Religija u sebi nosi notu mističnog, metafizičkog, nadrealnog. Potrebno je verovati u stvari koje ne vidimo, a koje su izvan našeg čulnog iskustva. Verovatno ne samo zbog toga, religiozni ljudi su neretko skloni tome da poveruju u čudne, a ponekada i sasvim nelogične ideje. Prihvatanje stvari zdravo za gotovo uvek je nosilo sa sobom rizik ne samo da budemo prevareni, već i da, samim tim što prihvatimo neistinu, živimo po pravilima koja nam ne odgovaraju, a kao krajnji ishod – pod pretpostavkom da postoji Bog koji nudi spasenje – možemo izgubiti i večnost za koju smo sazdani.
Kao čovek koji veruje u istinitost Svetog pisma, koje se smatra odrazom direktnog Božijeg uticaja, sklon sam tome da poverujem izjavama koje u Pismu nalazim. Međutim, to ne znači da treba da isključim mozak i ne razmišljam o značenju pročitanog.
Na primer, u Jevrejima 9:16, 17 piše: „Jer gdje je zavjet valja da bude i smrt onoga koji čini zavjet. Jer je zavjet po smrti potvrđen: budući da nema nikakve sile dok je živ onaj koji ga je načinio.” Zavetovati se znači obavezati se na poštovanje nečega. Zavet može da bude sklopljen između dve strane, kao jedna vrsta ugovora, a moguće je da se neko sam od sebe zavetuje kako će se ponašati u određenim situacijama. Zašto bi u bilo kom od tih slučajeva bila potrebna smrt onoga koji čini zavet?
Prvo zavetovanje u Bibliji učinio je sam Bog, bez obzira da li prvim zavetom smatramo Božiju najavu da će se sklopiti zavet s Nojem () ili Njegovo zavetovanje nakon Potopa (). Ni u jednom od ta dva slučaja nije bilo smrti onoga koji čini zavet, a zavet je ipak važio.
Takođe, Avram i Avimeleh su sklopili zavet (), ali niko od njih nije umro. Ni životinje koje je Avram dao Avimelehu kao potvrdu zaveta nisu ubijene, a čak i da jesu to ne znači da je to bilo obavezno prilikom međusobnog zavetovanja.
Prema tome, citat iz Jevrejima poslanice ne može da se primeni univerzalno, nego se odnosi samo na zavet o spasenju između Boga i čoveka, a kojem je predslika zavet na žrtvi, koji je Bog uspostavio s jevrejskim narodom (). Ovaj zavet je svojevrsna oporuka koja stupa na snagu smrću onoga ko ju je načinio.
Međutim, čitajući samo stihove u , lako bismo mogli da steknemo potpuno pogrešan utisak o značenju onoga što smo pročitali. Prihvatanje ideja koje bar ne razmotrimo uvek sa sobom nosi opasnost da se sve pogrešno razume i primenjuje. Takve ideje mogu da imaju veoma značajne životne posledice, a sve samo zato što smo bili dovoljno lenji da malo o tome razmislimo i izjave proverimo.
Hristov pristup
U pojedinim situacijama Hristos na pitanja nije odgovarao direktno. Na postavljeno pitanje uzvraćao je pitanjem i tako podsticao ljude da sami razmisle i dođu do odgovora. Evo kako je, recimo, Hristos reagovao na pitanje o zadobijanju večnog života: „I gle, ustade jedan zakonik i kušajući ga reče: učitelju! šta ću činiti da dobijem život vječni? A on mu reče: šta je napisano u zakonu? kako čitaš? A on odgovarajući reče: ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe. Reče mu pak: pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ.” (Luka 10:25-28).
Budući da je čovek bio zakonik, Hristos zna da je ovaj upućen u Pismo. Zbog toga ga usmerava na izvor njihovih zajedničkih verovanja u kojem može da pronađe odgovor. Isus ga je praktično podstakao da razmišlja. I bez obzira s kakvim je pobudama čovek došao prilikom postavljanja pitanja, Hristos se s njim složio.
Jovan Krstitelj, dok je bio u zatvoru, čuo je o Hristovim delima i poslao svoje učenike s pitanjem: „A Jovan čuvši u tamnici djela Hristova posla dvojicu učenika svojijeh, i reče mu: jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?” (Matej 11:2, 3).
Po svoj prilici Jovan nešto nije dobro razumeo. Najverovatnije je, kao i većina onih koji su tada očekivali Mesiju, verovao da taj Božiji izabranik treba u njihovo vreme da uspostavi Božije carstvo i nije mu jasno zašto Isus to još nije učinio.
