” (Jov 2:9). Drugim rečima, ona mu kaže da se poštenje i vera u Boga ne isplate. Ali Jov odgovara: „A on joj reče: govoriš kao luda žena; dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Uza sve to ne sagriješi Jov usnama svojim.” (Jov 2:10).
Već smo ranije govorili o tome kako Jov nije razumeo zašto mu se sve to dogodilo, ali on ipak ne odustaje od dobrote i od Boga. Mnogi bi na njegovom mestu reagovali kao i njegova žena, ali ne i Jov. On bi želeo da dobije odgovor, ali ne optužuje Boga, jer je iz ličnog iskustva naučio da može da ima poverenje u Njega.
A otkuda znamo da je On imao lični odnos s Bogom? Ne samo da je to tvrdnja s početka knjige (Jov 1:1), da vidimo da je Jov Bogu prinosio žrtve (Jov 1:5), što je jedan od tadašnjih vidova odnosa s Bogom, nego i sam Bog to jasno kaže: „I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla.” (Jov 1:8).
Osim što vidimo da je Jov dobar, pravedan i da se uklanja od zla – za šta takođe možemo reći da su određeni oblici zajednice s Bogom – on se i boji Boga, tj. poštuje Ga. Teško da možemo reći da nekoga poštujemo i pazimo da ga ne uvredimo ako o njemu ne razmišljamo i nismo u kontaktu s njim. Zapravo, odsustvo kontakta i želje za odnosom bi već bila uvreda za Boga koji želi da Mu se vratimo, pa jednu ovakvu rečenicu On nikada ne bi izrekao da Jov nije imao nikakav odnos s Njim.
Na samom kraju knjige Bog se obraća i onima koji su navodno branili Božiju pravdu pred Jovom i njegovim dilemama: „A kad Gospod izgovori one riječi Jovu, reče Gospod Elifasu Temancu: raspalio se gnjev moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov. Zato sada uzmite sedam telaca i sedam ovnova, i idite k sluzi mojemu Jovu i prinesite žrtve paljenice za se, i sluga moj Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov.” (Jov 42:7, 8).
Iako je Bog ukorio Jova, ukazujući mu da ne mora sve da zna, On ne misli da je Jov o Njemu pogrešno pričao. Međutim, Bog se razljutio na one koji su pokušavali da Ga opravdaju, jer ne samo da ni oni nisu mogli da znaju šta Bog misli i smera, nego su usput optužili nevinog čoveka za nešto za šta nije bio kriv.
Uzgred, možemo da uočimo da je Bog četiri puta u ovom kratkom odeljku Jova nazvao svojim slugom. Ne bi Bog Jova zvao svojim slugom, da ovaj nije imao nikakav odnos s Njim.
Takođe, možda je značajno reći da ćemo u Bibliji teško naći izjave poput: „Imao je dobar lični odnos s Bogom.” Da li tako nešto postoji vidi se na osnovu Božijeg odobravanja ili nekih drugih spoljašnjih pokazatelja, baš kao što smo do stava da je Jov imao odnos s Bogom došli indirektnim putevima. Iako je lični odnos terminologija našeg vremena, ne znači da se o tome, samo drugačijim rečima, ne govori u Pismu.
I Noja bismo mogli da uzmemo kao primer čoveka koji je u jednoj veoma neobičnoj situaciji pokazao veliko poverenje u Boga. „Vjerom Noje primivši zapovijest i pobojavši se onoga šta još ne vidje, načini kovčeg za spasenije doma svojega, kojijem osudi sav svijet, i posta našljednik pravde po vjeri.” (Jevrejima 11:7).
Noje, poslušavši Boga, pravi barku koja će izbaviti one koji budu u njoj, dok će ceo ostali svet biti uništen u poplavi globalnih razmera. Zamislite samo kako je suludo zvučala ova ideja u svetu koji, po svoj prilici, nikada nije video čak ni kišu ().
Mnogo toga sigurno nije bilo jasno Noju, ali je ipak poslušao ono što mu je Bog naložio. Iako je živeo u jednom potpuno iskvarenom svetu, on se nije povodio za većinom. Izveštaj o tom periodu ljudske istorije je kratak, ali je to dovoljno da steknemo sliku o Božijem stavu prema ljudima tog vremena: „I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle, pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu. I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.” (1. Mojsijeva 6:5-7).
Noje se, međutim, nije uklapao u opštu sliku: „Ali Noje nađe milost pred Gospodom. Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.” (1. Mojsijeva 6:8, 9). Ovakve reči su garancija da je Noje već imao izgrađen odnos s Bogom.
