Filisteji i Jevreji su često ratovali, kao što je to bio uobičajen slučaj u istoriji verovatno svih komšijskih naroda. Ovo samo po sebi svedoči kakva je priroda greha. U jednom od takvih ratova desilo se ono što može da nam posluži da započnemo ovu temu o tome šta ili koga Boga prihvata.
„I što reče Samuilo, zbi se svemu Izrailju. Jer Izrailj izide na vojsku na Filisteje, i stadoše u oko kod Even-Ezera, a Filisteji stadoše u oko u Afeku. A Filisteji se uvrstaše prema Izrailju, i kad se otvori boj, razbiše Filisteji Izrailja, i izgibe ih u boju u polju oko četiri tisuće ljudi. I kad narod dođe u oko, rekoše starješine Izrailjeve: zašto nas danas razbi Gospod pred Filistejima?” (1. Samuilova 4:1-3).
Pitanje koje su postavile starešine naroda i nije tako neoubičajeno za ljude koji veruju. Oni, naravno, nisu mislili da je Bog direktno ratovao protiv njih – jer bi onda ono što su potom preduzeli bilo besmisleno – već da im nije priskočio u pomoć, iako su oni Božiji narod. Zašto im Bog nije pomogao protiv jednog naroda koji se klanja lažnim bogovima?
Jedna od najvećih zabluda koja se u religiji neprestano protura je da od pripadnosti određenoj grupi zavisi da li nas Bog prihvata ili odbacuje. Mnoge verske zajednice, manje ili više otvoreno, propovedaju kako spasenje nije moguće ukoliko ne pripadate njihovoj organizaciji.
Oni ili nisu svesni ili ih nije briga što na taj način zapravo propovedaju jednog nepravednog Boga. Kakav je to Bog koji na mene gleda drugačije zato što sam se rodio u pogrešnom narodu ili sam se obreo na pogrešnom mestu? Ne mogu da budem kriv za ono što nisam izabrao.
Tačno je, međutim, da danas imamo mogućnost da izaberemo u šta ćemo verovati, kao i da iza toga ostaje odgovornost, jer ne možemo očekivati da Bog odobrava ukoliko svesno izaberemo neistinu samo zato što nam se to više svidelo.
Poglavlje u kojem se opisuje kako je Hristos izlečio čoveka slepog od rođenja završava se na sledeći način: „I reče Isus: ja dođoh na sud na ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi. I čuše ovo neki od fariseja koji bijahu s njim, i rekoše mu: eda li smo i mi slijepi? Reče im Isus: kad biste bili slijepi, ne biste imali grijeha, a sad govorite da vidite, tako vaš grijeh ostaje.” (Jovan 9:39-41). Dakle, onaj ko je u stanju da razume i izabere ono što je ispravno, a to ne učini, kriv je pred Bogom i to ostaje njegova krivica.
Ipak, razumeti šta je stvarno istina nije samo stvar izbora, nego i ograničenja. Do lošeg izbora mogu nas dovesti dugogodišnja indoktrinacija, nedovoljna edukacija, manjak informacija i ko zna šta sve još, uprkos tome što je postojala iskrenost prilikom tog izbora. Kakva bi to bila pravda da neko strada, jer su mu, bez njegovog uticaja, nametnute ograničavajuće i otežavajuće okolnosti? Čak i ljudski sudovi umeju da prepoznaju da jedno isto delo nema istu težinu u zavisnosti od okolnosti u kojima se ono odigralo.
Sama Biblija je svedok da je moguće da u Božijem narodu bude loših ljudi. Izuzimajući Prvu knjigu Mojsijevu, ceo Stari zavet je viševekovni opis odnosa tadašnjeg Božijeg naroda i Boga. U tom periodu oni su Boga neprestano izneveravali, gnevili i ostavljali. U Novom zavetu Hrista je izdao jedan od Njegovih najbližih učenika.
Zamislite sada da Bog prihvata nekoga ko nominalno pripada Božijem narodu ili Božijoj crkvi, iako je veoma loš čovek, a odbacuje dobrog i poštenog čoveka koji nije u Njegovom narodu ili crkvi, jer ne zna za bolje od onoga u čemu je.
„A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega, i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen; a koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega.” (Luka 12:47, 48).