Kako mu Hristos odgovara? „A Isus odgovarajući reče im: idite i kažite Jovanu što čujete i vidite: slijepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propovijeda se jevanđelje.” (Matej 11:4, 5).
Drugim rečima, Hristos mu kaže da gleda šta se dešava, tj. da svoja ubeđenja razmotri u skladu s realnošću. Podsticaj za slanje učenika Jovan je našao u Hristovim delima, a Hristos ga u odgovoru upućuje upravo na njih. Jovanu ništa drugo nije ni bilo potrebno da bi došao do ispravnog zaključka, ali su mu predrasude smetale da jasnije sagleda stvari.
Čak i Božiji ljudi, poput Jovana Krstitelja kojeg je Hristos pred drugima nahvalio odmah posle odlaska njegovih učenika, mogu da imaju pogrešne religijske stavove. Ovo nam na dobar način ukazuje na to da stavove treba da izgrađujemo mudro i temeljno, ali da ipak uvek ostavimo mesta preispitivanju i proveravanju da li su sazidani na dobrim osnovama.
U oba navedena primera mogli smo da zapazimo da je Hristos one koji su došli s pitanjima podstakao da sami zaključuju. Zakonika je uputio na Pismo, a Jovana Krstitelja na realnost. Za jednog vernika ovo bi trebalo da budu dva osnovna izvora iz kojih crpi saznanja i donosi zaključke. Biblija nam govori o onome što se ne vidi, a realnost o onome što se vidi. Sve ostalo, od izlaganja eminentnih autoriteta do običnih opaski, dobrodošle su ideje, koje bi Pismom i iskustvom trebalo proveriti.
Biblija i stvarnost moraju da se slažu. Ukoliko se naši stavovi suprote slaganju Biblije i stvarnosti to znači ili da Biblija nije istinita ili da, što je mnogo verovatnije, nešto nije u redu s našim stavovima. (Iako je ovaj sajt posvećen onima koji prihvataju Bibliju, to ne znači da i sama autentičnost Biblije ne podleže proveri.)
Takođe bi bilo važno istaći da se Hristos nije plašio samostalnog razmišljanja ljudi, već ga je podsticao. U većem delu istorije, kao i u današnje vreme, mnogi verski autoriteti pokušavaju da sputaju samostalno razmišljanje vernika, pod izgovorom da mogu da zastrane. Na taj način drže ljude na distanci od Boga, nudeći im posrednu religiju. Pokušavajući da sve drže pod kontrolom, ne samo da se igraju Boga, nego pokušavaju da ljudima budu i zamena za Boga.
Nema razloga da se Bog boji preispitivanja. Provere se boji samo onaj ko nešto krije ili zna da je u nečemu pogrešio. Bespotrebno je pričati da je u svojim uverenjima postojaniji onaj ko se sam uverio u istinitost nečega od onoga kome je naloženo šta i kako treba da veruje. Privrženost nekim idealima samostalnim uveravanjem u njihovu ispravnost je izbor, dok je privrženost bez stvarnog saznanja o tačnosti tih ideala fanatizam.
Prilagođavanje
Mi ljudi imamo osobinu da stvari oko sebe pokušavamo da objasnimo u skladu sa svojim pogledom na svet. Ovo je izraženo u svim aspektima života, mada je u religiji možda malo više naglašeno. Mogli bismo da kažemo i da je to sasvim normalno. Nema smisla da čovek pokušava da uklopi razumevanje onoga što se dešava oko njega u tuđ pogled na svet. Ipak, samo po sebi je jasno koliko ovo prilagođavanje činjenica može da nas zavede.
Problem nastaje kada nam život nudi razne primere koji nam jasno ukazuju na to da nešto nije u redu s našim stavovima, ali mi koristimo drugačije kriterijume u različitim situacijama, samo da bismo mogli da očuvamo prvobitna verovanja.
Poslužićemo se jednim primerom iz jevanđelja. „Ali kakav ću kazati da je ovaj rod? On je kao djeca koja sjede po ulicama i viču svojijem drugovima, i govore: svirasmo vam, i ne igraste; žalismo vam se, i ne jaukaste. Jer Jovan dođe, koji ni jede ni pije, a oni kažu: đavo je u njemu. Dođe sin čovječij, koji i jede i pije, a oni kažu: gle čovjeka izjelice i pijanice, druga carinicima i grješnicima. I opravdaše premudrost djeca njezina.” (Matej 11:16-19).