Zbog toga u Jevrejima poslanici i piše da je Noje verom primio zapovest i poslušao je. On je već imao iskustvo života s Bogom. Kao što je napisano, on je neprestano živeo po Božijoj volji, a njegov život je bio mnogo duži nego naš. Morao je dovoljno toga da prođe s Bogom u tako dugom vremenskom periodu, pa nije imao problem sa ovakvom zapovešću, bez obzira koliko mu je čudna mogla delovati, jer je već naučio da svoje poverenje može uvek da pokloni Bogu.
Možda je još bolji primer Avram, s obzirom na to da o Avramovom životu imamo mnogo više pojedinosti od Nojevog. Obratićemo pažnju samo na neke važne događaje u njegovom životu. Avramov otac, Tara, krenuo je sa Avramom, Lotom i Sarom iz Ura Haldejskog za Hanan. Na tom putu došli su do Harana i tamo se nastanili ().
Pošto je Tara umro (), Bog se javlja Avramu i kaže mu da nastavi put za Hanan – zemlju koju će mu dati u nasledstvo (1. Mojsijeva 12:1). Avram je poslušao Boga i otišao u tu zemlju, iako je moglo izgledati čudno da će on sam naslediti zemlju u kojoj su živeli drugi narodi ().
Posle određenog vremena Bog se ponovo javlja Avramu i obećava mu naslednika, iako su on i Sara već bili prilično stari: „A gle, Gospod mu progovori: neće taj biti našljednik tvoj, nego koji će izaći od tebe taj će ti biti našljednik. Pa ga izvede napolje i reče mu: pogledaj na nebo i prebroj zvijezde, ako ih možeš prebrojiti. I reče mu: tako će biti sjeme tvoje. I povjerova Avram Bogu, a on mu primi to u pravdu.” (1. Mojsijeva 15:4-6). Ovo obećanje je ponovljeno kada su Avram i Sara duboko zagazili u starost (). I po treći put tri posetioca koja su došla Avramu najavljuju obećanog sina (). Sara je već izgubila moć da rađa (). Ipak, jedan od posetilaca kaže: „Ima li što teško Gospodu? Do godine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.” (1. Mojsijeva 18:14).
I ono prvo što je rečeno, da će Avram, koji tada još uvek nije imao nikakvo potomstvo, naslediti zemlju u kojoj žive drugi narodi, bilo je čudno za poverovati. Ali za ovo drugo, za dobijanje sina u tim godinama i u okolnostima kada je priroda već rekla svoje, bilo je potrebno mnogo više vere.
U Rimljanima poslanici apostol Pavle o ovome piše: „On vjerova na nad kad se nije bilo ničemu nadati da će on biti otac mnogijem narodima, kao što mu bješe rečeno: tako će biti sjeme tvoje. I ne oslabivši vjerom ne pogleda ni na svoje već umoreno tijelo, jer mu bješe negdje oko sto godina, ni na mrtvost Sarine materice. I za obećanje Božije ne posumnja se nevjerovanjem, nego ojača u vjeri, i dade slavu Bogu. I znadijaše jamačno da što obeća kadar je i učiniti. Zato se i primi njemu u pravdu.” (Rimljanima 4:18-22).
Avramovo poverenje u ono što je Bog rekao nije oslabilo, iako, gledajući ovozemaljskim očima, on nije imao čemu da se nada. On je znao da je Bog u stanju da uradi ono što je obećao. To saznanje dolazi iz bliskog odnosa Avrama s Bogom. Iako nismo opisivali sve detalje, u ovom delu Biblije se može videti kako Bog Avrama vodi i štiti.
Svoju odluku da uništi Sodom, Gomor i okolne gradove Bog želi da podeli s Avramom: „Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti?” (1. Mojsijeva 18:17). Bez obzira što možemo da pronađemo i praktične razloge zbog kojih Bog ovako postupa, ovo svakako ukazuje na visok nivo bliskosti. Iz te bliskosti i proizilazi poverenje.
Međutim, nakon rađanja Isaka, Bog dolazi s još jednim zahtevom: „I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati.” (1. Mojsijeva 22:2). Šta li je Avram mogao da pomisli kada je čuo ovako nešto?
