Pitanje „Šta Bog prihvata?” prilično je jednostavno, ali, usled nepreglednog mnoštva različitih teorija o putu ka Bogu i spasenju, odgovor nije uvek tako lako naći. Ipak, kao i obično, najbolji savet je da rešenja tražimo na izvoru, tj. za pitanja spasenja bolje je obratiti se Bogu nego ljudima.
Ovo pitanje o Božijem prihvatanju, na jedan specifičan način, postavljeno je i u Knjizi proroka Miheja: „Su čim ću doći pred Gospoda da se poklonim Bogu višnjemu? hoću li doći preda nj sa žrtvama paljenicama? s teocima od godine? Hoće li Gospodu biti mile tisuće ovnova? desetine tisuća potoka ulja? hoću li dati prvenca svojega za prijestup svoj? plod utrobe svoje za grijeh duše svoje?” (Mihej 6:6, 7).
Odgovor je zapanjujuće jednostavan: „Pokazao ti je, čovječe, što je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim?” (Mihej 6:8). Bog samo želi da postupamo ispravno, budemo dobri ljudi i prihvatimo Njegove principe i živimo po njima!
Interesantno je da, iako ovakvih izjava ima svuda po Bibliji, one prolaze gotovo nezapaženo i kao da se ljudi njima uopšte ne bave. Na primer, David je napisao jedan kratak psalam koji se bavi pitanjem Božijeg prihvatanja i možemo celog da ga citiramo.
„Gospode! ko može sjedjeti u sjenici tvojoj? ko može nastavati na svetoj gori tvojoj? Ko hodi bez mane, tvori pravdu, i govori istinu iz srca svojega; ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugome zla, i ne ruži bližnjega svojega; ko ne gleda onoga koga je Bog odbacio, nego poštuje one koji se boje Gospoda; ko se kune bližnjemu pa ne poriče; ko ne daje srebra svojega na dobit, i ne prima mita na pravoga. Ko ovako radi, neće posrnuti dovijeka.” (Psalmi 15:1-5).
U prethodnom tekstu je bilo reči o insistiranju na poslušnosti ljudskim pravilima, što izobličava pravu veru. Naravno, to nikako ne bi trebalo da bude razlog da neposlušnost smatramo vrlinom. Šta je ono što Bog od nas očekuje, a šta su zahtevi kojima On nije izvor, nije uvek tako lako prepoznati. Za početak je važno znati da očekivanja koja pred nas iznose drugi ljudi ne moraju da budu i Božija, bez obzira kako su ona predstavljena.
U religijskom svetu postoji mnogo pravila i običaja. Svaka verska zajednica ima svoje. Međutim, postavlja se pitanje koji je izvor svih tih pravila i običaja i zašto se neki od njih smatraju obaveznim delom vere, iako Bog to nikada nije zahtevao. Nije uvek jasno kako se treba postaviti prema pravilima, budući da nije očigledno koliko ona donose koristi ili štete. Zbog toga ćemo kroz neke biblijske primere pokušati da se snađemo u tom svetu.
U prethodnom delu bilo je reči o tome kako ljudi misle da su posebni zbog pripadnosti nekoj grupi ljudi i da je to razlog zašto ih Bog prihvata. A da li nas određene relikvije i obredi koje praktikujemo preporučuju Bogu i donose nam Njegovu naklonost?
Filisteji i Jevreji su često ratovali, kao što je to bio uobičajen slučaj u istoriji verovatno svih komšijskih naroda. Ovo samo po sebi svedoči kakva je priroda greha. U jednom od takvih ratova desilo se ono što može da nam posluži da započnemo ovu temu o tome šta ili koga Boga prihvata.
Apostol Jovan ovako započinje svoju prvu poslanicu: „Što bješe ispočetka, što čusmo, što vidjesmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o riječi života: i život se javi, i vidjesmo, i svjedočimo, i javljamo vam život vječni, koji bješe u oca, i javi se nama; što vidjesmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom.” (1. Jovanova 1:1-3).
Postoje stvari u Bibliji koji nisu lako razumljive. Ali to nije slučaj samo u Bibliji, nego i u životu s Bogom. Nerazumevanje po pravilu stvara poteškoće u ljudskim odnosima, pa tako i u odnosu s Njim. Teško je imati poverenja u nekoga, kada ne shvatamo šta on i zbog čega radi, naročito ako mislimo da tako nešto ne bi trebalo činiti. Mnogo je lakše ukoliko znamo pobude i razloge za nečija dela, jer u tom slučaju može biti prihvatljivo ono što bez znanja o njima ne bismo razumeli.
„Jer vam najprije predadoh što i primih da Hristos umrije za grijehe naše, po pismu, i da bi ukopan, i da usta treći dan, po pismu” (1. Korinćanima 15:3, 4). Ova Pavlova izjava smatra se jednom vrstom kreda hrišćanskog verovanja. Na veoma sažet način nudi se uvid u osnovu za spasenje grešnika. Hristos je umro da bi naši gresi mogli da budu očišćeni, stavljen je u grob iz kojeg je vaskrsao trećeg dana, upravo onako kako je to i najavljeno u svetim spisima. Vaskrsenje jasno govori da Bog prihvata Hrista i Njegov zemaljski život, ali i ukazuje na mogućnost povratak iz smrti i tako nam uliva nadu i daje nam potvrdu da smrt ne mora da bude kraj našeg postojanja.
Fraza služba Bogu je odomaćena među religioznim ljudima. Međutim, u današnje vreme ona pomalo para ljudima uši, jer u sebi nosi notu potčinjenosti. Ta fraza je proizašla iz odnosa gospodar-sluga. Budući da je Bog gospodar svega što postoji, svi ostali koji su Njemu bliski smatraju se Njegovim slugama. S druge strane, Bog sve koji su Mu bliski smatra i svojom decom, a, složićemo se, velika je razlika između sluge i deteta. Zbog toga bi frazu služba Bogu trebalo shvatiti kao pokušaj čoveka da ima dobar odnos sa svojim Tvorcem, a ne kao izraz puke podjarmljenosti.