Stanje među ljudima tog vremena je bilo takvo da su ostajali u svojim predrasudama ma šta se dešavalo oko njih. Uvek su tražili izgovor da svoje stavove održe. Jovan Krstitelj, današnjim rečnikom govoreći, nije bio normalan zato što se hranio krajnje isposnički, medom i skakavcima (Matej 3:4). Međutim, iako se Hristos hranio normalno i jeo s običnim ljudima za Njega nisu rekli da je normalan, već ne samo da su našli razlog zašto to nije dobro, nego su Ga nazivali izjelicom i pijanicom. Jedna merila korišćena su za Jovana, a potpuno obrnuta za Hrista.
Na ovakav način su sami pred sobom mogli da opravdaju razloge da ne poslušaju ono što su obojica propovedala: „Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko.” (Matej 3:2; 4:17). Ljudima je lakše da idu linijom manjeg otpora, ali nije dobro to što se smišljaju razlozi da se tako ponašaju i onda kada je to protiv njihove dobrobiti. Lakše je živeti u iluzijama i činiti ono što radi većina, nego biti čudak kojeg svi gledaju s podozrenjem.
Nakon što je rekao kakve razloge i izgovore ljudi koriste da ne prihvate niti Njega niti Jovana Krstitelja, Hristos nastavlja sledećim rečima: „Tada poče Isus vikati na gradove u kojima su se dogodila najveća čudesa njegova, pa se nijesu pokajali: Teško tebi, Horazine! Teško tebi, Vitsaido! Jer da su u Tiru i Sidonu bila čudesa koja su bila u vama, davno bi se u vreći i pepelu pokajali. Ali vam kažem: Tiru i Sidonu lakše će biti u dan strašnoga suda nego vama. I ti, Kapernaume! koji si se do nebesa podigao do pakla ćeš propasti: jer da su u Sodomu bila čudesa što su u tebi bila, ostao bi do današnjeg dana. Ali vam kažem da će zemlji Sodomskoj lakše biti u dan strašnoga suda nego tebi.” (Matej 11:20-24).
Ljudi tog vremena su imali jedinstvenu priliku. Oni su gledali ono što nikada nijedna druga generacija nije mogla da vidi. Ipak, to im ništa nije koristilo, jer realnost koju su gledali nisu uskladili sa svojim uverenjima. Veoma dobro su znali da je jedino Bog mogao da bude izvor čudima koja je Hristos činio i zbog toga je trebalo da poslušaju onoga preko koga je Bog delovao. Bog nekada očekuje da radimo i ono što nam nije prijatno ili od nas zahteva dodatan trud, jer je to neophodno da se uradi zarad našeg spasenja. Odsustvo želje da izađemo iz rovova u koje smo se ušančili može da nas liši pobede koja nam je nadohvat ruke.
Veoma je zanimljiva i rečenica koja sledi iza svega opisanog: „U to vrijeme odgovori Isus, i reče: hvalim te, oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh a kazao si prostima.” (Matej 11:25). Šta bi ovo trebalo da znači?
Što je čovek inteligentniji i obrazovaniji utoliko temeljnije plete mrežu samoopravdanja svojih stavova, brže i lakše nalazi izgovore zašto je sam u pravu i gotovo uvek ima dobro razrađen sistem svojih uverenja. Takvog je mnogo teže zadobiti, jer koristi svoje sposobnosti i sve što je naučio kako ne bi morao nešto da menja u svom pogledu na svet.
Čoveku je tako prirodno da, nekada čak i potpuno nesvesno, pokuša da prilagodi realnost svojim ubeđenjima, umesto da svoja ubeđenja menja u skladu s realnošću. Veoma je mudro uvek biti spreman na razmatranje i stavljanje na probu sopstvenih stavova, jer od njih zavisi da li ćemo zaći na krivi put.
Uprkos tome što postoji opasnost da pojave i događaje oko sebe protumačimo na pogrešan način, stvarnost ne sme da se zanemari. Ignorisanje onoga što vidimo i čujemo nije znak snage vernika koji se ne koleba i ne sumnja, već stanje samonametnutog slepila u kojem istina ne može da nam svetli, čak i ako nam je ispred nosa.