Ako mu se Bog javio glasom, kako nagoveštava prethodni stih, Avram je imao sve razloge da misli da to nije Božiji glas. Nema nikakve logike da bi Bog, koji mu je na tako čudesan način podario sina, u kojem će On i ispuniti obećani zavet, sada od Avrama tražio da ubije Isaka. Osim toga, Bog ne traži ljudske žrtve. Međutim, Avram je znao da mu se javio Bog, jer je i u tome imao dovoljno iskustva. Koliko god sve to moglo da mu izgleda čudno, on bez pogovora uzima sina i kreće prema mestu koje je Bog odredio.
Kada je već uzeo nož da učini ono što mu je rečeno, Bog ga je zaustavio. Nakon toga slede reči koje je Avram u potpunosti zaslužio na osnovu poverenja koje je pokazao: „I reče: sobom se zakleh, veli Gospod: kad si tako učinio, i nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, zaista ću te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijeska na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje vrata neprijatelja svojih. I blagosloviće se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji, kad si poslušao glas moj.” (1. Mojsijeva 22:16-18).
U ovom poglavlju ne možemo da vidimo šta se sve dešavalo u Avramu, s čim se borio donoseći odluku da posluša Boga, ali nam je to donekle rečeno u Jevrejima poslanici: „Vjerom privede Avraam Isaka kad bi kušan, i jedinorodnoga prinošaše, pošto bješe primio obećanje, u kojemu bješe kazano: u Isaku nazvaće ti se sjeme; pomislivši da je Bog kadar i iz mrtvijeh vaskrsnuti; zato ga i uze za priliku.” (Jevrejima 11:17-19).
Iz izjave da je Avram pomislio da je Bog u stanju da i mrtve vaskrsava možemo da izvučemo par zaključaka. Prvo se vidi da je pokušavao sam za sebe da nađe rešenje. U njemu se odvijala jedna vrsta unutrašnje borbe. Borio se s nerazumevanjem razloga zbog kojeg Bog ovako nešto traži od njega, a u pitanju je bio život njegovog sopstvenog sina. Ipak, odlučio je da posluša.
Druga stvar koju možemo da zaključimo je da je bio spreman da ubije Isaka, čim je razmišljao da je vaskrsenje jedna od stvari koju je Bog mogao da učini. On nije znao kako će se sve ovo završiti i nije znao da će ga Bog sprečiti.
I treće, vidimo da je Avram verovao da Bog ipak ima neko rešenje. On nije tačno znao o čemu se radi, pretpostavljao je da Bog može Isaka da vaskrsne nakon što bude ubijen, ali je svakako bio siguran da Bog zna šta radi i da ga neće izneveriti.
Zbog ovako nepokolebljivog poverenja u Boga, Avrama nazivamo ocem vere. Ali takođe se može uočiti da je i Bog učestvovao u izgrađivanju Avramove vere. Izazovi koje je postavljao pred Avrama bili su sve zahtevniji i tako je Avram mogao da raste u svojoj veri. Kako smo to već citirali, on je poslušnošću izlazio ojačan u veri (Rimljanima 4:20). Posle svakog iskušenja u kojem je pokazao poverenje prema Bogu izlazio je jači, a odnos s Bogom je postajao čvršći, jer je poticao iz ličnog iskustva.
Međutim, važi i obrnuto. Solomun je zapisao: „Ako kloneš u nevolji, skratiće ti se sila.” (Priče 24:10). Neuspesi nas demorališu, utvrđenost nam slabi, a poverenje opada. Znamo da su padovi sastavni deo i telesnog i duhovnog života, iako Božija namera nije da nas gura u greške: „Drugo iskušenje ne dođe na vas osim čovječijega; ali je vjeran Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti s iskušanjem i kraj, da možete podnijeti.” (1. Korinćanima 10:13).
Što je više ranijih iskustava u kojima smo pobeđivali zajedno s Bogom, to je lakše s poverenjem se držati Njega kada dođu situacije koje ne razumemo. Kakvu zajednicu s Bogom gradimo u svakodnevnom životu, takvo će biti i naše poverenje u Njega. Naša zajednica i odnos s Bogom su naše prirodno stanje koje je greh narušio, a nepoverenje je samo manifestacija izostanka tog odnosa. Zanemarivanje ponovnog uspostavljanja veze s Njim je odbijanje puta u spasenje i vraćanja prirodi po kojoj smo sazdani.
Bog nas poziva da Mu se vratimo. „Ovako veli Gospod nad vojskama: vratite se k meni, govori Gospod nad vojskama, i ja ću se vratiti k vama, veli Gospod nad vojskama.” (Zaharija 1:3). Kako ćemo odgovoriti na ovaj poziv zavisi od nas.