Mnogi religiozni ljudi ne razmišljaju o tome da li su njihovi postupci dobri ili loši, nego da li su dopušteni ili zabranjeni. Ako je nešto dozvoljeno, zašto bismo se
zamarali time da li je to suštinski dobro ili loše? Budući da je dozvoljeno, znači da nije kažnjivo. Zar to nije dovoljno? Ima li ikakvog razloga da se razmišlja o tome da li je nešto potrebno, ako nije zabranjeno? Ili obrnuto, da li je nešto loše, iako je dopušteno?
Ispunjavanje onoga što se mora nije nepobitan znak privrženosti tim načelima. Uzdržavanjem od dela za koja je propisana kazna ne dokazujemo da to ne volimo ili da nam je to mrsko. Ne raditi ono što bismo inače radili, kada se to ne bi kažnjavalo, nije prihvatanje da je to loše, nego čista praktičnost.
Ljudi koji se drže Božijih načela često to rade samo zato što se plaše posledica koje bi mogle da ih zadese. Slično kao što ne mora da znači da su dobri ljudi oni koji u državi ne čine kriminalna dela. U uslovima kada se određeni postupci kažnjavaju većina ljudi se drži podalje od prestupanja, jer znaju da to može skupo da ih košta.
Međutim, u smutnim vremenima se pokazuje ko je kakav, budući da ljudi tada misle da neće biti kažnjeni za svoja dela i nedela, jer se uobičajeni zakoni tada ne primenjuju. Zato dopuštaju sebi ono što u normalnim uslovima ne bi radili, svedočeći na takav način da su bili uvek potencijalni prestupnici i da se zlih dela nisu uzdržavali iz principa ili zato što je tako ispravno, nego ih je strah od kazne držao podalje od onoga što zapravo čuči u njima.
Deveto poglavlje Jovanovog jevanđelja govori o Hristovom susretu s mladićem koji je bio slep od rođenja.