Prava vera ne ogleda se u tome da ni po koju cenu ne menjamo svoje stavove, koje smo sami sebi nametnuli ili koje su nam, još gore, neki drugi utuvili u glavu. Vera se pokorava istini. Šta bi vredelo da nam je Bog otkrije, kada nismo spremni ništa da menjamo? Hristovo vreme najbolje pokazuje kako je Božiji narod zakazao u prepoznavanju i prihvatanju Mesije kojeg su čekali, samo zato što su arogantno verovali da su im stavovi nepogrešivi i što nisu bili otvoreni za mogućnost da ih preispitaju i revidiraju, ukoliko je to bilo potrebno.
Isceljenje slepog od rođenja
Jedne subote Hristos je izlečio čoveka koji je bio slep od rođenja. Oni koji su tog čoveka znali čudili su se kako se to dogodilo i odveli su ga kod fariseja. „Tada ga povedoše k farisejima, onoga što bješe nekad slijep. A bješe subota kad načini Isus kao i otvori mu oči. Tada ga opet pitahu i fariseji kako progleda. A on im reče: kao metnu mi na oči, i umih se, i vidim. Tada govorahu neki od fariseja: nije ovaj čovjek od Boga, jer ne svetkuje subote. Drugi govorahu: kako može čovjek grješan takova čudesa činiti? I posta raspra među njima.” (Jovan 9:13-16).
U skladu sa svojim ubeđenjima, fariseji, kao i ostali u narodu, verovali su da je greh subotom vršiti bilo kakvu aktivnost koja nije neophodna. Međutim, drugi su lepo primetili da ovakvo delo isceljenja nije moguće učiniti ukoliko Bog ne podupire onoga koji je to delo učinio.
Ovde se na delu vidi situacija kada stvarnost počinje da odudara od nečijih stavova. Prvi su se čvrsto držali teorije koju su imali, ne obraćajući pažnju na posledice, dok su drugi ukazivali kako nešto nije u redu u takvom načinu zaključivanja. Ponovo su se obratili isceljenom.
„Rekoše dakle opet slijepcu: šta veliš ti za njega što ti otvori oči tvoje? A on reče: prorok je. Tada Jevreji ne vjerovaše za njega da bješe slijep i progleda, dok ne dozvaše roditelje onoga što je progledao” (Jovan 9:17,18).
Ova dva stiha mogu da izgledaju veoma čudno na prvo čitanje. Neobično je da fariseji, kao verski učitelji u narodu, uopšte pitaju za mišljenje nekoga ko je slep od rođenja. Nastavak pokazuje da oni nisu nimalo marili za njegovo mišljenje. Hteli su samo da nađu izgovor da je njihovo već postojeće mišljenje ispravno i da ne moraju da ga menjaju. Očekivali su da se čovek neće usuditi da kaže nešto nasuprot opšteprihvaćenih uverenja. Na taj način bi mogli da kažu da Hrista osuđuje čak i onaj kojeg je sam izlečio.
Tvrdokornost fariseja ide tako daleko da su posumnjali u identitet čoveka, budući da nisu dobili zadovoljavajuć odgovor. Imali su problem da pred sobom i drugima objasne situaciju koja je iskakala iz njihovih kalupa. Međutim, bili su spremni da u sve drugo sumnjaju, osim u to da nešto nije u redu sa stavovima koje su imali. Jer kako je moguće da oni, učitelji u Božijem narodu, mogu da imaju pogrešna ubeđenja? Ovakav model razmišljanja uopšte se nije izmenio do današnjih dana.
Fariseji, koji su od roditelja dobili potvrdu da je to njihov sin (), ponovo se okreću isceljenom. „Tada po drugi put dozvaše čovjeka koji je bio slijep, i rekoše mu: podaj Bogu slavu; mi znamo da je čovjek ovaj grješan. A on odgovori i reče: je li grješan ne znam; samo znam da ja bijah slijep, a sad vidim.” (Jovan 9:24, 25).
Vidimo da fariseji, pozivajući se na svoj autoritet, pokušavaju da od čoveka iznude izjavu koja je u skladu s njihovim stavovima. Budući da im ovaj čovek nije dao direktan odgovor, oni nastavljaju s pritiskom. Sve to pokazuje koliko im je stalo da isceljeni nešto kaže protiv Hrista, jer je to jedini način da, za njih adekvatno, reše ovu situaciju.
„Tada mu opet rekoše: šta ti učini? kako otvori oči tvoje? Odgovori im: ja vam već kazah, i ne slušaste; šta ćete opet slušati? Već ako i vi hoćete učenici njegovi da budete? A oni ga ukoriše, i rekoše mu: ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo otkuda je.” (Jovan 9:26-29).
