Reči Sotona i Đavo- Primeri transformacije reči u drugom jeziku, uporedo s biblijskim prikazom Sotone

Iako se u naslovu nalaze imena Sotona^[1] i Đavo, imena kojima zovemo Božijeg arhiprotivnika, on nije glavna tema ovog teksta. Glavna tema teksta je tranzicija reči iz jednog jezika u drugi. O Sotoni i njegovoj ulozi govoriće se uporedo s tim, dajući usput i osnovnu sliku o biću koje nas je uvuklo u greh.

Čitajući Pismo i pokušavajući da iz njega izvučemo pouke i principe koje ugrađujemo u svoja životna načela, često smetnemo s uma da zapravo čitamo prevod – a nijedan prevod nije savršen. Insistirajući na stvorenim i usvojenim stavovima ljudi umeju da kažu: „Tako piše u mojoj Bibliji!”, ne shvatajući da u izvornom tekstu određeni citat ne mora da zvuči tako nedvosmisleno kao što piše u prevodu Biblije na njegov jezik.

Zbog toga je ovaj članak više podsetnik na to do kakvih situacija može da dođe u čitanju prevoda, nego što je otkrivanje nečeg novog. On je pokušaj da se apeluje na jedan od principa koji su značajni za razumevanje biblijskog teksta.

Širok je spektar problema koji se javljaju prilikom prevođenja, a mi ćemo se ovde usredsrediti samo na jedan segment – kako određene reči donekle menjaju svoje značenje prelaskom u drugi jezik. Ovakvi detalji neće dramatično promeniti razumevanje celokupnog Pisma, ali mogu biti značajni, jer dobijamo uvid u mogućnost i nekog drugačijeg značenja teksta koji čitamo. A razmatranje više mogućnosti, pa i sama svest da one možda postoje, budi u nama oprez, tera nas da proveravamo i analiziramo, kako bismo došli do ispravnijeg shvatanja onoga na čemu zasnivamo svoje životne stavove.

Stavovi o Sotoni

Generalni stav je da je Sotona (ili Đavo) začetnik zla, uzvišeni anđeo koji se pobunio protiv Boga, zadobio mnogo pristalica među ostalim anđelima i uvukao ljudski rod u tu istu pobunu, navodeći naše praroditelje, Adama i Evu, na greh.

Sotona je tema o kojoj mnogi vernici izbegavaju da pričaju. Uglavnom je to zbog toga što su tako čuli od drugih i onda to i prihvatili – ili zdravo za gotovo ili iz nekih drugih ličnih razloga. Naravno, i među njima postoje različita mišljenja o tome šta predstavlja Sotona koji se pominje u Svetim spisima.

Neki prosto zagovaraju da je to jedna vrsta principa u čoveku koji ga tera na zlo. Oni tvrde da je pominjanje Sotone jednostavno metafora za sve što je loše i da on zapravo ne postoji. Međutim, tu se javlja očigledan problem. Postoje delovi teksta koji nemaju smisla, ukoliko se, kada se pominje Sotona, ne radi o ličnosti.

Kao primer možemo da uzmemo Hristova iskušenja u pustinji. Pošto je Hristos postio^[2] četrdeset dana, dolazi Đavo da Ga kuša. U prvom iskušenju bismo – uz veliku slobodu u tumačenju – još nekako i mogli da kažemo da je Hrista, koji je ogladneo nakon četrdesetodnevnog posta (Matej 4:2*), Njegova slabost nagonila da pokuša da od kamenja načini hlebove. Ali u preostala dva slučaja to nema nikakvog smisla.

U drugom iskušenju Sotona odvodi Hrista na vrh hrama i izaziva Ga da skoči, ne bi li dokazao da će Mu Bog pomoći i prihvatiti Ga tom prilikom, kako se ne bi ozledio. Prosto nema smisla govoriti da je Isusa neka Njegova unutrašnja slabost, nesavršenstvo i zlo teralo na ovakav čin. I ne samo da je to nelogično, nego bez ličnosti koja bi Hrista podsticala na ovakvo delo ne možemo da nađemo nikakav povod za ovakvo iskušenje.

Još bi teže bilo naći smisla u poslednjem iskušenju. Sotona traži od Hrista da mu se pokloni, a on će Mu zauzvrat dati sva carstva i njihovu slavu (Matej 4:8, 9*). Kakvo bi to iskušenje bilo, ako Sotona ne postoji, nego je reč o nečemu što je u čoveku? Da li to Hristu vlast nudi nešto iz Njega samoga? Ako On sam ima takvu vlast, onda ne mora da je nudi sam sebi, a ako je nema, ne može ni da nudi ono što nema. Bez razgovora između dve ličnosti, ne samo da ovakva priča nema smisla, nego nema ni poente, jer kakva bi to poenta mogla da se izvuče iz potpuno neprimenljive situacije.

Šta tek reći za ono što je snašlo Jova^[3]? (Kasnije ćemo se detaljnije pozabaviti ovim slučajem.) S kim se to Bog raspravlja oko Jovove pravde, ako Sotona nije ličnost? Ispada da je Sotona metafora i za nesavršenost Boga, koji bi trebalo da je potpuno savršen. Ko je upropastio Jova? Ako su mu se nesreće desile same od sebe, cela knjiga koja je posvećena ovim događajima je samo beskorisna prazna priča.

Postoji i stav da je Sotona u stvari Božiji anđeo, poslušan Božiji sluga, čija je uloga da iskušava ljude i optužuje ih pred Bogom. On to radi kako bi se pokazalo da li su ljudi odani Bogu ili nisu. Drugim rečima, tu ulogu mu je dodelio Bog i sve što radi je uz Božiju dozvolu. Ovo je generalni stav judaizma. Ovakav stav i može da se javi samo među onima koji prihvataju jedino starozavetni deo Biblije, jer su tekstovi o Sotoni kao Božijem protivniku i suparniku mnogo određeniji i jasniji u Novom zavetu.

Budući da glavna tema samog teksta, kao što je na početku naglašeno, i nije prikazivanje Sotone, nećemo dublje ulaziti u argumentaciju po ovom pitanju. Zapravo, rasprava bi morala da se preseli na teren dokazivanja autentičnosti i odbacivanja ili prihvatanja novozavetnih spisa. To je tema o kojoj su napisane mnoge knjige i koja se ne može obraditi u jednom tekstu, a kamoli u sklopu opaske u članku.

Ipak, trebalo bi bar naglasiti par stvari. Možemo se ponovo vratiti uzrocima Jovovih nevolja. Zašto se poslušan Božiji anđeo protivi Bogu i indirektno Ga optužuje za laž, kada Bog ustvrdi kako je Jov pravedan (Jov 1:7-10*)? Ispada da je Bog izmanipulisan i doveden u situaciju da se brani i dokazuje da je u pravu od strane anđela koji je postavljen da optužuje čoveka, a na kraju je optužio i samog Boga. Kakav je to Bog koji je jednom anđelu dodelio ulogu da spletkari, radi protiv čovekovog interesa i Njemu samom soli pamet?

Koliko god bilo nelogično, sve ovo nije ništa naspram onoga što je Jov doživeo. Njegova imovina, stoka i sluge su što opljačkani, što spaljeni, a što pobijeni (Jov 1:12, 14-17*). Sva njegova deca takođe su ubijena (Jov 1:18, 19*). Na kraju je i na njega samoga puštena kožna bolest po celom telu, od pete do temena (Jov 2:7, 8*). Ako ovde ne postoji stvarni sukob između dobra i zla, ako ne postoje dve nepomirljivo zaraćene strane, iz čista mira upropašćen je pravedan čovek da bi se dokazalo čije je mišljenje ispravno. U tom slučaju Bog nije dobar, kako Ga ostali deo Pisma opisuje, i veliki deo krivice pada na Njegova pleća, a anđela, kojem je dodeljena služba optuživanja čoveka, treba i optužiti i osuditi samo za zlo koje je naneo Jovu.

Možemo da se poslužimo i slučajem pada čoveka u greh. Zašto bi Božiji anđeo, preko zmije navodio čoveka na greh (jer nemoguće je da je zmija, čak i da je umela da priča, bila u stanju tako jeftino da prevari čoveka)? Onda njegova uloga i nije da optužuje čoveka, nego i da kvari Božija dela. A tu ulogu mu je navodno Bog dodelio.

Mnogo više smisla ima da je Sotona pokušao da regrutuje nove snage u svom ratu protiv dobra i protiv Boga, a ujedno da se naruga Bogu, povukavši u greh i biće koje je Bog stvorio po svom obličju (1. Mojsijeva 1:27*). Uopšte nije isto da li je Bog poslao anđela da čoveka navodi na greh ili je anđeo koji se od Njega odmetnuo prevario čoveka i protiv Božije volje ga uvukao u greh. U prvom slučaju Božija pravednost bi bila dovedena u pitanje, osim toga što bi morali da preispitamo i prirodu greha, jer je odani Božiji službenik – ne protiv Njegove volje i ne bez Njegovog saznanja – podstrekivao čoveka na greh.

U celoj toj situaciji greh izgleda kao deo Božijeg plana, jer je On poslao anđela da izvrši posao kušanja ljudi, znajući kakav će biti ishod. Bez realnog sukoba između Boga i Sotone, koji se zalažu za potpuno drugačije vrednosne norme, mnogo toga jednostavno nema smisla. Sama služba anđela koji traži razlog da optuži čoveka, koristeći se nepoštenim sredstvima i primenom sile, osim što je protiv svih principa koje Bog zagovara, izgleda kao da Bog sam potkopava svoja dela.

Mnogo manje dramatični stavovi o Sotoni su kada neko misli da o njemu nikada ne treba pričati ili da se njegovo ime ne treba spominjati. Njegovo ime navodno ne treba izgovarati, jer se veruje da se on na taj način priziva. Nažalost, ovo je magijski način razmišljanja gde izgovorene reči imaju snagu i moć da nešto urade i u fizičkom svetu. Ukoliko Sotona ima mogućnost da nam pristupi, sasvim je svejedno da li ćemo da izgovaramo njegovo ime ili ne. Isto tako, ukoliko mu je pristup onemogućen, on neće moći da nam priđe, izgovarali mi njegovo ime ili ne. On je razumno biće sa slobodnom voljom i sam odlučuje gde će se pojaviti, nezavisno od toga šta mi govorili.

Međutim, sasvim je drugačija stvar kada je u pitanju naše ponašanje, o čemu ćemo kasnije govoriti. Budući da je on čovekov neprijatelj (Jovan 8:44*), on će se pojaviti, ukoliko mu je to dozvoljeno, zvali ga mi ili ga ne zvali. Načinom na koji živimo mi mu dozvoljavamo ili mu onemogućavamo da nam pristupi i deluje na nas.

Logika kojom se, pak, preporučuje da se o njemu ne priča malo je drugačija. Ovakav stav zasnovan je na mišljenju da ne treba pričati ne samo o njemu, nego ni o svim ostalim negativnim stvarima, jer to može da utiče na nas. U ovome, naravno, ima dosta istine, ali i to može da bude preterivanje. Tačno je da ima onih koji se „hrane zlom” i samo pričaju o zlu i nepravdi, a s pravdom se ne susreću ni u razgovorima ni u životu. Međutim, to ne može i ne treba da bude izgovor za drugu krajnost.

Najbolje bi bilo da se poslužimo biblijskim primerima. Recimo, apostol Pavle piše: „A Bog mira da satre sotonu pod noge vaše skoro. Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista s vama. Amin.” (Rimaljanima 16:20*). Pominjanje Sotone uopšte nije bilo neophodno u ovom stihu. Pavle je to mogao da kaže na drugačiji način. Mogao je da im poželi da spasu i nadvladaju greh, da Bog konačno pobedi zlo, da donese mir ili nešto slično. Ipak, on je upotrebio ovu reč sasvim nesputano i neopterećujuće, bez straha od pominjanja njegovog imena.

Otkrivanje je, recimo, novozavetna knjiga koja najviše puta pominje Sotonu (grčki σατανᾶς – čita se satanas) i Đavola (grčki διάβολος – čita se diabolos). To je zanimljivo budući da je ono po obimu teksta značajno manje od jevanđelja ili Dela apostolskih.

Iako se pripisuje Jovanu, ono nije njegovo. On je samo posrednik, kako sam piše na početku ove knjige, za poruku koju šalje Bog: „Otkrivenje Isusa Hrista, koje dade njemu Bog, da pokaže slugama svojima šta će skoro biti, i pokaza, poslavši po anđelu svojemu sluzi svojemu Jovanu” (Otkrivanje 1:1). Otkrivenje je, dakle, Hristovo, koje je dobio od Boga, a poslao Jovanu preko anđela.

Za razliku od nekih drugih biblijskih knjiga, Otkrivenje je praktično direktno ono što Bog poručuje. Iako se i ostale biblijske knjige smatraju nadahnutim, ovo je nešto što očigledno i nedvosmisleno dolazi od Boga. Kada reči Sotona i Đavo ne bi trebalo pominjati, niti bi trebalo pričati o njemu, onda bi se i Bog toga pridržavao kada je Jovanu davao Otkrivenje.

Zastupljenost ovih reči u Otkrivanju nam jasno svedoči da ne treba zazirati od pominjanja Sotone ili od razgovora o njemu. Naravno, sve ovo treba da bude praktično, potrebno i svrhovito. Kada te informacije ne bi bile potrebne, ne bi nam ih Bog dao, a pošto nam ih je dao, potrebno je prenositi ih i deliti u meri koja je primerena. Odbijati da razmišljamo i pričamo o nečemu što realno postoji može da bude podjednako opasno kao i preterana zaokupljenost zlom. To nije jedina od tema u celokupnom razumevanja kako stvari stoje na ovom svetu, ali jeste jedna od njih i shodno tome je potrebno posvetiti joj pažnje koliko zaslužuje.

Zapravo, logika koja stoji iza stava da o Sotoni ne treba niti pričati niti razmišljati često nije ništa drugo do opravdanje da se pobegne od emotivne uznemirenosti kada se priča o ovoj temi. Prilično je onespokojavajuće kada znamo da nas neko mnogo moćniji od nas stalno vreba, zavodi, pokušava da nam učini zlo i konačno nas upropasti. Ljudi ne žele o tome da razmišljaju da ne bi bili pod stalnim opterećenjem, a da bi to postigli, ne pokazujući se kao slabi pred drugima, potrebno je da imaju dobar razlog zašto je njihovo ponašanje u stvari ispravno.

Međutim, Sotonina snaga je upravo u tome što se na njega ne obraća pažnja. U takvoj situaciji on može neometano da rovari, a da niko ne pomisli na njega. Pošto se o njemu i ne misli, on umešno prebacuje svoju krivicu na druge, a najčešće na samog Boga. Za njega je to idealna pozicija, jer može da spletkari do mile volje, a da ljudima stvarni uzrok problema ne bude jasan. Mi, s druge strane, u tom slučaju sami sebi otežavamo put u spasenje, jer bismo da pobedimo u ratu o kojem i ne želimo da razmišljamo. Kada pokušavamo da nađemo rešenje za probleme kojima ne znamo uzrok, najverovatnije ćemo primenjivati metode koje nisu efikasne u njihovom uklanjanju.

Govorni jezik i prevodi

Od svih bića koja nastanjuju naš svet jedino čovek ima sposobnost usmene i pismene komunikacije. Ova komunikacija zasniva se na jeziku, koji je skup reči s određenim značenjem. Kao što nam je svima poznato, možemo da imamo razvijen govorni aparat i da imamo sposobnost da čitamo i pišemo, ali to nam ništa neće pomoći ako ne znamo značenje reči u nekom jeziku. Upoznavanje značenja, pak, postiže se jedino učenjem. Niko se ne rađa sa znanjem čak ni pojedinih reči, a kamoli celog jezika.

Pored svega toga, jezik je nešto što se stalno menja i razvija. Usvajaju se nove reči, mahom iz drugih jezika, neke reči menjaju svoje značenje, čak se i pravila jezika mogu promeniti tokom vremena. Jezik je, prema tome, veoma složen i ima tendenciju da se menja i prilagođava.

Za razliku od, recimo, programskih jezika, gde postoji potreba da se svaka „reč”, tj. svaka instrukcija programskog koda, koristi jednoznačno, uvek na isti način – da bismo tačno mogli da predvidimo rezultat – govorni jezik je po tom pitanju prilično fleksibilan. U njemu su sasvim normalne pojave: prenesena značenja, različite reči s istim značenjem, iste reči s različitim značenjem, korišćenje različitih reči u istom kontekstu ili jedne iste reči u različitim kontekstima, kao i drugi oblici višeznačnosti.

U jeziku koji koristimo za sporazumevanje uticaj onoga što je izrečeno umnogome zavisi od načina kako nešto uobličimo. Jedna ista stvar može da bude formulisana jasno ili nejasno. Velike istine moguće je reći neupadljivo i neuverljivo. S druge strane, postoje i oni koji umeju veoma ubedljivo da zastupaju ono što je pogrešno ili neistinito.

U Jevrejima poslanici je zapisano: „Jer je živa riječ Božija, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obje strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srdačnijem. I nema tvari nepoznate pred njim, nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kojemu govorimo.” (Jevrejima 4:12, 13).

Apostol Pavle tvrdi da je Božija reč napisana da nas navede na razmišljanje, preispitivanje i nalaženje rešenja za stvari koje nam nisu jasne. Svrha Pisma je da objavi Boga, pouči nas o našem stanju, koje nas vodi u smrt, kao i o načinu kako da rešimo taj problem. Zbog toga bi i trebalo da bude efikasno u iznošenju svojih stavova i zaključaka.

