U devetnaestom poglavlju Matejevog jevanđelja nalazimo dva komentara učenika na Hristove reči u datim situacijama. Zajedničko im je da se oslanjaju na mišljenja koja su bila široko rasprostranjena u narodu.
Svi ljudi poprimaju stavove iz okruženja u kojem su se formirali. To je sasvim prirodna i uobičajena pojava. Međutim, ne bi bilo loše razmisliti o tome zbog čega prihvatamo i primenjujemo određene stavove, bez obzira da li su oni odlika celog društva u kom živimo ili su samo naši sopstveni.
Prvi komentar učenika nastaje nakon diskusije koju je Hristos imao s farisejima o raspusnoj knjizi. Raspusna knjiga je odredba Mojsijevog zakona po kojoj je muž iz nekog razloga mogao da otpusti svoju ženu (). Ukratko, raspusna knjiga je potvrda o razvodu, tj. poništenje braka.
„I pristupiše k njemu fariseji da ga kušaju, i rekoše mu: može li čovjek pustiti ženu svoju za svaku krivicu?” (Matej 19:3). Na ovo pitanje Hristos odgovara tako što fariseje upućuje na stvaranje čoveka, jer odatle najbolje može da se shvati ljudska priroda.
„A on odgovarajući reče im: nijeste li čitali da je onaj koji je u početku stvorio čovjeka muža i ženu stvorio ih? I reče: zato ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nijesu više dvoje, nego jedno tijelo; a što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja.” (Matej 19:4-6).
Božija zamisao od samoga početka je da muškarac i žena ostanu zauvek u odnosu koji jednom uspostave. Nema promene partnera i nema razvoda braka. To je princip po kojem smo stvoreni i, samim tim, to je ono što je za nas najbolje.
Pitanje fariseja koje je usledilo sasvim je logično: „Rekoše mu: zašto dakle Mojsije zapovijeda da se da knjiga raspusna, i da se pusti?” (Matej 19:7). Fariseji pitaju Hrista kako svoj stav, koji je malopre izneo, objašnjava u svetlu činjenice da je Bog preko Mojsija dao uredbu o raspusnoj knjizi.
„Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako. Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.” (Matej 19:8, 9).
Pitanje koje su fariseji postavili može biti veoma škakljivo, budući da ono indirektno ukazuje na to da se Hristos usprotivio Bogu. Odakle Hristu uopšte ideja da je Božija uredba data po tvrđi srca? Vraćajući se na samu osnovu, na to kako je čovek stvoren, Isus razmišlja o suštini i iz toga izvlači zaključke. Iz suštine proizilazi najbolje razumevanje. Kada znamo kako nešto funkcioniše, lakše se nosimo s problemima koji se javljaju, zato što je lakše prepoznati i uzrok koji je doveo do problema.
Prilikom pada u greh okolnosti su se promenile i Bog je dopustio neke stvari koje se ne bi dozvolile u svetu bez greha. Na primer, jedenje mesa. U prvobitnim uslovima ni ljudi ni životinje nisu umirali, tako da životinjsko meso nije moglo da se koristi za ishranu. Pad u greh je nametnuo mnoge teškoće, pa je Bog zbog toga čoveku, kako ga ne bi previše opteretio, dopustio da čini neke stvari koje inače, u savršenim uslovima, ne bi bile normalne. Isto možemo reći i za pitanje raspusne knjige. Raspusna knjiga nije originalno tkanje, već krpljenje onoga što se pocepalo. Bog nije zamislio da tako treba da bude, nego je iz određenog razloga dopustio da se tako radi.
Konačno dolazimo i do komentara učenika: „Rekoše mu učenici njegovi: ako je tako čovjeku sa ženom, nije se dobro ženiti.” (Matej 19:10). Čitajući ovakvu rečenicu prosto se zapitamo šta su to učenici hteli da kažu. Da li to znači da su mislili da je bolje i ne ženiti se, u slučaju da im nije dozvoljeno da puste ženu onako kako im se prohte? Verovatno njihove misli nisu bile baš tako pokvarene, nego su prosto smatrali da je ovo o čemu je Hristos pričao samo dodatna komplikacija.