Rečenica: „Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo otkuda je”, nešto govori i o samim farisejima. Oni su se držali onoga što su svi u narodu prihvatali, da je Mojsije čovek preko koga je Bog svom narodu poslao zakone. Ove verske vođe idu samo utabanim putevima, čak i bez obzira da li su oni ispravni. Kada se pred njima ukazala situacija na koju nisu navikli, nisu znali kako da se nose s njom. Kako sami kažu, oni ne znaju odakle je Hristos i, samim tim, ne znaju šta s Njim da rade. Zapravo, oni dokazuju da nisu ni sposobni da budu verski učitelji.
Zato im odgovara onaj koji je doskora bio slep. „Čovjek odgovori i reče im: to i jest za čudo, što vi ne znate otkuda je a on otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grješnika; nego ako ko poštuje Boga i volju njegovu tvori onoga sluša. Otkako je svijeta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slijepcu. Kad on ne bi bio od Boga ne bi mogao ništa činiti.” (Jovan 9:30-33).
Isceljeni ovo nije shvatio sam od sebe, jer je bio slep celog svog života. Sve ovo što je rekao ili je čuo od onih koje su podučavali verski učitelji ili je to čuo od njih samih. Znali su fariseji dobro da ovako treba da zaključuju, jer je ovakav stav već iznesen, kada je među njima došlo do rasprave. Međutim, to se nije uklapalo u njihove koncepcije i zbog toga, umesto da usklade svoja uverenja s onim što su videli da se stvarno desilo, oni pokušavaju da negiraju realnost, kako bi mogli da se drže starih verovanja.
Poslednji odgovor doskora slepog čoveka je direktna optužba protiv fariseja, optužba koju su oni sami uzrokovali pritiscima da im se odgovori. A budući da nisu imali šta da kažu na ove opaske, koriste niske udarce: „Odgovoriše i rekoše mu: ti si se rodio sav u grijesima, pa zar ti nas da učiš? I istjeraše ga napolje.” (Jovan 9:34).
U narodu se tada verovalo da neko mora da je kriv, kada se dete rodi s manama. Na početku poglavlja se vidi da učenici pitaju Hrista čija je to krivica što se ovaj čovek rodio slep (Jovan 9:1, 2). Fariseji koriste to verovanje da bi čoveka omalovažili, jer u svoju odbranu nemaju šta da kažu. Čak i da je bila istina da se ovaj čovek rodio slep zbog svog greha, to nije bila tema razgovora. Ovo je bio čist pokušaj diskreditacije sagovornika koji ima bolje argumente.
Omalovažavanje, vređanje ili nasilje nad neistomišljenicima predstavlja ili bolesnu želju da se drugačijima od sebe nanose zlo ili znak nemoći pred stavovima koje oni iznose. Takvo ponašanje je često upravo odlika stanja u kojem se negira realnost, jer je ono zamena za nedostatak dobrih argumenata i može da da iluziju kako je pobednik onaj ko se tako ponašao.
Naravno, treba imati u vidu da takav vid ponašanja, koji unižava druge, ne mora da bude odlika samo onih koji imaju pogrešna ubeđenja. I oni koji su u pravu umeju da se ponašaju na isti način, jer je to pre svega stvar karaktera, a ne uverenja.
Fariseji, dakle, nisu mogli da se pomire s idejom da nemaju ispravne religijske stavove. Oni bi mogli da se svrstaju među one koje apostol Pavle opisuje u Rimljanima poslanici kada kaže: „Učeći dakle drugoga sebe ne učiš” (Rimljanima 2:21).
Kada je Hristos davao opšti profil ove grupacije, On prvo kaže: „Na Mojsijevu stolicu sjedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam reku da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite; jer govore a ne čine.” (Matej 23:2, 3).
Hristos govori kako su ovi ljudi preuzeli vođstvo Božijeg naroda. On lepo kaže da oni umeju da daju dobre savete, ali zakažu kada sami treba da ih se drže. To se sasvim dobro vidi iz primera ovog čoveka koji je bio slep. Na njegove stavove je, posredno ili neposredno, neizbežno uticalo podučavanje verskih učitelja. Međutim, oni sami, kada se ukazala situacija gde su mogli da primene ono što su pričali – jer su, kako smo i mogli da vidimo, shvatali problem – nisu učinili to čemu su druge podučavali.