Ove Hristove reči bile bi potpuno obesmišljene ukoliko bi Bog prihvatao ljude na osnovu pripadnosti nekoj grupi. Zapravo, pripadnost Božijem narodu ili Božijoj crkvi može da nam donese prednosti zbog kojih će se od nas više očekivati. Prema tome, ljudi se procenjuju po tome koliko znaju i umeju i kako to primenjuju, a ne po tome kojoj grupi pripadaju.
Postoji jedna veoma zanimljiva rečenica u Knjizi proroka Jeremije: „Ne uzdajte se u lažne riječi govoreći: crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je.” (Jeremija 7:4). Šta su ovde lažne reči? Ako bismo ovu rečenicu čitali odvojeno od konteksta u kojem je napisana, izgledalo bi kao da oni nešto nazivaju Božijim hramom, iako to nije istina.
Međutim, kako iz drugog stiha može da se vidi, reč crkva se odnosi na jerusalimski hram, hram koji je podignut po Božijim uputstvima. I ne samo da je to bio Božiji hram, nego je bio jedini Božiji hram na svetu. Dakle, nije laž da je to „crkva Gospodnja”. Njihovo uzdanje je ono što je lažno, tj. neosnovano.
Preko proroka Bog želi da im saopšti da nema mnogo značaja to što su se oni rodili u narodu u kojem je On smestio hram i službu koja Mu se čini. Bog je taj narod izabrao da sebe preko njih objavi ostalima, da se preko hrama i službe u njemu bolje razume Njegovo delo izbavljenja čoveka od greha i smrti, a ne da, ničim zasluženo, stvori miljenike kojima će činiti dobro bez ikakvih valjanih kriterijuma – samo zato što su se oni tu zatekli.
Malo kasnije nalazimo bolje obrazložen Božiji stav prema prethodnim rečima: „Eto, vi se uzdate u riječi lažne, koje ne pomažu. Kradete, ubijate i činite preljubu, kunete se krivo, i kadite Valima, i idete za drugim bogovima, kojih ne znate; pa onda dohodite i stajete preda mnom u ovom domu, koji se zove mojim imenom, i govorite: izbavismo se, da činite sve ove gadove. Je li ovaj dom, koji se zove mojim imenom, u vašim očima pećina hajdučka? Gle, i ja vidim, veli Gospod.” (Jeremija 7:8-11).
Prema tome, Bog čak kaže da Ga ovakav način ponašanja vređa, kada se uzdaju u to što su formalno deo Božijeg naroda i zbog toga očekuju Njegovu naklonost. Ovo vređa Boga, ne samo zato što pokušavaju da se poigravaju sa Njim i prevare Ga, kako to može da se vidi iz poslednje rečenice ovog citata, već i zato što Bogu pripisuju nepoštenje i popustljivost prema pripadnicima Njegovog naroda.
Možda je najgore od svega to što zagovaranje da pripadnost spasava stvara licemere, jer šta su drugo oni kojima su usta puna pravde, dok se ujedno zalažu za to da je pripadnost ono što spasava, a ne stvaran život, stvaran karakter, stvarna vera i stvarna dela?
Način razmišljanja koji promoviše da je važno samo kako ću ja da prođem i hoću li imati koristi od nečega, bez obzira koliko je to nepošteno ili nepravedno, u velikoj meri doprinosi tome da nam život pod grehom često bude mučan. Zbog toga postoje ratovi, ubistva, otimanja, preljube, krađe, zavisti, omalovažavanja, ponižavanja i mnoga druga zla na ovom svetu – jer je važno samo kako će biti meni. Čim interes drugih postane potpuno nebitan, čim su ideali nevažni i čim dobrota, pravda i poštenje postanu smetnje na putu do dobiti, stvara se okruženje u kojem je čovek čoveku vuk, a ne bližnji.
Boreći se protiv greha, Bog pokušava da odstrani ovakav način razmišljanja u nama, a mi onda proglasimo da Bog spasava upravo na tim principima protekcije i diskriminacije prema svima koji nisu iz našeg tabora. Ispada da Bog stvara novi svet na osnovama onoga što želi da uništi.
Hristos je rekao: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima.” (Matej 7:21). Kriterijum za Božije prihvatanje nije prizivanje Boga ili pojavljivanje u Njegovoj crkvi. Nema sumnje da Bog želi da budemo deo Njegovog naroda, ali ne samo ustima, nego pre svega životom.