Hristov stav zapravo pojednostavljuje stvari, samo što su oni navikli na ustaljeni način davanja raspusne knjige. Isus je rekao da postoji samo jedna situacija u kojoj bi muž mogao da otpusti ženu. Međutim, prihvatanje takvog načela uskraćuje im slobodu koju su imali. Ujedno, povećava se i odgovornost prilikom izbora žene, zbog posledica koje to može doneti, jer pogrešan izbor više ne mogu da promene.
Nije komplikacija ovo što je Hristos rekao, već je komplikacija to što ih Hristov stav obavezuje i izvlači iz zone komfora koju su za sebe načinili. Ne odričemo se lako povlastica koje imamo, čak i kada znamo da nisu utemeljene na korektnim osnovama i da se upravo zbog tih naših povlastica drugima umanjuje sloboda.
Dve stvari možemo da razumemo iz ovog primera. Jedna se odnosi na to da smo inertni kada treba da se odreknemo privilegija koje smo imali. Čak su i Hristovi učenici, koji su tražeći Boga želeli da idu putem pravde i poštenja, izražavali odbojnost prema menjanju starog stanja stvari. Međutim, poštenje se upravo najbolje testira na ovakvim primerima. Mnogi se načelno zalažu za poštenje, ali je pošten samo onaj koji je spreman da se odriče i trpi pokušavajući da se drži onoga što smatra ispravnim.
Druga stvar tiče se odnosa prema Božijim zapovestima. Fariseji su razmišljali samo o poslušnosti zapovesti koju im je Mojsije saopštio, a Hristos se trudio da shvati zašto je takva zapovest data i šta stoji u njenoj osnovi.
Može da zvuči zapanjujuće, ali držeći se samo slova zakona, lako je dovesti se u situaciju da drugima činimo nepravdu. Život donosi različite situacije, a u nekima od njih slepa primena zapovesti može da prouzrokuje veće zlo od dobra.
Ovo je jedna od situacija na koju bismo mogli primeniti Pavlove reči upućene Korinćanima: „Jer ste vi naša poslanica napisana u srcima našima, koju poznaju i čitaju svi ljudi; koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova, koju smo mi služeći napisali ne mastilom nego Duhom Boga živoga, ne na kamenijem daskama nego na mesanijem daskama srca. A takovo pouzdanje imamo kroz Hrista u Boga, ne da smo vrsni od sebe pomisliti što, kao od sebe, nego je naša vrsnoća od Boga; koji i učini nas vrsne da budemo sluge novom zavjetu, ne po slovu nego po duhu; jer slovo ubija, a duh oživljuje.” (2. Korinćanima 3:2-6).
Vera nije skup pravila i propisa kojih se treba pridržavati, kako bismo od toga imali dobit. Njeni principi treba da budu upisani na naša srca, treba da postanu deo našeg bića, treba da nam budu radost i zadovoljstvo, a ne moranje i korist.
Iako poslednje reči iz prethodnog citata mogu da imaju i malo drugačiju primenu, očigledno je da slepo pokoravanje zapovestima može izazvati štetu. Bez uticaja Božijeg Duha, što podrazumeva i razmišljanje o razlozima zašto nešto treba činiti i kako bi to bilo najbolje primeniti, slovo ubija.
Božije zapovesti bez Božijeg uticaja i te kako mogu da se zloupotrebe. Pišući Timotiju apostol Pavle to jasno naglašava: „A znamo da je zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1:8). Ne samo istorija, nego i svakodnevni život, svedoci su kako dobri zakoni, i ljudski i Božiji, mogu da se iskoriste za nečasne i sebične ciljeve.
Čovek je razumno biće i treba da misli o svojim postupcima. Čak i kada se Bog sluša, dobro bi bilo shvatiti pozadinu Božijih namera, jer nam to umnogome pomaže u načinu primene. A kada nam saznanje ukaže na ono što je ispravno, ne treba oklevati da se postupi po tom saznanju, čak i ako nam to uskraćuje dotadašnju slobodu delovanja.
Lako je navići se na povlastice. S druge strane, nešto se u nama opire kada treba samovoljno da ih se odreknemo, naročito ukoliko su one uobičajena pojava među ljudima s kojima živimo, jer ćemo tim odricanjem ne samo biti uskraćeni za olakšice koje smo dotle imali, nego rizikujemo da okruženje prema nama postane negativno nastrojeno. Na nama je izbor da li ćemo, postupajući časno, otežati sebi život ili ćemo nastaviti po starom, pravdajući se da svi tako rade. Pravi vernik neće se mnogo dvoumiti.