U nastavku Hristos kaže: „Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojijem neće da ih prihvate. A sva djela svoja čine da ih vide ljudi: raširuju svoje amajlije, i grade velike skute na haljinama svojima. I traže začelje na gozbama i prva mjesta po zbornicama, i da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu: ravi! ravi!” (Matej 23:4-7).
Ovo – da čine sva svoja dela da ih vide ljudi – najverovatnije je osnovni koren problema. Njihov primarni motiv je da zadobiju poštovanje drugih ljudi. Kako bi do tog poštovanja došli, pred drugima su se pokazivali kao pravoverni. Zbog toga su često bili brzi da kritikuju, osude, pa čak i ponize one koje su smatrali grešnicima.
Međutim, baš zato što drugima nisu praštali, znali su da se greške ne praštaju. Ako se pokaže da nisu u pravu, izgubiće poštovanje ljudi. Sami su izabrali svoj put: „Jer im većma omilje slava ljudska nego slava Božija.” (Jovan 12:43). Umesto da žive pobožnost, oni su odabrali da glume pravednost.
Jednom prilikom učenici kažu Hristu da su fariseje sablaznile Njegove reči. On im odgovara: „A on odgovarajući reče: svako drvo koje nije usadio otac moj nebeski, iskorijeniće se. Ostavite ih: oni su slijepi vođi slijepcima; a slijepac slijepca ako vodi, oba će u jamu pasti.” (Matej 15:13, 14).
Ova tvrdnja ne odnosi se samo na vođe jeverejskog naroda Hristovog vremena. To je poruka za sva vremena. Izgleda da hrišćanstvo nije mnogo naučilo iz grešaka verskih vođa koje opisuje Novi zavet. Sve iste greške ponavljale su se vekovima, a ni do danas nisu iskorenjene. Ukoliko neko ne želi svoje stavove da uskladi s realnošću koja se oko njega dešava, koliko god on bio veliki duhovni autoritet, ne treba ga slediti, jer takvo sledbeništvo vodi ravno u propast.
Nikodim
„Bijaše pak čovjek među farisejima, po imenu Nikodim, knez Jevrejski. Ovaj dođe k Isusu noću i reče mu: Ravi! znamo da si ti učitelj od Boga došao; jer niko ne može čudesa ovijeh činiti koja ti činiš ako nije Bog s njim.” (Jovan 3:1, 2).
Istu uzročno-posledičnu logiku koju smo već ranije videli, kako kod fariseja tako i kod slepog od rođenja, nalazimo i ovde. Po svoj prilici je takav način razmišljanja bio raširen u narodu, iako to nisu svi primenjivali, kada bi se isprečili drugi razlozi.
Način na koji se Nikodim obratio Isusu ukazuje na to da je već razmišljao o Hristovoj ulozi. Njegov dolazak noću nam, pak, govori da on najverovatnije izbegava da bude viđen. Međutim, čim Nikodim, kao farisej i knez, dolazi Hristu, mora da postoji nešto u šta ili želi da se uveri ili da čuje šta Hristos ima lično da mu kaže.
Hristov odgovor je donekle neobičan, s obzirom na to da u Nikodimovim rečima nije mogao da nađe povod tome: „Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega. Reče Nikodim njemu: kako se može čovjek roditi kad je star? eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?” (Jovan 3:3, 4).
Opet možemo da vidimo da Hristos sagovornika postavlja u poziciju da razmišlja. Možda Nikodim i nije odmah dobro razumeo šta Hristos želi da mu kaže, zato Hristos postaje određeniji: „Odgovori Isus: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se nanovo roditi. Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha. Odgovori Nikodim i reče mu: kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: ti si učitelj Izrailjev, i to li ne znaš?” (Jovan 3:5-10).
Moguće je da u početku Nikodim nije dobro shvatio šta to Hristos govori, međutim, sada već izgleda kao da počinje da vrda. Ovo je naročito pojačano Hristovom izjavom da bi on, kao učitelj u narodu, morao tako nešto da razume. U ovom dodatnom objašnjenju Hristos se jasno ogradio od telesnog rađanja i govori o duhovnim stvarima, kao i o uticaju Božijeg Duha.
Iz teksta se ne vidi tačno da li se Nikodim nije složio s Hristovim rečima, da li nije želeo da ih primeni ili je prosto kupovao vreme dok ne razmisli kako da se postavi. Uprkos tome što je, odnosom prema Hristu, prvobitno uskladio stvarnost i svoja uverenja, Nikodim kasnije nije toliko dosledan – bar ne u prvom trenutku.