Treba, međutim, imati u vidu da način na koji je nešto rečeno u jednom jeziku ne mora imati istu snagu u prevodu. Svako ko je imao priliku da upoređuje prevode Biblije svestan je da dva različita prevoda istog teksta, na isti jezik, iako su oba tačna, ne moraju da budu podjednako ubedljivi. Prema tome, i sam prevod može da uzrokuje da uticaj biblijskog teksta na nas bude drugačiji.

Takođe je potrebno voditi računa da logika jednog jezika ne mora da se primenjuje na drugi jezik. U tom slučaju, pokušaj da se načini doslovan ili uvek dosledan prevod, reč za reč, obično dovodi do izobličavanja ili potpunog nerazumevanja prvobitnog teksta. Na primer, sama reč jezik u našem jeziku ima dvostruko značenje – jezik kao organ u našim ustima i jezik kao sredstvo komunikacije. Ako bismo, recimo, pokušali da u engleski jezik, koji ima drugačije reči za ova dva pojma, svaki put našu reč jezik prevedemo istovetno, u nekim situacijama imali bismo pogrešan, a ponekad čak i apsurdan prevod.

Ovakve slučajeve, naravno, možemo naći i u biblijskom tekstu. Starozavetna reč רוּחַ (čita se ruah) može da znači vetar, ali i duh. U psalmu 104:4 piše: „Činiš vjetrove da su ti anđeli, plamen ognjeni da su ti sluge.” Međutim, kada su Novom zavetu citira ovaj tekst koristi se drugo značenje: „Tako i anđelima govori: koji čini anđele svoje duhove, i sluge svoje plamen ognjeni.” (Jevrejima 1:7). Dakle, Vuk Karadžić je preveo da su anđeli duhovi, a Đura Daničić da su anđeli vetrovi. Vuk nije ni imao izbor, jer je prevodio iz grčkog jezika, gde reč πνεῦμα^[4] ne može da znači vetar, nego samo duh. Daničić je imao dilemu i odlučio se za vetar. Ovaj tekst bismo mogli dodatno da iskomplikujemo kada bismo uveli značenje reči anđeo u hebrejskom jeziku, ali na ovom mestu i ovo je dovoljno. Cilj je bio da se ovde pokaže samo da nije uvek sve tako jednostavno i da uvek treba imati na umu da čitamo prevod.

„Neprevedene” reči

Biblija vekovima utiče na našu civilizaciju, naročito u državama u kojima dominira hrišćanstvo. Zbog toga postoje i reči i imena iz Biblije koja su postali sastavni deo mnogih jezika, uključujući i naš. Petar, Jovan, Pavle, Stefan, Marko, Luka, Andrija, Danilo, Ilija su samo neka od imena koja su veoma zastupljena u našem narodu, a njihove varijante i među drugim narodima.

Apokalipsom nazivamo događaje koji obiluju zlom, a zapravo je ime poslednje biblijske knjige sa značenjem otkrovenje, otkrivanje^[5]. Sodomija je reč koja je dobila naziv po gradu Sodomu i iskvarenosti njenih stanovnika. Milosrdnog čoveka nazivamo samarićaninom, po čoveku iz Hristove priče^[6], koji je rodom iz Samarije.

Međutim, postoje i reči koje nisu nastale samo od ličnih imena i drugih vlastitih imenica, a obrele su se u našem jeziku. One imaju uobičajeno značenje i široku primenu u jeziku iz kog su potekle, ali u jeziku koji ih prihvata one postaju specifičnije i nemaju širinu značenja kao u izvornom jeziku.

Neke od tih reči su se kod nas toliko odomaćile da ih i ne smatramo stranima. Zapravo, obično i nemamo drugu alternativu za njih. Uglavnom je poznato da reč Jevanđelje (ili Evanđelje) ima značenje dobre vesti. Kada kažemo Jevanđelje mislimo na vest spasenja posredstvom Isusa Hrista. Takođe, jevanđeljima zovemo i knjige koje govore o Jevanđelju, pa na početku Novog zaveta imamo Matejevo, Markovo, Lukino i Jovanovo jevanđelje.

Postoji i glagol εὐαγγελίζω (čita se eunagelizo ili evangelizo), istog korena, koji bismo mogli da prevedemo kao evangelizirati, tj. propovedati Jevanđelje. Međutim, možemo da vidimo da ova reč ima i šire značenje od samog propovedanja Jevanđelja. Na primer, Zariji, ocu Jovana Krstitelja, javlja se anđeo Gavrilo s vešću da će mu se roditi sin (Luka 1:13-17*). Zarija je pomalo skeptičan pa pita kako da zna da je istinito ovo što mu anđeo govori (Luka 1:18*). Onda mu Gavrilo kaže: „I odgovarajući anđeo reče mu: ja sam Gavrilo što stojim pred Bogom, i poslan sam da govorim s tobom i da ti javim ovu radost.” (Luka 1:19). Ovo što je Vuk Karadžić preveo kao javiti radost je reč εὐαγγελίζω. Prema tome, ovaj događaj opisuje kako anđeo Gavrilo Zariji saopštava dobru vest o rođenju sina.

Vidimo, dakle, da ova reč evangelizirati (propovedati Jevanđelje), u jeziku iz kojeg dolazi, može imati i šire značenje, tj. može da se odnosi na donošenje bilo koje dobre vesti. Mi ne možemo da kažemo: „Evangeliziram ti o rođenju sina” – a baš to je Gavrilo rekao Zariji – jer to, u našem jeziku, više ne znači: „Javljam ti dobru vest o rođenju sina”. Nije teško zapaziti da ova reč, koju smo preuzeli iz drugog jezika, nema više širinu značenja koju ima u jeziku iz kojeg je potekla.

Bilo bi dobro ovde skrenuti pažnju na još jednu pojavu. Bez obzira što je uloga Jovana Krstitelja sastavni deo Jevanđelja, vest o njegovom rođenju nije Jevanđelje. Jedna od najčešćih grešaka u interpretaciji biblijskog teksta dešava se kada se poistovete pojmovi koji su inače prirodno srodni ili povezani.

Da pojednostavimo ovo pomalo banalnim primerom. Da bi se sedelo za stolom potrebna je stolica. Međutim, to ne znači da samim tim možemo da izjednačimo stolicu sa stolom ili sedenjem za stolom. Na isti način dobra vest o rođenju Jovana Krstitelja, koji ima svoju ulogu u Jevanđelju, nije javljanje (ili propovedanje) Jevanđelja. Kada izjednačavamo stvari ili pojmove koji su prirodno povezani, a ipak su drugačiji, dobijamo izobličene predstave. Zbog toga treba biti oprezan u analizi i donošenju zaključaka, jer nam ovakve nijanse, budući da imaju mnogo toga zajedničkog, lako promaknu.

Prema tome, kada prilikom prevoda preuzimamo reči (kao što je reč Jevanđelje) iz drugog jezika, ne dobijamo u potpunosti širinu značenja koju su one imala. Zbog toga možemo da kažemo da je Vuk dobro preveo stih Luka 1:19*, jer je kontekst tako nalagao. Jednu istu reč nije bilo moguće prevesti na identičan način na različitim mestima, a iz razloga što smo tu stranu reč preuzeli u naš jezik, ne prevodeći je, nego joj dodeljujući najzastupljenije značenje koje ima u novozavetnim spisima.

Reč apostol je još jedan takav primer. U našem jeziku apostolima nazivamo 12 najbližih Hristovih učenika, ali ta reč može da se primeni i na druge propovednike Jevanđelja, one koji šire vest o spasenju u Hristu. U širem smislu to može da bude i zastupnik nekih drugih ideja, mada se u tom slučaju obično naglašava čega je on apostol, baš zato da se ne bi mislilo da je kontekst religiozan.

Grčka reč ἀπόστολος (čita se apostolos) znači poslanik, od glagola poslati, ἀποστέλλω (čita se apostelo). Već iz samog značenja vidimo koliko smo ograničeni kada reč koja ima toliko široku upotrebu u jeziku prevodimo apostolom umesto poslanikom.

Apostol Jovan je u svom jevanđelju zapisao sledeće Hristove reči: „Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao.” (Jovan 13:16). Opet bismo mogli da kažemo da je prevodilac ovde dobro prepoznao situaciju. Iako se Hristos obraća dvanaestorici svoji učenika, koje nazivamo apostolima, ovo je jedna opšta izjava. Ona ne važi samo za njih, nego za sve vernike, naročito kada uočimo da je ovaj nalog dat u okviru obreda koji Biblija naziva Večera Gospodnja, a koji je u narodu poznatiji kao pričest.

Verovatno još bolji primer je iz Jevrejima poslanice: „Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte poslanika i vladiku, kojega mi priznajemo, Isusa Hrista” (Jevrejima 3:1). Na mestu reči poslanik i vladika su grčke reči apostol (ἀπόστολος – apostolos) i prvosveštenik (ἀρχιερεύς – arhiereus).

Kada bi prevod ovde glasio apostol umesto poslanik, verovatno bi to za mnoge bilo zbunjujuće. Kako Hristos može da bude apostol? Apostoli su Njegovi, a nije On apostol. Međutim, ovako prevedeno je sasvim jasno. Otac je poslao Hrista da izvrši određeni posao pa je samim tim i On neki poslanik: „A Isus im reče opet: mir vam; kao što otac posla (ἀποστέλλω) mene, i ja šaljem vas.” (Jovan 20:21).

Možemo zapaziti da su prevodioci nekada, sasvim opravdano, primorani da na drugačiji način prevedu reč koja je inače prihvaćena i odomaćena u jeziku u koji se prevodi.

Kada kažemo anđeo mislimo na uzvišeno inteligentno biće koje se nalazi (ili se nalazilo – u slučaju da je reč o palom anđelu) u Božijem okruženju. Čak i u našem jeziku nije teško uočiti da reč anđeo ima isti zajednički koren kao i reč Jevanđelje. Anđeo (ἄγγελος – angelos) u grčkom jeziku označava vesnika, ali to može biti bilo koji vesnik i ne mora biti nebesko biće, za razliku od korišćenja iste te reči kada je, kao preuzetu, koristimo u našem jeziku.

Jovan Krstitelj se, recimo, naziva anđelom u prva tri jevanđelja(Matej 11:10; Marko 1:2; Luka 7:27*), iako je običan čovek. Jasno je da je on, zapravo, vesnik koji treba da pripremi put Isusu za Njegovo delo, kako to piše u navedenim stihovima.

U istom poglavlju Lukinog jevanđelja gde se Jovan Krstitelj naziva anđelom, tako se nazivaju i poslanici koje je on poslao Hristu s pitanjem da li je On taj najavljeni Mesija kojega očekuju(Luka 7:19*): „A kad otidoše učenici Jovanovi, poče narodu govoriti za Jovana: šta ste izišli u pustinji da vidite? Trsku, koju ljulja vjetar?” (Luka 7:24). Reč učenici u prethodnom stihu u stvari je reč anđeo u množini u grčkom tekstu. Opet vidimo da se radi o vesnicima, ljudima koji su poslati s određenom porukom.

Dva poglavlja kasnije zapisano je i da Hristos šalje vesnike: „I posla glasnike pred licem svojijem; i oni otidoše i dođoše u selo Samarjansko da mu ugotove gdje će noćiti.” (Luka 9:52). I ovde je upotrebljena reč ἄγγελος koju mi uglavnom prevodimo kao anđeo.

Primenu ove reči i na ljude možemo naći i van jevanđelja. „A tako i Raav kurva ne opravda li se djelima kad primi uhode, i izvede ih drugijem putem?” (Jakov 2:25). Jakov podseća na događaje koji su prethodili padu Jerihona, a reč koja je kod nas prevedena kao uhode je reč za anđele u grčkom tekstu. Da je i ovde reč o ljudima možemo da vidimo iz tog starozavetnog događaja(Isus Navin 2:1*).

Dakle, reč koju iz grčkog prevodimo kao anđeo zapravo ne mora da označava samo nebeska bića, već to mogu biti i ljudi. Iako se u velikoj većini slučajeva odnosi na anđele, to ne mora biti pravilo. Ova reč u grčkom jeziku ima obično smisaono značenje, a nije obeležje jedne vrste drugačijeg bića, kako je mi koristimo u našem jeziku. Drugim rečima, kada onaj ko čita Novi zavet na grčkom jeziku naiđe na ovu reč, on iz konteksta mora da tumači da li se radi o anđelu ili nekoj drugoj vrsti vesnika.

I u hebrejskom tekstu imamo sličnu situaciju. Reč מַלְאָךְ (čita se malah) se koristi da označi jednu vrstu izaslanika, tako da imamo sličnu situaciju kao u grčkom tekstu, s tim što se ova reč gotovo podjednako koristi kako za anđele tako i za druge poslanike.

Idući u susret svom bratu Isavu, s kojim je imao neraščišćene račune, Jakov šalje izaslanike: „I Jakov posla pred sobom glasnike k Isavu bratu svojemu u zemlju Sir, krajinu Edomsku. … I vratiše se glasnici k Jakovu i rekoše mu: idosmo do brata tvojega Isava, i eto on ti ide na susret s četiri stotine momaka.” (1. Mojsijeva 32:3, 6).

Na samom početku istog poglavlja ova reč označava anđele: „A Jakov otide svojim putem; i sretoše ga anđeli Božiji” (1. Mojsijeva 32:1).

Kada je Hristos govorio o Jovanu Krstitelju kao vesniku koji treba da Mu pripremi put(Matej 11:10; Marko 1:2; Luka 7:27*), On u stvari citira proroka Malahiju: „Evo, ja ću poslati anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom, i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavjetni, kojega vi želite, evo doći će, veli Gospod nad vojskama.” (Malahija 3:1).

Vidimo da se reč anđeo u ovom stihu javlja dva puta i ni u jednom od ta dva slučaja ne označava anđele – u smislu nebeskih bića. Prvo mesto odnosi se na Jovana Krstitelja, kako je to Isus tumačio. Drugo mesto odnosi se na samog Hrista, jer ko bi drugi mogao da bude zavetni anđeo?

Već smo ranije citirali tekst koji kaže da je Otac poslao Hrista da izvrši određeni zadatak(Jovan 20:21*), što znači da On jeste izaslanik. Osim toga, zavet s Bogom zasnovan je na Njegovoj krvi: „A Bog mira, koji izvede iz mrtvijeh velikoga pastira ovcama, krvlju zavjeta vječnoga, Gospoda našega Isusa Hrista, da vas savrši u svakome djelu dobrom, da učinite volju njegovu, čineći u vama što je ugodno pred njim, kroz Isusa Hrista, kojemu slava va vijek vijeka. Amin.” (Jevrejima 13:20, 21). Hristos je jedina prava zavetna žrtva, a sve ostale su samo slike koje ukazuju na Njega.

Posle svega izrečenog, možemo da kažemo da imamo jednu veoma zanimljivu situaciju. Knjiga i jezici preko kojih prihvatamo postojanje anđela zapravo nemaju posebnu reč za anđele^[7], nego postoje imenice koje predstavljaju opis njihove uloge i koje mogu da se primene i na druge stvari. S druge strane, naš jezik ima specifičnu reč za anđele, iako smo tu reč pozajmili iz jednog od jezika kojim je Biblija napisana.

Ovo nam jasno govori da određene reči izvorno mogu da imaju donekle drugačije značenje nego u prevodu, kao i da ne smemo da proglasimo kako jedna reč mora imati isto značenje u celom Pismu, nego to značenje treba da posmatramo i u okruženju u kojem se ta reč javlja.

Koren reči Sotona

Upravo ono što se desilo u našem jeziku, koji je preuzeo reč anđeo iz grčkog i dodelio joj specifično značenje, desilo se u grčkom jeziku, koji je hebrejsku reč שָׂטָן (čita se satan) preuzeo u obliku σατανᾶς (satanas) i dao joj značenje predvodnika pobune protiv Boga. Ali pre nego što se prihvatimo analize imenice שָׂטָן u hebrejskom tekstu dobro bi bilo reći nešto i o reči od koje ona potiče.

Imenica koju mi prevodimo kao Sotona nastala je od glagola שָׂטַן (čita se satan)^[8]. Ovaj glagol se svega 6 puta javlja u Starom zavetu, a od toga čak 3 puta u 109. psalmu. Osnovno značenje ovog glagola je protiviti, međutim ono nekada nije dovoljno snažno u našem jeziku. Na primer, možemo da kažemo da se neko protivi mom mišljenju, ali u našem jeziku to ne mora da znači ništa više od neslaganja s mojim stavom. Međutim, u hebrejskom tekstu ova reč se koristi u smislu aktivnog protivljenja, neprijateljskog delovanja.

Prvo mesto gde se pojavljuje ovaj glagol je psalam 38:20: „Koji mi vraćaju zlo za dobro, neprijatelji su mi zato što sam pristao za dobrim.” Iz ovog stiha jasno možemo da vidimo dilemu koja proističe iz potencijalnog prevoda: „protive mi se”, umesto „neprijatelji su mi”. I kontekst i prvi deo stiha jasno ukazuju da ovde nije jednostavno reč o drugačijem stavu od Davidovog, nego o aktivnom, neprijateljskom delovanju protiv njega zbog toga što on čini dobro. Njima nečija dobrota smeta i ukorava njihovu savest. Zbog toga bi da je uklone, a to ne mogu da učine samo time što imaju drugačije mišljenje.

