Svaki odrastao muškarac u Izrailju trebalo je tri puta godišnje da se pojavi u Jerusalimu, tokom praznika koje je Bog uspostavio (). Jedan od tih praznika bio je i Praznik sedmica, koji hrišćani još nazivaju Pedesetnicom, zbog događaja koji su se desili pedesetog dana posle Hristovog vaskrsenja.
Tog dana Sveti Duh se spustio na apostole i delovao na njih tako da su, iako nisu bili učeni, počeli da govore jezicima drugih naroda (). Budući da je to među svima izazvalo veliko čuđenje, Petar se obraća velikom mnoštvu svojih sunarodnika, koje se iz svih naroda skupilo na praznik. On najpre na ovaj događaj primenjuje Joilovo proročanstvo (), a onda objašnjava šta je uzrok svemu tome ().
Podršku svom govoru nalazi u Davidovim rečima zabeleženim u Pismu. Reči 16. psalma, kojeg je David napisao, Petar tumači tako što ih primenjuje na Hrista: „Jer David govori za njega: Gospoda jednako gledah pred sobom: jer je s desne strane mene, da se ne pomaknem; zato se razveseli srce moje, i obradova se jezik moj, pa još i tijelo moje počivaće u nadu; jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj vidi truhljenja. Pokazao si mi putove života: napunićeš me veselja s licem svojijem.” (Dela apostolska 2:25-28; videti i ).
Ove reči ne izgledaju tako neobično. Na prvi pogled kao da je u pitanju samo poetično izražavanje poverenja u Boga, pogotovo zbog toga što je reč o psalamu. Čitajući samo ovaj psalam teško da bi neko ovo primenio na Hrista i Njegovo vaskrsenje. Gde Petar nalazi opravdanje da može primeniti ove reči na Hrista?
Jedan od dva razloga koje nudi je prilično raširena ideja u Pismu o pomazaniku (Hristos na grčkom znači pomazanik) koji treba da bude car u Božijem narodu, a koji je ujedno i Davidov potomak, što je i sam David znao: „Prorok dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovijeh po tijelu podignuti Hrista, i posaditi ga na prijestolu njegovu” (Dela apostolska 2:30).
Ovaj razlog je prilično stran današnjem načinu razmišljanja, jer moramo da se bavimo Davidovim saznanjima, uverenjima i pobudama – što ne možemo znati sa sigurnošću. David u tom psalmu ništa otvoreno nije napisao po pitanju budućeg Mesije, da bismo iz njegovih reči nedvosmisleno mogli da tvrdimo da je znao sve što Petar kaže. Ovde se, naravno, ne dovode u pitanje Petrove izjave, nego je samo reč o tome da ovakav kriterijum ne možemo da koristimo u drugim slučajevima koje pokušamo bolje da razumemo.
Drugi razlog je takođe zanimljiv, ali je, bar za naš način zaključivanja, i mnogo opipljiviji. „Ljudi braćo! neka je slobodno kazati vam upravo za starješinu Davida da i umrije, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana.” (Dela apostolska 2:29).
Petar objašnjava da na Davida ne mogu da se primene reči iz njegovog sopstvenog psalma, jer je on umro, sahranjen je, a njegovo telo je istrulilo. Ovakav argument za nas je mnogo značajniji. Kada čitamo Bibliju, u većini situacija ne možemo tačno znati šta je pisac teksta mislio dok je pisao. Sasvim je moguće da je, kao i oni na koje se spustio Sveti Duh tog dana, pisao pod Božijim uticajem, a da ni sam nije bio svestan da njegove reči mogu da se primene i na nešto drugo.
Ne možemo se uzdati u pretpostavke šta je ko mislio dok je pisao, ukoliko stvarno nemamo argumente koji to potvrđuju. Ipak, nedoslednosti možemo da uočimo. Iako bi većina ljudi nedoslednosti smatrala greškama, čudno je to kako se one odlično uklapaju u nešto o čemu se nije govorilo direktno.
Upravo tako Petar postavlja stvari. Kao što je već rečeno, Pismo je najavilo da će se pojaviti Pomazanik (Hristos), Davidov potomak. David je živeo hiljadu godina pre Isusa. Kolika je verovatnoća da se Davidove reči, o tome da njegovo telo neće istruliti nakon smrti, ispune baš na jednom od njegovih potomaka, koji je usput upravo tvrdio da je Hristos?
Nakon iznošenja svoja dva razloga da Davidov psalam tumači kao jednu vrstu proročanstva, Petar nastavlja: „Predvidjevši govori za vaskrsenije Hristovo da se ne ostavi duša njegova u paklu, ni tijelo njegovo vidje truhljenja. Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svjedoci.” (Dela apostolska 2:31, 32).
Iako je David ovaj psalam zapisao u prvom licu, pojedini detalji psalma ne slažu se s onim što se desilo s njim nakon smrti, ali se zato odlično uklapaju u to što se vekovima kasnije desilo Isusu. Znajući da im je bilo poznato sve što se dešavalo s Hristom (), Petar im kaže da ne samo da se sve to slaže s glasinama o Isusovom vaskrsenju, već i da je to vaskrsenje najavljeno u svetim spisima i da postoje svedoci koji sve to mogu da potvrde, među kojima je i on sam.