Hristos Nikodimu kaže da bi ovo o čemu se priča trebalo da mu je poznato kao učitelju u narodu. Na taj način, Hristos upućuje jednu vrstu optužbe da Nikodim nešto baš i ne radi kako valja. Moguće je, dakle, da se čovek u jednom slučaju postavi ispravno, a da u drugoj situaciji ustukne.
Poslednje zabeležene Hristove reči iz ovog razgovora kao da su upravo na to usmerene: „Jer Bog ne posla sina svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroza nj. Koji njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer ne vjerova u ime jedinorodnoga sina Božijega. A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, i ljudima omilje većma tama negoli vidjelo; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na vidjelo i ne ide k vidjelu da ne pokaraju djela njegovijeh, jer su zla. A ko istinu čini ide k vidjelu, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena.” (Jovan 3:17-21).
Kada saznamo da je nešto ispravno, ne treba da časimo časa da to i primenimo u životu. Onaj kome je stalo do istine on će je i slediti, a onaj koji bi još da ostane u gresima zaklanja svoj pogled od istine i živi po starom.
Hristos kaže da On nije došao da sudi. Sami ćemo sebi da presudimo u skladu s onim kako smo se odnosili prema informacijama koje su nam bile dostupne. Pružajući nam nova saznanja, Hristos nas je postavio na raskrsnicu na kojoj moramo da odlučimo kojim ćemo putem ići. Znanje obavezuje i tera nas da se prema njemu odredimo – ili da ka njemu idemo ili se od njega udaljavamo.
Svaki stav je dobro preispitati, jer čak i ako se pokaže postojanim, svakako nismo protraćili vreme, budući da proverom on samo postaje još bolje utvrđen. Naravno, treba voditi računa da i sam proces ispitivanja bude primenjen kako valja, jer šta nam vredi svest o proveravanju, ako je način provere faličan.
Na primer, bilo bi dobro čuvati se donošenja prenagljenih zaključka. Ljudi umeju da odbace ono što je dobro, samo zato što trenutno nisu imali objašnjenje. Za neke informacije potrebno je vreme da se valjano razmotre.
S druge strane, neki ljudi upravo odlaganje donošenja odluke pretvore u stil života. Oni odlože odluku tako što ostave informacije da se malo slegnu i prikupe nove, ali takvu odluku nikada ne donesu. Ne postoji danas u kojem će se odluka doneti ili primeniti, već se to uvek ostavlja za neko sutra.
Poslednje citirane Hristove reči mogu da se shvate i kao opomena protiv kalkulisanja ili odlaganja, jer takvi stavovi mogu da nas odvuku na stranu neistine, a da toga i ne budemo svesni. Najbolja opcija je ostaviti mogućnost da se sve preispita, ali ipak živeti u skladu s onim što nam trenutno saznanje, iskustvo koje imamo i savest nalažu. Svako onaj koji čeka da dođe do konačnih istina već je u startu neiskren, jer u životu uvek ima prostora za nova saznanja i napredovanja.
Protivljenje Duhu i razumu
Već smo u par navrata mogli da vidimo da su čuda koja je Hristos činio bila veliki problem za verske učitelje koji nisu želeli da Ga prihvate. Oni su morali da nađu razlog kojim bi opravdali svoje odbacivanje Hrista. „A fariseji čuvši to rekoše: ovaj drukčije ne izgoni đavola do pomoću Veelzevula kneza đavolskoga.” (Matej 12:24).
Hristos, međutim, kaže koliko je to licemerno, jer oni te kriterijume ne primenjuju na svakoga: „I ako ja pomoću Veelzevula izgonim đavole, sinovi vaši čijom pomoću izgone? Zato će vam oni biti sudije.” (Matej 12:27).
Poslednjom rečenicom Hristos tvrdi da su proroci, koje su verske vođe priznavale, zapravo na istoj, Božijoj strani, na kojoj je i On sam, a da ovi predvodnici naroda, iako su drugačije mislili, nisu u toj grupi. Na kraju Hristos kaže: „Zato vam kažem: svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha svetoga hula neće se oprostiti ljudima. I ako ko reče riječ na sina čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha svetoga, neće mu se oprostiti ni na ovome svijetu ni na onome.” (Matej 12:31, 32).
Iz početnih reči je jasno da je ovo zaključak u odnosu na ono o čemu je pre toga bilo govora. Prema tome, Hristos njihovo licemerstvo u oblikovanju stavova smatra protivljenjem Božijem Duhu.