U psalmu 71:13* Daničić prevodi „protivnici duše moje”, a u već pomenutom 109. psalmu „ustaju na mene” (4. stih*), „koji me nenavide”(20. stih*)i „protivnici moji” (29. stih*), dok u poslednjem pojavljivanju, u Zahariji 3:1* stoji „da ga pre”.

Iako je glagol, ova reč je tri puta prevedena kao imenica, a tri puta kao glagol, ali čak i tada nijednom nije prevedeno kao protiviti se, što bi trebalo da bude najpribližnije značenje u našem jeziku. Po svoj prilici Daničić je smatrao da protiviti se u našem jeziku ne odražava najbolje ono što tekstom pokušava da nam se saopšti.

Imenica protivnik, kako je Đura Daničić dva puta preveo ovaj glagol, u našem jeziku u sebi ipak nosi veći intezitet protivljenja, nego glagol protiviti. Neprijatelj, kako je prevedeno u prvom slučaju, možda još više odražava suštinu onoga što je napisano.

I kada u prevodu koristi glagole Daničić koristi one koji nedvosmisleno podrazumevaju visok stepen neprijateljstva. Kada neko ustaje na mene, znači da se bori, ratuje protiv mene; kada me neko ne navidi, znači da ne može da me podnese; a kada me neko pre, to znači da pokušava da me obori, osujeti, dovede do mog neuspeha ili propasti.

Iako imamo svega nekoliko tekstova, jasno je da ova reč podrazumeva protivljenje na nivou otvorenog i aktivnog neprijateljstva.

Od ovog glagola izvedena je još jedna reč koja se pojavljuje u Starom zavetu – שִׂטְנָה (čita se sitna). Na jednom mestu se koristi kao vlastita imenica. Pošto se Isak smestio u Gerarskoj dolini i otkopao bunare koje je iskopao njegov otac Avram, njegove sluge i gerarski pastiri su se svađali oko toga kome oni pripadaju. „Ali se svadiše pastiri Gerarski s pastirima Isakovim govoreći: naša je voda. I nadjede ime onom studencu Esek, jer se svadiše s njim. Poslije iskopaše drugi studenac, pa se i oko njega svadiše, zato ga nazva Sitna. Tada se podiže odande, i iskopa drugi studenac, i oko njega ne bi svađe; zato ga nazva Rehovot, govoreći: sad nam dade Gospod prostora da rastemo u ovoj zemlji.” (1. Mojsijeva 26:20-22). Drugi od pomenutih bunara Isak je nazvao Sitna – protivljenje.

Drugi put ova reč se javlja u Jezdrinoj knjizi. Pošto su se Jevreji vratili iz ropstva u svoju postojbinu počeli su s obnovom hrama. Međutim, nejevrejski narodi, koji su tu naseljeni nakon izgnanstva Jevreja u Vavilon, bili su protiv ovih radova. Zbog toga su se žalili persijskom caru: „A kad se zacari Asvir, u početku njegova carovanja napisaše tužbu na stanovnike Judejske i Jerusalimske.” (Jezdra 4:6). Dakle, oni šalju tužbu, tj. svoje protivljenje protiv obnavljanja hrama.

Prema tome, imamo glagol od kojeg je nastala reč Sotona, a koji znači protiviti, kao i reč koja je od nje izvedena, značenja protivljenje. Ovo nam već daje dobre nagoveštaje šta bi reč Sotona trebalo da znači.

Nazivi za Sotonu

Pre nego što, kroz Stari i Novi zavet, počnemo da se bavimo samim rečima od kojih su nastale naše reči za Sotonu i Đavola, bilo bi dobro reći zašto i kako povezujemo ova imena i šta se još veže uz ime ovog Božijeg protivnika.

Postoji stih u kojem se Đavolu dodeljuju četiri naziva: „I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njezini zbačeni biše s njom.” (Otkrivenje 12:9). Nedvosmisleno je rečeno da je Đavo i Sotona jedno isto biće, a dodaju mu se i epiteti zmije i aždaje. Ovakvi stihovi umeju da budu veoma značajni, jer na jednom mestu nam kažu nešto što bi moglo da se stavi pod znak pitanja. Na takav način nam se uklanjaju dileme, ali i potreba da se drugima dokazuju tvrdnje zapisane u tim stihovima.

Da je Đavo Sotona, to nam je već bilo jasno. Ali zašto zmija i aždaja? Osim što je, kako iz života znamo, zmija otrovna, podmukla životinja, koja se skriva i vreba, za nju se kaže i da je lukava(1. Mojsijeva 3:1; Matej 10:16; 2. Korinćanima 11:3*), ali je, što je još značajnije, Sotona posredstvom zmije prevario Adama i Evu i uvukao ih u greh. Zbog toga je zmija simbol koji se na Sotonu primenjuje od samog početka Biblije pa, kako se vidi iz ovih stihova iz Otkrivenja, sve do njenog kraja.

S aždajom je malo drugačija situacija. Ova reč se pominje 13 puta i to samo u Otkrivenju^[9]. Ne možemo nedvosmisleno da je povežemo s nekom starozavetnom rečju, mada takvu mogućnost ne treba unapred isključivati. Osobine aždaje kao strašne i moćne životinje jasno upućuje na Sotonine osobine. Zajedno s osobinama zmije, već nam je dosta rečeno poređenjem njega s ovim dvema životinjama.

U sledećem stihu Sotoni se dodeljuje još jedan naziv: „I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenije i sila i carstvo Boga našega, i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našijem dan i noć.” (Otkrivenje 12:10). Đavo koji je u prethodnom stihu zbačen s neba ovde se naziva i opadačem, tj. onim koji optužuje nas ljude.

Prvo nas navodi na greh, a onda nas pred Bogom predstavlja kao krivce. Nije ni čudo što je odmah po padu ljudi u greh između njih i zmije izrečeno neprijateljstvo(1. Mojsijeva 3:15*). Hristos se u razgovoru s ljudima koji su Mu se protivili dotakao i Đavola: „Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.” (Jovan 8:44).

Osim što je potvrdio da je Đavo naš protivnik od samog početka, Hristos kaže i da je on otac laži, tj. da je on na ovaj svet doneo laž, prevaru i spletkarenje. Takođe, korišćenjem njegovih metoda postajemo njegova deca.

U prevodu Vuka Karadžića imamo i reč nečastivi koja se odnosi na Sotonu. Ta reč (πονηρός – čita se poneros) zapravo je pridev zao. U nekim slučajevima ovaj pridev ima supstantivnu ulogu, tj. koristi se kao imenica zli (onaj koji je zao). Na primer, apostol Jovan u svojoj prvoj poslanici piše: „Ne kao što Kain bješe od nečastivoga i zakla brata svojega. I za koji ga uzrok zakla? Jer djela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna.” (1. Jovanova 3:12). Jovan, u stvari, kaže da je Kain bio od Zlog, od Đavola, tj. da je njegovo ubijanje sopstvenog brata đavolsko delo.

O reči Sotona u Starom zavetu

Već smo videli da je koren reči Sotona glagol protiviti ili protivite se, a videli smo i da postoji i još jedna izvedena reč koja označava protivljenje. Zbog toga je sasvim očekivano kada kažemo da reč שָׂטָן (satan) u hebrejskom znači protivnik.

Ova reč, koja u hebrejskom označava protivnika, a ujedno i Sotonu, ne pojavljuje se tako često kako, bi to možda bilo očekivano. Ipak, ima dovoljno pojavljivanja na osnovu kojih možemo da izvedemo određene zaključke.

Prvi put ova reč se primenjuje na Božijeg anđela. U kratkim crtama rečeno, moavski car je, u strahu od Jevreja koji su se, posle izlaska iz Egipta i lutanja po pustinji, približavali obećanoj zemlji, unajmio Valama da ih prokune. Bog šalje anđela na put Valamu.

U Daničićevom prevodu ne može dobro da se uoči reč o kojoj pričamo, jer je on, na oba mesta gde se ta reč pominje, prevodio više smisaono nego doslovno. U prevodu u 4. Mojsijevoj, u 22. poglavlju, u stihovima22 i 32*, piše da je Bog poslao anđela da ne da Valamu da prođe. Međutim, u hebrejskom stoji da je anđeo poslat kao protivnik pred Valama.

Nas ovde ne zanima sam događaj, nego samo to da je reč koju mi koristimo za Sotonu ovde primenjena na Božijeg anđela. Već iz ovog prvog pojavljivanja postaje jasno da ova reč nije ili ne mora da bude neko posebno ime, nego da je jednostavno u pitanju imenica koja označava određenu funkciju – u ovom slučaju funkciju protivnika.

David se od Saula, koji je želeo da ga ubije smatrajući ga pretendentom na presto, jedno vreme krio među Filistejima. Kada su Filisteji krenuli u rat protiv Saula i Izrailjaca, došao je i David sa svojim ljudima, ali su se neki knezovi tome protivili: „I rekoše knezovi Filistejski: što će ti Jevreji? A Ahis reče knezovima Filistejskim: nije li ovo David sluga cara Izrailjskoga Saula, koji je kod mene toliko vremena, toliko godina, i ne nađoh na njemu ništa otkako je dobjegao do ovoga dana? Ali se rasrdiše na nj knezovi Filistejski, i rekoše mu knezovi Filistejski: pošlji natrag toga čovjeka, neka se vrati u svoje mjesto gdje si ga postavio, i neka ne ide s nama u boj, da se ne okrene na nas u boju; jer čim bi se opet umilio gospodaru svojemu ako ne glavama ovijeh ljudi?” (1. Samuilova 29:3, 4). Zapravo, u hebrejskom piše „da nam ne bude protivnik u boju”.

Pošto je ponovo uspostavio vlast, koju mu je privremeno preoteo sin Avesalom, David kaže Serujinim sinovima: „A David reče: šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici? zar će danas poginuti ko u Izrailju? jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem?” (2. Samuilova 19:22). Iako ga je Simej vređao kada je bežao, David ukazuje na to da nije primereno da bude surov u vreme kada se ponovo vraća na vlast. Drugim rečima, ne smatra on svoje ljude stvarnim protivnicima, nego je ovo način na koji se izrazio, ne bi li pokazao da takvim namerama oni ne rade u njegovom interesu.

Dok se Solomun držao Boga, mogao je da kaže: „A sada Gospod Bog moj dao mi je mir otsvuda, nemam nijednoga neprijatelja ni zle smetnje.” (1. Carevima 5:4). Reč protivnik, kao što može da se vidi iz citiranog stiha, prevedena je kao neprijatelj. Međutim, ovakvo stanje stvari za Solomuna nije bilo trajno.

Budući da je skrenuo s Božijeg puta(1. Carevima 11:9-11*), Bog je Solomunu podigao protivnike, a sama reč protivnik pojavljuje se u Prvoj knjizi o carevima, u stihovima 11:14, 23 i 25*.

Ne samo da do sada nismo naišli ni na jedno mesto gde se ova reč odnosi na Đavola, nego smo čak mogli da zapazimo da se odnosila na Davida i njegove ljude, koji su bili na Božijoj strani, pa čak i na Božijeg anđela.

Postoje i dva mesta, gde se javlja reč protivnik, za koja ne možemo sa sigurnošću da kažemo radi li se o Sotoni ili ne. Prvo mesto je iz 109. psalma. Već smo rekli da se u ovom psalmu glagol protiviti javlja tri puta. Za onoga ko mu vraća zlo za dobro i mržnju za ljubav (Psalmi 109:5*) David kaže: „Postavi nad njim starješinu bezbožnika, i protivnik neka mu stane s desne strane.” (Psalmi 109:6*). Iako je moguće da je David ovde mislio na Sotonu, verovatnije je da hoće da kaže da takvi ljudi zaslužuju da nad njima vladaju oni koji se Boga ne plaše i zaslužuju da imaju protivnike, budući da ne umeju da cene kada im se čini dobro.

Drugo mesto već zvuči drugačije: „Ali usta sotona na Izrailja i navrati Davida da izbroji Izrailja.” (1. Dnevnika 21:1). Pošto vidimo da reč nije prevedena, nego je samo upotrebljena naša modifikacija te hebrejske reči, možemo zaključiti da prevodilac misli na Đavola. To bismo veoma lako mogli da prihvatimo da, u Samuilovim knjigama, ne postoji paralelni stih koji govori o istom događaju: „A Gospod se opet razgnjevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: hajde izbroj Izrailja i Judu.” (2. Samuilova 24:1).

Očigledno je da ovo moramo da tumačimo, a postoji nekoliko načina kako bismo to mogli da uradimo. Na početku bi trebalo objasniti šta je problem s brojanjem ljudi. Car koji je brojao ljude želeo je da vidi koliko ljudstva mu je raspoloživo za rat. Na takav način on se uzdao u ljudsku silu, umesto u Boga. Bogu to svakako nije bilo po volji.

Prva mogućnost je da je neki čovek savetovao Davida da ovo uradi. Druga mogućnost je da je Bog sam ili posredstvom svog anđela naveo Davida da izbroji Izrailjce sposobne za rat. I treća mogućnost je da je Bog dopustio Sotoni da Davida navede na pogrešan korak. Bez obzira što ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo o kome se radi, ipak možemo da damo neke smernice.

Da se radilo o nekom Davidovom savetniku, verovatno bismo u Pismu imali to i napisano. Biblija često ide – neko bi možda rekao – čak i u nepotrebne detalje. Često su spomenute potpuno epizodne ličnosti, s imenima i kratkim opisima o njima, iako se više nikada neće pomenuti.

Drugu mogućnost, štaviše, možemo smatrati problematičnom. Ako je Bog ili neki anđeo po Njegovom uputstvu naveo Davida da ovo učini, zašto ga onda kažnjava? To ne samo da je nepravedno, nego i licemerno. To je ono što smo rekli da Đavo radi – prvo čoveka navede na greh, a onda ga optužuje pred Bogom. Ako je Davida trebalo kazniti za neki prethodni greh, onda je to trebalo učiniti kada je zgrešio, a ne podmetati mu nešto novo i za to mu pripisati krivicu. Ako, pak, Davidovo trenutno stanje nije pred Bogom bilo zadovoljavajuće, samo je trebalo sačekati da se to ispolji, jer ako se ono nikada ne ispolji ne možemo ga ni smatrati lošim. Dakle, ova mogućnost je najmanje verovatna, jer nije u skladu s Božijem bićem i Njegovim principima.

Ostaje treća mogućnost – da je Bog, budući da nije nasilnik i da dozvoljava izražavanje slobodne volje, dopustio Sotoni da utiče na Davida, u kojem je već verovatno postojala osnova da ovako zgreši. Dakle, David je imao slabost koju je Sotona iskoristio, a Bog je to dozvolio i zbog slobode delovanja, koju David ima, ali i zbog toga da slabost izađe na videlo, kako bi mogla da se popravi.

Kako god bilo, ove ideje više treba smatrati smernicama, nagoveštajima i razmišljanjem o ovom stihu, nego sigurnom i nedvosmislenom tvrdnjom.

Na kraju analize ove reči u Starom zavetu ostaju nam dva događaja u kojima je praktično nemoguće – ili bolje reći nerealno – negirati da je reč o Božijem arhiprotivniku. Reč protivnik u njima se javlja čak 17 puta, što je više od polovine svih pojavljivanja ove reči u Starom zavetu^[10]. Naime, radi se o početku trećeg poglavlja Knjige proroka Zaharije i prva dva poglavlja Knjige o Jovu.

Oba ova slučaja otkrivaju nam šta se dešava u pozadini svega ovoga što je greh izazvao. U Knjizi proroka Zaharije možemo da vidimo da prvosveštenik, Isus sin Josedekov, stoji pred Bogom u prljavim haljinama(Zaharija 3:3*).

Njemu se skidaju prljave haljine i daju mu se čiste, a u samom tekstu se kaže i šta to znači : „A on progovori i reče onima koji stajahu pred njim: skinite s njega te prljave haljine. I reče mu: vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje, i obukoh ti nove haljine.” (Zaharija 3:4). Dakle, skidanje prljavih i davanje čistih haljina je slika koja ukazuje na proces opravdanja grešnika.

Onome ko čita Bibliju ovo nije nepoznato, jer se takva slika koristi i na drugim mestima. „Ali svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vjetar odnesoše nas.” (Isaija 64:6).

„Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu njemu; jer dođe svadba jagnjetova, i žena njegova pripravila se; i dano joj bi da se obuče u svilu čistu i bijelu: jer je svila pravda svetijeh.” (Otkrivenje 19:7, 8). Spaseni se opisuju kao žena, Hristova nevesta, koja se oblači u bele haljine.

Takođe u Otkrivenju možemo da nađemo jedan možda još očigledniji tekst koji koristi haljine kao sliku pravde: „Ali imaš malo imena i u Sardu, koji ne opoganiše svojijeh haljina, i hodiće sa mnom u bijelima, jer su dostojni. Koji pobijedi on će se obući u haljine bijele, i neću izbrisati imena njegova iz knjige života, i priznaću ime njegovo pred ocem svojijem i pred anđelima njegovima.” (Otkrivenje 3:4, 5).

Kako će se ovo opravdanje grešnika izvesti takođe je prikazano simboličnim jezikom: „Čuj, Isuse poglavaru sveštenički, ti i drugovi tvoji što sjede pred tobom, jer su ti ljudi čudo; evo, ja ću dovesti slugu svojega, klicu. Jer gle, kamen koji metnuh pred Isusa, na tom je jednom kamenu sedam očiju; gle, ja ću ga otesati, govori Gospod nad vojskama, i uzeću bezakonje te zemlje u jedan dan.” (Zaharija 3:8, 9).

