Strah je tema koja je sama po sebi preobimna, čak i ako se o njemu govori samo s biblijskog aspekta. Ovaj tekst pre svega će se usredsrediti na problem straha koji vlada našim postupcima, naročito po pitanjima vere, mada iste principe možemo da primenimo univerzalno. Ostali aspekti straha usput mogu da budu pomenuti u sklopu same teme, ali ne postoji namera da se o njima detaljnije diskutuje.
Pojavu straha gotovo uvek doživljavamo negativno, iako za to nema uvek osnove. Mogli bismo čak da kažemo da je mehanizam straha ugrađen u nas kako bismo se sačuvali od opasnih situacija koje bi mogle da nam ugroze život ili dovedu do težih povreda. Očigledno je da takav strah može da bude pozitivan.
Odsustvo bilo kakvog straha ne bi bilo normalno. Bez obzira što smo razumna bića, često smo u stanju da radimo sulude stvari. Kada nas strah od opasnosti ili od posledica počinjenih dela ne bi držao na distanci, i sebi i drugima bismo zadavali mnogo nevolja, sa fatalnim ili nepopravljivim posledicama.
Određena mera straha nije loša, ali je teško reći kolika je ta mera. Da li će se strah pojaviti ili neće ne možemo da kontrolišemo. Međutim, za mnoge strahove možemo da odlučimo hoćemo li se ponašati po njima ili nećemo. Iako zanemarivanje osećaja straha može da dovede do neugodnosti ili opasnosti, nekada smo svesni da će dugoročne posledice biti još gore ako mu se povinujemo.
„Čuvajte se pasa” je prvi deo drugog stiha iz trećeg poglavlja Filibljanima poslanice. Sasvim je jasno da Pavle ne piše doslovno o psima. On Filibljane želi da upozori na ljude kojima pripisuje nešto što je svojstveno psima. Zašto je Pavle napisao jednu ovakvu rečenicu? Stav naše kulture prema psima je uglavnom pozitivan. Psa nazivamo najboljim čovekovim prijateljem. Čime su psi zaslužili da ih apostol Pavle stavi u ovakav kontekst? Kakav je uopšte biblijski stav o psima?
Biblija govori o zavetu koji je Bog načinio s jevrejskim narodom. Nakon Hristove smrt Njegovi sledbenici proširili su vest o novom zavetu, koji je zamenio stari. Postavlja se pitanje da li postoje veze između ova dva zaveta i kakve su one, ako postoje. Zašto je uopšte bilo potrebe praviti dva zaveta?
Ideja pomazanja, pa samim tim i pomazanika, veoma je zastupljena u tekstovima Starog i Novog zaveta. Iz toga proizilazi da su pomazanje i pomazanik značajni za ceo koncept Pisma. Ujedno, to je dobar povod da pokušamo da odgovorimo na pitanja šta oni predstavljaju i kako bi trebalo da se odnosimo prema njima.
Uvek su se lomila koplja oko načina tumačenja simbola i slika u Bibliji. Da li nešto može da se tumači u prenesenom smislu? U kojim slučajevima tako može da se tumači? Kako da se odnosimo prema pojedinim elementima u okviru jednog događaja ili slike koje simbolički tumačimo? Ova i slična pitanja ne samo da mogu da stvore konfuziju, nego od odgovora na njih neposredno zavisi samo tumačenje.
Kada je u pitanju odnos s Bogom, ljude delimo na one koji veruju i one koji ne veruju. Kada su u pitanju vernici, njihov odnos s Bogom uglavnom posmatramo kroz prizmu njihove poslušnosti Njegovim principima. Međutim, ne razmišlja se često šta dovodi do te poslušnosti, ne samo s aspekta celokupnog verovanja, nego i u svakom pojedinačnom slučaju.
Ovaj tekst je podstaknut sledećim pitanjem: „U Bibliji se pominju ljudi koji su imali više žena, ali sada hrišćani insistiraju na monogamiji. Šta je ispravno i odakle ova nedoslednost?” Pošto je već reč o ovakvoj temi, onda ne bi bilo loše proširiti je na stav Biblije o polnim odnosima između muškarca i žene uopšte. Samim tim, kada se sve stavi u širi kontekst, i odgovor na postavljeno pitanje bi trebalo da bude jasniji.
Božije reakcije nekada su veoma nagle. Neretko se dešava da na prvi pogled uopšte nije jasno zašto Bog tako burno reaguje. Zbog toga Mu se često pripisuje da je naprasit, prek, pa čak i kapriciozan. Kako se to uklapa u Njegove izjave da Mu je stalo do nas?
Ljudi znaju da žive po inerciji. Lako se upadne u kolotečinu, a ona se teško menja. Okolnosti se prihvate, napravi se svakodnevna rutina, prestane puno da se razmišlja i počne da se živi po navici. Što su veće obaveze, čovek manje analizira stanje u kojem se nalazi – da li je njegov život dobar ili loš – a više je usmeren da završi sve što bi trebalo uraditi. Ova pojava postane prepreka kada Bog želi da promeni čoveka i dovede ga u pokajanje. Potrebno je osobu izvući iz kalupa u koji je upala i skrenuti pogled s prolaznog na večno, dovesti je u situaciju da shvati da sadašnji izbori određuju ono što dolazi.
Problem kojim će se ovaj članak baviti tiče se jedne rečenice koju je Bog rekao Adamu prilikom stvaranja čoveka. Celokupno stvaranja opisano je u prvom poglavlju Biblije. Tom prilikom je događajima oko stvaranja čoveka posvećeno svega par stihova 