Nakon ovih reči Petar, služeći se sličnom logikom, daje još jedan argument, ponovo na osnovu Davidovih reči iz jednog psalma. „Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje podnožje nogama tvojima.” (Dela apostolska 2:34, 35).
Apostol ponovo naglašava da Davidove reči, ovoga puta iz 110. psalma, ne mogu da se primene na njega samoga, ali mogu na Hrista, budući da je vaskrsao i otišao kod Oca. Na osnovu ova dva primera Petar je pouzdano mogao da kaže sledeće: „Tvrdo dakle neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog učinio ovoga Isusa koga vi raspeste.” (Dela apostolska 2:36).
Način na koji je Petar tumačio stihove Pisma možemo da usvojimo kao princip za tumačenje biblijskih tekstova, pogotovo ako znamo da je on na dan Pedesetnice bio pod uticajem Božijeg Duha. Ukoliko primetimo da se određeni detalji onoga što čitamo, bez obzira da li se radi o poetičnom izražavanju, metaforama ili nekim drugim jezičkim slikama, bolje uklapaju u neku drugu biblijsku ideju, trebalo bi da proverimo ima li tu još nečega što je Bog želeo da nam otkrije.
Primenu ovog principa možemo da nađemo u istom ovom poglavlju. Govoreći o Joilovom proročanstvu Petar je rekao: „Nego je ovo ono što kaza prorok Joilo: I biće u pošljednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svojega na svako tijelo, i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši vidjeće utvare i starci vaši sniće snove; jer ću na sluge svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svojega, i proreći će. I daću čudesa gore na nebu i znake dolje na zemlji: krv i oganj i pušenje dima. Sunce će se pretvoriti u tamu i mjesec u krv prije nego dođe veliki i slavni dan Gospodnji. I biće da će se svaki spasti koji prizove ime Gospodnje.” (Dela apostolska 2:16-21).
Baš kao i prilikom čitanja Davidovih reči koje je Petar koristio, neke od svih pomenutih detalja možemo da primenimo da ovaj događaj, ali neke ne možemo. Izlivanje Duha se desilo tog dana. Mogli bismo da kažemo da je bilo i proricanja, budući da je Petar koristio sadržaj psalama kao proročanstva. Ne vidimo da je iko tog dana imao utvare ili snove, ali nije neverovatno da se to kasnije dešavalo pod uticajem izlivanja Božijeg Duha, tako da bismo i to mogli bar načelno da prihvatimo.
Međutim, krv, oganj, pušenje dima i znaci u Suncu i Mesecu nisu nešto što se desilo niti tom prilikom niti kasnije. Ovakav scenario više odgovara vremenu Hristovog povratka na Zemlju, kada se On bude vratio da sudi (). Drugi Hristov dolazak Stari zavet naziva danom Gospodnjim. Upravo tu frazu koristi prorok Joilo kada opisuje ove događaje (). Isti prorok i u narednom poglavlju spaja manifestacije u Suncu i Mesecu i dan Gospodnji (). Isaija, takođe, koristi istu sliku (Isaija 13:9, 10*).
Karakteristika svih ovih tekstova je da se u njima govori da Bog dolazi da sudi grešnicima i da izbavi svoj narod. To nije nešto što se desilo na dan Pedesetnice niti u to vreme. Početak ovog citata Petar počinje rečima: „I biće u pošljednje dane”. Poslednji dani su nešto što se odnosi na vreme Hristovog povratka na ovaj svet, a ne na vreme Pedesetnice.
Joilovo proročanstvo samo delimično može da se primeni na opisane događaje (što je takođe odlika nekih biblijskih tekstova). Prvi deo citiranog teksta bismo mogli da uklopimo u dešavanja tog vremena, ali ne i ostatak. Prava primena moraće da sačeka do Hristovog ponovnog dolaska, kada će se ispuniti i prvi i drugi deo onoga što je napisano. Pitanje je samo hoće li se i to desiti na samu Pedesetnicu, kao ovi događaji na koje se te reči delimično mogu primeniti?
Prema tome, u jednom istom poglavlju smo mogli da pronađemo dva puta korišćeni princip za tumačenje Pisma koji je koristio jedan Božiji čovek, ali smo bili u prilici i da ga primenimo u tom istom poglavlju na njegove ranije reči.
Odlika biblijske simbolike je da je ona nešto što je često sakriveno u drugim događajima, poukama, pričama, pa i zakonima i uredbama. Razlog zašto te poruke mnogi ne vide je u tome što to smatraju samo svojevrsnim načinom izražavanja. Ljudi često ne shvataju, ili kao da to zaborave, da iza cele Biblije zapravo stoji Bog, koji doduše nije diktirao šta će da se napiše, ali ima više nego dovoljno moći i znanja da podstakne ljude kako će pisati i izabere ono što najbolje odgovara idejama koje želi da nam prenese.