Onima koji poznaju Pismo nije teško zaključiti koga klica i kamen predstavljaju. O klici se govori par poglavlja kasnije: „I reci mu govoreći: ovako veli Gospod nad vojskama: evo čovjeka, kojemu je ime klica, koja će klijati s mjesta svoga i sagradiće crkvu Gospodnju. Jer će on sagraditi crkvu Gospodnju, i nosiće slavu, i sjedjeće i vladati na svom prijestolu, i biće sveštenik na prijestolu svom, i svjet mirni biće među objema.” (Zaharija 6:12, 13).

Isaija govori o klici u kontekstu spasenja i uklanjanja greha: „U ono vrijeme biće klica Gospodnja na slavu i čast, i plod zemaljski na krasotu i diku ostatku Izrailjevu. I ko ostane u Sionu i ko još bude u Jerusalimu, zvaće se svet, svaki ko bude zapisan za život u Jerusalimu, kad Gospod opere nečistotu kćeri Sionskih i iz Jerusalima očisti krv njegovu duhom koji sudi i sažiže.” (Isaija 4:2-4).

Jeremija, pak, piše o poreklu klice: „Gle, idu dani, govori Gospod, u koje ću podignuti Davidu klicu pravednu, koja će carovati i biti srećna i činiti sud i pravdu na zemlji. U njegove dane spašće se Juda, i Izrailj će stanovati u miru, i ovo mu je ime kojim će se zvati: Gospod pravda naša.” (Jeremija 23:5, 6).

Kada sve ovo skupimo na jedno mesto, jasno je da se radi o Hristu: sagradiće Božiju crkvu (videti: Jovan 2:19-22*), nosiće slavu zbog onoga što je uradio, vladaće, biće prvosveštenik (videti: Jevrejima 8:1, 2*), u vreme kada bude na slavu i čast – kada primi vlast (videti: Danilo 7:14*) – biće očišćeni gresi (oprana nečistota) mnogih i takvi će biti spaseni (zapisani za život), a povrh svega, On je Davidov potomak.

Ove veze bismo mogli još da produbljujemo, ali i ovako bi trebalo da je jasno koliko je teško sve ovo primeniti na jednu ličnost, a moguće je to reći za Hrista.

Što se tiče kamena koji ima sedam očiju, situacija je slična. Pozivajući se na starozavetne tekstove (Isaija 8:13-15; 28:16; Psalmi 118:22*), koje primenjuje na Hrista, Petar piše: „Jer u pismu stoji napisano: evo mećem u Sionu kamen krajeugalan izbrani i skupocjeni; i ko njega vjeruje neće se postidjeti. Vama dakle koji vjerujete čast je; a onima koji se protive kamen koji odbaciše zidari on posta glava od ugla, i kamen spoticanja i stijena sablazni: Na koji se i spotiču koji se protive riječi, na što su i određeni.” (1. Petrova 2:6-8).

Sedam očiju takođe se primenjuju na Hrista: „I vidjeh, i gle, nasred prijestola i četiri životinje, i posred starješina jagnje stajaše kao zaklano, i imaše sedam rogova, i sedam očiju, koje su sedam duhova Božijih poslanijeh po svemu svijetu.” (Otkrivenje 5:6). Jasno je da je Hristos zaklano jagnje (Jovan 1:29; Otkrivenje 5:12*).

Kada se vratimo u Knjigu proroka Zaharije vidimo da je ta klica, tj. kamen, uzrok uzimanja bezakonja, a to se savršeno uklapa u ideju da je Hristos onaj koji nam je omogućio spasenje. Na početku davanja cele te slike opravdanja grešnika Hristovim zaslugama pojavljuje se i Sotona: „Poslije mi pokaza Isusa poglavara svešteničkoga, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i Sotonu, koji mu stajaše s desne strane da ga pre. A Gospod reče Sotoni: Gospod da te ukori, Sotono, Gospod da te ukori, koji izabra Jerusalim. Nije li on glavnja istrgnuta iz ognja?” (Zaharija 3:1, 2).

Već smo govorili o tome da na mestu gde je prevedeno „da ga pre” zapravo stoji glagol protiviti, glagol od kojeg je nastala reč protivnik, tj. Sotona. Prema tome, Sotona pokušava da spreči opravdanje čoveka, o čemu je takođe već bilo reči. Pored toga, možemo da primetimo da Bog ne odobrava ovakvo ponašanje Sotone. Ovo jasno potkopava ideju o Sotoni kao vernom anđelu koji optuživanje čoveka vrši po Božijim uputstvima.

Na kraju ovog dela dolazimo i do Knjige o Jovu, gde se Sotona pojavljuje 14 puta u prva dva poglavlja. Bez obzira što se više ne pominje, iz ova dva poglavlja najviše možemo da naučimo o njegovim namerama i načinu rada, bar kada je reč o Starom zavetu. Posle uvoda o Jovovoj dobroti i pravdi, Knjiga o Jovu uvodi Sotonu u Božije okruženje, nešto što se ne dešava na ovoj planeti, ali veoma utiče na ovdašnje događaje.

Trebalo bi reći da se na svim mestima u Knjizi o Jovu, kao i u Knjizi proroka Zaharije, reč Sotona piše s određenim članom. Znači da se od samog početka misli na određenog protivnika, što je, između ostalog, sasvim jasno i iz konteksta. U nekim ranijim primerima to nije moglo jasno da se kaže zbog prirode hebrejskog jezika^[11].

Tekst prvog poglavlja Knjige o Jovu u kojem se javlja reč Sotona je sledeći: „A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. I Gospod reče Sotoni: otkuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla. A Sotona odgovori Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? djelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči. A Gospod reče Sotoni: evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide Sotona od Gospoda.” (Jov 1:6-12).

Da bi dokazao da Jovova dobrota nije proizvod interesa, Bog dopušta Sotoni da mu nanese zlo. U nastavku teksta, sve do kraja prvog poglavlja, opisane su strahote koje je Sotona učinio Jovu, njegovoj imovini, slugama i deci. Nakon toga, scena se ponovo prebacuje u nebesko okruženje.

„Opet jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a dođe i Sotona među njih da stane pred Gospodom. I Gospod reče Sotoni: otkuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što. A Sotona odgovori Gospodu i reče: koža za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju. Nego pruži ruku svoju i dotakni se kostiju njegovijeh i mesa njegova, psovaće te u oči. A Gospod reče Sotoni: evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj. I Sotona otide od Gospoda, i udari Jova zlijem prištem od pete do tjemena” (Jov 2:1-7).

U daljem tekstu Sotona se više ne pominje. Veliki deo knjige je razgovor – ili bolje reći rasprava – Jova s njegovim prijateljima o tome da li je Jov zaslužio sve što ga je zadesilo. Potom sledi Božije javljanje Jovu i na kraju zaključak o tome da on ipak nije sagrešio i kako ga je Bog blagoslovio još više nego ranije.

Mnogo toga možemo da zaključimo o Sotoni iz detalja koji su nam dati u ne tako mnogo teksta. Prvo što upada u oči je da ovo biće obilazi celu Zemlju, da može da putuje i van ove planete, da zna čoveka kojeg Bog pomene po imenu, pa čak zna i njegovu situaciju. Sve ovo ukazuje na veoma aktivno i veoma pokretljivo biće koje ima detaljan uvid u sve što se na planeti dešava. Ako tome dodamo i ono što je za kratko vreme učinio Jovu, s naše tačke gledišta to je biće izuzetnih moći, kojem mi ne možemo nikako da pariramo.

Vidimo da se sukob između Boga i Sotone odvija na, mogli bismo reći, pravnom nivou. Prvo se iznose tvrdnje, a onda one pokušavaju da se dokažu. Neko bi mogao da se upita zašto je Bog uopšte dopustio Sotoni da ovako nešto uradi, kada je znao da je Jov dobar i pravedan. Zašto je dopustio ovoliko zla, znajući stvari od samog početka?

Suđenje, pravni procesi i dopuštanje da se pogrešne stvari pokažu u praksi su znaci da se sve ovo radi zbog onih koji ovaj spor posmatraju sa strane (1. Korinćanima 4:9). Budući da je Bog dozvolio slobodu izražavanja i delovanja, On mora da pokaže da davanje slobode razumnim bićima nije samo fraza. Najgore od svega je što oni koji zloupotrebljavaju slobodu optužuju Boga i za sputavanja slobode i kako je sve ovo Njegova greška. Upravo to je razlog zašto pred celim Svemirom mora praktično da se pokaže da su te optužbe neosnovane.

Sotona zapravo želi da dokaže da je čovek pokvaren sam po sebi, tj. da je loše stvoren, a to bi onda, naravno, bila Božija krivica. Evo kakva je njegova optužba: „A Sotona odgovori Gospodu i reče: koža za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju.” (Jov 2:4). Ovo je izjava nakon prvog talasa zla koja je Sotona pustio na Jova. Kao što se iz stiha može videti, on ne apeluje samo na Jovovu iskvarenost i licemernu poslušnost Bogu iz interesa, već tvrdi da je čovek kao biće takav, da je to osobina svih ljudi. Drugi rečima, to je u ljudskoj prirodi. A ako je to u ljudskoj prirodi, onda je kriv onaj ko ih je takvima načinio.

Prema tome, sukob između dobra i zla ne svodi se na to ko je jači i ko će da nadvlada, jer koliko god Sotona bio moćan u odnosu na čoveka, to nije ništa u odnosu na Stvoritelja celog Svemira. Ovaj sukob se svodi na to da li je Bog pravedan i dobar i može li Mu se verovati. I bez obzira koliko to bilo razumno i bez mnogo argumentovanja, Bog zna da se to u stvarnosti mora dokazati tako jasno da nikome, znajući kuda to vodi, pomisao o grehu više nikada ne padne na pamet.

Možemo zapaziti i da Bog čuva dobre i poštene, kao i da im pomaže da napreduju. Ovo sam Sotona primećuje: „Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? djelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji.” (Jov 1:10). Sotona nema pristup onima koji žive po Božijim načelima.

Takođe možemo da vidimo da Bog prihvata odgovornost za ono što se desilo Jovu, iako sam ništa nije uradio, osim što je Đavolu dopustio da deluje: „I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla, i još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što.” (Jov 2:3).

Jedna od najčešće korišćenih optužbi protiv Boga, pa i argument protiv Njegovog postojanja, jeste tvrdnja da On ima moć da spreči zlo, ali to ne radi. Bog je postavljen između dve vatre. Ako nam ne dopušta da radimo sve što želimo, onda je tiranin koji guši slobodu. Ako nam dopusti da živimo po željama, mi se bunimo što nije sprečio posledice naših izbora.

Budući da želi da reši problem greha, jasno je šta je Bog morao da učini. U slučaju da je uvek unapred sprečavao zlo, ostala bi večna senka sumnje u Njegovu pravičnost, a zlo bi imalo osnovu za neprestane optužbe protiv Njega. Ovako, Bog je dopustio da greh i zlo pokažu svoje pravo lice, tako da nas stvarnost uveri u istinu. Takav pristup će rešiti problem, ali ne bez žrtava, kao što se vidi u Jovovom slučaju. Nažalost, mi smo se našli usred tog sukoba.

Jovove nevolje uznemiravajuće su i sa aspekta Sotonine moći da upravlja ljudima i prirodnim pojavama. Saveji i Haldejci su nezavisno jedni od drugih napali Jovove volove, magarice i kamile, kao i njegove sluge koje su o njima brinuli (Jov 1:14, 15, 17*). Sotona je spustio oganj s neba koji je pobio ovce i pastire (Jov 1:16*), naveo tako jak vetar koji je srušio kuću i pobio Jovovu decu (Jov 1:18, 19*), a na kraju je pustio i bolest na Jova (Jov 2:7*).

Svemu ovome treba da dodamo i savršenu sinhronizaciju u dolasku vesti. Svaka nova vest nadovezuje se na prethodnu rečima: „Dok [ili: dokle] ovaj još govoraše…” (Jov 1:16-18*). Sotona je uspeo sve događaje da uskladi tako dobro, da vesti o njima dolaze bez predaha. Ovo je još jedan od načina njegovog delovanja. On pokušava da što više nevolja odjednom obruši na čoveka, jer je tako mnogo teže podneti ih.

Sve ovo zajedno daje nam dovoljan uvid u to za šta je Sotona sposoban. Takvom biću mi nismo u stanju da se odupremo. Pitanje je samo da li će dobiti dozvolu da nam pristupi, tj. hoće li nas Bog ograditi ili neće.

Još jedna stvar je ovde veoma bitna. Evo šta kaže jedan od glasnika koji donose zle vesti: „Dok ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: oganj Božji spade s neba i spali ovce i momke, i proždrije ih; i samo ja jedan utekoh da ti javim.” (Jov 1:16). Boga je optužio za ovo što se desilo!

Nije samo ovaj vesnik tako razmišljao. Svi misle da je sve ovo Božije delo. Jov se sve vreme pita zašto mu je Bog to uradio. Posle Božijeg odgovora shvata da tako nije trebalo da razmišlja i priča (Jov 42:6*).

Jovovi prijatelji brane Boga tako što Jovu pokušavaju da pripišu bezakonje koje bi opravdalo sva zla koja je, kako su to oni mislili, Bog pustio na Jova. Bog se zbog toga razgnevio na njih: „A kad Gospod izgovori one riječi Jovu, reče Gospod Elifasu Temancu: raspalio se gnjev moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o meni pravo kao sluga moj Jov.” (Jov 42:7).

Jov se, dakle, pitao zašto mu se sve to desilo, ali zbog toga nije optuživao Boga, već je želeo odgovor koji bi mu dao bar razumnu satisfakciju. Božiji odgovor Jovu – koji se prostire kroz četiri poglavlja ove knjige (poglavlja 38-41) – otprilike je glasio: „Ne možeš da očekuješ da sve razumeš. Imaj malo poverenja da Ja znam šta radim.” Za to se Jov kasnije i kaje (Jov 42:3, 6*).

Međutim, njegovi prijatelji svojom „odbranom” Boga stvorili su pogrešnu sliku o Njemu, a Jova nepravedno osudili, iako u praksi nisu mogli da nađu osnova za to. To je razlog zašto se Bog na njih razgnevio i rekao da oni nisu pravo o Njemu pričali. Nije retka pojava da se u pokušaju odbrane Boga koriste pogrešni argumenti ili tvrdi nešto što ne može sa sigurnošću da se zna. Ako nemamo zadovoljavajuć odgovor na nečija pitanja, bolje je reći da ga nemamo ili da u nešto nismo sigurni, nego da po svaku cenu odgovaramo i tako predstavimo Boga na pogrešan način. To izaziva veći Božiji gnev, nego nedostatak Jovovog poverenja u to da On zna šta radi i zašto nešto dozvoljava.

Niko ne spominje Sotonu, čak ni Bog. Bog počinje svoje izlaganje Jovu pitanjem: „Ko je to što zamračuje savjet riječima nerazumno?” (Jov 38:2). To pitanje i Jov na kraju ponavlja (Jov 42:3*), ali na njega se ne daje direktan odgovor. Nama koji čitamo ovu knjigu to nije ni potrebno, jer smo na samom početku zavirili iza scene.

U svom odgovoru Bog je dosledan sam sebi. On ne upire prstom na svog protivnika, nego Jovu ukazuje na svoju veličinu, svoje znanje i svoja dela. Pošto je odlučio da problem reši dozvoljavajući da se u praksi sve pokaže kao što jeste, i čovek tu treba da traži odgovore, jer će vreme dokazati ko je u pravu. Nama je dovoljno da znamo da se sve ovo zlo oko nas dešava jer postoji sukob između pravde i greha, uz elementarno uzdanje u Boga da će On ovaj rat privesti kraju pobedom dobra.

O reči Sotona u Novom zavetu

Kada naiđemo na reč Sotona (σατανᾶς) u grčkom tekstu Novog zaveta, to je već reč iz drugog jezika. U ovom obliku ona se ne prevodi, nego se, kao i druge vlastite imenice, piše približno onako kako se izgovara u izvornom jeziku.

Od 17 pojavljivanja u jevanđeljima i 2 pojavljivanja u Delima apostolskim, reč Sotona (σατανᾶς) je 16 puta citirana kao deo nečijeg govora, a samo 3 puta ona se nalazi u komentaru pisca (Marko 1:13; Luka 22:3; Jovan 13:27*). Budući da su akteri na ovim mestima pričali hebrejskim ili aramejskim jezikom, proističe da pisci jevanđelja nisu ni prevodili ovu reč u mnogim situacijama, kada su je učesnici opisanih događaja izgovarali na svom jeziku. Prema tome, ova reč u grčkom tekstu tretira se kao da je izgovoreno nečije ime.

Međutim, u svemu ovome treba biti veoma oprezan, kako ne bismo stvorili prenagljene zaključke. Jezik može da se koristi na različite načine. To što u nekom vremenu počinje da dominira neka nova forma izražavanja ne znači da je stara u potpunosti iščezla i da se više ne koristi.

Kao primer možemo da uzmemo jedno Hristovo obraćanje Petru. Ovome prethodi Hristovo kazivanje o svom stradanju i smrti, čemu se Petar usprotivio: „I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe.” (Matej 16:22). Hristos reaguje na Petrove reči na sledeći način: „A on se obrnuvši reče Petru: idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego ljudsko.” (Matej 16:23).