Zanimljivo je da Hristos tvrdi da će se hula protiv Njega oprostiti, a iz Markovog jevanđelja, u istom kontekstu (), možemo da vidimo da se to generalno primenjuje i na Boga: „Zaista vam kažem: svi grijesi oprostiće se sinovima čovječijim, i huljenja na Boga, makar kakova bila: a koji pohuli na Duha svetoga nema oproštenja vavijek, nego je kriv vječnome sudu.” (Marko 3:28, 29).
Čovek može da ne prihvata Boga, pa čak i da Mu se protivi ili da se bori protiv Njega, a da mu Bog to ipak ne uzme za zlo – ukoliko je to urađeno u neznanju. Mnogi Božiji protivnici u istoriji promenili su svoj stav i okrenuli se Njemu. Samo neznanje nije problem, već neiskrenost.
Odbacivanje Svetog Duha, kojim Bog deluje na ljudska srca, međutim, smatra se pokušajem manipulacije. To su oni koji su shvatili šta je istina, ali odlaze od nje, jer nije po njihovom ukusu.
Kako su se ovi učitelji u narodu protivili Božijem Duhu? Protivili su se Duhu tako što su znali da samo Bog može da bude uzrok čuda koja je Hristos činio. Ipak, ne samo da to nisu prihvatili, nego su tražili razlog da to opravdaju i nateraju druge da misle kao i oni. Čak i nakon što je Isus ukazao na njihova dvostruka merila u procenjivanju, oni svoje stavove nisu izmenili.
Jasno se vidi da je Duh ovom prilikom delovao preko razuma, a ne preko osećaja. Hristos uopšte ne razmatra šta oni osećaju i da li im nešto iznutra govori da On nije mesija kojeg čekaju. On ukazuje na to da su oni, iz svog znanja i onoga što su videli da se dešava, ne samo mogli, već i morali da izvuku ispravan zaključak.
Odmah nakon što je pričao o posledicama odbacivanja Duha, Hristos kaže: „Ili usadite drvo dobro, i rod njegov biće dobar; ili usadite drvo zlo, i rod njegov zao biće; jer se po rodu drvo poznaje.” (Matej 12:33). Isus govori da zaključke donosimo na osnovu poznatih činjenica, a ne po unutrašnjim osećajima. Kakav je rod, takvo je i drvo. Sud koji donosimo o drvetu mora biti u skladu s rodom, inače u nečemu grešimo.
U ovom događaju Duh je delovao preko onoga što su ljudi mogli da vide i shvate, što znači nas Duh osvedočava i preko razuma. Kada se protivimo očiglednom, protivimo se delovanju Božijeg Duha i taj pokušaj obmane nas gura u propast.
Svaka teorija mora da bude u skladu s realnošću, inače teorija ne valja. Ista stvar važi i za ubeđenja. Moguće je da određene stvari ne razumemo ili nemamo dovoljno informacija – zbog čega uvek treba biti otvoren za nova saznanja – ali uverenja su samo šarena laža ukoliko ne mogu da nađu svoje uporište u stvarnosti.
Kada je vera odvojena od realnosti, ona postaje neprimenljiva. Ona se samo pretvara u jednu lepu i osećanjima prijatnu iluziju. Živeti laž ne može da nam donese sreću i sa takvim stavom se slaže i Biblija. Iako se reči koje slede konkretno odnose na Hristovo vaskrsenje, iz njih možemo da izvučemo opšti princip da ne može biti srećan onaj koji živi nasuprot realnog.
„I ako nema vaskrsenija mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša. A nalazimo se i lažni svjedoci Božiji što svjedočimo na Boga da vaskrse Hrista, kojega ne vaskrse kad mrtvi ne ustaju. Jer ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud vjera vaša: još ste u grijesima svojijem. Dakle i oni koji pomriješe u Hristu, izgiboše. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od sviju ljudi.” (1. Korinćanima 15:13-19).
Vera ne može da bude odvojena od realnosti, inače je nema. Ona zapravo pretenduje da nam pruži najbolju sliku realnosti i zbog toga gubi svoj smisao, ukoliko je to samo skup lepih priča. Naše je da proverimo ideje koje prihvatamo kao svoja uverenja, kako njihovu logičnu ispravnost, tako i praktičnu primenljivost. Izbor koji donesemo odraziće se na sve što činimo u životu, a ako ima Boga, i na našu večnu sudbinu. Cena promašenog života ili gubitka večnosti nije tako mala da bismo je zanemarili.