Sigurno je da Hristos nije mislio da je Petar Sotona. Zapravo, najlogičnije bi bilo da je, budući da su pričali na hebrejskom (ili bar aramejskom) jeziku, Hristos Petru rekao da Mu je on protivnik, na gotovo istovetan način kako je David to rekao Avisaju, jednom od Serujinih sinova, u 2. Samuilovoj 19:22*. Prema tome, bez obzira što na svim ostalim mestima, gde je izgovorena na hebrejskom ili aramejskom jeziku, ova reč može da se tretira kao vlastita imenica Sotona, ovde imamo izuzetak. Ovo je dobar primer kako treba voditi računa o okolnostima u kojima je nešto izrečeno i ne postavljati isključiva pravila.

Kada je reč o poslanicama, ova reč se javlja samo u onima koje je pisao apostol Pavle. Jakov, Petar, Jovan i Juda ne pominju reč Sotona u svojim poslanicama. Što se tiče Pavla, budući da piše na grčkom jeziku, on ovu reč uvek koristi kao vlastitu imenicu, ali u jednoj vrsti figurativnog izražavanja, gde je Sotona, kao predvodnik pobune protiv Boga, oličenje celokupnog zla.

Na primer, govoreći o tome kako se treba postaviti prema mladim udovicama i šta od njih da se očekuje, Pavle piše sledeću rečenicu: „Jer se evo neke okrenuše za sotonom.” (1. Timotiju 5:15). Verovatno je svakome ko ovo pročita jasno da Pavle hoće da kaže kako su se one odale nepriličnom ponašanju i počele da čine ono što ne valja. On čak i ne tvrdi da su one svesne svog stanja, nego da su se svojim životom okrenule zlu. Iako bi moglo da se kaže da one ipak ideološki slede Sotonu, Sotona je ovde više upotrebljen kao personifikacija greha, kolovođa i začetnik zla, kojeg ostali samo slede.

U istoj poslanici piše: „Imajući vjeru i dobru savjest, koju neki odbacivši otpadoše od vjere; među kojima su Imenej i Aleksandar koje predadoh sotoni da se nauče ne huliti.” (1. Timotiju 1:19, 20). Nikoga Pavle nikome nije stvarno predao. Ovo je način da se saopšti da su se Pavle, a verovatno i crkva zajedno s njim, ogradili od ovih ljudi, smatrajući njihove stavove ili ponašanje nedoličnim. Drugim rečima, takav Pavlov postupak je način da im se saopšti da su se svrstali na pogrešnu stranu, protiv Boga. Sličan kontekst možemo da nađemo i u 1. Korinćanima 5:5*.

Pišući o braku onih koji veruju, Pavle je u 1. Korinćanima 7:5 napisao i sledeće: „Ne zabranjujte se jedno od drugoga, već ako u dogovoru za vrijeme, da se postite i molite Bogu; i opet da se sastanete, da vas sotona ne iskuša vašijem neuzdržanjem.” Sotona ne kuša svakoga pojedinačno i u svakom od slučajeva. On ima vojsku anđela, ali i sposobnost da navede druge da rade u njegovom interesu. Ovde se čak govori o našim telesnim porivima, koje niko ne mora da podstiče. Oni posao iskušenja mogu da rade sami po sebi, ali to iskušenje može da nas odvede na Sotoninu stranu. Zato se ovde pominje Sotona, a ne zato što on doslovno mora lično da bude izvor svakog iskušenja.

Ovakva terminologija ne bi trebalo da nam bude nepoznata, jer se često najistaknutija ličnost nekog pokreta ili ideologije koristi kao njihovo oličenje. Na isti način Pismo govori o Bogu. „Jer što se može doznati za Boga poznato je njima: jer im je Bog javio; jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se poznati i vidjeti na stvorenjima, i njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.” (Rimljanima 1:19, 20). Iz konteksta je jasno da im Bog ništa direktno nije javio, nego da su oni iz Njegovih dela stvaranja posredno, ali i nedvosmisleno, dovoljno mogli da doznaju o Njemu. Na isti način se koristi reč Sotona u prethodnom citatu.

Ostala pojavljivanja reči Sotona su u knjizi Otkrivenje. Kao što je već rečeno to je knjiga u kojoj najviše puta nailazimo na ovu reč (7 puta).

Ovde bismo mogli da napravimo kratak rezime o reči protivnik/Sotona u celoj Bibliji. Iako u hebrejskom jeziku ona može da ima značenje protivnika, kao i status imena Protivnik – u smislu Božijeg i ljudskog protivnika – u grčkom tekstu reč Sotona (σατανᾶς) dobija izrazito religiozno obeležje začetnika greha ili zla koje od njega potiče.

Značajno je uočiti da se ova reč ne javlja mnogo puta u Starom zavetu. Ako imamo u vidu da se ona koristi i za neke druge protivnike, tek onda je jasno da je taj broj prilično mali s obzirom na Sotonin uticaj na nastanak greha i sva dešavanja u njemu. Generalno govoreći, u Pismu se veoma malo govori o svetu anđela i demona, tek onoliko koliko je neophodno da bismo imali potrebne informacije. Bog želi da se usredsredimo na rešenje problema i odnos s Njim, a sve ostalo je u drugom planu. Ipak, neke informacije su nam bile neophodne za pravilan uvid u to kako stvari stoje.

Za onoga ko čita Bibliju, bar s aspekta kako su složene biblijske knjige, reč od koje je nastala naša reč Sotona prvo ima značenje bilo kog protivnika u prvom delu Starog zaveta, onda dominira značenje Protivnika (određenog protivnika – Sotone), da bi u Novom zavetu već zadobila status vlastitog imena. Za nas, koji Bibliju čitamo iz prevoda, reč Sotona ima obeležje jednog određenog bića, koje ima jedinstvenu ulogu. Zbog toga bi ovu reč i trebalo pisati velikim slovom.

Ovde bismo mogli da pomenemo da mnogi imaju običaj da reči Sotona i Đavo pišu malim slovom (govorimo, naravno, o našem jeziku). To je u redu kada ovu reč primenimo na nekog drugog, ali ne i kada pričamo o začetniku greha. Kao što reč Bog za jednog Boga pišemo velikim slovom, ali malim slovom ako je reč o drugim bogovima. Kao što naše Sunce pišemo velikim slovom, iako i ostale zvezde možemo nazivati suncima, koje u tom slučaju pišemo malim slovom.

Reči Sotona i Đavo nisu jedini primeri za ovo u Bibliji. Recimo, ime kojim zovemo prvog stvorenog čoveka je Adam, a to je zapravo reč koja u hebrejskom označava ljudsko biće: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.” (1. Mojsijeva 1:27). Reč čovek u ovom stihu je ista ona kojom nazivamo Adama, ali vidimo da se ta reč odnosi i na ženu, a ne samo na njega.

Takođe, na Isusa se primenjuje reč hebrejskog porekla Mesija. Ona znači pomazanik. Isto znači i grčka reč Hristos. Ona nije Isusovo prezime, nego oznaka za jedinstvenog pomazanika, Spasitelja ljudskog roda i zato reči Mesija i Hristos pišemo velikim slovom kada je reč o Isusu. U drugim slučajevima to nećemo uraditi: „Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izbrane.” (Matej 24:24).

Prema tome, reč Sotona doživljava jednu vrstu evolucije od obične reči u jeziku, preko oznake jedinstvene osobe i njene uloge, do statusa vlastitog imena. Biblija je stvarana u periodu od oko 15 vekova, pisana je na 3 jezika, a postoje i mnogi prevodi, od kojih su neki vršili povratni uticaj na razumevanje reči zapisanih u njoj. Zbog toga možda i nije čudno što neka reč u njoj može da ima ovakvu istoriju.

O reči Đavo ^[12]

Situacija s rečju Đavo je već malo drugačija, pre svega zbog toga što je to reč grčkog, a ne hebrejskog porekla. Ipak, u našem prevodu Starog zaveta postoje mesta koja su tako prevedena (3. Mojsijeva 17:7; 5. Mojsijeva 32:17; 2. Dnevnika 11:15; Psalmi 106:37*), ali je to više tumačenje drugih reči u datom kontekstu.

Možda nije svima odmah jasno, ali naša reč Đavo (ili đavo) je prilagođena grčka reč διάβολος (diabolos). Završetak os je u grčkom jeziku klasičan nastavak za imenice muškog roda koji se gubi u izgovoru reči na naš jezik. Na primer, reč apostol (ἀπόστολος – apostolos) se u našem jeziku izgovora potpuno isto kao u grčkom, samo bez nastavka os. Ostalo nam je, dakle, da objasnimo prvi deo reči diabol.

Slovo đ u našem jeziku nastaje od dva glasa d i j (još uvek u upotrebi može da se nađe i oblik dj za glas đ). Nije teško zaključiti da je i iz reči diabolos u našem jeziku prešlo u j i zajedno s prvim slovom stvorilo naše đ. Slovo β u formi grčkog kojim je pisan Novi zavet neko čita kao b, a neko kao v. Čitanje ovog slova kao v izraženo je na područjima pod vizantijskim uticajem, u šta i mi spadamo. Prema tome, na ovaj način bi ova reč u našem jeziku dobila formu đavol, ali se i u tom obliku nije zadržala, nego se u osnovnom obliku – nominativa jednine – ovo l gubi. Međutim, u svim ostalim oblicima i jednine i množine to l se zadržalo. Tako je određenim glasovnim transformacijama grčka reč diabolos postala naša reč đavo.

Grčka reč διάβολος nastala je od glagola διαβάλλω (diabalo). Značenje ovog glagola je oklevetati i nalazimo ga samo na jednom mestu u Novom zavetu, u Jevanđelju po Luci 16:1. Logično je, onda, da je imenica klevetnik nastala od tog glagola, što je i značenje reči Đavo. Reči Sotona i Đavo ravnopravno se koriste u Novom zavetu – reč Sotona se javlja 37, a reč Đavo 38 puta. Kada tako stoje stvari, postavlja se pitanje zašto ne postoji starozavetna reč koja odgovara reči Đavo. Takođe bi bilo za očekivati i da se glagol od kojeg je ova reč nastala pominje više puta. Recimo, hebrejska imenica koju prevodimo kao protivnik ili Sotona, u zavisnosti od konteksta, pojavljuje se 27 puta u Starom zavetu, a glagol od kojeg je nastala 6 puta.

Kako bismo ovo objasnili, moramo da uvedemo još jedan faktor koji je uticao na to da se reč Đavo nađe u Novom zavetu. Taj faktor je grčki prevod Starog zaveta – Septuaginta. Ne ulazeći podrobno u nastanak Septuaginte, dovoljno je reći da je glavni razlog za njen nastanak to da se Jevrejima, rasejanim po grčkom svetu, koji nisu znali svoj jezik, pruži mogućnost da se upoznaju s osnovama svoje vere. Potrebno je naglasiti da se Septuaginta ne smatra pouzdanim prevodom, ali je to praktično bio jedini prevod u široj upotrebi. Njen snažan uticaj možda nije bio izražen među Jevrejima u Judeji, ali jeste među onima koji su govorili samo grčkim jezikom.

Budući da su novozavetni spisi napisani na grčkom jeziku, sa svrhom da se Jevanđelje širi i među onima koji nisu bili Jevreji, jasno je koliku je vrednost i uticaj morao imati jedini prevod Starog zaveta na grčki jezik, koji je tada bio međunarodni jezik sporazumevanja, slično kao danas engleski. Zbog toga su neki termini, koji su se preko Septuaginte već odomaćili, jednostavno bili prihvaćeni.

Kada vidimo da je hebrejska reč שָׂטָן (satan) u Septuaginti uvek prevođena kao διάβολος (diabolos) na onim mestima koja jasno govore o Sotoni, tj. u Knjizi proroka Zaharije i Knjizi o Jovu, onda ne čudi što se διάβολος u Novom zavetu koristi ravnopravno kao i reč σατανᾶς (satanas). Drugim rečima, to je jedno te isto, samo što je jedna reč preuzeta iz hebrejskog, dok druga ima svoje značenje u grčkom jeziku, a ujedno je najčešći prevod prve reči u grčkom prevodu Starog zaveta – Septuaginti. Izbor samog pisca je šta će kada da upotrebi, ali suštinske razlike nema. I mi u našem jeziku reči Sotona i Đavo koristimo kao sinonime, samo što smo obe preuzeli iz drugog jezika.

Reč Đavo se u Novom zavetu upotrebljava na potpuno isti način kao i reč Sotona. Uglavnom se misli na palog anđela koji predvodi pobunu protiv Boga. Jedno od mesta gde se ne misli na njega nalazi se u Jevanđelju po Jovanu: „Isus im odgovori: ne izbrah li ja vas dvanaestoricu, i jedan je od vas đavo? A govoraše za Judu Simonova Iskariota, jer ga on šćaše izdati, i bijaše jedan od dvanaestorice.” (Jovan 6:70, 71).

Hristos, naravno, ne misli da je Juda Iskariotski Đavo. Ovako ga naziva znajući za njegovu izdaju, kojom se stavlja na stranu Đavola. Način na koji je Hristos Judu ovde nazvao đavolom je identičan onome kada je Petru rekao: „Idi od mene sotono”. U oba slučaja Isus ih zapravo opominje i daje do znanja u čiju korist rade takvim svojim postupcima.

Samim tim, pošto je to reč grčkog porekla, postoje i mesta na kojima se reč διάβολος upotrebljava smisaono, kao klevetnik, na isti način kao što se starozavetna reč za Sotonu koristi i kao protivnik.

Pišući pismo Timotiju, Pavle mu, između ostalog, daje i uputstva za ponašanje vernika. Za žene kaže sledeće: „Tako i žene treba da su poštene, ne koje opadaju, trijezne, vjerne u svemu.” (1. Timotiju 3:11). Doslovno bi bilo ne klevetnice. Očigledno je upozorenje protiv ogovaranja i klevetanja. Zbog toga je i dobro što je ovo prevedeno po smislu. Uostalom, ovde se koristi i ženski rod, što dodatno onemogućava da se reč prevede kao đavo/Đavo.

Isti apostol Titu piše na sličan način kao i Timotiju: „Staricama također [govori] da žive kao što se pristoji svetima, da ne budu opadljive, da se ne predaju vrlo vinu, da uče dobru” (Tit 2:3). Grčki tekst u ovom delu je istovetan onome iz prethodnog citata.

Govoreći o poslednjim danima, u drugoj poslanici napisanoj Timotiju, Pavle piše kakvi će biti ljudi: „Ali ovo znaj da će u pošljednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, bijesni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli. I ovijeh se kloni.” (2. Timotiju 3:1-5). Mnogo toga je Pavle nabrojao u svega par stihova, ali za nas je ovde bitno samo da pominje opadače, tj. klevetnike.

Možemo zaključiti da se reči Đavo i Sotona istovetno koriste u Bibliji. Tačno je da reč Đavo nalazimo samo u Novom zavetu, ali to ništa ne menja niti u načinu njene upotrebe niti u značenju.

Pošto smo ustanovili da reči Sotona i Đavo znače jedno te isto i da se na isti način koriste, mogli bismo nešto reći i o njegovom načinu delovanja, o uticaju na ljude i o njegovoj sudbini, iz stihova gde se koristi jedna od ove dve reči. U Starom zavetu smo to već uradili kroz analizu tekstova iz Zaharijine knjige i onih koji opisuju šta se dešavalo s Jovom. Zbog toga će ono što sledi biti zasnovano na tekstovima iz Novog zaveta.

Sotonine metode

Kada je reč o Sotoninom načinu rada, onda je dobro jasno postaviti stvari. U tu svrhu mogu da nam posluže reči apostola Petra: „Budite trijezni i pazite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere.” (1. Petrova 5:8).

Prva stvar koju treba reći je, iako smo to već ranije zaključili, da je Đavo protiv nas. Bez obzira da li mi negirali njegovo postojanje ili ga prihvatali, da li smo svesni njegovog delovanja ili to nismo, da li o njemu razmišljamo ili nam on nikada ne pada na pamet, on radi na našoj propasti.

Zbog toga i sledi slika lava koji traži koga će da proždere. Ne čini nam on zlo kada slučajno naiđemo na njega. On traži svoje žrtve, kao što grabljivci u prirodi tragaju za svojim plenom. Ne pušta nas, koliko do njega stoji, da živimo svojim životom bez njegovog uticaja, kakav god bio naš stav o njemu.

Budući da ovako stoje stvari, jasno je zašto na početku stiha stoji upozorenje da budemo trezni i pazimo. Dokle god smo na ovom svetu na kojem vlada greh, ovaj rat protiv nas neće prestati. Budnost i opreznost su zato veoma važni, jer biti u ratu, a ponašati se kao da ga nema, najverovatnije nas vodi pravo u poraz.

Sledeća stvar koja je izuzetno važna je da Sotona može da utiče na nas i na odluke koje donosimo. „I po večeri kad već đavo bješe metnuo u srce Judi Simonovu Iskariotskome da ga izda” (Jovan 13:2). Ovaj citat je iz opisa poslednje večere koju je Hristos imao sa svojim učenicima. Ne možemo tačno da kažemo kako Đavo to radi, ali iz ovog stiha je jasno da je u stanju da utiče na naše odluke.

Stih sličnog sadržaja imamo i u Delima apostolskim. Ananija i Sapfira su navodno prodali svoju njivu, kako bi novac uložili u zajedničko delo Jevanđelja s apostolima i ostalim vernicima. Međutim, dali su samo deo novca, a ne sve: „A Petar reče: Ananija! zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu?” (Dela 5:3).

Iako je suština ista kao u prethodnom citatu, ovde imamo jedan veoma važan dodatni element, kojim možemo bolje da razumemo Sotonin uticaj. Ananija je bio odgovoran za uticaj koji je Đavo izvršio na njega. Petar ga zapravo pita zašto je dozvolio da se to desi. Drugim rečima, od nas zavisi koliko će delovanje Sotone na nas imati uspeha. Bez našeg učešća on nema moć da nas natera na bilo šta.

Sotona nas, dakle, navodi da učinimo ono što je po njegovoj volji. Hristos je jednom prilikom ispričao priču o sejaču koji je posejao seme. Seme je bačeno na njivu, ali je nešto palo i pored puta, nešto u trnje, a nešto na kamenito tlo. Na zahtev apostola Hristos je dao objašnjenje priče. U prva tri jevanđelja, u kojima je priča zabeležena, donekle se razlikuju Hristove izjave, iako je suština ista. Bez obzira što citiranje nije potpuno precizno, to može da bude i dobro, jer istu stvar posmatramo iz tri ugla.

Kako bismo razumeli priču, važno je napomenuti šta sejanje i seme predstavljaju. Marko je zapisao: „Sijač riječ sije.” (Marko 4:14), a Luka: „Sjeme je riječ Božija.” (Luka 8:11). Prema tome, sejanje semena označava propovedanje Jevanđelja. Mesto gde je seme palo definiše kako ta vest o spasenju utiče na određeni tip čoveka. Sotona se pominje kada se govori o semenu palom pored puta.

U Matejevom jevanđelju je zapisano: „Svakome koji sluša riječ o carstvu i ne razumije, dolazi nečastivi i krade posijano u srcu njegovom: to je oko puta posijano.” (Matej 13:19). Vidimo da Sotona od nekih ljudi uspeva da sakrije smisao Jevanđelja, iako su dobili informacije o njemu. Na neki način uspeva da nam pomuti um da na pravi način razumemo ono što smo primili.

Marko je o istima napisao: „A ono su kraj puta, gdje se sije riječ i kad je čuju odmah dođe sotona i otme riječ posijanu u srcima njihovijem.” (Marko 4:15). Iz ovog izveštaja vidimo da Sotona veoma brzo deluje, da reči ne bi uhvatile korena u nečijem životu.

Na kraju, u Lukinom izveštaju piše: „A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima riječ iz srca njihovoga, da ne vjeruju i da se ne spasu.” (Luka 8:12). Ponovo vidimo da se ovde radi o ljudima koji dobijaju informacije o spasenju, ali ne uspevaju da ih iskoriste kako treba. Konačno, u slučaju da takvo stanje ostane, oni će izgubiti spasenje, uprkos tome što su bili obavešteni.

Međutim, ne propoveda samo Bog. To radi i Đavo. Samo su njegove metode drugačije. Hristos je ispričao je još jednu priču sa sličnim motivom sejanja semena. Ovoga puta On govori o dva sejača. „Drugu priču kaza im govoreći: carstvo je nebesko kao čovjek koji posija dobro sjeme u polju svojemu, a kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usjev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: gospodaru! nijesi li ti dobro sjeme sijao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on reče im: neprijatelj čovjek to učini. A sluge rekoše mu: hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? A on reče: ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vrijeme žetve reći ću žeteocima: saberite najprije kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.” (Matej 13:24-30).

Priča obiluje detaljima pa su učenici pitali Isusa da im objasni i ovu priču (Matej 13:36*). Hristos je sliku čoveka, čija je njiva, primenio na sebe (Matej 13:37*), jer je u On Božije ime poslan da omogući spasenje. Takođe je rekao da je njiva ovaj svet, dobro seme su deca Božijeg carstva, kukolj su sinovi zla (Matej 13:38*), neprijatelj koji je posejao kukolj je Đavo, žetva je vreme kojim nazivamo kraj (ovakvoga) sveta, a žeteoci su anđeli (Matej 13:39*). Pošto je primenio simbole, onda nije teško razumeti priču.

S početka priče vidimo da je Đavo došao da radi svoj posao „kad ljudi pospaše”. On radi u toku noći, tajno, pod velom tame. Kukolj je posejao „po pšenici”, a ne odvojeno. Potom je otišao. Šta je time uradio? On je posejao zlo, ali je to pokušao da uradi na takav način da niko ne primeti da je to njegovo delo. Takođe je zlo seme pomešao s dobrim i time onemogućio jasno raspoznavanje jedno od drugoga. Ove njegove metode nisu se promenile do današnjeg dana.

Sotonin metod rada doveo je do zabune čak i Božije sluge. Oni znaju da je Bog zasejao njivu, ali neprijatelja nisu videli. Zato se čini da odgovornost mora da leži na sejaču. Ne čude se oni samo otkuda kukolj, nego upiru prstom u sejača. Oni kažu „nijesi li ti dobro sjeme sijao na svojoj njivi”. Pomešanost dobra i zla, čak i u verskim zajednicama, mnoge zbunjuje. Ljudi često imaju problem da prihvate Boga zato što vide zlo među onima koji se nazivaju Njegovim imenom.

Iako nisu bili u stanju da shvate prirodu problema, sluge se nude da ga oni reše. Gospodar to ne prihvata, jer bi, zabunom, s kukoljem mogli da počupaju i pšenicu. Žeteoci su oni koji će izvršiti razdvajanje, a pošto iz objašnjenja znamo da su to anđeli, jasno je da oni neće pogrešiti, što bi nama ljudima lako moglo da se desi. Ovo je izuzetno važna poruka svim vernicima.

Imam pravo da se s nekim ne slažem, da imam drugačije mišljenje, da ne pristajem da činim ono što smatram pogrešnim – makar svi ostali radili drugačije, da se ogradim od drugih mišljenja i postupaka, ali nemam pravo da podižem lomače i skidam glave. Hristov sledbenik je pozvan da se ne brani i da trpi zlo (na primer: Matej 5:39; 2. Timotiju 2:3*), a ne da sudi, progoni i nasiljem uteruje pravdu.

Ovi revnitelji u priči bili su brzi da čak i Bogu pripišu krivicu za kukolj na njivi, a kakvi bi tek bili prema onima koje smatraju svojim protivnicima. Nije teško shvatiti da je Đavo upravo koristio svoje metode sakrivanja, ne bi li izazvao ovakve stvari. Razum nam je dat, između ostalog, i zbog toga da obuzda usijanu glavu. Čak i ako su nam namere dobre, da bi Božije delo ostalo čisto ili da se Bog ne bi blatio, nije naše da uzimamo pravdu u svoje ruke zbog grešaka koje bismo mogli načiniti. To je delo koje će Bog sa svojim anđelima učiniti kada za to dođe vreme.

Na početku Otkrivenja Jovan je zabeležio Hristove poruke za sedam maloazijskih crkava. Sotona se u njima pominje nekoliko puta. U poruci crkvi iz Smirne piše: „Znam tvoja djela, i nevolju i siromaštvo (ali si bogat), i hule onijeh koji govore da su Jevreji a nijesu, nego zbornica sotonina. Ne boj se ni oda šta što ćeš postradati. Gle, đavo će neke od vas metati u tamnicu, da se iskušate, i imaćete nevolju do deset dana. Budi vjeran do same smrti, i daću ti vijenac života.” (Otkrivenje 2:9, 10).

Prvo vidimo da neke, koji se lažno prikazuju, Hristos naziva Sotoninom zbornicom. Postavlja se pitanje da li se oni predstavljaju kao telesni ili duhovni Jevreji. Apostol Pavle u Rimljanima poslanici piše: „Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, niti je ono obrezanje koje je spolja na tijelu; nego je ono Jevrejin koji je iznutra, i obrezanje srca duhom a ne slovima, to je obrezanje; kome je hvala ne od ljudi nego od Boga.” (Rimljanima 2:28, 29). Prema tome, već postoji određena terminologija po ovom pitanju.

Kada to znamo, najverovatnije se radi o duhovnim Jevrejima, jer je veoma lako proveriti da li je neko rođen kao Jevrejin. Uostalom, šta bi neko postigao među Hristovim sledbenicima predstavljajući se kao telesni Jevrejin? Po svoj prilici neki su se predstavljali vernicima, ali to nisu bili. Zbog toga ih Hristos naziva Sotoninom zbornicom – opet u duhovnom, a ne u stvarnom, fizičkom smislu.

Pravi Hristovi sledbenici u Smirni su, kako to takođe piše, morali da trpe bogohuljenja (hule) onih koji su se na ovakav način pretvarali da su duhovni Jevreji. Ova reč koja je kod nas prevedena kao hula u grčkom tekstu je βλασφημία (čita se – blasfemia) i označava pogrdan govor, bez obzira da li se radilo o vređanju nekoga, vulgarnom izražavanju ili izvrtanju istine o spasenju. Kontekst citiranih stihova očigledno ukazuje na ovo poslednje. Drugim rečima, oni koji su se lažno predstavljali vernicima unosili su zablude među ostale.

Važno je da shvatimo da se ovaj rat pre svega vodi, ako tako može da se kaže, na medijskoj osnovi. Ovo je rat informacijama. Budući da je Bog odlučio da imamo lične slobode i samostalnost u odlučivanju, On mora da dozvoli da tako nešto bude moguće u praksi. Da bismo imali stvarnu slobodu izbora, moramo da budemo obavešteni o tome kako stoje stvar, onda da imamo vreme da proverimo i razmotrimo, kako bismo na kraju mogli da donesemo odluku.

Zbog toga se Bog umnogome drži po strani, jer bi svojim pokazivanjem ili čudesnim delima učinio da negiranje Njegovog postojanja postane nemoguće za svakog normalnog čoveka. U takvom slučaju praktično bismo bili prinuđeni da izaberemo Boga, a ako smo prinuđeni jasno je da to onda i ne bi bio pravi izbor. Bog, dakle, želi da ga izaberemo svojevoljno, a ne pod prinudom. Zato ne samo da se sam povukao, nego je i Sotoni, iz istog razloga, u velikoj meri ograničio delovanje.

Iz ovoga proističe upravo ono što imamo u praksi. Glavno oruđe za pridobijanje novih ljudi je propovedanje. Bog pokušava da nam predoči pravo stanje stvari i kako da izbegnemo tragične posledice. Sotona, s druge strane, nastoji da unese sumnju, pometnju i dezinformacije. On je majstor u stvaranju medijski iskrivljene slike. Oni koji zavode druge, predstavljajući se vernicima, možda su i najmoćnije sredstvo u njegovim rukama. Zbog toga Hristos one koji se nazivaju duhovnim Jevrejima i naziva Sotoninom zbornicom.

U drugom delu tog citata piše da će Đavo neke stavljati u tamnicu. Samo po sebi je jasno da to ne radi lično on, nego da se to dešava posredstvom ljudi. Kao što smo već ranije videli, Sotona je sposoban da navede ljude da se ponašaju po njegovoj volji, a preko njih u svom arsenalu metoda ima prinudu i nasilje.

Međutim, ovo je metoda koju on koristi samo kada proceni da drugi načini nemaju uspeha. On već iz velikog iskustva zna da će ljudi pod pritiskom progonstva, maltretiranja i ubijanja početi da traže rešenje, a onda je pitanje da li će moći da ih zadrži da ne priđu Bogu. Uvek je bolje nekoga uspavati u zabludama, ako je moguće do kraja života. Ipak, mač i oganj su uvek spremni, ukoliko to zatreba.

U narednoj poruci pergamskoj crkvi Sotona se takođe pominje. „Znam djela tvoja, i gdje živiš, gdje je prijesto sotonin; i držiš ime moje, i nijesi se odrekao vjere moje i u one dane u koje je Antipa, vjerni svjedok moj, ubijen kod vas, gdje živi sotona.” (Otkrivenje 2:13).

Svakako da Isus ne misli da Sotona živi u Pergamu i da je tamo njegov presto. On u stvari govori da je Sotonin uticaj na ljude u Pergamu veoma jak. Tome u prilog ide i to što je Njegov verni svedok, Antipa, ubijen. U vreme kada je pisano Otkrivenje vest Jevanđelja se kao požar širila među narodima. Takva situacija je naterala Sotonu da rasplamsa progonstvo ne bi li obuzdao ili bar usporio, otežao i umanjio uticaj prenošenja Božije vesti među ljude.

Stih koji smo ranije citirali sada ćemo malo da proširimo: „I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njezini. I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mjesta na nebu. I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njezini zbačeni biše s njom. I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenije i sila i carstvo Boga našega, i oblast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našijem dan i noć. … Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima. … I razgnjevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalijem sjemenom njezinijem, koje drži zapovijesti Božije i ima svjedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12:7-10, 12, 16).

U opisu rata na nebu i zbacivanja Sotone i njegovih palih anđela na Zemlju možemo da primetimo par ključnih Sotoninih metoda sažetih u nekoliko stihova. Prvo uočavamo da mu se dodeljuje epitet nekoga ko je kriv za sveopštu prevaru koja vlada. On je taj od koga je ova prevara potekla. Osim toga, kao što je već bilo reči, on pred Bogom optužuje one koje je sam zaveo. Na kraju, kada vidi da gubi bitku poseže za progonstvom i istrebljenjem onih koji su verni Bogu.

Obmana, lažne optužbe i nasilje su Sotonine metode. Kada takve metode primetimo kod ljudi, opravdano ih možemo nazvati njegovim sledbenicima.

Naš uticaj u Sotoninom delovanju

Govoreći o Sotoni i njegovim metodama sakrivanja i lažnog predstavljanja, apostol Pavle piše i da se njegove sluge rukovode istim principima. „Jer takovi lažni apostoli i prevarljivi poslenici pretvaraju se u apostole Hristove. I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svijetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde, kojima će svršetak biti po djelima njihovijem.” (2. Korinćanima 11:13-15). Sotonine metode su sakrivanje, kamuflaža, lažno predstavljanje. Nije čudo, kako Pavle piše, da se oni koji su na njegovoj strani ponašaju isto. Svako koristi metode i principe onoga koga sledi, vernici Božije, a ovi drugi Đavolje.

Izuzetno je važno istaći da Sotoninim slugama ili sledbenicima ne zovemo samo one koji ga otvoreno slede. Zapravo, veoma je malo takvih koji su svesno na njegovoj strani. Velika većina onih za koje kažemo da mu služe su ljudi koji čak mogu da misle da su istinski Božiji sledbenici. Juda Iskariotski ili Ananija i Sapfira, o kojima je bilo reči, svoj život su posvetili veri. Nisu se oni dogovarali s Đavolom o svojim delima niti im je on to direktno naložio. Ipak, na način koji nam nije objašnjen, Sotona je uspeo da ih iskoristi da čine ono što je on želeo.

Pavle je napisao da se Sotonine sluge pretvaraju da su Hristovi apostoli i sluge pravde, ali situacija je zapravo još gora. Oni često za sebe misle da su Hristovi apostoli i sluge pravde. Zbog toga su i tako uspešni u prevari, jer su ubeđeni da su u pravu i da su na Božijoj strani. To njihovom nastupu daje privid autentičnosti.

Sotoni ovakva manipulacija zavedenim ljudima ne odgovora samo zato što su oni ubedljiviji u iznošenju i primeni njegovih principa, nego i zato što bi i oni sami pokušali da promene stranu, ukoliko bi bili svesni ko ih vodi. Đavo ne nastupa otvoreno. Ne kaže nam da ćemo sledeći ono što nam on nudi propasti, da ćemo izgubiti večni život za koji smo stvoreni i na kraju još platiti za sva zla koja smo učinili i samostalno i na njegov nagovor. Ko bi u tom slučaju stao na njegovu stranu? Svi bi pobegli glavom bez obzira.

Zbog toga je za Sotonu praktično neophodno da kvari ljude, a naročito vernike, i dovodi ih u stanje samoobmane po pitanju njihove pravičnosti i dobrote. Sam Hristos je govorio da će biti onih koji žive u iluziji da su uz Boga: „Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nijesmo li u ime tvoje prorokovali, i tvojijem imenom đavole izgonili, i tvojijem imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nijesam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7:21-23).

Naše želje i naše mišljenje o tome da li smo Božija deca ili nismo ne igraju nikakvu ulogu po tom pitanju. Čak ni činjenje čuda u Božije ime nije nikakav kriterijum, kako se to može videti iz ovog teksta. Sve zavisi od toga da li živimo po Božijoj volji.

Ovi stihovi su zapravo samo nastavak, tj. jedna vrsta zaključka, glavnog merila koje je Hristos postavio za raspoznavanje pravih i lažnih Božijih ljudi: „Čuvajte se od lažnijeh proroka, koji dolaze k vama u odijelu ovčijemu, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovijem poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro rodova zlijeh rađati, ni drvo zlo rodova dobrijeh rađati. Svako dakle drvo koje ne rađa roda dobra, sijeku i u oganj bacaju. I tako dakle po rodovima njihovijem poznaćete ih.” (Matej 7:15-20).

Uz upozorenje da se čuvamo lažnih Božijih predstavnika, Hristos naglašava da se razlika vidi po rodovima^[13]. Po tome kakav je čovek – šta čini i kakav mu je karakter – vidi se za šta se opredelio.

Apostol Jovan bez uvijanja piše da naši postupci pokazuju čiji smo: „Dječice! niko da vas ne vara: koji pravdu tvori pravednik je, kao što je on pravedan; koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka. Zato se javi sin Božij da raskopa djela đavolja. Koji je god rođen od Boga ne čini grijeha, jer njegovo sjeme stoji u njemu, i ne može griješiti, jer je rođen od Boga. Po tom se poznaju djeca Božija i djeca đavolja: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svojega.” (1. Jovanova 3:7-10).

Jovan direktno i otvoreno piše o tome da ne dozvolimo da upadnemo u zabludu. Kakav je moj život vidi se u praksi. Ne mogu da budem dobar, ako činim zlo. Ne mogu da budem pravedan, ako grešim. Ne mogu da budem Božije dete, ako mi nije stalo do drugih ljudi. Kakav je neki proizvod ne određuje etiketa, nego sadržaj. Kakvi smo mi ljudi ne zavisi od toga kako se nazivamo i šta o sebi mislimo, nego kako živimo. Da li smo Božiji sledbenici zavisi od toga da li Boga sledimo i slušamo.

Osim toga što naš život ukazuje na to kojim smo putem krenuli, od njega zavisi i koliko će Sotona imati uticaja na nas. U Efescima poslanici, kao nastavak prethodnih uputstava, Pavle izriče jednu veoma jednostavnu rečenicu: „Niti dajite mjesta đavolu.” (Efescima 4:27). Iz ove tvrdnje se direktno može zaključiti da mi dajemo prostor Đavolu da deluje u našem životu. Njegovo delovanje zavisi od našeg postupanja.

Jakov o ovoj temi piše još detaljnije: „Pokorite se dakle Bogu, a protivite se đavolu, i pobjeći će od vas. Približite se k Bogu, i on će se približiti k vama. Očistite ruke, grješnici, popravite srca svoja, nepostojani. Budite žalosni i plačite i jaučite: smijeh vaš neka se pretvori u plač, i radost u žalost. Ponizite se pred Gospodom, i podignuće vas.” (Jakov 4:7-10). Čijim principima se pokoravamo, njemu se približavamo, a čijim principima se protivimo, od njega se udaljavamo. Naravno, nije u pitanju fizičko udaljavanje i približavanje, nego se govori o uticaju i delovanju Boga ili Sotone na nas.

Kada Jakov piše da kao grešnici očistimo ruke, on nam u stvari savetuje da treba da se trudimo da ne grešimo; kada kaže da popravimo svoja srca, budući da smo nepostojani, on nam napominje da se odupiremo iskušenjima i ne dozvolimo da osećanja upravljaju nama kada smo svesni da nešto nije dobro; kada kaže da treba da budemo žalosni, da plačemo, da jaučemo i da se ponizimo, on nam govori da grehe treba da priznamo i da iskreno žalimo zbog svakog zla koje smo učinili. U zavisnosti od toga kako se postavimo prema ovim stvarima, zavisi čiji će uticaj dominirati u našem životu, Božiji ili Sotonin.

Zašto je sve ovo važno? Za razliku od Boga koji poštuje slobodu izbora, Sotona se takvog načela ne drži. Ako dobije mogućnost da deluje, on će je iskoristiti bez ikakvih moralnih stega, jer ne možemo od njega da očekujemo poštenje. Kao što smo to videli u Knjizi o Jovu, Sotona može da učini samo ono što mu Bog dozvoli, a Bog njemu dozvoljava utoliko više uticaja koliko se mi svojim ponašanjem protivimo Božijoj volji.

Iz saznanja da su svi ljudi grešnici proizilazi činjenica da je Sotona dobio manju ili veću mogućnost uticaja i delovanja u životu svakoga od nas. Zato nam je potrebno saznanje kako da se od toga odbranimo.

Pavle i o ovome ima šta da kaže i savetuje nas kakvo „oružje” da koristimo u borbi protiv Đavola: „A dalje, braćo moja, jačajte u Gospodu i u sili jačine njegove. Obucite se u sve oružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga: jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba. Toga radi uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan, i svršivši sve održati se. Stanite dakle opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravu jevanđelja mira; a svrh svega uzmite štit vjere o koji ćete moći pogasiti sve raspaljene strijele nečastivoga; i kacigu spasenija uzmite, i mač duhovni koji je riječ Božija. I svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakijem trpljenjem i molitvom za sve svete” (Efescima 6:10-18).

Pavle nas upozorava da ovaj naš rat nije s krvlju i s telom, tj. da je ovaj rat drugačije prirode. Protivnici, metode, sredstava i ciljevi ratovanja – sve je drugačije. Osim toga, mi nismo u stanju sami da pobedimo tako moćnog neprijatelja i zbog toga treba da jačamo u Gospodu, koji može i hoće da nam pomogne u tom ratu. A to kako jačamo u Njemu Pavle opisuje u nastavku.

Treba da se opašemo istinom, obučemo u pravdu, budemo spremni da gradimo Jevanđelje mira i rečju i delom, da verujemo Bogu, da nam pogledi budu usmereni ka spasenju, da probleme rešavamo po uputstvima koja nam je Bog dao u svojoj Reči, a uz sve to potrebno je da budemo budni, da trpimo i da od Boga tražimo da rešava probleme u našem životu, kao i životima drugih koji za Njim idu. Mnogo toga je ovde zapisano i svaka nabrojana stvar ima svoju ulogu.

Zapravo, Bog ne želi da zapustimo bilo koji vid života, jer čovek ne mora da greši u hiljadu stvari da bi bio grešnik – dovoljna je samo jedna. O tome piše Jakov: „Jer koji sav zakon održi a sagriješi u jednome, kriv je za sve. Jer onaj koji je rekao: ne čini preljube, rekao je i: ne ubij. Ako dakle ne učiniš preljube a ubiješ, postao si prestupnik zakona.” (Jakov 2:10, 11).

Naš prevod ovde može pomalo da zbuni. Naravno da onaj ko nije učinio preljubu ne može da bude kriv za učinjenu preljubu. Ako već hoćemo da insistiramo na preciznosti prevoda, ovo „kriv za sve” bi doslovno glasilo „svega kriv” ili „krivac svega”, što bi malo više bilo u duhu našeg jezika. Drugim rečima, onaj ko prekrši zakon u samo jednoj odredbi je krivac pred zakonom kao celinom, kako se to jasno i vidi na kraju ovog citata. Prestupnik zakona je onaj ko je zakon prekršio u bilo čemu. U tome leži poenta pokušaja da svaki aspekt života dovedemo u red.

Način na koji smo živeli odrediće našu večnu sudbinu. Međutim, šta je to u čemu Sotona nalazi uporište da nas navede da činimo ono što ne valja? Naravno, trebalo bi imati u vidu da je veoma važno da razumemo da li je to što činimo ispravno ili pogrešno. Ne može neko da bude kriv za ono čega nikako nije mogao da bude svestan. Naša krivica se odnosi na činjenje pogrešnih stvari kada smo znali da to nije dobro ili kada smo imali priliku da se obavestimo da li je to dobro, ali to nismo učinili. Krivica je, dakle, u svesnom izboru pogrešnog, kao i u nemaru prema istini. Iz činjenice da će se mnogi na kraju naći krivi možemo da zaključimo da smo veoma pristrasni i da lako nalazimo opravdanje za obmane u kojima živimo.

U jednoj raspravi s ljudima Hristos postavlja pitanje na koje sam odgovora: „Zašto ne razumijete govora mojega? Jer ne možete riječi mojijeh da slušate. Vaš je otac đavo; i slasti oca svojega hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.” (Jovan 8:43, 44).

Osim što se govori o tome da je Đavo začetnik greha i svake laži, kao i da je od početka protivnik ljudima, iz ovih stihova vidimo veoma jak razlog zašto smo naklonjeni onome što ne valja. Postoje stvari za koje znamo da su loše, ali mi ipak želimo da ih činimo. Kada se nađemo u takvoj situaciji, obično imamo želju da činimo ono što ne valja, a ujedno imamo i potrebu da ne gledamo sebe kao moralno posrnule ili iskvarene ljude. Ako ne prihvatimo da žigošemo svoje zle porive, mane i pogreške, kako nam to razum nalaže, želja da se pomiri nepomirljivo nas gotovo neizbežno gura u samoobmanu.

Ljudi u takvom stanju, kako to takođe piše u prethodnom citatu, ne slušaju reči drugih. Oni su gluvi za protivljenje, ukor, savet ili drugačije mišljenje, jer to ugrožava njihove želje, koje su već potisnule glas razuma u stranu. Kada čovek upadne u takvo stanje, veoma teško nalazi izlaz iz njega.

Petar u svojoj drugoj poslanici takođe piše o ovoj našoj slabosti, koju Đavo i njegovi poslanici uspešno umeju da iskoriste: „A bijaše i lažnijeh proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnijeh učitelja, koji će unijeti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao. I mnogi će poći za njihovijem nečistotama kojima će se huliti na put istine. I u lakomstvu loviće vas izmišljenijem riječima. Njihov sud odavno ne docni, i pogibao njihova ne drijema.” (2. Petrova 2:1-3).

Ova reč prevedena kao lakomstvo može da označava i žudnju generalno, a ne samo žudnju za materijalnim. Iz konteksta bi trebalo da je to i jasno, jer lažni učitelji možda laskaju i podilaze, ali nas ne potkupljuju materijalnim dobrima, nego ih, štaviše, neretko traže za sebe. Dakle, na osnovu naših iskvarenih želja lažni učitelji uspevaju da nas pridobiju za svoje ciljeve i stavove.

Najgore od svega je što to nije neka sporadična pojava, nego će mnogi poći za njima. Petar to piše vernicima i kaže da će se ovo desiti među njima. Naše želje tako mogu da budu upotrebljene protiv nas kao oružje. Ovo dovoljno svedoči o tome koliko je opasnost od samoobmane ozbiljna i da je uveliko potcenjujemo.

Pišući o vremenu Hristovog povratka na Zemlju, Pavle se dotiče iste ove teme. U prethodnom delu teksta on govori o onome koga naziva bezakonikom, a kome će Hristos presuditi prilikom svog dolaska: „Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnijem čudesima, i sa svakom prijevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu prijevare, da vjeruju laži; da prime sud svi koji ne vjerovaše istini, nego volješe nepravdu.” (2. Solunjanima 2:9-12).

Sotona će u to vreme, preko svog posrednika, raditi silno, sa znacima, lažnim čudima i raznim prevarama, a to je moguće zato što će ljudima nedostajati ljubav prema istini. Najtragičnija je posledica koja iz toga proizilazi – gubitak spasenja.

Piše da će im Bog poslati silu prevare. Šta to treba da znači? Iz prethodnog dela teksta se vidi da prevaru čini bezakonik pod Sotoninim uticajem. Ako se podsetimo da Bog ne nameće svoje stavove, nego samo naše postupanje uslovljava čiji će uticaj u našem životu biti jači, Božiji ili Sotonin, onda je jasno da se Bog, budući da vidi da ljudi ne vole i ne žele istinu, povlači. Samim tim, Sotona dobija mogućnost da radi i to koristi kako bi prevario mnoge.

Poslednji deo ovog citata nedvosmisleno govori o tome da ovi ljudi propadaju, ne zato što nisu znali istinu, već zato što joj nisu verovali. Oni su istinu odbacili, zato što su voleli nepravdu. Istina se nije poklapala s njihovim željama i oni su radije izabrali da budu neiskreni, nego da se odreknu svojih želja.

Hristos o tome govori na sledeći način: „A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, i ljudima omilje većma tama negoli vidjelo; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji zlo čini mrzi na vidjelo i ne ide k vidjelu da ne pokaraju djela njegovijeh, jer su zla. A ko istinu čini ide k vidjelu, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena.” (Jovan 3:19-21).

Pored svih patnji i zala na ovom svetu, uz neminovnost prestanka postojanja, ljudi često izaberu da ostanu u ovom svom brlogu, pored svih darova i večnog života u savršenim uslovima koje nam je Bog ponudio. Nekada stvorimo tako jaku emotivnu vezu s grehom, da smo spremniji da žrtvujemo sebe, nego da se odreknemo greha. Stvorimo iluziju da nam je život bez njega nemoguć ili besmislen i branimo ga svim raspoloživim sredstvima. Jedna od prvih žrtava na tom oltaru mora da bude istina, jer ona otvoreno osuđuje opravdanost i neophodnost tog greha. Iako toga često nismo svesni, mi smo sami svoji dželati. Sotona je samo onaj koji pokušava da nas usmeri ka gubilištu, kako slučajno ne bismo zalutali u spasenje.

Sotonina sudbina

Biblija je prilično jasna u tome da Bog namerava da jednom zauvek reši problem greha. Dobro i zlo nisu večne kategorije koje moraju uvek da postoje zajedno. Greh i zlo su deformacija onoga što je bilo normalno. Kao takvi, kada za to dođe vreme, oni moraju da iščeznu, pošto se sprovedu mere da se više nikada ne pojave. Prilikom rešavanja tog problema pitanje je šta će zadesiti začetnika celokupne situacije koju je greh izazvao.

Na ovom svetu izgleda kao da zlo uspeva da nadvlada dobro, ali to je samo zato što Bog dopušta da zlo pokaže svoje pravo lice, što je jedna od glavnih mera prevencije protiv njegovog ponovnog javljanja. S biblijske tačke gledišta, uopšte se ne postavlja pitanje ko će da pobedi, nego samo kada će se to desiti. Božija nadmoć je neprikosnovena, a čak i njegovi sledbenici mogu da imaju moć nad palim anđelima, koji su mnogo moćniji od njih.

„Vratiše se pak sedamdesetorica s radosti govoreći: Gospode! i đavoli nam se pokoravaju u ime tvoje. A on im reče: ja vidjeh sotonu gdje spade s neba kao munja. Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svaku silu neprijateljsku, i ništa vam neće nauditi. Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su vaša imena napisana na nebesima.” (Luka 10:17-20).

Ovo je izveštaj nakon povratka Hristovih učenika, koje je On poslao da isceljuju ljude i objavljuju Božije carstvo (Luka 10:9). Oni su bili zadivljeni time što im se u određnim situacijama pokoravaju i demoni, kako to stoji u grčkom tekstu. Naravno, nemaju sami ljudi vlast nad demonima, nego im se ta vlast daje kada je od Boga traže u Hristovo ime. Iz toga se jasno vidi koja je strana u sukobu moćnija.

U tom kontekstu im Hristos kaže da je video Sotonu kako pada s neba kao munja. Ova rečenica je izrečena ne kao da je On nešto stvarno, fizički video, nego da Mu je objavljeno u nekoj vrsti vizije, proročkog viđenja. Ono što je za nas ovde važno je da Hristos ovom rečenicom nagoveštava da Sotona gubi bitku. Prema tome, Hristos im kaže da je Bog svakako jači i da će On biti uz njih da ih čuva od svega lošeg, pod uslovom da su i oni na Njegovoj strani.

Isus, takođe, napominje da nije poenta u tome da oni imaju vlast nad demonima i da tome ne treba da se raduju. To je prosto neophodno u datoj situaciji, jer je u službi spasenja i oslobađanja ljudi uticaja palih anđela. Ujedno, to je i upozorenje da se ne treba razmetati onim što nam je Bog dao. Prava Božija deca nemaju želju da poseduju vlast ili imaju moć nad drugima, budući da u Božijem carstvu nadmoć jednih nad drugima nema svoju ulogu. Princip nebeskog carstva je, kako je to Hristos rekao, da onaj ko je veći treba više da služi drugima (Matej 20:25-27*), a ne da upravlja njima i naređuje im. Želja da se dominira i da nam drugi budu potčinjeni već je sama po sebi zlo.

O nama nevidljivom svetu anđela i demona malo toga je u Bibliji rečeno. Očigledno Bog misli da to nisu teme koje treba da nas okupiraju. Ipak, iz pojedinih detalja i usputnih tvrdnji donekle možemo da proniknemo u to kako stvari funkcionišu sada i kako će se sve do kraja završiti.

Na primer, Juda u svojoj poslanici govori da se Božija naklonost može izgubiti. U tom kontekstu za pale anđele on kaže: „I anđele koji ne držaše svojega starješinstva nego ostaviše svoj stan čuva u vječnijem okovima pod mrakom za sud velikoga dana.” (Juda 1:6). Juda govori kako se neki anđeli nisu držali onoga što je bilo prvobitno, već su ostavili svoje mesto. To je prouzrokovalo ono što u nastavku piše, a izgleda pomalo čudno.

Dakle, anđeli koji su se usprotivili Bogu i ostavili ono što im je na početku bilo povereno, sada se večnim okovima čuvaju, pod tamom, za vreme kada će Bog doći da sudi. Okovi svedoče da su oni na izvestan način sputani i ograničeni, tj. da nemaju moć slobodnog delovanja, a verovatno ni kretanja. Ali šta predstavlja ova tama i gde je ona?

I apostol Petar piše nešto slično, nakon već citiranih stihova o uvlačenju lažnih učitelja među vernike: „Jer kad Bog ne poštedje anđela koji sagriješiše, nego ih metnu u okove mraka paklenoga, i predade da se čuvaju za sud” (2. Petrova 2:4). Petar ovo piše iz istog razloga kao i Juda. On upozorava ljude da ih ne zavara činjenica da im je Bog činio dobro i da su nekada bili na Njegovoj strani. Ukoliko mi promenimo odnos prema Bogu, promeniće se i Njegov odnos prema nama. Kada nije poštedeo anđele, koji su Mu se suprotstavili, na osnovu čega bismo mi mislili da smo nedodirljivi?

I ne samo da je smisao i kontekst isti, nego je i ova Petrova rečenica, uz par sitnih detalja, gotovo identična onoj Judinoj. Ipak, ti detalji nam još malo više pojašnjavaju sliku koju stvaramo. Juda je govorio o anđelima koji su ostavili ono što im je povereno, a Petar ovde otvoreno kaže da su oni zgrešili. Vidimo da Petar, takođe, kaže da se čuvaju za sud i da su stavljeni u mrak i okove. Međutim, on dodaje još jedan detalj. Mrak naziva paklenim, kako je to Vuk preveo.

Zapravo, ova reč u grčkom jeziku nije ona koja se inače koristi za pakao (ᾅδης – hades), nego druga, koja se javlja samo na ovom mestu. Ta reč je ταρταρόω (čita se tartaroo)^[14] i u ovde se odnosi na Tartar. Nama je ova reč poznata iz grčke mitologije i odnosi se na podzemni svet tame. Jasno je da ovu reč ne možemo u potpunosti da koristimo onako kako su je tada koristili Grci, jer se njihova mnogobožačka predstava umnogome razlikovala od biblijskog pogleda na stvari. Ipak, dovoljno je da uzmemo ono osnovno – da se radi o podzemnom svetu. Sama tama je već pomenuta u tekstu, tako da taj deo nije diskutabilan. Prema tome, postoji podzemno mesto, na kome vlada tama, a gde su demoni na izvestan način zarobljeni i čuvaju se za konačni sud.

Zanimljiv je događaj, opisan u jevanđeljima, kada Hristos oslobađa čoveka koji je bio pod uticajem demona. Demoni ne samo da su znali ko je Isus (Luka 8:28), nego su i nešto tražili od Njega: „I moljahu ga da im ne zapovjedi da idu u bezdan.” (Luka 8:31). Budući da reč bezdan označava ambis, tj. veliku dubinu, to nije teško povezati s podzemnim svetom tame, gde se oni čuvaju za sud. Osim toga, pošto su oni tamo na neki način „okovani”, tj. ograničeno je njihovo kretanje, a po svoj prilici i delovanje, logično je zašto tamo ne žele da odu.

Pored svega toga, iz prethodnih stihova proističe da jedan deo demona deluje među ljudima, a drugi deo se čuva za sud. Takođe, uočavamo da može da dođe i do promene ovih uloga. Teško je, međutim, reći kada oni dobijaju mogućnost da napuste taj bezdan i utiču na ljude, a pod kojim uslovima tamo moraju da budu ili moraju da se vrate.

Kada je Sotona uspeo da pridobije određeni broj anđela na svoju stranu, možda je i izgledalo da njegova pobuna uzima maha i ima uspeha. Još je bolje izgledalo kada su ljudi pali u greh, a on dobio određenu vlast nad našim rodom i našom planetom. Ipak, na osnovu toga što se demoni čuvaju u okovima tame i što Hristovi sledbenici u određenim situacijama mogu da dobiju vlast nad demonima, jasno je da su pobunjenici u podređenom položaju.

Već je bilo reči o slici rata na nebu, iz 12. poglavlja Otkrivenja, u kojoj se Sotona i njegovi anđeli zbacuju na Zemlju. Sve to pokazuje da Sotona polako gubi svoje pozicije i neminovno ide ka porazu. Sledeći korak u njegovom potiskivanju zapažamo prilikom ponovnog Hristovog dolaska. Tom prilikom Sotona se još više ograničava.

„I vidjeh anđela gdje silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj. I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, i u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje naroda, dok se ne navrši hiljada godina; i potom valja da bude odriješena na malo vremena.” (Otkrivenje 20:1-3).

Ponovo zajedno imamo okove, vezivanje i bezdan. Ovoga puta je i Sotona, a ne samo demoni, svezan na tom mestu. Upadljivo je da Biblija uvek o ovoj temi govori simboličkim rečnikom, zbog čega je teško pričati o detaljima: gde se to dešava, kako se to odvija, kakva su tačno njihova ograničenja, koliki je stepen tame na tom mestu i tome slično. Ipak, glavne smernice, koje su nam i potrebne, ostaju jasne. Nije nam ni važno da imamo vizuelnu sliku toga, već je važno šta je suština.

Sotona je u tom bezdanu hiljadu godina, a nakon toga će se pustiti na malo vremena, kako to piše na kraju prethodnog citata. Nakon toga, tekst Otkrivenja se nastavlja na sledeći način: „I vidjeh prijestole, i sjeđahu na njima, i dade im se sud, i duše isječenijeh za svjedočanstvo Isusovo i za riječ Božiju, koji se ne pokloniše zvijeri ni ikoni njezinoj, i ne primiše žiga na čelima svojima i na ruci svojoj; i oživlješe i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživlješe, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenije. Blažen je i svet onaj koji ima dijel u prvom vaskrseniju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s njim hiljadu godina.” (Otkrivenje 20:4-6).

Prilikom drugog Hristovog dolaska desiće se vaskrsenje pravednika, onih koji će biti spaseni. To se naziva prvim vaskrsenjem. Ostali, koji neće biti među spasenima, vaskrsnuće hiljadu godina kasnije. Ovo se u potpunosti slaže sa sledećom Hristovom izjavom: „I izići će koji su činili dobro u vaskrsenije života, a koji su činili zlo u vaskrsenije suda.” (Jovan 5:29).

Dakle, u vreme vaskrsenja onih koji su ostali na Sotoninoj strani i on se pušta iz svoje tamnice: „I kad se svrši hiljada godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje, i izići će da vara narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojijeh je broj kao pijesak morski.” (Otkrivenje 20:7, 8).

Ni hiljadu godina „tamnice” nije promenilo Sotonu, a po svoj prilici ni one koji su mu svesno ili nesvesno bili verni. On ih ponovo vara i ponovo ih sprema za rat, ali ovoga puta, budući da iz Hristovih reči znamo da je ovo vaskrsenje suda, to će biti njihova poslednja pobuna.

„I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše oko svetijeh, i grad ljubazni; i siđe oganj od Boga s neba, i pojede ih. I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gdje je zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka.” (Otkrivenje 20:9, 10).

Konačna kazna ne čeka samo Sotonine sledbenike, nego i njega samoga. Nije on nikakav upravitelj mučilišta, kako se to često prikazuje. Njega čeka sudbina onih koje je varao. Na kraju krajeva, kakva bi to bila pravda kada onaj koji je zaveo tolike ljude i odvojio ih od spasenja ne bi odgovarao za svoja dela. I još da mu date da on bude njihov mučitelj!? Sotona će proći kao i svi oni koji ostanu grešni.

Ovakvu Sotoninu sudbinu moguće je videti i pre završnih poglavlja Otkrivenja. U Jevrejima poslanici je zapisano: „Budući pak da djeca imaju tijelo i krv, tako i on uze dijel u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola” (Jevrejima 2:14). Reč je, naravno, o Hristu. Svojom smrću on je pobedio Đavola i ukinuo njegovu „državu smrti”, tj. oduzeo mu je vlast nad ovom planetom, koja je padom u greh pretvorena u ogromnu grobnicu. Kako to piše u 49. psalmu: „Velik je otkup za dušu, i neće biti nigda da ko dovijeka živi, i ne vidi groba” (Psalmi 49:8, 9). I ne samo da će Sotona biti pobeđen, već i da će biti satrt, tj. uništen.

U jednom svom izlaganju, pošto se približilo vreme Njegove smrti, Hristos učenicima priča o profilu ljudi koji će biti spaseni, kao i o onima koji će propasti: „A kad dođe sin čovječij u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njime, onda će sjesti na prijestolu slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarce s lijeve.” (Matej 25:31-33).

Simboličnim jezikom Hristos opisuje sve ljude podeljene u dve grupe, ovce i jarce, spasene i izgubljene. Pričajući o onima koji se neće spasiti, Isus kaže: „Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: idite od mene prokleti u oganj vječni pripravljeni đavolu i anđelima njegovijem.” (Matej 25:41).

Svako onaj ko ne bude opravdan Hristovom žrtvom, ko životom ne prihvati Njegovo spasenje, primiće ono što je istim tim životom zaslužio. Međutim, kazna kojom će platiti za svoja dela, ista je onakva kakva je namenjena i Sotoni i ostalim palim anđelima. Sotona, demoni i svi ljudi koji ne uđu u spasenje na kraju završavaju na isti način.

Rezime

Reči Đavo i Sotona imaju svoj razvojni put do našeg jezika. Reč Sotona je poreklom iz hebrejskog jezika i u njemu ima značenje protivnika. U starozavetnom tekstu ona može da se primeni na bilo kojeg protivnika, ali i na palog anđela koji predvodi pobunu protiv Boga, a u tom slučaju piše se s određenim članom, čak i prilikom prvog pojavljivanja u datom kontekstu. Novozavetni tekst već je u velikoj meri tretira kao vlastitu imenicu preuzetu iz drugog jezika. Pod uticajem Novog zaveta, ona postaje sastavni deo mnogih drugih jezika, naročito u onim narodima koji su prihvatili hrišćanstvo.

Reč Đavo ima malo drugačiji put. Na sličan način se preko novozavetnog grčkog našla u našem, kao i drugim jezicima, ali se u Novom zavetu obrela na drugačiji način nego ona reč od koje je nastalo naše Sotona. διάβολος je reč grčkog porekla značenja klevetnik, ali je ipak svoje mesto u novozavetnom grčkom našla zahvaljujući hebrejskom tekstu, tj. prevodu Starog zaveta s hebrejskog na grčki jezik. U ovom prevodu, popularno nazvanom Septuaginta, διάβολος je uvek prevod reči protivnik, kada se radi o palom anđelu, koji je protivnik Boga i ljudi i začetnik greha.

Kakvi god da su im bili putevi, reči Sotona i Đavo, uz male fonetske transformacije, našle su svoje mesto u mnogim drugim jezicima. U njima se njihovo značenje svelo samo na oznaku bića koje je Božiji i ljudski protivnik, a uobičajena značenja protivnik i klevetnik ostala su rezervisana samo za jezike u kojima su reči prvobitno nastale.

Prevodima svetih spisa se uglavnom pristupa s poverenjem, naročito ako je i vreme pokazalo njihovu prihvatljivost. Ipak, uvek bi trebalo imati na umu da nijedan prevod nije savršen. S druge strane, ne može se ni sumnjati u sve. Trebalo bi naći pravu meru opreznosti u čitanju – između paranoje i bespogovornog prihvatanja. Čovek koji čita treba i da razmišlja o tome što čita. Ako nam se nešto učini sumnjivim ili vidimo da se tekstovi s različitih mesta naizgled međusobno isključuju, bilo bi dobro pokušati doći do što tačnijeg značenja.

Međutim, treba imati u vidu da velika većina ljudi nije u stanju da proveri šta piše u originalu. U tom smislu, upoređivanje većeg broja prevoda može da pomogne, iako to nije savršeno rešenje. Razumevanje Pisma nije zagarantovano ni onima koji znaju jezike na kojima je ono napisano. Postojanost u čitanju, razmišljanju i upoređivanju tekstova daje daleko bolje rezultate. Obično se ispostavi da već negde postoji terminologija ili idejna sličnost sa stihovima koji mogu da nam budu problematični. U takvoj situaciji, onaj ko je upućen u sadržaj uvek je u većoj prednosti od onoga ko je upućen samo u jezik.

Budući da smo se našli u okrilju hrišćanstva, naš jezik se formirao pod uticajem biblijskih spisa i njihove terminologije. Logično je, zato, da smo poprimili i reči iz biblijskih jezika. Takve reči uglavnom dobijaju uže, specifičnije značenje u odnosu na značenje u sopstvenom jeziku. U jeziku u kojem je reč prihvaćena ona označava samo novi pojam, a u svojoj prvobitnoj formi ima šire značenje. Samim tim, kada naiđemo na takve reči, ukoliko umemo da ih prepoznamo, trebalo bi da imamo u vidu da one mogu da imaju smisao kao u svom izvornom jeziku.

U većini situacija gotovo ništa se suštinski neće promeniti. Ipak, to ne znači da ne treba mariti za to šta ugrađujemo u osnove svog spasenja. Što su temelji valjaniji, to su manje šanse da na njima nešto krivo sazidamo. Zbog toga je dobro upoznati se i s okolnostima prevođenja, ako imamo takvu mogućnost. Kada je u pitanju veliki ulog, svaki detalj može da bude važan.

Drugim rečima, treba dobro otvoriti oči i dopustiti da nas vodi Pismo, a ne stare predrasude i opštevažeća mišljenja. Smisao Božije reči je da nas uputi u stvari koje ne znamo ili nam nisu jasne. Da bi ona to mogla da ostvari, moramo joj dozvoliti da priča sama za sebe. U suprotnom, ne vodi ona nas, nego mi vodimo nju, kako bi nam potvrdila stavove koje već imamo.

Kako slučajno ne bi došlo do zabune, dobro bi bilo odmah naglasiti da je Sotona ili Satana jedno te isto. Ovde će se koristiti isključivo reč Sotona, pre svega zato što se ona kao takva javlja u prevodu Daničić-Karadžić koji se u ovom tekstu upotrebljava. ↑
Kada piše da je postio, to znači da ništa nije jeo za to vreme. Ono što mi zovemo postom je uzdržavanje od mrsne hrane, tj. od namirnica životinjskog porekla, izuzimajući ribu. Kada se u Bibliji pominje post, misli se na potpuno uzdržavanje od hrane. ↑
Sotonina uloga se vidi u prva dva poglavlja Knjige o Jovu. ↑
Čita se pneuma. Zapravo, ne ulazeći sada u temu različitih načina izgovaranja reči u biblijskom grčkom, samo ćemo reći da ovu reč neko čita i pnevma ili pneima. ↑
Vuk Stefanović Karadžić je ovoj knjizi dao naziv Otkrivenje, zbog čega se ona u tekstu tako i imenuje kada se misli na knjigu koja je sastavni deo Biblije. ↑
Ova priča zabeležena je u Jevanđelju po Luci 10:29-37. ↑
Možda bi, u vez s tim posebnim imenom za anđele, moglo da se govori o serafimima i heruvimima, kao posebnim „vrstama” anđela, ali ni tu situacija nije tako jednostavna. ↑
Razlika u izgovoru je zanemarljiva, samo u dužini drugog samoglasnika. Međutim, samoglasnici nisu deo prvobitnog pisanog hebrejskog jezika, nego su dodati kao posebni znaci vekovima kasnije, pa možemo smatrati da se osnovni oblici i imenice i glagola pišu i čitaju isto. ↑
Mesta na kojima se javlja grčka reč aždaja (δράκων – čita se drakon): Otkrivenje 12:3, 4, 7, 9, 13, 16, 17; 13:2, 4, 11; 16:13; 20:2. ↑
Ukupan broj pojavljivanja reči שָׂטָן je 27. ↑
U hebrejskom jeziku nema neodređenog člana. On se prećutno podrazumeva, kada nema određenog člana. Određeni član se, međutim, ne piše kao posebna reč, nego se u vidu predmetka (prefiksa) spaja s rečju na koju se odnosi. Na isti način kao predmetak pišu se i neki predlozi i veznici. Problem nastaje kada se reči, koja bi se inače pisala s određenim članom, doda i takav predlog ili veznik. U tom slučaju taj predlog ili veznik i određeni član se stapaju, a piše se samo predlog ili veznik. Iako postoji razlika u izgovoru, u pisanoj formi ne možemo da kažemo da li tako napisana reč ima ili nema određeni član. Tačno je da su masoreti dodali znakove za čitanje samoglasnika u tekst Starog zaveta, kojima bismo mogli da vidimo razliku u izgovoru, ali ti znaci ipak nisu deo prvobitnog teksta i u njih ne možemo potpuno da se pouzdamo. ↑
Važno je pomenuti da se u prevodu Vuka Karadžića reč δαιμόνιον (daimonion), od koje je nastala naša reč demon, prevodi kao đavo. Zato oni koji čitaju ovaj prevod mogu da steknu utisak da se reč Đavo (ili đavo) koristi mnogo više, nego što je to stvarno slučaj u grčkom tekstu. ↑
O tome na šta se primenjuju rodovi videti, na primer, Galatima 5:22, 23, kao i Efescima 5:9. ↑
Ova reč je zapravo glagol, ali budući da je u participu može da ima atributsku, tj. pridevsku ulogu. Očigledno je da se u ovom tekstu ona ne odnosi na radnju, nego pobliže opisuje imenicu mrak, tama. Zbog toga bi pakleni mrak doslovnije mogao da se prevede kao tartarska tama, čime bi se i u našem prevodu napravila razliku u odnos na reč pakao (ᾅδης) iz grčkog teksta. ↑

Broj pregleda: 229

Podelite sa prijateljima

Reči Sotona i Đavo
– Primeri transformacije reči u drugom jeziku,
uporedo s biblijskim prikazom Sotone –

Stavovi o Sotoni

Govorni jezik i prevodi

„Neprevedene” reči

Koren reči Sotona

Nazivi za Sotonu

O reči Sotona u Starom zavetu

O reči Sotona u Novom zavetu

O reči Đavo ^[12]

Sotonine metode

Naš uticaj u Sotoninom delovanju

Sotonina sudbina

Rezime

Menu

Reči Sotona i Đavo– Primeri transformacije reči u drugom jeziku, uporedo s biblijskim prikazom Sotone –

Stavovi o Sotoni

Govorni jezik i prevodi

„Neprevedene” reči

Koren reči Sotona

Nazivi za Sotonu

O reči Sotona u Starom zavetu

O reči Sotona u Novom zavetu

O reči Đavo [12]

Sotonine metode

Naš uticaj u Sotoninom delovanju

Sotonina sudbina

Rezime

Menu

Oznake

Reči Sotona i Đavo
– Primeri transformacije reči u drugom jeziku,
uporedo s biblijskim prikazom Sotone –

O reči Đavo ^[12]